Priča o najpoznatijem Rolex ronilačkom satu

Iako je Rolex Submariner prvi put predstavljen 1953. godine, priča o ovoj legendi zapravo počinje 1923. godine, kada je Rolex izmisio sada već čuveno vodootporno Oyster kućište. Zahvaljujući svom ušrafljujućem poklopcu i krunici, kućište je pružalo visok stepen nepropustivosti, nešto što do tada ni jedna kompanija nije ponudila. Početkom 1930-ih postaje još otporniji na vodu i prljavštinu, razvijanjem automatskog mehanizma, koji je Rolex nazvao "perpetual".

Mogućnost automatskog navijanja znači da će krunica morati da se odvija samo ponekad, radi podešavanja vremena. U Rolex-u su sa prvim Oyster modelima na ručno navijanje otkrili da se posle nekog vremena krunica ne uvija u kućište baš najbolje, usled velikog broja odvrtanja i zavrtanja, i time se ugrožava vodootpornost sata ulaskom vode i eventualne nečistoće kroz krunicu.

Kako su 1930-te godine odmicale, Rolex je počeo da razvija satove prvenstveno za upotrebu u vodi (prvi Oyster modeli nisu bili namenski rađeni kao satovi za vodu, već je cilj nepropusnog kućišta bilo sprečavanje ulaska prljavštine i vlage u mehanizam). U Rolexovom katalogu iz 1935. godine se može naći model ref. broja 2533, sa prečnikom od 47mm, jastučastim oyster kućištem i Lépine mehanizmom iz džepnog sata. U to vreme ovaj sat se smatrao prevelikim i nije postigao značajniji uspeh. Ali to je pre svega, bila preteča danas poznate saradnje između Rolexa i italijanske kompanije Panerai, koja je u to vreme snabdevala italijansku mornaricu adekvatnom opremom.

Sredinom 1930-ih mornarica je zatražila od Panerai-a da im napravi ronilački sat. Pošto Panerai nije imao kapaciteta za tako nešto, obratio se kompaniji Rolex, koji im je poslao svoja Oyster kućišta i ébauche mehanizme čuvene švajcarske kompanije Cortébert. Panerai je prvi prototip sata predstavio mornarici 1936. godine i kompanija je nastavila da koristi ove mehanizme do 1950-ih. Pomenuto partnerstvo je dalo Rolex-u neophodno iskustvo u proizvodnji ronilačkih satova.

Početkom 1950-ih Rolex je rešio da napravi svoj originalni ronilački sat. Ideja je potekla od direktora René-Paul Jeanneret, koji je bio ronilački entuzijasta i njegovog prijatelja Jacques-Yves Cousteau. Zahvaljujući svom hobiju, Jeanneret je bio svestan tehničkih i dizajnerrskih zahteva da bi se napravio ronilački sat. Ubedio je Hans Wilsdorf-a, koji je više od pola veka bio na čelu kompanije da započnu projekat profesionalnog ronilačkog sata.

Godine 1953. Rolex je napravio spektakularan potez. Švajcarski naučnik Auguste Piccard je u svojoj podmornici Bathyscaphe FNRS-2, napravio zaron od 3,131.8m u okeanu. Wilsdorf, marketinški genije video je to kao priliku da svoj specijalno napravljeni Rolex opremljen sa izrazito jakom iluminacijom i velikim Rolex logom pričvrsti za trup podmornice. Kada je pomornica izronila, sat je ostao netaknut, i što je najvažnije nastavio je da radi normalno.

Iste godine, Rolex je predstavio svoj prvi Submariner. Imao je deklarisanu vodootpornost od 100m, ali su u Rolexu to brzo povećali na 180m. Sat je imao mat crni brojčanik, velike markere i kazaljke sa iluminacionim premazom. Takođe je imao nazubljeni bezel sa jasno označenim oznakama u intervalima od 5 minuta, kao i marker u obliku trougla sa iluminacionom tačkom, koji uznačava nultu poziciju. Prvi Submariner modeli nisu imali ovaj natpis na brojčaniku, on se pojavio tek krajem 1954. godine. Takođe, nisu poseduvali ni zaštitu krunice.

Među kolekcionarima su neki od prvih modela poznati pod nazivom "James Bond" i to sa dobrim razlogom. U prva četiri James Bond filma, agent 007 je nosio Rolex satove, baš kao što je i opisano u romanu Ian Fleming-a. Ovi satovi su imali referentne brojeve 6200, 6538 i 5510.

