Registracija
Help
OPŠTI PREGLED
Nemački časovničarski brendovi nisu tako planetarno poznati širim krugovima poput svojih švajcarskih takmača ali su, bez obzira na to, vrhunskog kvaliteta i upravo zbog manje raširenosti izuzetno popularni među kolekcionarima. A.Lange & Sohne, Glashutte Original, NOMOS Glashutte ili Sinn su definitivno vrhunske alternative poznatim švajcarskim brendovima poput Vacheron Constantin-a, Patek Philippe-a, Omege ili Longines-a.
Nemačke satove odlikuje poseban stil. Oni su često prilično odmerenog, čak minimalističkog dizajna, inspirisanog Bauhaus filozofijom integrisanog dizajnerskog pristupa, gde forma sledi funkciju. Imajući u vidu nemačku reputaciju izvanredne izrade i inženjeringa, ne čudi da su pojedini satovi puni tehnoloških inovacija i iznutra i spolja. Tu nemačku industrijsku sklonost "Overengineering-u", najbolje možemo uočiti na Sinn, UTS i Damasko satovima. Ovo su tako zvani "tool" satovi i fokusirani su na izdržljivost i praktičnost. Njihova kućišta su izrađena od posebnih vrsta čelika, raznim tehnološkim procesima otvrdnuta do nivoa koji ih čini gotovo imunim na ogrebotine, kućišta su ispunjena argonom i kapsulama od bakar sulfata kako bi se mehanizam maksimalno zaštitio od mogućeg prodora vlage, a tu su i zaprečni sklopovi kojima ne treba podmazivanje, itd, itd.
Sa druge strane, veliki majstori iz Glashütte-a svoju pažnju usmeravaju na inovacije mehanizama i detaljne dekoracije. Oni proizvode satove sa "fusee-and-chain" sklopovima koji omogućavaju i do mesec dana rezerve snage, mehaničkim alarmima, večnim kalendarima, "minit ripiterima" i svim ostalim časovničarskim komplikacijama. Tradicionalno, vrhunski mehanizmi iz Glashutte-a se proizvode od tzv. Nemačkog srebra (poznato još i kao: nikl-srebro, Argentan, elektrum...) i sa 3/4 mostovima koji daju izuzetnu stabilnost zupčanicima prenosnog mehanizma. Bogata istorija teške i minuciozne dekoracije mehanizama vidljiva je, na primer, u mehanizmima A.Lange & Sohne, gde su svi delovi detaljno ručno ukrašeni čak i na mestima koja niko - osim majstora koji bude servisirao sat - neće videti.
Nemačka tradicija obrade metala je živa i napreduje kroz poznate proizvođače kućišta: Fricker, Ickler, SUG. Kućišta ovih i drugih nemačkih proizvođača su poznata po svojoj trajnosti i preciznim tolerancijama. Nemačke kompanije uspevaju da proizvedu odlične satove po relativno pristupačnim cenama. Pojedini nemački satovi satovi su među najboljima u svetu ukoliko se posmatraju kroz prizmu protivvrednosti za dati novac.
Na nemačku industriju satova se bukvalno može primeniti često upotrebaljavana fraza - "Podignuta iz pepela". Za razliku od Švajcarske koja je relativno mirno proživela poslednjih tristotinak godina, Nemačka je bila u centru zbivanja svakog evropskog razaranja i nevolje. I dok je zapadni deo nemačke industrije posle Drugog svetskog rata ustajao, istočni je ostao u horološkom pepelu. Ma kako pouzdani i solidni, proizvodi istočnonemačke nacionalizovane industrije satova, nisu bili ni senka vrhunske tradicionalne horologije koja je je praktikovana u Glashütte-u do Drugog svetskog rata. Pomalo ironično, put razvoja istočne i zapadne industrije satova bio je sličan. Bez obzira na mogućnost slobodnog delovanja svake pojedinačne kompanije i zapadna horologija se priklonila industrijskom načinu proizvodnje. U vremenu neposredno nakon Drugog svetskog rata - vremenu obnove i razvoja, nije bilo prostora za minuciozne detalje i male serije. Sedamdesetih je usled kvarcne krize i gotovog nestajanja mehaničkih satova sa svetske scene, takođe bilo loše vreme za vrhunsku horologiju. Pad Berlinskog zida i ujedinjenje, označavaju trenutak povratka nemačke horologije na veliku svetsku scenu. Zapanjujuće je kojom brzinom su nekada velika, ali pola veka zaboravljena imena nemačkog časovničarstva ponovo dostigla relevantnost. Danas, nemačka časovničarska industrija više nije industrijska, već je inspirisana starim proizvođačkim tradicijama - vrlo bliskim manuelnoj proizvodnji starih majstora. Pored velikih saksonskih kompanija A.Lange & Sohne i Glashütte Original postoje drugi manje poznati brendovi poput: Chronoswiss, Nomos, Meistersinger, Sothis, Sinn, Tutima, Mühle... Svi oni, svako na svoj način, proizvode satove izvrsnog kvaliteta. Na tržištu ima mesta i za inspirisane individualce poput: Volker-a Vyskocil-a, Dirk Dornblüth-a, Jörg-a Schauer-a, Jochen-a Benzinger-a i Rainer-a Brand-a, koji dodaju jedinstvene dragulje nemačkom horološkom mozaiku.
