Koji vintage kupiti

[sin.er]

eBay je k.za prodaju. Kumulativno imas 20% troskova i mogucnost da ti kupac vrati sat nakon 45 dana, jer ga program ebaya stiti ko medjeda.


Vintage satovi su minsko polje, ako nemas minimalno 10 godina iskustva i urara koji ce ti raditi servise u fusu i koji je urar a ne mjenjac baterija mani se price.

Kupujes mehanicki predmet star 25-75 godina gdje su potroseni dijelovi a ponekad ih nema jednostavno. Nadji dijelove za Excelsior Park chronograph ako si manga ili za elektromehanicke peezdarije iz 60ih..

[Haifisch23]

Vintage segment je izuzetno kompleksan, sastoji se od više nivoa i ono što je najgore, zahteva izuzetno poznavanje materije. Čak, neuporedivo više nego segment modernih satova, gde je moguće već na osnovi zvaničnih specifikacija, nešto opšteg znanja, povezivanja činjenica i logičnih zaključaka, doći do potrebnog stepena saznanja. Jer ne treba biti režiser, da bi osetio, šta je kvalitetan film, književnik, da bi uočio kvalitet određenog štiva, muzičar, da bi shvatio, šta je kvalitetna muzika, pa ne treba biti ni profesionalni časovničar, da bi razumeo, šta je kvalitetan sat.
E, kod vintage segmenta, ovo zadnje navedeno je skoro neophodno. Naravno, sve zavisi od ličnih kriterijuma kupca vintage modela ali podrazumeva se, da svako želi doći do što više mogućeg stepena originalnog stanja sata, što podrazumeva kompletnu unutrašnjost i vrlo važan vanjski izgled ((ne)polirano kućište, stanje bezela, da li je reč o originalnoj kruni, usklađijenost podataka na poklopcu sa onim na brojčaniku, da ne navodim sa mehanizmom sata, narukvici, staklu itd. Kada se uključe svi ovi kriterijumi onda i cenu takvog seta često ne prati aritmetički redosled, nego sve odlazi u geometrijsku sekvencu.
Da bi se sve navedeno prepoznalo, potrebno je mnogo iskustva, znanja, prakse i uopšte smisla za prepoznavanje sitnih detalja, koje je daleko više u domenu profesionalnog aktera nego običnog ljubitelja scene. Pa čak i profesionalci prilikom susreta sa ponudom na vintage tržištu dolaze u susret sa preprekama, koje je skoro nemoguće preći.

Sve ovo pišem iz ličnog iskustva. Naravno, ja sam bio u onoj prvoj ulogi - ljubitelja. Prošle godine je došlo, ako mogu tako reći, do krize identitete vlastite kolekcije, pa sam sebi rekao: J...š kolekciju sačinjenu od satova, koji se mogu kupiti u prodavnici, jer to nije kolekcioniranje, nego šoping.
Tako je više od pola aktualne kolekcije otišlo u prodaju, a pošto sam već odavno začaran istorijom ovog našeg hobija, želeo sam sve zajedno ujediniti i u onom stvarnom smislu. Spojiti teoriju, koju sam prilično dobro upoznao sa nekoliko njenih autentičnih fizičkih dragulja. Već kod kupovine modernih satova može doći do glavobolje a prilikom susreta sa vintage tržištem, jednog praktičkog laika, kao što sam ja, dolazi do migrene. Jer, moderna scena je ipak koliko toliko crno-bela, a vintage je potpuno siva. Tako se kupovina Navitimera iz 1959, Rolex GMT iz 1963, Moonwatcha iz 1972 i Autavie iz 1967 pretvorila u pravu noćnu moru. Vođen negativnim iskustvom realizirane kupovine Seika Pogue iz 1972 godine, gde sam prilikom kupovine već sam izrazio određene sumnje u njegovu autentičnost i opčinjen ludom željom za njegovim posedovanjem, popustio ubeđivanju nemačkog antikvara, da se radi o raritetnom izdanju za američko tržište sa nešto drugačijim kućištem, koje je podkrepio čak i nekim slikama iz tog doba, u kupovinu gore navedenih modela sam uključio nekoliko poznanika, koji su odlični poznavaoci vintage scene. Jer jedno je doneti kući franken od 500 EUR a sasvim drugo rizik takve reprize sa satom u vrednosti od nekoliko hiljada €.
I odmah se ispostavilo da Navitimer iz 1959 dolazi sa sveže printanim 3d brojčanikom iz Beča (izrada takvog brojčanika može dostići i cenu usluge oko 1000 €, dok se na njega čeka i nekoliko meseci) i krunicom sa Chronomata iz 1967 godine, Heuer je sadržavao restaurirani brojčanik u Bolonji, gde su majstori zaboravili napis Swiss Made, Rolex GMT je nosio 15 godina mlađi bezel a Moonwatch nije nosio originalnu narukvicu uz to, da se sljaštio od poliranja, ko ogledalo. Ja od ovoga nisam ništa sam uočio, osim stvarno "lepog" kućišta Moonwatcha.
Tada su me moji drugari upoznali sa činjenicom, da otprilike samo 15 % vintage satova dolaze u izvornom stanju i da to nisu frankeni sastavljeni iz u najboljem slučaju, više jednakih modela.