Dok je je došao do tržišta, Submariner je prošao određene rigorozne testove. Institut za morska istraživanja u Kanu je predstavio izveštaj 26.10.1953. godine o peto mesečnom testiranju koje je ovaj sat podneo, gde je imao 132 zarona na dubinama od 12-60m. Zaključak laboratorije je sledeći: "Uprkos visokom sadržaju soli u sredozemnom moru, tropskoj temperaturi i individualnim zaronima koje je sat prošao, nije pokazao nikakve znake korozije, kao ni vlage. Svi prethodni testovi vodootpornih satova ostalih vrhunskih proizvođača su pokazivali znake prodiranja vode u sat, pojavom kondenzacije na unutrašnjoj strani stakla. Sat je nošen nekoliko puta sa odšrafljenom krunicom. Da bi se ovo testiranje potrvrdilo, sat je pričvršćen na kanap i pušen u vodu na dubinu od 120m, duplo više od dubine na kojoj se inače roni. Nikakvi znaci prodiranja vode nisu primećeni ni posle sat vremena na ovoj dubini."

Rolex je konsultovao nekoliko stručnjaka prilikom razvoja ovog modela. Jeanneret je ponudio nekoliko ideja za spoljašnost sata, poput rotacionog bezela koji se okreće, kako bi se očitalo vreme zarona (u to vreme bezel se okretao u oba smera). Godine 1959, prvi Submariner sa zaštitom krunice je predstavljen (ref. broj 5512). Ova zaštita krunice je satu dala jedinstveni i prepoznatljivi oblik, po kome se i dan danas ovaj model prepoznaje.

Dana 23.01.1960. godine, podmornica Trst (Trieste), dovoljno velika da u nju stanu dve osobe je po 65 put zaronila, mada ovaj put sa ciljem da dostigne najdublju tačku u pacifiku, Mariana Trench. U podmornici su se našli Jacques Piccard i poručnik američke mornarice Dan Walsh. Na trupu podmornice se i ovaj put našao specijalno dizanirani Rolex sa Oyster kućištem, dizajniran da izdrži pritisak do dubine od 10.916m. Uzbuđenje je bilo veliko, slično kao i 1953 godine, te je i ovaj put prilikom izrona sat ostao netaknut i pokazivao je tačno vreme.

Kako se svet profesionalnog ronjenja razvijao, započelo se sa korišćenjem mešavine kiseonika i helijuma, koje je omogućilo roniocima dostizanje većih dubina. Ronioci koji su nosili svoje satove u dekrompresionim komorama doživljavali su neprijatnosti. Molekuli helijuma prodirali su u sat i kako se pritisak u komori smanjivao, helijum nije mogao brzo da izađe iz sata, što je neretko dovodilo da iskakanja stakla na satovima, poput pampura na šampanjcu. Među roniocima koji su imali ovaj problem su bili i ronioci francuske firme Compagnie Maritime d’Expertise (Comex). Rolex je u saradnji sa Comex-om došao do rešenja ovog problema. Godine 1967 patentiran je ventil koji je omogućavao ovom gasu brz izlazak iz sata.

Prvi Rolex koji je koristio ovaj novi sistem je bio standardni Submariner (Ref. broj 5513). Modifikovana verzija je proizvedena u Ženevi specijalno za kompaniju Comex. Na brojčaniku se nalazio logo ove kompanije, kao i natpis i identifikacioni broj na poklopcu. Druga serija Comex-ovih modela je imala i svoj referentni broj 5514.

Godine 1966. Rolex je razvio model Sea-Dweller. Prvobitno je ovaj sat bio reklamiran kao Submariner koji je imao povećanu vodootpornost, danas je kao što znamo deo posebne kolekcije. Prvi Sea-Dweller (ref. broj 1665) je imao deklarisanu vodootpornost od 600m.

Godine 1978. Rolex je predstavio model sa referentnim brojem 16600, koji je posedovao safirno staklo i unapređen helijumski ventil. Sat je imao deklarisanu vodootpornost od 1220m.

Model 1665 je nastavio da se proizvodi još nekoliko godina, ali posle 1981. godine kompanija je nastavila proizvodnju samo modela koji je imao veću vodootpornost, modela Sea-Dweller 16600.

Iste te 1981. godine. na model Submariner je počeo da se ugrađuje jednosmerni bezel. Počeo je da se ugrađuje tako kasno pošto je kompanija Blancpain od 1952. godina držala pravo na ovaj patent, koristivši ga na svom Fifty Fathoms modelu.

Godine 2008, Rolex je predstavio novi model Sea-Dweller Deepsea modela, koji ima impresivnu deklarisanu vodootpornost od 3900m, zahvaljujući novom dizajnu kućišta, koji u Rolexu nazivaju "Ringlock System". Ovo novo kućište je tehnološki daleko od onog originalnog oyster kućišta iz 1926. godine, ali ipak predstavlja njegovog direktnog potomka.