Prema podacima Federalnog biroa za statistiku i nemačkog udruženja proizvođača satova i nakita - "BV Schmuck + Uhren", već nekoliko godina unazad nemačka industrija satova pokazuje (doduše uz blage fluktuacije) trend rasta.
Trenutno u Nemačkoj ima nekih 90 proizvođača satova (3 više nego 2011.) koji zapošljavaju 3300 ljudi i ukupno prihoduju nekih 570 miliona evra. U strukturi tog prihoda ručni satovi čine čitavih 63% (ostalo su: delovi, ostali satovi i mehanizmi za njih). Iako je prihod u odnosu na 2011. godinu smanjen za oko 2%, izvoz nemačkih satova je porastao sa 1.45 milijardi evra na 1.56 milijardi. Najveći deo tog rasta ostvaren je izvozom u SAD, Švajcarsku i Aziju. Prema podacima "BV Schmuck + Uhren", može se očekivati nastavak blago pozitivnog trenda razvoja. Glavna prepreka može biti razvoj globalne ekonomske situacije, pre svega u vezi još nerazrešene dužničke krize u određenom broju zemalja evrozone. U poređenju sa ostalim zemljama, Nemačka dobro stoji - tržište rada je stabilno, ekonomske institucije predviđaju da ce blaga ekonomska slabost biti prevaziđena, a raspoloženje potrošača je dobro.
Nemačka horologija je raznovrsna i originalna, ima bogatu tradiciju i odličnu percepciju kvaliteta od strane potrošača. Spektar nemačkih satova pokriva prostor od vrlo cenovno pristupačnih do onih stratosferski skupocenih. U ponudi postoji sat za svakoga; bilo da traži izdržljiv, praktičan sat koji će podneti dnevna “maltretiranja”, avanturistička putovanja u bespuća ili let borbenim mlaznjakom, bilo da je u potrazi za ekskluzivnim proizvodom mehaničarske umetnosti. Pitanje koje bi bilo dobro rešiti i koje baca blagu senku na nemačko časovničarstvo jesu uslovi za dobijanje oznake: "Made in Germany". Trenutno to nije na zadovoljavajući način rešeno što omogućava da mnogobrojni instant brendovi traže svoju prednost na tržištu stavljanjem ovog žiga na svoje satove, a da ni u jednom drugom pogledu ti proizvodi ne zadovoljavaju kriterijume kvaliteta koji se očekuju od jednog nemačkog proizvoda.
Kako je nemačka časovničarska industrija dospela tu gde je danas i koliko je krivudav i opasan bio njen put razvoja pogledajmo u narednim redovima.
HRONOLOGIJA
Iako se danas na pomen kvalitetnih i skupih satova odmah pomisli na Švajcarsku – nije oduvek bilo tako. Sami počeci časovničarskog umeća vezuju se za Nemačku. Satovi dovoljno kompaktni za upotrebu u domaćinstvu počinju se proizvoditi tokom kasnog Srednjeg veka i Renesanse (okvirno, druga polovina 14. veka), u južnoj Nemačkoj i Francuskoj. Prvi satovi koji su se mogli nositi oko vrata ili okačeni o pojas pojavljuju se tek u 16. veku. Ova “privatizacija” merenja vremena bila je omogućena zamenom tegova kao izvora snage – oprugom. Ti prvi mobilni satovi bili su grube i relativno teške cilindrične naprave od mesinga i gvožđa. Mehanizmi su bili gvozdeni verovatno jer su prvi časovničari bili regrutovani iz redova zanatlija koji su poznavali obradu tog metala - bravara ili čak običnih kovača. Brojčanici nisu bili zaštićeni staklom već rešetkastim mesinganim poklopcem, a imali su samo satnu kazaljku. Sve do, otprilike, prve trećine 17. veka centar horologije nalazio se u južnoj Nemačkoj, u oblasti Augsburga i Nirnberga. Peter Henlajn (1485 - avgust 1542.), bravar i časovničar iz Nirnberga, smatra se izumiteljem prvog džepnog sata. (Uglavnom zbog toga što nemamo preciznih podataka o nekim drugim, ranijim majstorima). Neki smatraju da je on i pronalazač opruge, ipak, to se ne može dokazati. Ovi prvobitni lični merači vremena su još uvek bili preglomazni da bi se nazvali džepnim satovima, ali su svakako predstavljali njihove preteče. Nikako nije slučajno što su baš Augzburg i Nirnberg kolevke časovničarstva. Ova mesta su predstavljala važne trgovinske i finansijske centre, a k tome bili su i centri oružarske industrije, pa je talentovanih obrađivača metala bilo u izobilju. Kao još jedan od razloga važno je pomenuti i brojnost nemačkih državica, te sledstveno obilje vlastele, dvorjana i bogate buržoazije koji su bili prirodna klijentela ovih skupih primeraka zanatlijske i umetničke veštine. Slične političke i ekonomske prilike su postojale i u Italiji toga vremena pa se možemo zapitati zašto tamo nije došlo do svojevrsnog horološkog buma. Konačan odgovor za sada nemamo ali nam najverovatnije deluje objašnjenje koje ukazuje na klimu i južnjački stil života. Na jugu, u Italiji, život se mnogo više odvijao na javnim mestima te je nekoliko strateški postavljenih "sahat kula" podmirivalo većinu potreba za znanjem tačnog vremena. Polovinom 17. veka težište časovničarske