Hamilton, Mido ili Longines?

[Baron]

Muškarci vole tehniku. Zato na ovom forumu i sličnim njemu su skoro isključivo muškarci. Mi volimo i igru, i ovo su skupe igračke, od njih nam ne zavisi svakodnevni život i konfor. Kupujemo i pratimo zbog strasti prema satovima ili sličnoj tehnici.
Vjerujem ni vama satovi nisu jedina igračka.
Idem dalje, uskoro sledi poenta.
Pored satova volim i HiFi tehniku. Auduiofili su NEREALNI ljubitelji tehnike koji su spremni da obični "made in England" kabal plate stotine eura jer je par promila kvalitetniji provodnik od običnog bakarnog kabla. Pored toga svi audiofili imaju magične uši, koji preko dobrog snimka i opreme mogu čuti dali je džez kafana puna dima ili nije (ovo je karikiranje). Da supruge saznaju koliko koštaju takvi uređaji...
Sad ide poenta.
Moj strimer je marke Naim, engleski hand made, košta kao novi Tudor ili Omega. Jedan USA forum koji se bavi elektronikom ga je mjerio i testirao, pa ga je napljuvao kao precijenjeni uređaj koji je elektronski u rangu puno jeftinije konfekcije, Samsung ili slično. Ali ja sam ubijeđen da je to čista ljubomora, da se ne može izmjeriti potenciometrom ono što se može čuti uvom, te male finese i vibracije...
Dali se dio ovoga može prepoznati i u horologiji?


Послато са SM-G960F помоћу Тапатока

[Haifisch23]

"boskom kaže":

Medjutim, opet stižemo do nekog paradoksa… zašto se kod nas ljubitelja često te emocije gase kad prelazimo na neke takozvane modernije tehnike, npr na razvoj kvarcnih mehanizma? I ako je su i one ozbiljan deo razvoja savremene horologije, i ogroman napredak što se tiče preciznosti, a bogami i proizvodnje? Zašto je taj napredak nekako više “udaljeni” od toga što nam predstavljaju nabrojani heroji klasične horologije? Zašto nam se čini da su kvarcni i elektronski satovi nekako “niži”? Pitam ovde kao ljubitelj, ne korisnik…


Mogu odgovoriti u vlastitom imenu. Kod mene se te emocije ne gase, već naprotiv. Ali potpuno mogu da razumem, taj osećaj kojeg opisuješ. Hteli ili ne, većina ljudi je dobrim delom odraz okoline koja ih okružuje i vremena u kojem žive. Tako je i sa tehnologijom kvarca. Današnji čovek u jednom danu mora procesirati više informacija nego što je to pojedinac pre 3 veka uradio u 2 godine života. Životni tempo je brz i iziskuje brza, jednostavna i efikasna rešenja. Kvarc je precizan, jednostavan za održavanje i nije skup. Zbog cenovne pristupačnosti satu dodeljuje ulogu modnog dodatka.

I okoreli ljubitelji mehanike nisu pusta ostrva u modernom svetu pa i sami posežu za modernim i praktičnijim rešenjima. Ali poučen iz vlastitog iskustva, kao i onih od moje "horološke braće", ta ideja o prošlosti koju pominješ u tom nekom intimnom kontaktu sa mehanikom svetom sve više jača i pridobiva na emotivnoj vrednosti, kada uspemo da se otrgnemo iz svakodnevnice i povučemo u svoj mali privatni svet. Uostalom, jedan od pokazatelja je i sve veća diferencijacija horološke delatnosti. Vraćanje korenima se više nego očigledno odražava na rast cena luksuzinih i ultraluksuznih mehaničkih satova.

Zašto nam se kvarčni i električni satovi čine nekako niži? Pa i jesu niži - gledano u užem horološkom smislu. Zato što su nam ubili romantičnu ideju klasičnog časovničarskog majstora odnosno ono što možemo danas videti kada posmatramo Philippa Dufoura na delu. Jednostavno: Man and his watch. Čak mi i ona umetna svetlost smeta i najrađe bi ga okružio petrolejkama, fenjerima i svećama. Kvarc je vezan i na inžinjere, koje dolaze iz neke druge sfere, a napredak u proizvodnji kvarčnih satova je doveo do toga, da prisustvo čoveka nije uopšte ni potrebno. Troškovi proizvodnje jednog prosečno kvalietnog Swiss mehanizma danas ne dostižu ni 1 € i samo možemo pretpostaviti, kakva je njihova cena na dalekom istoku. I ono što je najbitnije kod kvarca je ta njihova uska povezanost sa praktičnošću odnosno na funkciju upotrebljivosti. Volimo ih zbog njhove upotrebljvosti a ne zbog načina njegovog nastanka.

Uvek kada se probudi ta debata, učesnike odnosno ljubitelje horologije upitam, da mi nabroje makar 3 velika imena stavaralaca kvarčnih mehanizma i makar 5 heroja iz mehaničke sfere. Prvi deo pitanja uvek ostane bez odgovora, dok je kod drugog nadvikivanje jednog preko drugoga.

Kakav je odnos mehanika vs kvarc? Da ne dužim prilepiću nešto što sam pre nekoliko godina već odogovrao jednom članu foruma i što je moja supruga sačuvala, jer joj se to učinilo kao vrlo prikladan i jednostavan pogled.

Recimo, da si po prirodi sportista, da ti puno znači postići nešto vlastitim trudom odnosno prirodnim putem. Sediš na bicikli i pred tobom je višekilometarski strm uspon. Kao sportista ćeš ga obaviti svojim nogama, svojom snagom i na vrhu ćeš osetiti bar trunčicu ličnog zadovoljstva. Ako ti se jako žuri, ako na tom usponu ne želiš da pogled na prirodu oko sebe kvariš znojem, koji pada sa čela i kaplje u oči, onda ćeš taj uspon napraviti sa biciklom na električni pogon. Prvo je mehanika a ovo drugo je kvarc. Prvo je čista koleracija vlastite snage i tehnike (bicikla), drugo je pomoć tehnike. Prvo je ljubav prema sportu, drugo je korisnička prednost. Prvo je čista priroda, drugo je instant. Prvo je tradicija a drugo moderna inovativnost. Zašto je Tour De France iza Olimpijskih Igara i Svetskog prvenstva u nogometu, treći najpraćeniji sportski spektakal?