Ne znam, da li je neko probao doći do potpuno originalnog Okeana, Strele ili Šturmanskog na vintage tržištu Rusije...da ne pominjem Ukrajinu. Takvi satovi se mogu nabrojiti prstom jedne ruke i to samo u slučaju, da tačno znaš od koga kupuješ. Kod Poljota je poznato, da pozlata njihovih satova iz početka '60 godina sadržava sloj od 20 mikrona, dok u početku '80 godina ona iznosi samo 5 mikrona. Nešto slično se može očekivati i sa Swiss produkcijom u istom razdoblju zbog učinka kvarčne krize.
Zatim sam došao do članka, gde je poznati rocker John Mayer kod jednog od najvećih dealera vintage satova u SAD, u nekoliko godina ostavio 6 milona $ za raritetne modela a da se radi o najmanje 8 frankena saznao, tek kada mu je Rolex odbio servisiranje istih iz razloga nesadržavanja originalnih delova.
Tu je toliko kamena, na kojih se prosečan kupac može spotaknuti a gotovo je neminovno, da će na kraju završiti na zemlji.

Tako se i ovaj moj izlet u zonu sumraka vintage scene završio posle samo nekoliko meseci. Obeshrabren, vratio sam se onome što najbolje znam. Šopingu. Tako se tešim stvarnom činjenicom, da su moju Strelu, Okean i Šturmanskie napravili nekadašnji radnici Poljota, koji su se udružili u firmu Volmax. Pri tome su mehanizme kupovali od legalnog naslednika (kupca) istih - Maktime-a. Reizdanja su napravljena u istim prostorijača PGČZ u Moskvi na istim mašinama. Ne može se zasititi apetit ali se donekle može utoliti glad.
Od svih boljih vintage satova, koje sam nekada imao, kod mene je ostao samo Citizen Bullhead, za kojeg znam, da je u celini autentičan.

Sada sam još jače naklonjen kupovini reizdanja nekadašnjih dragulja, jer je sa određene i pre svega, potpuno sigurne distance, moguće osetiti bar deo draži i sjaja istorije horologije. Onaj pravi osećaj je ipak rezerviran za vrsne poznavaoce i tako mora biti. Bar po mom mišljenju. Naravno ne osporavam ničiji rizik, da se sam upusti i na svoju ruku lati kolekcioniranja takvih satova. Posebno ako se radi o jeftinijim modelima, kojih ima u izobilju i ovde je čak i nešto veća verovatnoća, da se dođe do prilično autentičnog modela.