industrije se seli u Francusku, preciznije u Pariz i Bloa – mesta gde su se nalazili kraljevski dvorovi; a gde su kraljevi, tu je i sva bogata svita, odnosno klijentela veštih časovničara. Ovo premeštanje fokusa ne čudi previše jer u to doba u Nemačkoj besni Tridesetogodišnji rat, dok je Francuska bila formalno neutralna i pod sigurnom je rukom kardinala Rišeljea, stabilizovala svoje prilike i grabila ka mestu vodeće svetske sile; što će i postati za vlade sledećeg kralja - Luja XIV. Nezavisno od pomeranja žiže zbivanja, tokom ovog perioda horologija u Nemačkoj nije zamrla. Emajlirani i čudesno, po poslednjoj modi, ukrašeni primerci ličnih satova se možda jesu proizvodili u baroknoj Francuskoj, ali su mehanička remek- dela izuzetne kompleksnosti nastajala u Nemačkoj. Satovi sa kalendarima, pokazivačima astronomskih pojava i drugim komplikacijama krasili su odaje palata nemačkih prinčeva. Bez obzira na ingenioznost zamisli i veštinu zanatlija, sa tadašnjom tehnologijom izrade pouzdanost ovih naprava nije mogla biti na visokom nivou. Iz tog vremena datira nemačka izreka, koja kaže: “Ukoliko sebi želiš da napraviš probleme, oženi se, kupi sat ili udari sveštenika”.
Horološki razvoj i inovacije su se tokom tri veka stalno pomerali (iz Nemačke u Francusku, zatim odatle u Veliku Britaniju i potom u Švajcarsku), međutim časovničarstvo kao umetnost i veština nikada nije u potpunosti napustilo Nemačku. Kako je već pomenuto, krajem Srednjega veka časovničarska proizvodnja se samoniklo javila u južnoj Nemačkoj, preciznije u današnjem Baden-Virtmbergu. Tokom godina, časovničarska "industrija" ove oblasti je preživljavala uspone i padove ali je do danas tradicija ostala neprekinuta. Polovinom 19. veka, veštački se, praktično ni iz čega, zahvaljujući zalaganju i viziji jednog čoveka stvara još jedan horološki izuzetno značajan centar – Glashütte u istočnoj Nemačkoj. Bez obzira što je južna Nemačka i oblast Švarcvalda, kolevka horologije, i što tradicija tamo kontinuirano živi već pola milenijuma, mora se reći da je Glashütte, iako prilično mlađi, mnogo značajniji centar. Zato ćemo prvo predstaviti ovaj region.
GLASHÜTTE
Sudeći po strmim pošumljenim padinama i brzom planinskom potoku koji protiče kroz usku dolinu, Glashite bi mogao biti lociran bilo gde u švajcarskim regionima Jura ili Vallée de Joux, međutim, on se nalazi duboko u Istočnoj Nemačkoj, u oblasti Saksonija, gotovo na samoj granici sa Češkom. Za nastanak Glashütte–a kao horološkog centra najzaslužniji je Ferdinand Adolf Lange, časovničarski majstor, preduzetnik i vizionar koji je ubedio dvor tada nezavisnog kraljevstva Saksonije da investira u proizvodnju mehaničkih satova. Brdovita, izolovana oblast bila je nekada važan izvor bogatstva Saksonskih vladara i poslova za stanovništvo. Srebro i gvozdena ruda iz tamošnjih rudnika značajno su doprinosili bogatstvu i moći dvora u Drezdenu. Kako je rudarstvo u 19. veku opadalo, Glashütte-u je očajnički trebala neka alternativa. Gospodin Lange – vizionarski nastrojeni i socijalno odgovorni inženjer, majstor časovničarstva, evropski putnik i odlučni preduzetnik - video je horologiju kao tu alternativu. Brojnim pismima ubedio je kraljevsku vladu da mu odobri povoljan kredit (dobio je 5580 talira na ime obuke 15 časovničarskih šegrta u Glashiteu i dodatnih 1120 talira za kupovinu alata. Kredit je trebalo vratiti u 7 godišnjih rata, u periodu od 1848. do 1854.) kojim bi bila finansirana transformacija Glashütte-a iz rudarskog u horološki centar. Ovo je ujedno i jedan od prvih primera subvencija neke vlade nekoj industriji. Kako je izgledao nastanak centra časovničarske industrije praktično ni iz čega, ilustruje sledeći spisak: Jedan slikarov pomoćnik, dvanaest tkača, četiri nadničara, jedan farmerski pomoćnik, jedan radnik u kamenolomu i vinogradarski asistent. Verovali ili ne, to je prva grupa šegrta koja je 1845. godine učila časovničarski zanat u Glashütte-u. Iste godine, sam Lange je, pored časovničarske škole, osnovao i prvi brend. Ubrzo su mu se pridružila još tri pionira: Julius Assmann, Adolf Schneider, i Karl Moritz Grossmann. Pored mnogih važnih časovničarskih majstora i manufaktura, proizvođači kućišta, kazaljki, balansi i ostalih delova počeli su se naseljavati i snabdevati proizvođače satova koji su težili da njihovi proizvodi sadrže što više domaćih delova. Ovi preduzetnici i već pomenuti tkači, nadničari i slikarski pomoćnici zajedno su postavili temelj živahnoj industriji satova, a Glashütte načinili epitomom nemačke preciznosti i jednim od najznačajnijih horoloških centara u svetu.