Zato biciklista sa svojom željiom, odlučnosti, stanjem psihofizičke kondicije, bicikla sa svojom težinom, kvalitetom menjača i strukturom prenosnih stepena, te dužina i strmina uspona je u neku ruku uporediv sa kvalitetom časovničara, kvalitetom materijala i složenošću zadataka, koji mora savladati. Neko se popne na vrh sa svim nabrojenim elementima (mehanički sat), neko u tome ne uspe, ne želi, uopšte mu nije bitno jer želi samo videti kakav je pogled sa vrha, pa upotrebi električni akumulator (kvarc) a ponekad se desi, da je postavljena željena vremenska granica u kojoj mora biti savladan uspon na vrh. Najbolji biciklista će to napraviti sam a naći će se neko, ko će 85 % uspona napraviti na jednak način kao najspremniji biciklista, dok će u zadnjih 15 % uspona upotrebiti električni akumulator. Na vrh će stići u nešto kraćem vremenu od varijante prvog takmičara. To je Spring Drive.

[don Alberto]

Skoro 4 decenije sam u audiofiliji. Svakakve sisteme sam imao. Jako skupe i jeftinije. Trenutno već par godina użivam u match-u,koji mi odgovara.


Pioneer A 777
Pioneer F 757
Sony X55ES
Monitor audio RS6
Mogami-Neutrik
Oehlbach Rattle Snake
Audio polica custom made

Pre ovog sistema imao sam Arcam sistem ,ali mi je nedostajo bass,pa sam sastavio trenutni sistem,koji me svakim danom oduševljava.
Audiofilija je stvarno posebna oblast. Drago mi je da nas ima i na ovom forumu.

[sasa14]

I to je dobra "bolest" ja sam to shvatio kad sam izracunao da mi sistem kosta vise nego tadasnji auto(Golf 5)Kasnije sam zbog preseljenja i manjka prostora morao da prodam, sad imam neku Denon mini liniju, zadovaljan sam, ali nije to to.Jos uvek "patim" za tim Dynaudio Focus zvucnicima.

[boskom]

Mogu odgovoriti u vlastitom imenu. Kod mene se te emocije ne gase, već naprotiv. Ali potpuno mogu da razumem, taj osećaj kojeg opisuješ. Hteli ili ne, većina ljudi je dobrim delom odraz okoline koja ih okružuje i vremena u kojem žive. Tako je i sa tehnologijom kvarca. Današnji čovek u jednom danu mora procesirati više informacija nego što je to pojedinac pre 3 veka uradio u 2 godine života. Životni tempo je brz i iziskuje brza, jednostavna i efikasna rešenja. Kvarc je precizan, jednostavan za održavanje i nije skup. Zbog cenovne pristupačnosti satu dodeljuje ulogu modnog dodatka.

I okoreli ljubitelji mehanike nisu pusta ostrva u modernom svetu pa i sami posežu za modernim i praktičnijim rešenjima. Ali poučen iz vlastitog iskustva, kao i onih od moje "horološke braće", ta ideja o prošlosti koju pominješ u tom nekom intimnom kontaktu sa mehanikom svetom sve više jača i pridobiva na emotivnoj vrednosti, kada uspemo da se otrgnemo iz svakodnevnice i povučemo u svoj mali privatni svet. Uostalom, jedan od pokazatelja je i sve veća diferencijacija horološke delatnosti. Vraćanje korenima se više nego očigledno odražava na rast cena luksuzinih i ultraluksuznih mehaničkih satova.

Slažemo se, da su danas kvarcni satovi, zbog cenovne pristupačnosti, modni dodatak. Ne smatraju se kao “ozbiljni” satovi, a mislim da i kad su bili ozbiljni, recimo kad je CEH pravio Beta1/2/21, da ni tada CEH-ova administracija nije smatrala da to što su pravili je ozbiljno. I ako su stigli s kvarcom relativno rano na tržište, uglavnom švajcarci nisu s kvarcom imali puno uspeha. Svi znamo priču “kvarcne krize,” i ako mislim da se swiss watch industrija nekad vadi na to da ih je taj kvarc ubio 1970ih, a ne njihov sopstveni promašaj.

Isto se slažemo da, u toku zadnjih 20-30 godina, tržište nam pokazuje da postoji ogromna potražnja za mehaničke satove, i to u naj većim cenovnim kategorijama. Naj skuplji satovi su uglavnom mehanički, ne kvarcni. Danas se stvarno može reći, zahvaljujući te potražnje i stanje tržišta, da su mehanički satovi za “ozbiljne ljubitelje.” To je očigledno.

Zašto nam se kvarčni i električni satovi čine nekako niži? Pa i jesu niži - gledano u užem horološkom smislu. Zato što su nam ubili romantičnu ideju klasičnog časovničarskog majstora odnosno ono što možemo danas videti kada posmatramo Philippa Dufoura na delu. Jednostavno: Man and his watch. Čak mi i ona umetna svetlost smeta i najrađe bi ga okružio petrolejkama, fenjerima i svećama. Kvarc je vezan i na inžinjere, koje dolaze iz neke druge sfere, a napredak u proizvodnji kvarčnih satova je doveo do toga, da prisustvo čoveka nije uopšte ni potrebno. Troškovi proizvodnje jednog prosečno kvalietnog Swiss mehanizma danas ne dostižu ni 1 € i samo možemo pretpostaviti, kakva je njihova cena na dalekom istoku. I ono što je najbitnije kod kvarca je ta njihova uska povezanost sa praktičnošću odnosno na funkciju upotrebljivosti. Volimo ih zbog njhove upotrebljvosti a ne zbog načina njegovog nastanka.

E, pa to je taj san. Znam dobro za taj san, “man and his watch,” gde neki dedica sedi s lulom u kućici na planini i pravi naš mehanički sat. Nažalost, taj san je veoma skup (daleko naj naj skuplji) i pristupan je uglavnom samo malom broju ljubitelja mehaničkih satova. Za mnogo veći broj ljubitelja, mislim da dobro znaš kako to izgleda:









Za kvarc je masovna industrijalizacija očigledna, a mislim da kod mehaničkih satova možda malo manje. Možda su to, i cena materijala, naj veće razlike.