Sećam se, da sam sam prilikom predstavljanja svoje kolekcije na ovom forumu pre dve godine napisao, da je jedini pravi naslednik originalnog Moonwatcha, današnji sa pleksi staklom. Sada znam, da sam pogrešno razmišljao. Ne postoji tako nešto. Samo je jedan bio pravi. Sve ostalo su samo dalji rođaci.
Tako sam jedva dočekao ponovno otvaranje salona početkom ovog meseca i kući doneo još nešto daljeg rođaka - sa safirnim staklom. I presrećan sam. Nije ikona ali za mene je sveta.

[Vladimir Pejakovic]

Kolega Haifisch23 je u sustini sve rekao. Sa vintage satovima je uistinu situacija - sto vise ucim o njima, sve manje znam. I jeste rizik od frankena, i sam sam imao jednog Seamastera sa restauriranim ciferom, al avaj, brze bolje sam ga prosledio dalje bez da sam zavrsio u nekom velikom gubitku. Po meni kod vintage modela je pristup da ciljam satove koji generalno nisu skuplji od 400-500 eura max, jer tu se moze naci sve i svasta. Trenutno u kolekciji mi je najskuplji BWC stoper sa Lemania 1340 koji me je dosao manje od 500 eura. Pandan njemu kod Omege, sa maltene identicnim mehanizmom je barem 4 puta skuplji i vrlo je verovatno da se moze naci masa frankena koji su neiskusnom kupcu (citaj meni) neprimetni. Ovako, ko ce se muciti da uradi BWC frankena ..... manja vrednost sata, nepoznat brand - manji rizik.
Drugo, satove mahom nabavljam na willhabenu i generalno kada vidim sat koji mi je interesantan, dobro obratim paznju da nije od nekog ko se iskljucivo bavi prodajom satova. Tu se generalno pali crvena lampica. Uvek se moze naleteti na nekog ko prodaje sat od oca, dede, strica - pri cemu je verovatnoca da se nadje sat u relativno originalnom stanju, a u gore pomenutom cenovnom rangu zaista velika.
Drugo, meni je nekako u zadnje vreme gust da nabavim horoloski interesantne satove u neispravnom stanju za manje para, pa da ulozim posle u njihovo sredjivanje. Ali opet, to je cenovno u rangu od nekoliko stotina eura. Tako sam uradio sa accutronom, tuning fork omegom i sad to isto radim sa heuer manhattanom.
To me za sad cini ispunjenim. Posle kad dodjem do stadijuma da pozelim da imam sat od par hiljada eura, pre cu uzeti novi Black Bay ili reissue moonwatch-a nego juriti neki kultni vintage model.

[davorb]

Ahhh, ovo sto Haifisch pise se umnogome dotice teme koju sam postavio pre mesecak dana u odseku ruskih satova, gde me je zanimalo sta ljubitelji i kolekcionari smatraju adekvatnim primerkom reizdanja, odnosno omaza svojim vintage serijama, bas zato sto sam istrazujuci shvatio koliko je tesko otkriti autenticnost nekog vintage modela sa horoloskom vrednoscu.

Obzirom da jos uvek nisam sasvim sebi razbistrio ni sta je autenticno reizdanje, tek se ne bih usudjivao hvatati u kostac sa potragom za autenticnim originalom. Vise me interesuju ovi dostupniji modeli (i po svojoj obicnosti i masovnosti, a samim tim i ceni).
Kao ljubitelj estetike satova 50ih, uz svakodnevna citanja kako su neka Certina, Helvetia, da ne spominjem Longines, itd sijali punim sjajem tih godina i nudili znacajno veci kvalitet nego sto danas nude (a mnoga imena vise i ne postoje), zapalo mi je za oko da se po oglasima motaju komadi pristojnog izgleda za neke relativno niske cene.
Meni prvi alarm u glavi bude da je to nesto staro 60-70 godina i da ukoliko uopste radi, garant ce se pokvariti za mesec-dva, a onda sledi ili bacanje u smece ili ulaganje kao u nov kvalitetan sat. Mozda ce ovo zvucati nedostojno ljubitelja satova, ali ne bi me povredilo da je kuciste polirano, cifer uradjen nov, a krunica zamenjena sa nekog slicnog sata iz tog doba, kada je u pitanju neka Doxa za 50E. Dokle god u njemu kuca pravi stari mehanizam, a ne neka kineska kopija za mene je dovoljno dobar vintage. Mislim da problemi tog tipa dobijaju na znacaju tek kada se pocne traziti neki istorijski znacajan model.