Na vrhuncu Nemačke imperije, Glashütte je bio druga reč za kvalitet, luksuz i mehaničku sofisticiranost. Svaki od brendova bio je prava manufaktura – ogromnu većinu sastavnih delova proizvodili su sami. Vremenom, poput Murano stakla ili natpisa „Swiss Made“, natpis: „Glashütte” pretstavljao je simbol kvaliteta. Čak i danas, nepisano pravilo kazuje da više od polovine vrednosti svakog pojedinog sata mora biti stvoreno lokalno da bi sat mogao nositi natpis: “Glashütte” na svom brojčaniku.
Razvoj industrije naglo je prekinut Prvim svetskim ratom. Mnoge kompanije su morale otpuštati radnike i niko nije znao kako će se proizvodnja preciznih satova dalje razvijati.
Posle Prvog svetskog rata, mnoge firme su novoformirane. Dana 9. novembra 1918. godine, stvorena je: “Deutsche Präzisions-Uhrenfabrik Glashütte (DPUG)”. Poreklo fabrike istaknuto je rečima: “Original Glashütte” u znaku kompanije. Ovo je učinjeno da bi se njihovi proizvodi razlikovali od kopija koje su bile markirane: “System Glashütte”. To nije bila ni oznaka porekla niti oznaka kvaliteta, već čist marketing kojim su pojedini proizvođači želeli da iskoriste dobar glas proizvoda iz Saksonije. Satovi sa ovom oznakom su mogli biti odličnog kvaliteta i sadržati sve specifične odlike Glashütte dizajna – ¾ most i retki Glashite zaprečni sklop* , ali i veoma jeftini, sa cilindarskim zaprečnim sklopom i „maskom“ koja pokriva most imitirajući ¾ Glashütte most. Većina „System Glasütte“ satova nije, osim ovog natpisa, uopšte na drugi način bila obeležena. Svojevrsni kuriozitet, ali i ilustraciju ekspertize majstora iz Glashütte-a, predstavlja činjenica da su mnoge švajcarske kompanije, među kojima čak IWC i Paul Moser, proizvodile satove Glashütte stila, označavane sa: “Systeme Glashütte”.
Velika ekonomska kriza dvadesetih godina donela je ogromne probleme kompanijama u Glashütte-u. Pritom, od 1919. na dalje jeftiniji ručni satovi postaju veoma popularni pa prilično skupi džepni i ručni satovi iz Glashütte-a gube tržišni udeo. Usled krize „Deutsche Präzisions-Uhrenfabrik Glashütte in Sachs. e. G.m.b.H. – DPUG, propada. Kako bi se kriza prevazišla, na temeljima propalog DPUG se, decembra 1926, formiraju dve nove kompanije pod vođstvom Dr. Ernst-a Kurtz-a - UROFA (Uhren-Rohwerke-Fabrik Glashütte AG) i UFAG (Uhrenfabrik Glashütte AG). Na početku su proizvođeni džepni satovi vrhunskog kvaliteta, da bi kasnije u UROFA počeo razvoj i proizvodnja sopstvenih „eboša“* za ručne satove. UFAG je proizvodila jako dobre satove razumne cene. Ovaj razvitak je vodio do osvajanja vrhunskih mehanizama za ručne satove koji su u potpunosti stajali rame uz rame sa svojim švajcarskim konkurentima. Modeli najviše klase bili su označeni sa „Tutima“. Oznaka vodi poreklo od latinskog: „tutus“ – sigurno, zaštićeno. Kvalitet, ekskluzivna distribucija kroz odabrane partnere donela je „Tutima“ brendiranim satovima odličnu reputaciju. (Brend koji danas nosi ime „Tutima“, osnovao je Dr. Ernst Kurtz u Zapadnoj Nemačkoj nakon Drugog svetskog rata i podpadanja Glashütte-a pod sovjetsku vlast.)
Samo deceniju nakon izlaska iz ekonomske krize, rat je ponovo pogodio Saksonsku industriju satova. Cela Nemačka industrija (pa tako i ona u Glashütte-u) je preusmerena na kolosek ratne proizvodnje. Čak i u ratnim uslovima proizvodi iz Glashütte-a su briljirali. Glashütte pilotski hronometri su se pokazali neverovatno pouzdanim i preciznim. Bukvalno poslednjeg dana rata, 8. maja 1945. godine, Glashütte je razoren vazdušnim napadom. Da sve bude još gore po tradicionalnu proizvodnju, Saksonija se nalazila u Istočnoj Nemačkoj, te tako i u sovjestskoj okupacionoj zoni. Većina fabrika je razmontirana i na ime ratnih reparacija poslata u SSSR.