Uvek kada se probudi ta debata, učesnike odnosno ljubitelje horologije upitam, da mi nabroje makar 3 velika imena stavaralaca kvarčnih mehanizma i makar 5 heroja iz mehaničke sfere. Prvi deo pitanja uvek ostane bez odgovora, dok je kod drugog nadvikivanje jednog preko drugoga.

Armin Frei kaže ćao



Pozdravljaju junaci iz CEH-a Charles André-Dubois, François Niklès, Jean Hermann, Richard Challandes, i Charles Frossard, vidi što su bili frajeri:




Šalim se.

Upravu si, nisu to Gunther Blumlein niti Daniel Roth. Relativno su nepoznati. Mislim da baš o tome ovde i pišemo…

Kakav je odnos mehanika vs kvarc? Da ne dužim prilepiću nešto što sam pre nekoliko godina već odogovrao jednom članu foruma i što je moja supruga sačuvala, jer joj se to učinilo kao vrlo prikladan i jednostavan pogled.

Recimo, da si po prirodi sportista, da ti puno znači postići nešto vlastitim trudom odnosno prirodnim putem. Sediš na bicikli i pred tobom je višekilometarski strm uspon. Kao sportista ćeš ga obaviti svojim nogama, svojom snagom i na vrhu ćeš osetiti bar trunčicu ličnog zadovoljstva. Ako ti se jako žuri, ako na tom usponu ne želiš da pogled na prirodu oko sebe kvariš znojem, koji pada sa čela i kaplje u oči, onda ćeš taj uspon napraviti sa biciklom na električni pogon. Prvo je mehanika a ovo drugo je kvarc. Prvo je čista koleracija vlastite snage i tehnike (bicikla), drugo je pomoć tehnike. Prvo je ljubav prema sportu, drugo je korisnička prednost. Prvo je čista priroda, drugo je instant. Prvo je tradicija a drugo moderna inovativnost. Zašto je Tour De France iza Olimpijskih Igara i Svetskog prvenstva u nogometu, treći najpraćeniji sportski spektakal?

Zato biciklista sa svojom željiom, odlučnosti, stanjem psihofizičke kondicije, bicikla sa svojom težinom, kvalitetom menjača i strukturom prenosnih stepena, te dužina i strmina uspona je u neku ruku uporediv sa kvalitetom časovničara, kvalitetom materijala i složenošću zadataka, koji mora savladati. Neko se popne na vrh sa svim nabrojenim elementima (mehanički sat), neko u tome ne uspe, ne želi, uopšte mu nije bitno jer želi samo videti kakav je pogled sa vrha, pa upotrebi električni akumulator (kvarc) a ponekad se desi, da je postavljena željena vremenska granica u kojoj mora biti savladan uspon na vrh. Najbolji biciklista će to napraviti sam a naći će se neko, ko će 85 % uspona napraviti na jednak način kao najspremniji biciklista, dok će u zadnjih 15 % uspona upotrebiti električni akumulator. Na vrh će stići u nešto kraćem vremenu od varijante prvog takmičara. To je Spring Drive.

Dobra priča, medjutim mislim da je ta priča deo te šire romantične priče o dedici s lulom, gde nema nikoga da pritiska dugmiće i podešava CNC rezače. Ali možda postoji neka jednostavnija priča, a to je da mehanički satovi i njihovi delovi imaju samo jednu korist, pravljeni su da rade samo jednu stvar, i da tu stvar rade na naj bolji mogući način. A s kvarc kristalom mogu i daljinski da popravim.

[boskom]

Muškarci vole tehniku. Zato na ovom forumu i sličnim njemu su skoro isključivo muškarci. Mi volimo i igru, i ovo su skupe igračke, od njih nam ne zavisi svakodnevni život i konfor. Kupujemo i pratimo zbog strasti prema satovima ili sličnoj tehnici.
Vjerujem ni vama satovi nisu jedina igračka.
Idem dalje, uskoro sledi poenta.
Pored satova volim i HiFi tehniku. Auduiofili su NEREALNI ljubitelji tehnike koji su spremni da obični "made in England" kabal plate stotine eura jer je par promila kvalitetniji provodnik od običnog bakarnog kabla. Pored toga svi audiofili imaju magične uši, koji preko dobrog snimka i opreme mogu čuti dali je džez kafana puna dima ili nije (ovo je karikiranje). Da supruge saznaju koliko koštaju takvi uređaji...
Sad ide poenta.
Moj strimer je marke Naim, engleski hand made, košta kao novi Tudor ili Omega. Jedan USA forum koji se bavi elektronikom ga je mjerio i testirao, pa ga je napljuvao kao precijenjeni uređaj koji je elektronski u rangu puno jeftinije konfekcije, Samsung ili slično. Ali ja sam ubijeđen da je to čista ljubomora, da se ne može izmjeriti potenciometrom ono što se može čuti uvom, te male finese i vibracije...
Dali se dio ovoga može prepoznati i u horologiji?

Da, sigurno postoji ta asocijacija… često vidim na internet forumima o horologiji da se barem deo ljubitelja interesuje u HiFi audio sisteme. I u brze (i ponekad vintage) automobile.

Jesu to sve u nekom pogledu igračke za muškarce. A osim toga, duboko znanje u tim oblastima zahteva pronicljive umove. Skoro sam bio u Japanu. Ako nisi već bio, mislim da kao audiofil i ljubitelj horologije, bio bi oduševljen!

