Seiko 4R35 vs ETA 2824 - 2

[Haifisch23]

Danas se skoro svi delovi satova proizvode mašinski. Ručna proizvodnja u masovnoj produkciji je prestala sredinom pedesetih godina prošlog veka, pa čak i tada su to bili samo pojedinačni primeri, jer je mašinsku proivodnju satova započeo američki Waltham već davne 1854 godine. Ta metoda je dobila zvaničan naziv American System of Watch Manufacturing.
Sve to važi i za mehanizme. Naravno, da ETA, Sellita, Miyota, Lemania, pa čak i IWC, Omega, Rolex pa sve do Patek Philippa delove za mehanizme proizvode na mašinama. Od umetnih rubina, opruga do oscilatora.

Osim same kvalitete materijala, kvalitete mašina i pre svega načina, kako mašine prave te delove, glavna razlika nastaje prilikom integracije tih pojedinih delova u konačni mehanizam. Tu se na kraju vidi, da li to pravi vrhunski časovničar, samo spretni Li Huao iz Guangzhoa ili robot u Seiku.

Nije potrebno raspolagati sa velikom prirorodnom obdarenošću smisla za logiku, da bi se znalo, šta je od ovoga najcenjenije i šta je najzahtevnije. Naravno, da je lakše programirati robota i dati mu algoritam, sa kojim sastavi mehanizam, gde su moguća odstupanja od toliko i toliko procenata. Vrhunski časovničar ima takođe taj algoritam ugrađen u mozak i u neku ruku je čak i njegov rad automatiziran u smislu, da to radi svaki dan ali njegovo znanje dolazi u obzir prilikom najzahtevnijeg procesa - podešavanja tog mehanizma. Uprkos činjenici, da su svi delovi mehanizma napravljeni na potpuno jednak način, krajnji rezultat daje određene devijacije, pa zato u proseku svaki 5 do 7 mehanizam omogućava status Top Gradea (preciznost od -4 do + 6 sekundi) na dnevnoj bazi a tek svaki 12 do 15 mehanizam, u proseku, daje mogućnost statusa hronometra sa jednakim dnevnim odstupanjem kao Top Grade ali sa 30 % više testiranja od tog istog Top ranga.
Ujedno proizvodnja jednog robotskog mehanizma traje najmanje deset puta kraći vremenski period od ručnog sastavljanja mehanizma u konačni oblik.
Možemo samo zamisliti sposobnost časovničara jednog Breitlinga, IWC, Omege, od kojih svi satovi dolaze sa statusom hronometara ili sposobnost časovničara Rolexa, kod kojeg svi satove dolaze sa dnevnim odstupanjem +-2 sekunde na dnevnoj bazi. Ovde ujedno leži i odgovor zašto Rolex ne može pokriti sve potrebe tržišta, jer se ne radi samo o procesu sastavljanja mehnaizma, koji je još duži kao kod Breitlinga ili IWC, nego i o dužem testiranju istoga pre konačne ugradnje u sat.

Da budem još precizniji - postoje pojedine operacije i u celokupnoj Swiss Made produkciji, gde se pojedini delovi mašinsko integrišu u mehanizam (postavljanje na osnovnu ploču, ugradnja umetnih rubina i još neke pojedinosti) ali se one najosetljivije operacije prave ručno od strane čoveka, za razliku od robotske proizvodnje, gde se celokupan proces obavlja putem mašine. Ovo je temeljni uzrok zašto Seikovi mehanizmi imaju puno veće odstupanje od Swiss Made produkcije prilikom procesa ISO standardizacije.

Sve navedeno važi za mehaničke satove, dok za kvarc produkciju možemo reći, da je u celini mašinska. Postoji samo jedan manji deo ljudskog doprinosa u ETA Normflatline i Flatline liniji, dok je taj deo još nešto jače prisutniji u termokompezacijskim kvarčnim satovima, čija proizvodnja je svedena na skoro nepostojeći minimum.

Baš u periodu ove virusne krize se može lepo videti, kada je Swiss Made produkcija prestala sa proizvodnjom još u prvoj polovini marta, jer su časovničari fizički prisutni u procesu proizvodnje, dok je Seiko svoju jedinu proizvodnju zatvorio u Maleziji, zbog razloga, koji je zvanično naveden u obaveštenju - japanski kontrolori kvalitete končanih satova su vraćeni u Japan.
Sa obzirom, da se situacija u Japanu dodatno pogoršava, za očekivati je, da će se i tamo zaustaviiti proizvodnja. Ovde će razlog biti ipak malo šireg konteksta, jer u Japanu se pravi satovi višeg cenovnog ranga, koji sam naveo u prošlom postu, gde je prisutnost časovničara u proizvodnom procesu temeljni nosioc produkcije.