Časovničarska industrija Glashütte-a je ipak nastavila da živi i nakon stvaranja Demokratske republike Nemačke (Istočne Nemačke). Po okončanju Drugog svetskog rata nova komunistička vlada Istočne Nemačke nacionalizovala sve časovničarske firme.
1. jula 1951. godine, sve prethodno nacionalizovane, ali do tada ipak nezavisne fabrike u Glashütte-u: UROFA, sa svojim odeljenjima UFAG i „Basalt”, VEB „Lange”, VEB „Feintechnik” (nekada: ”Gössel & Co”. ili “Burkhard”), VEB „Messtechnik” (nekada: ”Mühle and Sohn”), VEB „Estler”, VEB „Präzision Glashütte” (bivši „Liwos”), i tehnička škola „Makarenko” (osnovana: 1946), su objedinjene u konglomerat: „VEB Glashütter Uhrenbetriebe” – GUB, koji je proizvodio nove satove za novo vreme. Izuzetan mehanički kvalitet, male serije, minuciozni detalji i luksuz ustuknuli su pred jeftinim, relativno jednostavnim, masovno proizvođenim satovima. Međutim, važno je naglasiti da to nisu bili loši satovi. Njihova čvrstina, pouzdanost i preciznost je shodno ceni, bila prilična. Nedostatak čvrste valute i nemogućnost uvoza komponenata usled zatvorenosti režima, nametnuo je GUB-u maksimalnu moguću samodovoljnost. Od obrazovanja kadrova, razvoja mehanizama i alata pa sve do proizvodnje pojedinačnih delova, sve je obavljano unutar same firme (potpuna integracija i „in-house“ proizvodnja). U jednom trenutku su čak i rubini, balanse, opruge i kuglični ležajevi za rotore proizvođeni unutar GUB-a.
Spektar proizvodnje bio je veoma širok. Precizni merni instrumenti, osmatrački džepni satovi, hronografi, čuveni marinski hronometri i čvrsti i pouzdani civilni ručni satovi – sve je to proizvodio GUB. Zanimljivost ovog perioda je da su ručni satovi masovno izvoženi na Zapad. Međutim, oni se nisu prodavali pod Glashütte obeležjima pa hiljade zadovoljnih vlasnika nije imalo pojma da zapravo nosi satove napravljene u čuvenom Glashütte-u. Ovi satovi su u ogromnim količinama prodavani zapadnonemačkim firmama za katalošku prodaju (Quelle, Tchibo...) ili su nastupali pod malo poznatim brendovima poput Ankera, na primer. Na vrhuncu ove saradnje, polovina proizvodnje Glashütte-a odlazila je kompanijama za katalošku prodaju. Satovi proizvedeni u GUB-u su, naravno, izvoženi i u ostale komunističke zemlje COMECON-a (Council for Mutual Economic Assistance). Jedino je sam SSSR bio tabu. Razlog tome je što su čitave fabrike iz Glashütte-a, na ime ratnih reparacija, preseljene u SSSR. Ove proizvodne linije, te zaplenjena tehnička dokumentacija i skice, stvorili su osnovu prilično zanimljive i živahne sovjetske industrije satova.
Sa padom Berlinskog zida počelo je i vaskrsnuće časovničarske industrije u obliku kakav je bio poznat pre nacionalizacije.
- 1990. godine, “VEB Glashütter Uhrenbetriebe” biva privatizovan i transformisan u: “Glashütter Uhrenbetrieb GmbH”, koja je bila pravna naslednica svih pojedinačnih firmi nacionalizovanih i objednjenih 1951. godine. Te godine je Valter Lange (Walter Lange), uz pomoć uspešnog menadžera IWC-a i Jaeger Le-Coultre-a, Gintera Blimlajna (Günter Blümlein) oživeo porodičnu manufakturu. „Nismo baš mnogo imali u to vreme“ – priseća se Valter Lange - „Nismo imali satove koje bismo proizvodili i prodavali, nismo imali radnike, zgradu ni mašine. Sve što smo tada imali bila je vizija o ponovnoj proizvodnji vrhunskih satova u Glashiteu”. Osnivač „Nomosa“ Roland Schwertner takođe početkom iste godine stiže u Glashütte i registruje: “NOMOS Glashütte/SA.” Nemačka valuta se reformiše u junu 1990, a ujedinjenje se dešava u oktobru. Temelj je postavljen ali će se na obnovu proizvodnje ipak sačekati nekoliko godina.
- 1994. godine, Lange je predstavio svoju prvu kolekciju nakon vaskrsnuća, a „Glashütter Uhrenbetrieb GmbH“ je prodata Hajncu Fajferu (Heinz Pfeiffer), horološkom entuzijasti koji je uložio ogroman novac u modernizaciju pogona. Šest godina kasnije kompanija je preimenovana u “Glashütte Original” i kupljena od strane švajcarskog giganta Svoč (Swatch) grupe. Ove dve kompanije su danas sastavni deo panteona horologije. Lange zajedno sa Vašeron Konstantanom (Vacheron Constantin) i Patek Filipom (Patek Philipe) zauzima sam olimpski presto dok je Glashütte Original samo za pola stepenika ispod svojevrsnog horološkog pijedastala.