[Haifisch23]

"boskom kaže:

Slažemo se, da su danas kvarcni satovi, zbog cenovne pristupačnosti, modni dodatak. Ne smatraju se kao “ozbiljni” satovi, a mislim da i kad su bili ozbiljni, recimo kad je CEH pravio Beta1/2/21, da ni tada CEH-ova administracija nije smatrala da to što su pravili je ozbiljno. I ako su stigli s kvarcom relativno rano na tržište, uglavnom švajcarci nisu s kvarcom imali puno uspeha. Svi znamo priču “kvarcne krize,” i ako mislim da se swiss watch industrija nekad vadi na to da ih je taj kvarc ubio 1970ih, a ne njihov sopstveni promašaj"


Priča o švjacarcima i kvarcu je uvek diskutabilna i sadržava elemente polemike. Sa najvećim delom ovoga, što si napisao se potpuno slažem. Iako su u celu priču ušli sa 19 proizvođača još 1962 godine, CEH je radio kao sporedan projekat. Svi znamo da je Girard Perregaux 8 godina kasnije bio taj, koji je ustoličio standardnu i još danas važeću frekvenciju kvarčnih mehanizama (32768Hz), dok je nekoliko meseci ranije plasiran Seikov Astron radio na 4 puta manjoj brzini.
Tu negde i počinje prica o švajcarskom neuspehu, ako to možemo tako nazvati. Naime, dostignuće te frekvencije su im omogućili elektro inžinjeri a ne časovničari i tada je za neke počela glavobolja. Zašto? Ko je imao želju za proučavanjem istorije švajcarskih satova, zna da je i u tom dobu svaki gradić u Jura Alpama i dolini Valee de Joux imao časovničarsku školu, dok su centri industrije sadržavali i po nekoliko edukativnih institucija, koje su svake godine regrutovali po nekoliko hiljada mladih snaga.

Nosioci ili tačnije naručioci projekta su se našli pred pitanjem šta uraditi sa svom tom masom tradicionalne delatnosti, jer je bilo očigledno i evidentno da se produkciji kvarca može pristupiti i sa rukama u džepovima. Osim toga, sva sporadičnost kvarca je isplivala na površinu, jer je celokupno viševekovno znanje, dostignuća i ponos poetncijalno moglo biti postavljeno na sporedni kolosek a sa njime i budućnost te plemenite delatnosti. Bilo je sasvim logično da u takvoj okolini nova tehnologija neće procvetati i postići širi razmah. To se i pokazalo 8 godine kasnije, kada je mnoštvo Swiss aktera radije zauvek zatvorilo vrata nego počelo sa proizvodnjom kvarca.

Sa druge strane, u to vreme priča o japanskoj tradiciji izrade satova je trajala baš toliko da se popije kavica i zapale dve cigarete. Japanci nisu bili "opterećeni" svime gore navedenim i normalno je da su ušli u avanturu sa savim drugim ciljevima.

Na kraju, istina je - svi znamo priču kvarčne krize ali izgleda da niko neće da prihvati pozadinu a to je, da švajcarsku industriju satova nije "ubio" kvarc, nego naftna kriza, koja je za preko 400 % poskupila izvoz satova swiss industrije. Čak i da uzmemo suludu i hipotetičku situaciju, da su švajcarci u početku 70-ih godina počeli sa masovnom produkcijom kvarc satova sličnoj japanskoj, opet bi završili na istome, jer bi njihovi kvarčni satovi opet bili najmanje 4 puta skuplji od japanskih.


boskom kaže:

"E, pa to je taj san. Znam dobro za taj san, “man and his watch,” gde neki dedica sedi s lulom u kućici na planini i pravi naš mehanički sat. Nažalost, taj san je veoma skup (daleko naj naj skuplji) i pristupan je uglavnom samo malom broju ljubitelja mehaničkih satova. Za mnogo veći broj ljubitelja, mislim da dobro znaš kako to izgleda:

images

Dobra priča, medjutim mislim da je ta priča deo te šire romantične priče o dedici s lulom, gde nema nikoga da pritiska dugmiće i podešava CNC rezače. Ali možda postoji neka jednostavnija priča, a to je da mehanički satovi i njihovi delovi imaju samo jednu korist, pravljeni su da rade samo jednu stvar, i da tu stvar rade na naj bolji mogući način. A s kvarc kristalom mogu i daljinski da popravim. "



Tu se malo manje slažemo, jer ja celo vreme pričam o principu rada mehaničkih satova a ti ga širiš na način izrade.

Početak je isti: dedica sa lulicom i njegov sat. Apsolutna romantika.

Pošto smo sada u priči kvarc & mehanika, u tu priču ulazim sa tih (više) stotina delova, koji rade u međusobnoj koleraciji i bla, bla, bla...napajajući se sopstvenom energijom odnosno:
kada se nađem ispod Vršiča. Tu smo samo ja (moje noge), bicikla i uspon ispred mene (8,7 km dužine, 960 metara visinke razlike i 9,7 % prosečne strmine).
Kao dedica sa lulom: on, alat i nekoliko stotina delova iz kojih treba sastaviti mehanizam.

Kada na usponu, dok grcam za poslednjim atomom kiseonika, gušeći se u sopstvenom znoju, na električnom Giantu pokraj mene, lagano okrećući pedale fijukne i prođe sredovečna gospođa, čiji je sportski kombinezon totalno nategnut i neposredno pred eksplozijom zbog 30 % viška kilograma i ujedno telefonom veselo čavrlja sa prijateljicom o značaju zdrave rekreacije u Alpima...to je ono što nazivaš: s kvarc kristalom mogu i daljinski da popravim.

Što se tiče dugimića i CNC rezača - pre 30 godina sam taj isti uspon na Vršič odradio sa 13kg teškom biciklom. Ove godine težina Scotta iznosi 8,2 kg. Da sada imam 30 godina manje, pojeo bi uspon 8 do 10 minuta brže. Da li bi potrošio manje energije? Ne, jer bi zbog veće brzine postigao i više Watte i time čak unapredio fizičku kondiciju. Ali ono što je važno, je to da je i sada jednako kao ranije: moje noge, bicikla i uspon. Princip je ostao isti. Koleracija čoveka, tehnike i okoline. Ničeg drugog.

Montblanc u Minervi danas, odnosno tačno 100 godina kasnije proizvodi kalibar 13-20 na originalnim mašinama. Isti taj kalibar pod oznakama 13-21 i 13-22 proizvodi i na CNC mašinama. Ali komponente su međusobno nezamenljive, jer klasične mašine ne mogu postignuti tolerancije u preciznosti izrade onih na CNC mašinama. Ali princip rada i jednog i drugog je ostao nepromenjen. Čista mehanika.