Kad je već tema postala zbrka svih mogućih pitanja i teza, ja bih voleo da se osvrnem, kako je Haifisch u nekoliko navrata pominjao, na to da Seiko štanca svoje entry modele na linijama u robotskim postrojenjima.
Ako izuzmemo Rolexe i bilo kakvo poredjenje neuporedivih satova, voleo bih da pitam kakvo je stanje po ovom pitanju kod ostalih proizvođača? Da li se švajcarci čak i sa svojim najjeftinijim modelima i brendovima mogu pohvaliti ručnom proizvodnjom? I šta ručna proizvodnja znači - da li se satni mehanizmi sklapaju ručno, ili im se i delovi proizvode u velikoj meri manuelno? Šta je tek sa satovima, recimo mikro proizvođača, njihovi mehanizmi su neke naštancovane miyote/selite, kućišta izašla iz nekih kinrskih fabrika, ali su finalni proizvodi ručno sklopljeni, ili ipak tu ima mnogo više ljudskog udela u svemu? Lepo je Haifisch u jednom postu naveo i za Seiko razne oznake koje kategorizuju u kojoj meri je sat delo čoveka a u kojoj mašine, ali ja sam potom pregledao desetine fotografija i videa u potrazi za tim oznakama i nisam baš uspeo da ih nadjem. Da li se uopšte zna u časovničarskoj industriji šta stvaraju ljudske ruke, a šta izlazi sa proizvodne trake u kilogramima?

[davorb]

Možemo samo zamisliti sposobnost časovničara jednog Breitlinga, IWC, Omege, od kojih svi satovi dolaze sa statusom hronometara ili sposobnost časovničara Rolexa, kod kojeg svi satove dolaze sa dnevnim odstupanjem +-2 sekunde na dnevnoj bazi.

Ovo su i dalje mid range/high end satovi. Sta je sa Tissotom, Hamiltonom, Certinom, Orisom, (...) Jel' i jeftinije (mehanicke) satove sklapaju veste svajcarske ruke (pri tom ne mislim samo na mehanizam, vec i na ostale delove, sva ta ispitivanja koja pominjes,...)?
A sta je sa ostalim japancima, jel' samo Seiko ima robotske pogone, ili su isti takvi i u Citizenu i Orientu?

I za kraj, da bar malo ostanemo u duhu ove teme: ako ne gresim negde si pomenuo da se i mnogo uporedljiviji 6rxx proizvodi i sklapa robotski, dok to ne vazi za etu/sellitu. Verujem da ce zvucati neprimereno i znam da je ovo prevashodno pitanje trzista i profita, ali meni i ne deluje toliko strasno takva cinjenica, ili da budem precizniji-donekle mi se uklapa i u kulturno nasledje da tamo neki Svajcarac provoza svakog jutra na svom elektricnom biciklu kroz tri krda ovaca i krava, preko pet brezuljaka i zasedne za svoju lupu da natenane sklapa sat, dok se Japanac (malo ranije, jer je kod njega sunce prvo izaslo) teleportuje iz svog 5x5m kubusa zivotnog prostora, stisne prekidac i pokrene stotine robotskih algoritama. Ne kazem da je jedno bolje od drugog (mada nesumnjivo uvek vise volim rucni rad) ali bar zvuci poprilicno dosledno.

[Haifisch23]

Da, ima nas svakakvih. Nekome nije strašno ako mu je sat proizveden pomoću robota a za nekoga to ima veliku težinu. Ja, na primer, neuporedivo više cenim ručni rad ali me to nije sprečilo, da postanem vlasnik dva Seiko Sata sa 4R36 mehanizmom ili Orienta u istom cenovnom razredu.

Što se tiče odgovora na prvi deo pitanja, sve će ti biti jasno ako još jednom pogledaš Seikovu tabelu odnosno raspodelu načina izrade satova. Sve što je veći udeo ljudskog prisustva u direktnoj proizvodnji (ručnom sastavljanju mehanizama), sve je veća preciznost tih mehanizama. Sve što je veća prisutnost homo sapiens časovničara, veći su troškovi proizvodnje i time veća konačna cena proizvoda. Ovde ujedno leži i odgovor na pitanje o Swiss Made produkciji i ljudskom prisutnošću kod sastavljanja mehanizama. Četri puta bolja preciznost u standard rezredu i tri puta bolja preciznost u komparativnom 6RXX razredu
daje više nego očigledne odgovore, koji se odnose i na tvoje pitanje o Tissotu, Certini i Hamiltonu. Robot u časvničarstvu je nešto slično kao u modernoj medicini. On se može programirati za veliki broj složenih postupaka ali one najkompliciranije i najfinije rezove radi izućeni hirurg, kao što vrhunskii radiolozi najbolje intepretiraju rezultate magnetne resonancije, koja je delo robota.