Danas, u selu Glashite posluje desetak kompanija za proizvodnju satova u kojima radi oko 1100 radnika (oko trećina svih radnika zaposlenih u časovničarskoj industriji Nemačke). Pored “A. Lange & Sohne” i “Glashütte Original” tu su još: “Nomos”, “Union Glashütte”, “Mühle Glashütte”, “Bruno Söhnle”, “Wempe”, „Tutima“ i najmlađi brend: “Grossmann”, koji je registrovan 2009. godine. Brend je kreirao lokalni majstor časovničar uz pomoć švajcarskog kapitala, a ime je dato u čast jednog od prvih preduzetnika koji je 1845. došao u Glashütte sa Ferdinandom Adolfom Langeom.
Časovničarska industrija Glashütte-a je očigledno veoma vitalna. Nasuprot Švajcarskoj koja je bila pošteđena dramatičnih istorijskih potresa, Nemačku su potresale brojne krize, ratovi, promene vlada i političkih sistema. Više puta je Glashite bio na ivici nestanka sa horološke mape, ali je uvek preživljavao i našao način da se dalje razvija. Ova burna istorija dokumentovana je u muzeju satova u Glashütte-u. Muzej je otvoren 2008. godine u časovničarskoj školi i zajednički je finansiran od strane lokalnih vlasti i Nicolas-a Hayek-a, jednog od osnivača, izvršnog direktora i predsednika upravnog odbora Svoč grupe.
SCHWARZWALD – PFORZHEIM – Južna Nemačka
U odnosu na Glashütte, razvoj industrije satova u jugozapadnoj Nemačkoj je bio razjedinjeniji. Dok su u Glashütte-u svi brendovi bili locirani u jednom gradiću, gotovo seocetu i delili sličnu sudbinu (bila ona dobra ili loša) u oblasti Švarcvalda su brendovi imali zasebne sudbine. Nisu svi operisali na jednom mestu već su bili rasuti po gradovima i selima širom Baden-Virtemberga. Osnivani su, bivali su uspešni, propadali, selili se i sl. Prema kvalitetu i ceni ručni satovi danas aktivnih brendova iz ove oblasti zauzimaju srednji segment. Masovno se, industrijski proizvode i nisu odveć horološki zanimljivi. To, naravno, ne znači da su loši već samo da tu nema nekih posebnih inovacija i originalnosti. Ako ručni satovi iz ove regije, iako kvalitetni, nisu previše prepoznatljivi i originalni, satovi sa kukavicom su svakako, pored čuvene torte sa višnjama, svetski prepoznatljivi i specifični simbol Švarcvalda. No, o tome nešto kasnije.
Južna Nemačka je, može se reći, kolevka evropske horologije. U srednjem veku tamo su se proizvodili vrhunski stoni satovi, a tu je (prema nekim izvorima) i mesto rođenja prvih, uslovno rečeno, džepnih satova. Poznati i vrlo hvaljeni proizvođač ovih satova tranzicionog tipa (otprilike na pola puta od stonih ka džepnim satovima), bio je Peter Henle (Peter Henlein) iz Nirnberga. Često se za te prve “nosive” satove može naći izraz: “Nirnberška jaja”. Jedna od pretpostavki je da su tako nazivani zbog jajastog oblika, medjutim, satovi jajastog (i raznih drugih oblika) se javljaju nešto kasnije. Prvi “džepni” satovi koje su Henle i drugi časovničari izrađivali bili su cilindričnog oblika. Gerhard Dohrn-van Rossum u svojoj knjizi “History of the Hour: Clocks and Modern Temporal Orders”, ukazuje da je ovaj naziv zapravo proizvod greške prilikom čitanja prevoda nekog Rableovog dela. Tamo je pisalo: “Nörnbergischen lebendigen Auerlein“, gde je „Aurlein“, deminutiv stare reči za sat –„aur“. Van Rosum dalje objašnjava da su ljudi pod utiskom kasnije nastalih jajastih satova-ogrlica, čitali to „Auerlein“, kao „Eierlein“, što je značilo – malo jaje, i eto odakle sintagma: "Nirnberška jaja".