Čak i ova ETA 2892-A2 osnovnog Elabore stepena, koja je pomenuta u ovoj temi, iako je napravljena za masovnu, serijsku proizvodnju, zahteva 20-tak minuta, da se njen kinetički deo ručno sastavi, podesi na 3 ili 4 pozicije i da joj se dodirom pincete na nemirnicu udahne život, gde započinje svoj ples. Tu nema veštačkog izvora snage kao kod kvarca, gde mehanizam u životu održava struja, koja mu daje i ritam plesa.

Možda će u nekome sada proraditi vintage feeling i probuditi čežnja za dobrim starim vremenima iz prošlog veka kada su se još pravili pravi satovi. Čista koještarija. 90 % produkcije komponenti mehanizama je bilo štancovano ili presovano a tolerancije su prema današnim bile, kao da su merene na kantaru a ne na preciznoj vagi. Romantika u proizvodnji mehanizama je umrla još davne 1854 godine, kada je Boston Watch Company (kasniji Waltham) uveo serijsku proizvodnju u delatnost, koju su brzo preuzeli i Švajcarci.
Danas se proizvodi 3 puta manje nego pre 60 godina ali se proizvodi znatno kvalitetnije. Romantika je u principu rada sata, jer radi na isti način kao nekoliko vekova ranije. Čista mehanika, bez ikakvog instanta.

Ono što diže njihovu cenu i što ih sve više udaljava od prosečnog kupca je način izrade, a to je samo šlag na torti osnovnog principa:

http://www.svetsatova.com/forum/f121/haifisch-23-moja-kolekcija-12632-68.html

Ovo je nadgradnja celokupne tematike i sada našem dedici sa lulom iscrtava anđeoski oreol na ikoni horologije. A to je onaj stepen, kao da me pitaš, da li sam uspon na Vršič odradio u rikverc.

Sve mogu da prihvatim, pa čak i tu poruku, koji se uočava između redova, da nije sve u tehničkim specifikacijama i tih nekoliko sekundi između hronometarskog i nehronometarskog mehanizma. Ali ipak, ne dirajte mi te sekunde, jer da se u svim ovim godinama heroji horologije nisu upuštali u borbu za sekundom i još jednom sekundom i još jednom sekundom, mehanički satovi bi danas imali status parnih lokomotiva. Muzejski eksponati na jednodnevnim ekskurzijama naših mališana. A ovako, ovaj dinosaur na ruci je još uvek i te kako upotrebljiv.
A to što kolega Boško pominješ, da nam se nosači kvarc i digitalnih satova smeju....neka uživaju. Smeju se oni, koji ne razumeju. Mojoj nadražoj i najvoljenijoj bakici nikada nisam mogao objasniti da poster Munkovog Krika na zidu moje sobe nije moj crtež iz vrtića, nego jedno od najvećih i neprecenjivih dela likovne umetnosti i jadnica je otišla na onaj svet u neverici i zabrinutosti za mene, šta će mi ona škraburija na zidu.
Slično je i sa audifilljom i horologijom. Naravno, da postoje paralele. Čemu svrha vrhunske tehnike, koja u bučnom, zadimljenom i zagušljivom baru može iz pozadine uočiti zvuk šamarčine, koju je kelnerica raspalila nekome čija se ruka našla na neprikladnom mestu, ako se ne shvati i oseti emocija, dubina i poruka izvođača, kome je nosač zvuka posvećen?
Čemu priča o ljubavi prema mehaničkim satovima ako nema volje za učenjem, istraživanjem i razumevanjem tog dragocenog i nepresušnog gradiva?
Mislim da nema potrebe za naglašavanjem, da se ovo poslednje ne odnosi na tebe, nego mislim sasvim suprotno, a da ih inače ima..ima ih.

[boskom]

Kolega Haifische, prvo da ponovim ono što sam i ranije pisao, baš mi je uživanje tebe čitati i ovo dopisivanje na forumu. Ti si mi na vrhu liste ljudi u ovom sferu kojih bi želeo jednog dana upoznati. Častim ako ikad bude prilike.

…
Nosioci ili tačnije naručioci projekta su se našli pred pitanjem šta uraditi sa svom tom masom tradicionalne delatnosti, jer je bilo očigledno i evidentno da se produkciji kvarca može pristupiti i sa rukama u džepovima. Osim toga, sva sporadičnost kvarca je isplivala na površinu, jer je celokupno viševekovno znanje, dostignuća i ponos poetncijalno moglo biti postavljeno na sporedni kolosek a sa njime i budućnost te plemenite delatnosti. Bilo je sasvim logično da u takvoj okolini nova tehnologija neće procvetati i postići širi razmah. To se i pokazalo 8 godine kasnije, kada je mnoštvo Swiss aktera radije zauvek zatvorilo vrata nego počelo sa proizvodnjom kvarca.

Jeste očekivano. Lično mislim da je moglo biti drugačije da su imali više “muda” (pardon) za promenu, mada da nije moglo bez muke, to je sigurno. Mislim da im je veliki deo problema bilo i to da su do tada reklamirali mehaničke satove kao naj preciznije, da su se u tome otvoreno takmičili, i da im je to ustvari bila naj bitnija mera kvaliteta. Ta obsesija u marketingu s preciznosti im je napravila veliki problem jer kad je stigla nova tehnologija, odnosno kvarc, i taj marketing im je zahtevao ogromnu promenu. Ta promena u marketingu je konačno stigla 80ih, ali za mnogo Swiss aktera, već je bilo kasno. Kao što smo već obeležili, danas ne kupujemo mehaničke satove zato sto su naj precizniji, i tako se više i ne reklamiraju.

Sa druge strane, u to vreme priča o japanskoj tradiciji izrade satova je trajala baš toliko da se popije kavica i zapale dve cigarete. Japanci nisu bili "opterećeni" svime gore navedenim i normalno je da su ušli u avanturu sa savim drugim ciljevima.

Na kraju, istina je - svi znamo priču kvarčne krize ali izgleda da niko neće da prihvati pozadinu a to je, da švajcarsku industriju satova nije "ubio" kvarc, nego naftna kriza, koja je za preko 400 % poskupila izvoz satova swiss industrije. Čak i da uzmemo suludu i hipotetičku situaciju, da su švajcarci u početku 70-ih godina počeli sa masovnom produkcijom kvarc satova sličnoj japanskoj, opet bi završili na istome, jer bi njihovi kvarčni satovi opet bili najmanje 4 puta skuplji od japanskih.