Što se tiče ostalih delova satova, oni se više- manje u celokupnoj časovničarskoj produkciji obavljaju mašinski. Od izrade kućišta, do narukvica, te njihovog ugrađivanja u konačni proizvod. Jednako važi i za postavljanje stakla u kućište i slično. Postavljanje kazaljki spada u deo, koji se odnosi na sastavljanje mehanizama, dok je ugrađivanje dihtunga za vodoodpornost različito. Od mašinskog do ručnog rada. Zavisi od stepena vodoopornosti i cenovnog razreda modela. Ovo važi i za Swiss Made produkciju.

Što se tiče testiranja, koje si naveo. Najviše vremena odnosi testiranje tačnosti mehanizama, a druga postavka trajanja vrmenskog perioda se odnosi na testiranje vododpornosti pojedinih diver satova, posebno onih sa specifikacijama Professional, Divers, Scuba te određenih brendova, koji već u registraciji nose taj predikat (Seamaster, Ocean Star, Delfin....).

Šteta je, što u današnjim uslovima produkcije satova ne možemo tačno oceniti vreme, koje je potrebno za nastanak određenog modela, jer komponente proizvoda dolaze iz različitih izvora. Npr. za Swatch grupaciju mehanizmi dolaze iz ETE ili Lemanije (Omega), poznato je, da čelične narukvice dolaze iz Austrije, kazaljke se u većini prave u Švajcarskoj i Francuskoj, kućišta dolaze iz Švajcarske, Nemčake i Francuske a sirovina za Nvarox opruge iz Norveških rudnika. Seiko u entry razredu mehanizme pravi u Kini i Maleziji, u srednjem i višem razredu u Japanu, dok čelik dolazi iz Kine ili Japana. Poznato je, da Rolexov časovničar za sastavljanje kompletnog mehanizma potroši 4 sata, dok njegovo testiranje nakon toga traje najmanje nekoliko nedelja.

Kada sam pročitao zadnji deo tvog pitanja, koji se odnosi na kulturno nasleđe švajcaraca i japanaca, iz srca sam se nasmejao, jer me ono podseća na jednog cenjenog člana našeg foruma, koji je nedavno strastveno tvrdio, da Seiko pravi satove sa tradicijom i vekovnom ljubavi, dok je kod Rolexa sve podređeno isključivo profitu.
Istina je baš drugačija. Japanski odnos do tradicije je vrlo rastezljivog karaktera, što se vidi u definiciji Made in Japan proizvoda, kod koje im je potpuno svejedno, gde njihovi proizvodi nastaju, nego važno je, da je mesto proizvodnje u punom vlasništvu japanskog subjekta i da se završna kontrola vrši sa strane japanskog osoblja. Neki bi ovo nazvali japanski ponos ali očigledno je, da se radi isključivo o trci za profitom. Zato je Seiko veliku većinu robota za nastanak mehanizma i satova preselio u Kinu ili Maleziju, ne zbog toga, da bi nekoliko stotina tamošnjih časovničara naučio, kako se prave i sastavljaju mehanizmi (satovi), jer z bi mu za to, trebale godine obuke i veliki ulazni troškovi, nego zato, jer mu je svejedno gde stoje roboti, ali je važno, da su troškovi nekolicine ljudi, koji upravljaju tim robotima tri puta manji u Kini i Maleziji nego u Japanu. Kao što su troškovi tamošnjih čistačica najmanje tri puta jeftiniji nego domaćih servisnih službi. To im omogućava cenovno poziciniranje u nižem cenovnom razredu, gde iskreno rečeno, imaju kraljevski status. Isto važi i za Citizen i Casio. Več laična logika diktira zaključak, da se sat sa tržišnom cenom od 100 €, u kojoj profit imaju svi od proizvođača, logističkog sektora do marže prodavača, ne može nastati u Japanu, gde su troškovi radne sile i energije veći nego u mngim državama Evropske Unije.

Sa druge strane, švajcarski proizvođač je vrlo sličan onome, što si gore opisao. Poreklo proizvodnje je eskplicitno ograničeno sa standardom Swiss Made, kod čega je sličnost sa Japan Made jedino u konačnoj kontroli, koja mora dolaziti iz istoga dnk, jedino što pastiri sa alpa kažu, da to mora uraditi domaći čovek u domaćoj državi.

To je i osnovni razlog zašto su Swiss Made satovi skuplji od japanskih. Oni, koji osporavaju moralnost takvog "pokvarenog" švajcarskog pristupa, nego dobro prouče moral svoga miljenika.