Ponovo pominjem kao primer kolekciju koju je sakupio autor ove teme, to su vise primerci sa buvljaka nego neki koje vredi juriti po internetu godinama, proveravati autenticnost, itd. A meni cak deluje sigurnije kupiti takve od casovnicara, jer iako verujem da ga je u izvesnoj meri prepravljao, makar ocekujem da je u radnom stanju.

Kome nije mrsko voleo bih da ucestvuje u jednoj eksperimentalnoj (hipotetickoj) situaciji: Na brzinu sam izvukao tri oglasa (svaki sat skoro duplo skuplji od prethodnog) i ne nameravam nijedan da kupujem, tako da ne pitam konkretno za misljenje.

https://www.kupujemprodajem.com/naki...oglas/95845391

https://www.kupujemprodajem.com/naki...r_id=680785736

https://www.kupujemprodajem.com/naki...oglas/95674266

Recimo da ste u potrazi za vintage satom iz 50ih-70, dress karaktera, manjeg precnika (tj. uobicajenog za ondasnje standarde) i naidjete na ovakva tri oglasa. Sta biste zakljucili iz slika, teksta, kakva bi vam bila ocekivanja i na kraju koji bi dobio zeleno svetlo za kupovinu? Naravno izuzmimo cenkanje, cinjenicu da bi ga odneli najpre kod casovnicara da proceni stanje, itd.
Odabrao sam ove oglase jer se kod svih relativno jasno vidi mehanizam, koji sam uporedio na brzinu sa fotkama sa ranfft.de i jednom nevestom oku deluju da su ono za sta se zalazu

-Certina je 70ak evra, celicno kuciste (nema problema sa pozlatama), automatik, cifer u odlicnom stanju, kuciste taman za malo poliranja, sve u svemu deluje vrlo uredno i ocuvano. Mozda previse ocuvano?
-Doxa je 120E, cifer je patinirao u skladu sa svojim godinama, pa to deluje utesno, pozlata je cudno dobro ocuvana, takodje automatik. Ako izuzmemo necije vizuelne preference jedino bi mi kvalitet mehanizma mogao opravdati razliku u ceni (ukoliko ta razlika uopste postoji), posto laiku poput mene prema fotografijama deluju identicno.
-Zenith na prvi pogled izgleda najistrosenije, ali nekako ocuvano, rekao bih da je na njemu najmanje stvari menjano i peglano i mozda je stvarno lepo ocuvan primerak. Duplo veca cena deluje primamljivo obzirom da je ipak u pitanju Zenith. poredjenja radi takav jedan primerak je na chrono24 preko 1000E. Ako bih ga odneo kod casovnicara koji bi mi rekao da to izgleda kao autentican mehanizam i da bi ga valjalo za sitne pare podmazati i ima da valja, rekao bih da je to odlican deal.

E sad, nijedan od ovih satova nije specifican, po necemu znacajan. Da li Zenith opravdava svoju trostruko vecu cenu od Certine, da li satove poput ove Certine treba izbegavati u sirokom krugu iz nekog razloga (kao sto su kolege pre par godina u ovoj temi pisali za Nivadu), da li je Doxa kao zlatna sredina najbolja kupovina posto nije previse para (ako ispadne pogresan korak)?

Napominjem jos jednom, ne kupujem nijedan, vec samo hipoteticki, pa ako nekome nije mrsko mislim da bi mi jedna analiza dosta pomogla da sam mogu u buducnosti da rasudjujem na temu.