To je dobar uvid. Mada da mislim da je i Japancima naftna kriza 70ih bila problem, jer su i tada bili veoma zavisni na uvoz energije jer nisu imali puno resursa. Mislim da je tada nuklearna energija postala prioritet u japanu. Zašto nebi i njima poskupela cena izvoznih proizvoda? Nemoj me pogrešno shvatiti, ovde pitam iskreno - nisam siguran.

U svakom slučaju, naftna kriza je stigla u najgore moguće vreme švajcarcima. Veoma dobar uvid.

…
Tu se malo manje slažemo, jer ja celo vreme pričam o principu rada mehaničkih satova a ti ga širiš na način izrade.

Početak je isti: dedica sa lulicom i njegov sat. Apsolutna romantika.

Pošto smo sada u priči kvarc & mehanika, u tu priču ulazim sa tih (više) stotina delova, koji rade u međusobnoj koleraciji i bla, bla, bla...napajajući se sopstvenom energijom odnosno:
kada se nađem ispod Vršiča. Tu smo samo ja (moje noge), bicikla i uspon ispred mene (8,7 km dužine, 960 metara visinke razlike i 9,7 % prosečne strmine).
Kao dedica sa lulom: on, alat i nekoliko stotina delova iz kojih treba sastaviti mehanizam.

Kada na usponu, dok grcam za poslednjim atomom kiseonika, gušeći se u sopstvenom znoju, na električnom Giantu pokraj mene, lagano okrećući pedale fijukne i prođe sredovečna gospođa, čiji je sportski kombinezon totalno nategnut i neposredno pred eksplozijom zbog 30 % viška kilograma i ujedno telefonom veselo čavrlja sa prijateljicom o značaju zdrave rekreacije u Alpima...to je ono što nazivaš: [/COLOR]s kvarc kristalom mogu i daljinski da popravim.

Hahahahahaha

Tu sliku nikako da izbacim iz glave.

Mislim da si malo grub prema kvarcu, kad ga tako lako uporedjujes s (30%) debelom sredovečnom gospodjom, odnosno njenom elektricnom Giantu!

Što se tiče dugimića i CNC rezača - pre 30 godina sam taj isti uspon na Vršič odradio sa 13kg teškom biciklom. Ove godine težina Scotta iznosi 8,2 kg. Da sada imam 30 godina manje, pojeo bi uspon 8 do 10 minuta brže. Da li bi potrošio manje energije? Ne, jer bi zbog veće brzine postigao i više Watte i time čak unapredio fizičku kondiciju. Ali ono što je važno, je to da je i sada jednako kao ranije: moje noge, bicikla i uspon. Princip je ostao isti. Koleracija čoveka, tehnike i okoline. Ničeg drugog.

Montblanc u Minervi danas, odnosno tačno 100 godina kasnije proizvodi kalibar 13-20 na originalnim mašinama. Isti taj kalibar pod oznakama 13-21 i 13-22 proizvodi i na CNC mašinama. Ali komponente su međusobno nezamenljive, jer klasične mašine ne mogu postignuti tolerancije u preciznosti izrade onih na CNC mašinama. Ali princip rada i jednog i drugog je ostao nepromenjen. Čista mehanika.

Opet stižemo do toga da je Mehanika “čistija” od Elektronike.

Naravno, ako:

Čista Mehanika = tvoj trud na bicikli

Elektronika = srednovečna gospodja s +30% kg, na Giantu,

… onda to ima smisla, da je Mehanika čistija od Elektronike i da je Elektronika za one koji nemogu sami s svojom snagom da se popnu na Vršić.

A šta ako pomislimo na sve ono što čovek nebi mogao da postigne bez elektronike? I Elektronika je takodje čovekov izum. Samo drugcije su sile, ali to ne mora da znaci da su prljavije, ili da se radi o nižoj tehnologiji.

Čak i ova ETA 2892-A2 osnovnog Elabore stepena, koja je pomenuta u ovoj temi, iako je napravljena za masovnu, serijsku proizvodnju, zahteva 20-tak minuta, da se njen kinetički deo ručno sastavi, podesi na 3 ili 4 pozicije i da joj se dodirom pincete na nemirnicu udahne život, gde započinje svoj ples. Tu nema veštačkog izvora snage kao kod kvarca, gde mehanizam u životu održava struja, koja mu daje i ritam plesa.

Možda će u nekome sada proraditi vintage feeling i probuditi čežnja za dobrim starim vremenima iz prošlog veka kada su se još pravili pravi satovi. Čista koještarija. 90 % produkcije komponenti mehanizama je bilo štancovano ili presovano a tolerancije su prema današnim bile, kao da su merene na kantaru a ne na preciznoj vagi. Romantika u proizvodnji mehanizama je umrla još davne 1854 godine, kada je Boston Watch Company (kasniji Waltham) uveo serijsku proizvodnju u delatnost, koju su brzo preuzeli i Švajcarci.
Danas se proizvodi 3 puta manje nego pre 60 godina ali se proizvodi znatno kvalitetnije. Romantika je u principu rada sata, jer radi na isti način kao nekoliko vekova ranije. Čista mehanika, bez ikakvog instanta.

Ono što diže njihovu cenu i što ih sve više udaljava od prosečnog kupca je način izrade, a to je samo šlag na torti osnovnog principa:

http://www.svetsatova.com/forum/f121/haifisch-23-moja-kolekcija-12632-68.html

Ovo je nadgradnja celokupne tematike i sada našem dedici sa lulom iscrtava anđeoski oreol na ikoni horologije. A to je onaj stepen, kao da me pitaš, da li sam uspon na Vršič odradio u rikverc.

