Razvoj mehanizma sa automatskim navijanjem

Zanimljivo je to kako poplava kvarcnih satova tokom 70-ih i 80-ih godina prošlog veka nije uspela da eliminiše mehaničke satove sa automatskim navijanjem. Tačno je da su prodajne brojke mehaničkih satova tih godina drastično opale, ali u jednom trenutku moda se promenila, a mehanički automatici su polako stali na noge.

Ovako dobro tehničko rešenje nije bilo lako zaboraviti. Pored toga u igru se uvode i ekološka pitanja, koja se tiču proizvodnje i kasnijeg odlaganja baterija za kvarcne satove. Tako automatski mehanizmi ponovo dobijaju na popularnosti. Dolazi i do spajanja ova dva sveta. Seiko razvija Kinetic. Kvarcne mehanizme, sa rotorom koji umesto navijanja opruge puni bateriju. Međutim, da bi se bolje upoznali sa automatskim navijanjem, moramo se vratiti na same početke.

Osnovu svega je postavio Abraham-Louis Perrelet. Rođen je 1729. godine, a zanimljivo je i da je bio samouk časovničar. Smetala mu je tadašnja metoda navijanja satova. Da bi ste navili sat bio bi vam potreban ključić. A upravo bi se taj ključić često zagubio. Pored ideja za sat koji se navija bez ključa, Perellet je otišao korak dalje. Radio je na razvoju sata koji se sam navija.

1770. godine izašao je sa svojim izumom pred javnost. Radilo se o džepnom satu sa oscilirajućim tegom, koji se pomerao gore-dole dok bi ste se šetali. Tu energiju prenosio je na glavnu oprugu. Takođe je i napravio mehanizam navijan od strane rotora. Time je uspostavio osnove za dalji razvoj mehanizama sa automatskim navijanjem. Postoje i određeni navodi da je prvi mehanizam sa automatskim navijanjem razvio časovničar Hubert Sarton. Međutim, nema previše dokaza za ove tvrdnje.

Ipak ovaj tip mehanizma inicijalno nije doživeo uspeh. Džepni satovi nisu bili dovoljno pomerani prilikom upotrebe, tako da ni navijanje nije bilo efikasno. I Abraham-Louis Breguet je eksperimentisao u ovoj oblasti, ali ni on nije imao više sreće od Perrelet-a. Izum mehanizama koji su se navijali putem krunice (1850-e godine), eliminiše mane prethodnih ručno navijanih mehanizama, i donekle u zaborav odvodi mehanizme sa automatskim navijanjem.

Sa pojavom ručnih satova obnavlja se stara ideja o automatskom navijanju. Prvi ručni automatici razvijeni su od strane John Harwood-a 1922. godine. On je ubrzo patentirao ovaj izum, ali proteklo nekoliko godina dok ga nije usavršio. U trenutku kada je počela prva serijska proizvodnja, došlo je do velike ekonomske krize. To je zajedno sa određenim tehničkim problemima dovelo do neuspeha.

1930-e sa sobom donose satove nestandardnih oblika, pogotovo pravougaonih kućišta. Tako su morali biti osmišljeni mehanizmi sa automatskim navijanjem koji bi stali u ta kućišta. 1942. godine Felsa predstavlja „Bidynator“ mehanizam sa obostranim automatskim navijanjem, što se pokazalo mnogo efikasnijim. 1948. Eterna prevazilazi još jedan problem. Rotor postavlja na minijaturne kuglične ležajeve u centru, što olakšava njegovo okretanje.

Tako su uklonjene sve barijere i nedostaci za dalji razvoj automatskih mehanizama. Tokom 1950-ih godina pojavljuje se i komplikacija prikaza rezerve snage. 1954. je izumljeni mikro-rotor, koji omogućio drastično smanjenje visine mehanizma.

Treba posvetiti određenu pažnju i tehničkom aspektu. Automatsko navijanje omogućava pretvaranje i prenošenje kinetičke energije koju stvara vlasnik sata u rezervu snage. Rotor oscilira oko svoje ose usled delovanja gravitacije. Njegovo pomeranje se prenosi putem niza zupčanika do burenceta sa glavnom oprugom. Ovi zupčanici redukuju brže pokrete rotora na sporije, sa većom obrtnom silom, koja polako navija oprugu. Kada se opruga navije do kraja, daljim navijanjem došlo bi do njenog pucanja, međutim i za to je pronađeno rešenje. Jedan kraj opruge nije fiksiran za unutrašnji zid burenceta. Kada je navijena do kraja, opruga će daljim navijanjem jednostavno proklizavati oko unutrašnjosti burenceta.

Evo primera kako funkcioniše obostrano automatsko navijanje kod Seika.