[bezbi]

Pa, Haifisch23 je skupljao bas one kultne satove do kojih je i najteze doci. Ovo su verovatno modeli na "kilo", pa je mozda i svejedno sta bi bilo najznimljivije. Mada bi i ja voleo znati da li postoje neki slabiji modeli koji su vredni paznje. Ono sto je Haifisch23 posedovao je tesko naci u bilo kakvom stanju, a i juriti tako nesto znacajno kao sto on kaze znacilo bi da ima i autenticnost a ocigledno da je to skoro pa nemoguce. Ovim prostim modelima mozda moze sa se oprosti neko poliranje ili slicno, ako je mehanizam ok, bar po meni, a i ti si se tako izjasnio. Mozda bi bila zlatna sredina imati jedan dobar vintage sat, a ostalo kupovati novo, po zelji. Jer, i to novo brzo postane vintage, cim prestane da se pravi to je vec kolekcionarski primer. Haifisc23, mozda je i to ispravno razmisljanje, soping nekih modela koje su obelezili doba kada si bio najzainteresovaniji za satove, i cuvanje istih koji ce preci u vintage.

[Haifisch23]

Oglasi, koje si postavio idu u prilog onome, što sam napisao, da je vintage scena uvek sastavljena od više nivoa. Ovde su navedeni primeri, ako mogu tako da kažem, satova osnovnog levela. Sva tri su dress sata i nijedan od njih ne donosi, ništa posebno. Certinu i Doxu čine generični mehanizmi, dok Zenithov 2320 je In House produkcija. Zato je uz reputaciju brenda, cena ovog sata najveća. Inače, radi se o mehanizmu, koje je nastao u jeku kvarčne krize, što znači, da nije baš doživeo neki poseban odjek u javnosti a skoro je poznatiji po tome, što ga je u svoje satove ugrađivao Movado.

Ako želimo doći do Certine u punom sjaju, onda moramo tražiti njihovu In House produkciju - Kurth Freres mehanizme. Onda je to nešto drugačija slika iako se radi o istoj vrsti sata (dress):
https://www.chrono24.com/certina/gen...07876.htm#gref

Ako želimo Zenith u svom potpunom sjaju, onda se obično traži kalibar 135. Evo, baš u jednoj susednoj temu teče zanimljiva debata o starim mehanizmima, pa me čudi da niko ne pominje Zenith kaliber 135, koji je po većem broju analitičara možda i najbolji ikada napravljen mehanizam u istoriji horologije.
U ovom slučaju cena dress sata dobija sasvim drugu dimenziju:
https://www.chrono24.com/zenith/2000...74461.htm#gref

Sve zavisi od toga, šta se želi dobiti u vintage satu. Da li ono najbolje od proizvođača ili neki opšti prosek. Takve su i cene. Mada, dešava se, da neko prodaje Certinu i Roamer po izuzetno povoljnim cenama, jer ne zna, da se u tom satu nalazi In House produkcija u vidu Kurth Freres ili MST kalibra. Tako nešto je nemoguće kod Zenitha, Omege i sličnih.

[bezbi]

Citajuci o tvojim kriterijumima, ovaj Zenith gore u linku nema nikakvu vrednost(karikiram ), a sa druge strane isti takav u top mint stanju, sa papirima i overenim servisima od strane Zenitha(taman i da su mnogo delova izmenili po potrebi), imao bi neogranicenu vrednost. Verujem da takav primerak niko nikada i ne prodaje, mada nije malo 11000satova.

https://www.google.com/amp/s/wgntv.c...a-fortune/amp/
Secam se i slucaja, covek kupio na pijaci, stari bezveze neki, kad je ostavio u nasledstvo unuci skontali da je deda kupio Pateka. Da ne lupam vrednost, ali bila je ogromna. Pa posle nemoj da slusas zenu i nemoj da ides na pijacu!