Sve mogu da prihvatim, pa čak i tu poruku, koji se uočava između redova, da nije sve u tehničkim specifikacijama i tih nekoliko sekundi između hronometarskog i nehronometarskog mehanizma. Ali ipak, ne dirajte mi te sekunde, jer da se u svim ovim godinama heroji horologije nisu upuštali u borbu za sekundom i još jednom sekundom i još jednom sekundom, mehanički satovi bi danas imali status parnih lokomotiva. Muzejski eksponati na jednodnevnim ekskurzijama naših mališana. A ovako, ovaj dinosaur na ruci je još uvek i te kako upotrebljiv.
A to što kolega Boško pominješ, da nam se nosači kvarc i digitalnih satova smeju....neka uživaju. Smeju se oni, koji ne razumeju. Mojoj nadražoj i najvoljenijoj bakici nikada nisam mogao objasniti da poster Munkovog Krika na zidu moje sobe nije moj crtež iz vrtića, nego jedno od najvećih i neprecenjivih dela likovne umetnosti i jadnica je otišla na onaj svet u neverici i zabrinutosti za mene, šta će mi ona škraburija na zidu.
Slično je i sa audifilljom i horologijom. Naravno, da postoje paralele. Čemu svrha vrhunske tehnike, koja u bučnom, zadimljenom i zagušljivom baru može iz pozadine uočiti zvuk šamarčine, koju je kelnerica raspalila nekome čija se ruka našla na neprikladnom mestu, ako se ne shvati i oseti emocija, dubina i poruka izvođača, kome je nosač zvuka posvećen?
Čemu priča o ljubavi prema mehaničkim satovima ako nema volje za učenjem, istraživanjem i razumevanjem tog dragocenog i nepresušnog gradiva?
Mislim da nema potrebe za naglašavanjem, da se ovo poslednje ne odnosi na tebe, nego mislim sasvim suprotno, a da ih inače ima..ima ih.

Sve to što pišeš o romantici mehanike i mehaničkih satova mi se svidja. Ako to nije očigledno, želim da obeležim još jednom. Jedino što još uvek nemogu da prihvatim je to da ta borba za sekunde više ne važi kad se koristi kvarčna tehnologija (odnosno Elektronika). Ako se stvarno govori o borbi za sekundu, ako je to borba, zašto nebi heroji mehaničkih inovacija prihvatili to da je Elektronika sasvim prirodna evolucija, i veliki napredak u toj borbi? Ipak je sve čovek napravio, i mašine za štampanje satova.

[Haifisch23]

Hvala kolega boskom. Želja za upoznavanjem i čaščenjem je obostrana. Nadam se, da će se jednog dana obistiniti.

[Haifisch23]

boskom kaze:

Jeste očekivano. Lično mislim da je moglo biti drugačije da su imali više “muda” (pardon) za promenu, mada da nije moglo bez muke, to je sigurno. Mislim da im je veliki deo problema bilo i to da su do tada reklamirali mehaničke satove kao naj preciznije, da su se u tome otvoreno takmičili, i da im je to ustvari bila naj bitnija mera kvaliteta. Ta obsesija u marketingu s preciznosti im je napravila veliki problem jer kad je stigla nova tehnologija, odnosno kvarc, i taj marketing im je zahtevao ogromnu promenu. Ta promena u marketingu je konačno stigla 80ih, ali za mnogo Swiss aktera, već je bilo kasno. Kao što smo već obeležili, danas ne kupujemo mehaničke satove zato sto su naj precizniji, i tako se više i ne reklamiraju.


Dobro napisano i svakako realno utemeljeno. Ali ne zaboravimo da je CEH na takmičenju hronometara 1968 godine, koje se tada iz Neuchatela preselilo u Ženevu sa Betom 21 osvojio prva tri mesta. Dve godine kasnije su imali i frekvenciju, koja im je omogućavala i današnju preciznost kvarčnih satova, a 1974 godine, ono što su ugradili u Omegu Marine Chronometer je predstavljalo do tada najprecizniji sat u istoriji čovečanstva. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je prva godina kada su kvarčni satovi u prodaji nadvladali mehaničke bila 1978, imali su dosta vremena da sa marketinškom mašinerijom u repertoar uvedu i muziku na struju.
Ali svakako, potpuno se slažem da kvarcu nisu pristupili sa pravom merom ozbiljnosti. Možda su se trebali ophoditi prema onoj od Gabriela Garcie Marqueza, kada je na pitanje da li veruje u boga odgovorio: "Ne verujem. Ali ga se plašim".
Verovatno su trebali sa više brige uzeti u obzir potencijalnu opasnost praktičnosti kvarc sata ali ih ujedno i razumem. Iako je kvarc tehnologija u potpunosti odgovarala tadašnjem Zeitgeistu, kada je društvo u svim segmentima života bilo širom otvoreno za novitete, ona je sa druge strane predstavljala spuštanje nekoliko spratova niže u neboderu kvalitete, kojeg su suvereno posedovali. Setimo se samo ogorčenja i neverice, kada je prošle godine objavljeno da dolazi MoonSwatch. Ne verujem da postoji iskren ljubitelj Omege, koji je prvi susret sa tom idejom dočekao raširenih ruku sa toplim osmehom dobrodošlice. Tako su se osećali i vodeći u swiss delatnosti, kojima degradacija onoga što se vekovima gradilo nikako nije bila opcija.
Ubeđen sam da su se prema kvarcu odnosili slično kao prema Roskopf mehanizmima, koji su zbog svoje jednostavnosti i vrlo malih troškova izrade pa time i advekatnih cena satova, već 100 godina predstavlji konstantnu "pretnju" da će preuzeti primat na tržištu, koji se nikada ni približno nije desio. Mi možemo svašta misliti o učesnicima swiss industrije i neoboriva istina je da se na kraju tunela uvek ispisuje reč profit ali oni koji zaista dobro poznaju srž njihove delatnosti znaju da taj voz upravlja mašinovođa, koji se odaziva na ime i prezime Pristojan Kvalitet.

