Kako je Omega Speedmaster postala "Moonwatch"?

Ranih 1960-ih godina, predstavnici NASA-e posetili su nekoliko prodavnica satova u Houston-u, kako bi pronašli odgovarajući sat za astronaute. Kupili su veći broj hronograf modela, različitih proizvođača. Zadatak je bio pronaći sat koji će preživeti uslove koji vladaju u svemiru.


Svemirski program Mercury bio je skoro završen, a prilikom njega Wally Schirra je nosio svoj Speedmaster. 3. oktobra 1962. godine. Nasa je pripremala misije Gemini i Apollo. Planirano je da prilikom ovih misija astronauti napuste svemirsk brod i nađu se u samom svemiru. Veoma važan deo opreme predstavljao je ručni sat.

Svaki put kada bi astronaut u svemiru pogledao na svoj sat i otkrio ga iz zasenka, on bi bio direktno izložen sunčevim zracima i promenama temperature od preko 100°C. Na samom mesecu situacija je još gora. Temperatura se kreće u rasponu od -160°C, do +120°C.

Zato je sprovedena serija testova, kako bi se odabrao odgovarajući sat.

U prvoj fazi sprovođeni su brojni testovi, i tri sata je odbačeno. Ostala su još tri, između kojih i Omega Speedmaster. Finalisti su morali da prežive jedanaest najrigoroznijih testova:


1. Visoke temperature - 48 časova na temperaturi od 71°C, a zatim 30 minuta na 93°C. Sve ovo pod pritiskom od 0,35 atmosfera i relativnom vlažnosti koja nije prelazila 15%.

2. Niske temperature - Četiri sata na -18°C.

3. Temperatura i pritisak - Pritisak u rasponu od 6-10 atmosfera, sa temperaturom od 71°C. Temperatura je zatim spuštana na -18°C i za 45 minuta podizana na 71°C, opet na 45 minuta. Ovo se ponavljalo 15 puta.

4. Relativna vlažnost - Ukupno 240 časova na temperaturama koje su varirale između 20°C i 71°C, sa relativnom vlažnosti od najmanje 95%. Korišćena para morala je imati pH vrednost između 6,5 i 7,5.

5. Atmosfera - Sat se nalazio u atmosferi sa 100% kiseonika, uz pritisak od 0,35 atmosfera tokom 48 časova. Održavana je temperatura od 71°C. Performanse van specifikacija, propadanje dihtunga, i ostali kvarovi značili su da je sat pao na testu.

6. Potres - Sat je morao izdržati šest udara od 40 G. Svaki je trajao 11 milisekundi i bio je u različitom smeru.

7. Ubrzanje - Satovi su morali preživeti ubrzanje od 1 G do 7,25 G, koje je trajalo 333 sekunde.

8. Dekompresija - 90 minuta u vakumu sa prisitkom od 6-10 atmosfera, na temperaturi od 71°C, i 30 minuta na temperaturi od 93°C.

9. Visoki pritisak - Sat je morao izdržati pritisak od 1,6 atmosfera, tokom perioda od jednog časa.

10. Vibracija - Tri ciklusa od 30 minuta (lateralno, horizontalno i vertikalno), uz frekvencije od 5 do 2,000 cps, u rasponima od 15 minuta.

11. Akustična buka - 130 db u rasponu od 40 do 10,000 Hz, u trajanju od 30 minuta.

1. marta 1965. godine, testovi su bili gotovi. Tri različita sata još uvek su radili. Ipak, jedan je posustajao u testovima relativne vlažnosti, da bi se kod testa visokih temperatura velika kazaljka iskrivila i počela da kači ostale kazaljke. Staklo drugog sata se izobličilo prilikom temperaturnih testova.

Samo je Omega Speedmaster položila sve testove. Zahvaljujući tome, tročlana ekipa Gemini Titan III misije na koričćenje je dobila Omega Speedmaster satove. Ovo je dovelo do toga da Omega Speedmaster od tada postane zvanični sat NASA astronauta, koji su je odlično prihvatili.

Zanimljivo je da je Omega saznala za putovanje modela Speedmaster u svemir tek kada je videla fotografiju astronauta Ed White-a sa Speedmaster-om na ruci, tokom Gemini 4 misije, juna 1965. godine.


Omega