Grad Pforzheim se obično smatra horološkim centrom južne Nemačke i Švarcvalda. U njemu juvelirstvo i časovničarstvo imaju viševekovnu tradiciju. Zanimljivo je da je prilikom etabliranja Forchajma kao centra časovničarske industrije, odlučujuću ulogu imao potez jednog čoveka. Kao što je za nastanak Glashütte-a zaslužan Ferdinand Lange, tako je za Forchajm odgovoran Markgraf Karl-Fridrih od Baden-Durlaha (kasnije i Veliki vojvoda od Badena). Nakon brojnih ratova i opadanja ekonomije, Karl Fridrih je, 6. aprila 1767. godine u forchajmskom sirotištu, uz pomoć preduzetnika iz Francuske i Švajcarske otvorio radionicu za izradu satova i nakita; kako bi deca bez roditelja izučila unosne zanate i tako dobila mogućnost za ekonomsku nezavisnost i normalan život. Ovaj čin je omogućio da Forchajm kasnije postane poznat kao “Zlatni grad”. Mnogi vešti majstori juveliri i časovničari su proistekli iz sirotišta pa su posao i grad cvetali. U kasnijim vremenima došlo je do opadanja ovih aktivnosti u Forchajmu. Početkom XX veka časovničarska industrija grada oživljava, a svoj zamah i zlatne godine doživljava tokom burnih 20-ih zahvaljujući rastu popularnosti ručnih satova i sledstvenom povećanju potražnje. U roku od jedne decenije Forchajm postaje dom mnogobrojnim fabrikama satova i mehanizama. U to vreme su osnovani: Stowa, Lacher & Co (Laco), Deutsche Uhrenrohwerke - Durowe, Pforzheimer Uhren-Rohwerke GmbH - PUW, Ickler… Na udaljenosti od stotinak kilometara od Forchajma u ovo vreme cvetaju još dve časovničarske firme. Junghans Uhren GmbH u Šrambergu i Kienzle u Vilingen-Šveningenu. (Šramburg i Vilingen-Šveningen se nalaze na turističkoj kružnoj ruti po Švarcvaldu - „Deutsche Uhrenstrasse“, otprilike - Nemački časovničarski put). Sve kompanije su veoma dobro poslovale i razvijale se do Drugog svetskog rata. Za vreme rata, kao uostalom i u drugim delovima Nemačke i u drugim industrijama, sve je prebačeno na kolosek ratne proizvodnje, pa su forchajmske časovničarske firme proizvodile precizne merne instrumente, upaljače za artiljeriju, ali i pouzdane satove za vazduhoplovstvo i mornaricu. Među ljubiteljima i poznavaocima satova posebno mesto zauzima čuveni „Osmatrački sat“ iliti „Beobachtungsuhr“, skraćeno, „B-Uhr“. Godine 1940. je, “Wehrwirtschaftsamt” – Kancelarija ministarstva odbrane za ekonomska pitanja odabrala 5 proizvođača za snabdevanje vazduhoplovstva ovim tipom satova. To su redom bili: Stowa, Laco (Lacher & Co), A.Lange & Sohne, Wempe i švajcarski proizvođač IWC. Na kolekcionarskom tržištu Stowa, Laco i ostali “B-uhr” satovi su veoma cenjeni. Krajem rata savezničko bombardovanje uništilo je 80% grada Forchajma, a njegove fabrike su pretvorene u gomile šuta.
Posle Drugog svetskog rata mnoge kompanije su uz pomoć Maršalovog plana obnovile svoje delovanje, a otvorene su i neke nove (na primer, RUFA (Rheinfelder Uhrteilefabrik) i posao je cvetao tokom nemačkog privrednog čuda (Wirtschaftswunder) 50-ih i 60-ih godina. Ovu eru obeležavaju veoma elegantni satovi inspirisani minimalističkim Bauhaus principima dizajna. Dizajner ove škole Maks Bil sarađuje sa Junghansom i neka od njihovih dela završavaju u njujorškom muzeju savremene umetnosti. Forchajmske fabrike satnih mehanizama (DUROWE, PUW, RUFA) proizvode bukvalno stotine različitih mehaničkih kalibara, a razvijaju se i nove tehnologije. Godine 1961. pojavljuje se Laco elektrik, prvi električni ručni sat koji je stabilno funkcionisao. DUROWE, 1965. godine, biva kupljen od strane švajcarske firme Ebauches S.A, pre svega da bi joj nemačka firma poslužila kao koridor kojim bi izašla na tržište Evropske ekonomske zajednice kao domaći proizvođač. Nezavisno od tog preuzimanja DUROWE ostaje dominantan igrač na tržištu sa nekih 550.000 mehanizama proizvedenih u 1974. godini. Međutim nakon jedne i po dekade ubrzanog razvoja i optimizma, tamni oblaci se pojavljuju na horizontu. Većina firmi koje su cvetale 50-ih i 60-ih zapada u teškoće ili nestaje sa mape između 70-ih i početka 90-ih godina što korespondira sa najezdom kvarcnih satova i dalekoistočnim proizvodnim bumom. Neke od prethodno pomenutih kompanija su se ipak uspešno adaptirale tome i čak predvodile razvoj u pojedinim segmentima. Na primer, Junghans je svoj fokus usmerio ka novim tehnologijama i procesima te je postao pionir radio kontrolisanih satova. Ova kompanija je krajem 80-ih izbacila prvi radiokontrolisani stoni sat, a 1990. i prvi radiokontrolisani ručni sat na svetu – Junghans Mega 1. Druge, poput Laco, se nisu adaptirale pa su potonule u zaborav. Poslednjih godina, u vezi sa snažnim povratkom svetske tražnje za kvalitetnim mehaničkim satovima neka imena forchajmske industrije satova vaskrsavaju (Durowe), a ona koja su tavorila (Laco, Stowa…) pokazuju znakove novog elana. Dakle, pozitivnih horoloških pomaka u industriji ručnih satova ovog kraja – ima. Izabran je dobar put razvoja, a videćemo kuda će nas on odvesti.