Haifisch23, vredi li uzeti nesto ovako, ima li vrednost? bidfun-db Archive: Watch Movements: Wostok 2809

[bezbi]

I jos jedna stvar, znam da nisi pristalica tih stvari, sta sprecava danas nekog proizvodjaca da napravi menanizam na osnovu tog mehanizama, ako su patenti istekli? Verujem da bi danas cnc masine to jos preciznije uradile, pa taman to bio i Seagull. Zasto je taj mehanizam toliko poseban, jel mu dizajn i precizna izrada omogucila toliki kvalitet ili je to nesto i trece i cetvrto? Tuzno je sto je 6498 jedina ziva legenda u moru legendi

[Haifisch23]

Bezbi,

Nije, da ne vredi. 220 € za sat za Zenith 2320 je vrlo privlačna cena. Ne bi se čudio, kada bi neko sat sa ovim kalibrom kupio i po duploj ceni. Samo sam ukazao na razliku između "običnog" Zenith kalibra, kakav je 2320 i ikone horologije - kalibar 135.
Vintage sat sa puno izmenjenih delova, pa čak i od strane proizvođača, ne može nikada postignuti cenu originalnog modela, gde je pravljen samo osnovni servis, pa makar on bio i u nešto slabijem stanju radne snage. Osećaj originalnosti u segmentu visoke horologije ima jednaku težinu kao i sam kvalitet proizvoda.

A sada na tvoje pitanje:
Haifisch23, vredi li uzeti nesto ovako, ima li vrednost? bidfun-db Archive: Watch Movements: Wostok 2809

Ovo ima ogromnu horološku vrednost i na žalost, punu manju tržišnu vrednost, što sa druge strane predstavlja srećnu okolnost za eventualnog kupca.
Još veću težinu bi imao Vostok 2802, koga nema čaki ni na listi Ranffita, jer je toliko redak i postoji samo u prototip verziji.

Ali, da bi se razumela vrednost napomenutih Vostok kalibara, potrebno je prvo napomenuti božanstvo - Zenith 135. Moraću unapred, da se izvinim zbog nekih žargonskih izraza za koje ne poznajem pravi izraz u srpskom jeziku ali se nadam, da ćeš razumeti, šta sam mislio.
Ephrem Jobin, Zentihov časovničar, stvaraoc kalibra 135, je 1948 u horologiju doneo revolucionarno rešenje. Konvencialnu strukturu mehanizma odnosno centralni točak je iz samog centra postavio na stranski (periferni deo) kalibra. Tim potezom je stvorio ogroman prostor, gde je postavio izuzetno veliku nemirnicu i feder bubnja. Nešto je kod toga morao da žrtvuje a to je bio indirektan pogon minutne kazaljke. Svejedno, to je bila koještarija u usporedbi sa dobitkom na prostoru u kojem velika nemirnica i bubanj postižu najveću moguću maksimalnu preciznost mehaničkog sata. Tako je nastalo remek delo, koje je u 13 godina proizvodnje Zenithu donelo 235 raznih nagrada i postavilo rekorde preciznosti u opservatoriju u Neuchatelu, koji su i danas nedostižni.