SATOVI SA KUKAVICOM
Došlo je vreme da se posvetimo pravom horološkom simbolu Švarcvalda – mehaničkom satu sa kukavicom.
Kod običnih ljudi, nezainteresovanih za horologiju, satovi sa kukavicom se najčešće povezuju sa Švajcarskom. O tome svedoči i nekoliko rečenica iz čuvenog filma “Treći čovek” koje nisu bile u scenariju i koje je sam Orson Vels ubacio. “Kao što momak reče, u Italiji su za 30 godina vladavine Bordžija imali rat, ubistva, krvoproliće, ali su proizveli Mikelanđela, Leonarda Da Vinčija i Renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, imali su 500 godina mira i demokratije i šta je sve to proizvelo?! Sat sa kukavicom!”.
Satovi sa kukavicom su nastali u oblasti Švarcvalda otprilike u 17. veku. Dugo se smatralo da je izumitelj sata sa kukavicom Franz Anton Ketterer, međutim Nemačko udruženje kolekcionara satova je nedavno objavilo da ne podržava tu tezu. Za sada nemamo dokaza da bilo kom majstoru pripišemo izum ove vrste satova, ali je posve sigurno da su izmišljeni i usavršavani u oblasti Švarcvalda.
Proizvodnja stonih i zidnih satova je u Švarcvaldu započela polovinom 17. veka. Smatra se da su ti prvi švarcvaldski satovi kopirali, takozvani “Bohemijski stil”, međutim, vremenom su satovi i časovničari iz Crne šume sticali sve bolju i bolju reputaciju. U prvoj polovini 18. veka, za mehanizme su korišćeni zupčanici izrađeni od drveta (nem. “Holzräderuhr“). Kasnije, sa napretkom tehnologije, transmisioni zupčanici izrađivani su od mesinga. Razvijeni su mnogobrojni stilovi zidnih satova: satovi sa drvenom „pločom“, često lakiranom (nem. „Lack-Schildeuhr“), satovi sa pločom od porcelana ili mesinga (nem. „Jockele-Uhr“), potom satovi sa raznim automatskim figurama i satovi sa raznim zvučnim signalima. Međutim, stil koji je postao najpoznatiji i koji se tradicionalno proizvodi već dva veka je – sat sa kukavicom. Ti satovi sa drvenim kućištima u obliku tradicionalnih kućica, iz kojih u određenim intervalima izlazi malena ptičica i oglašava vreme čuvenim: ku–ku, ku-ku, postali su simbol regije.
Sat sa kukavicom je vrlo važan za turizam Švarcvalda. Postoji čak i asocijacija (Verein die Schwarzwalduhr - VDS) koja radi na promociji, te na očuvanju izvornog stila i načina proizvodnje “ku-ku” satova. Ovo udruženje u tom cilju izdaje sertifikate o autentičnosti i akredituje proizvođače. Sertifikati se izdaju samo mehaničkim satovima koji su u potpunosti izrađeni od drveta (osim mehanizama, naravno), čiji su svi vitalni delovi proizvedeni u Švarcvaldu i koji zadovoljavaju stepen kvaliteta propisan od strane udruženja. Oko 90% svih proizvođača satova u regionu Švarcvalda su članovi ovog udruženja. Svaki sat proizveden na propisan način i u fabrici koja je članica udruženja, nosi pečat (nalepnicu) kvaliteta. VDS tvrdi da je u poslednjih par godina oko 300.000 sertifikovanih satova sa kukavicom pronašlo svoje kupce širom sveta. Valja napomenuti da pojedini sertifikovani proizvođači prave i kvarcne “ku-ku” satove, ali ti modeli ne smeju nositi nalepnicu VDS-a.
Satovi i tradicija časovničarstva su odličan mamac za turiste. Posebno je turistički intrigantna kružna ruta: "Deutsche Uhrenstraße". Duga je nekih 300km, prolazi kroz 20-ak časovničarski značajnih gradova i sela i kombinuje brojne atrakcije od tradicionalne “časovničareve kuće” u Vöhrenbach-u, preko posete jednom od najvećih “ku-ku” satova na svetu, do obilaska mnogobrojnih muzeja satova i časovničarstva. Dva možda najinteresantnija muzeja su: “Muzej časovničarske industrije” u Vilingen-Šveningenu i “Nemački muzej satova” u Furtvangenu. U prvom se nalaze potpuno operativne mašine za proizvodnju satova koje posetiocima vrlo lepo pokazuju kako je izgledala proizvodnja satova početkom XX veka. Muzej u Furtvangenu pruža iscrpan opšti pogled na časovničarstvo regiona. 150 godina stara kolekcija švarcvaldskih satova koja se nalazi u ovom muzeju jedna je od najobimnijih kolekcija ovoga tipa na svetu. U okviru rute mogu se posetiti i brojni časovničari i majstori izrade satova sa kukavicom. Pored uvida u razvoj horologije na ovim prostorima, ruta pruža uživanje u i predivnoj prirodi ove oblasti.
Vesti - Kategorije
Ocenite ovaj tekst