Naravno, sve ovo su pomno pratili i časovničari sa druge strane čelične (gvozdene) zavese i tako dolazimo do dva najtačnija mehanizma sovjetske horologije. To su Vostok 2809 i Vostok 2802. Već sama činjenica, da ova dva kalibra nisu nastala u Moskvi nego u Čistopolju predstavlja jednu od iznimki tadašnjih zbivanja u SSSR.
Prvo je nastao Vostok 2802. Pošto je poznato, da sovjetski časovničari nisu raspolagali sa financijama, koje su bile u opticaju u Švajcarskoj, oni su jednostavno prekopirali Zenith 135 i tako je nastao prvi sovjetski hronometar kalibar - 2802. Proizvodnja je trajala samo godinu dana i proizveden je bio vrlo mali broj ovog kalibra, pa se zato danas tretira sa statusom prototipa. Najverovatniji razlog obustave proizvodnje je bio strah od eventualne tužbe i sudskog progonjenja od strane Švajcarske Horološke Federacije. Danas je satove ili primerke ovog mehanizma praktički nemoguće naći a i ako neko dobije dostup do njega, to će ga koštati skoro 5 hiljada EUR, što je za sovjetske satove ogroman iznos.
Godinu nakon toga (1957) na svetlo dana izlazi legendarni Vostok 2809 kalibar. Radi se o verziji 2802 ili bolje rečeno Zentih 135 sa nešto drugačijom estetskom strukturom i onim najbitnijem: sovjetski časovničari su na 2809 pronašli rešenje na taj način, da su ugradili direktni pogon minutne kazaljke bez ikakvih strukturnih promena u samoj konstrukciji mehanizma. Osim toga, 2809 donosi i antishock zaštitu nemirnice, koju 2802 nije sadržavao. Time je strah od mogućeg krivičnog progona bio totalno poništen i 2809 je pokretao modele Vostok Precision sa statusom hronometra, Volna i Almaz (najjeftinija verzija, bez mikroregulacije). Da slike bude potpuno uokvirena dolazi iz podatka, da je i proizvodnja Vostoka 2809 trajala jednako kao i Zentih 135 - 13 godina (1957-1970).
Ne znam tačano i nisam pratio u poslednjim godinama, kakve su cene satova sa ovim kalibrom ali su verovatno pet do osam puta niže od onih sa Zenith 135. Naravno, ne smemo zaboraviti na činjenicu, da je Vostok 2809 na kraju ipak samo jedna izuzetno srećna kopija švajcarskog pronalaska.

Odgovor na drugo pitanje je veoma složen. Unitas 6497 i 6498 su još uvek prisutni u horologiji i mnogi moderni kalibri baziraju na ovim dvema. Zašto niko više ne kopira Zenith 135 i ostale legende? Moderna horlogija se kreće u novom smeru. Sada se već može reći, da je standardna frekvencija modernih mehanizama 28.800 b/h umesto nekadašnje 18.000 b/h. Trenutno je izuzetno prisutan trend povećavanja rezerve snage u okviru standardnih mehanizama, kod kojih već pričamo o 60 do 80 časova rada. Evo čak i legendarni ETA 2824-2 i njeni derivati (2836-2, 2834-2) sa 38 do 42 sati, dobivaju arhaični prizvuk. Svedoci smo konstantne evolucije u razvoju materijala, koji sačinjavaju mehanizme, koje čine smese hemijskih elemanata, koji su pre 6 decenija bili naučna fantastika.
Šta je na kraju bolje? Teško je reći. Legende iz pogona Bregueta, JLC, Galleta, Martela, Universala, Zenitha, Pateka i sličnih će uvek ostati u srcima ljubitelja horlogije ali ne može se zanemirati ni moderan Danielsov Co-Axial pronalazak, 17 grama teško odnosno lako, remek delo Richard Mille-a ili ono što je u stanju sa komplikacijama napraviti Christiaan Van Der Klaauw. Njemu bi čak i Isaac Newton i Nikolaj Kopernik iskazali poštovanje.

Na kraju originalnost je ono što danas donosi ono nešto više. To je osobina i vrednost, koja je u našem regionu još uvek prilično i nepravedno zapostavljena.

[sin.er]

Da ne ulazim u povijest.

Vintage "frankeni" su cesto dolazili sa servisa takvi.. jel.. frankenizirani.

Ebalo se urarima posljednjih 50 godina za novonastalu hipstersku opsesiju ala Hodinkee za "original unpolished with patina" klinac palac papazjanijama.

Majstor kad je vidio da je cifer dobio po piksi je fino povadio iz ladice ili narucio drugi.

Patina na lume?! Ama daj fosfora eo ko novo. Kakva patina klinac.. treba da svjetli u mraku a ne da izgleda ko proljev

Vidi pase most sa Tissota na Omegu? Ionako se ne vidi ispod..

Nekad su satovi bili orudje za mjerit vrijeme a ne ko danas fashion statement ili ulaganje.

Cak i ovlasteni serviseri za jace brendove su po pravilu mijenjali dotrajale dijelove novim upgraded..tko zna koliko je cifera od starih Subova zavrsilo u smetju jer su majstori namontirali gore novi..