Kada uz sve ovo dodamo ono što sam juče pisao: sva tradicija, sve edukativne ustanove, sva infrastruktura sva ulaganja u mlade snage, broj onih koji je živeo od industrije satova - priličan deo toga bi mogao biti izgubljen zbog (gledano sa tadašnjeg stajališta) neizvesne budućnosti nove tehnologije, koja je ujedno zahtevala neuporedivo manje inputa od upravo nabrojenog - potrebno ih je shvatiti. Plašili su se da im se ne bi desilo, ono što im se zaista desilo deset godina kasnije. Ali, da li su zaista bili sami krivi za to? Tu dolazimo do:

boskom kaze:

To je dobar uvid. Mada da mislim da je i Japancima naftna kriza 70ih bila problem, jer su i tada bili veoma zavisni na uvoz energije jer nisu imali puno resursa. Mislim da je tada nuklearna energija postala prioritet u japanu. Zašto nebi i njima poskupela cena izvoznih proizvoda? Nemoj me pogrešno shvatiti, ovde pitam iskreno - nisam siguran.
U svakom slučaju, naftna kriza je stigla u najgore moguće vreme švajcarcima. Veoma dobar uvid.


Juče sam zbog dužine teksta malo reducirao, pa sam se zadržao samo na startu tog događaja. Naftna kriza na samom početku '70ih godina prošlog veka je bila okidač za ono što će se desiti u narednih 5 godina i poznato je pod nazivom Kataklizmatička rast cene zlata. Naftna kriza je prouzrokovala, da su tadašnji ulagači našli uporište u najsigurnijem: zlatu. U periodu od 1970 do 1974 godine cena zlata za unču je iz standardnih 4,85 CHF narasla na 18,50 CHF. O tadašnjoj povezanosti švajcarskog franka sa najdragoecenijim metalom nema smisla posebno raspredati, jer svi putevi nakon Drugog svetskog rata nisu više vodili u Rim, nego u Ženevu. Američki dolar u tom periodu devalvira za 40 % jer nije mogao držati tempo sa švajcarskim frankom na steroidima. Rezultat toga je u poskupljenje uvoza švajcarskih satova za 250 % na najvećem svetskom tržištu u istom tom periodu. Slično se dešavalo i na drugim tržištima, koje su već bila bogato opskrbljena jeftinim japanskim kvarcom, da bi 1978 zbog već bila potpuno preplavljena. Ne smemo zaboraviti da je samo godinu dana kasnije i japanska industrija prestala sa proizvodnjom automaskih hronografa Seiko 6139 i 6138, kao i Citizena 8110, ne zbog toga što su sve snage usmerili u proizvodnju kvarca, nego čak ni njihove, nekoliko puta jeftinije satove od švajarskih, tržište nije uspelo da apsorbuje.

Zato uvek tvrdim, swiss industrija bi doživela sličnu katastrofu i u slučaju, da su masovno prešli na proizvodnju kvarca. Uvoz njihovih satova bi takođe doveo do najmanje 4x većih cena u odnosu na japanske. Možda Swiss bankama ne bi bilo potrebno ulaganje od milijardu CHF, kojim su žrtvu održavale u veštačkoj komi ali još uvek bi to bile neverovatne sume.


boskom kaze:


Tu sliku nikako da izbacim iz glave.

Mislim da si malo grub prema kvarcu, kad ga tako lako uporedjujes s (30%) debelom sredovečnom gospodjom, odnosno njenom elektricnom Giantu!

Opet stižemo do toga da je Mehanika “čistija” od Elektronike.

Naravno, ako:

Čista Mehanika = tvoj trud na bicikli

Elektronika = srednovečna gospodja s +30% kg, na Giantu,

… onda to ima smisla, da je Mehanika čistija od Elektronike i da je Elektronika za one koji nemogu sami s svojom snagom da se popnu na Vršić.

A šta ako pomislimo na sve ono što čovek nebi mogao da postigne bez elektronike? I Elektronika je takodje čovekov izum. Samo drugcije su sile, ali to ne mora da znaci da su prljavije, ili da se radi o nižoj tehnologiji.




Evidentno je, da zbog toga što od 10.godine ne živim u Srbiji, da mi je u ove 4,5 decenije vokabular drastično srozan, mada do kraja prve decenije života, nije ni mogao pošteno da se razvije.

Sa pojmom čista mehanika imam u mislima nešto što je prvobitno, iskonsko. Nešto čija srž je nepromenjena od nastanka. Ovde postoji odličan izraz: prvinskost.
Nemam ništa protiv električnog Gianta. Naprotiv, mislim da je odlična pomoć (kao što si napisao) za one koji ne mogu svojom snagom da se popnu na Vršič. Posebno za starije ljude je bolje, da su na ovaj način u dodiru sa prirodom nego da sede kod kuće ili se u nju dovezu automobilom. Ipak je i na njima potrebna neka manja doza fizičke aktivnosti. Manje mi se sviđa to, što puno mladih vidim na tim biciklama, kao i to, da onima sa znatnim viškom kilograma služe kao izgovor, da se trude ali da im nikako ne uspeva. Ali ok, to sada nije važno.

Usporedba biciklizma i horologije mi je blizu jer odlično odslikva nešto što je prvobitno, iskonsko i nešto što je instantno. Nisam napisao, da je kvarc prljav ali svakako da u sebi ne sadržava taj čar prvobitnosti, kojim obiluje mehanički kalibar. Već sam ranije u ovoj tami naveo, da kvarc volimo zbog njegove praktičke upotrebljivosti, dok za mehaniku važe nega druge, bar za većinu ljubitelja satova, dublje emocije.

Ali nema potrebe da ostanemo samo na sportu. Možemo preći i na umetnost. 1980 godine je na udruženje muzičara Velike Britanije dnevno stizalo ogromno usmenih, pismenih i javnih ultimata, da zabrani upotrebu sintesajzera i ritam mašina, jer predstavljaju ogromnu opasnost za oštećenje muzike kao i svih propratnih delatnosti, pre svega pojavilo se pitanje opstanka proizvođača svih originalnih instrumenata, koje je sintesajzer mogao da zameni. Panika je išla tako daleko, da su se našli ugledni akteri, koji su izrazili bojazan, da bi mogao da dođe u pitanje i opstanak klasičnih simfonijskih orkestara i slično. Naravno da nije bilo ništa zabranjeno. Sintesajzeri su ostali, svi znamo da su prisutni prvenstveno u modernoj pop muzici ali da nikako nisu ugrozili opstanak najveće većine klasičnih instrumenata. Naravno, tehničko gledano, sint i ritam mašina predstavljaju napredak čovečanstva, preko njih se puno lakše i brže stigne do određenih rezultata i ciljeva ali svi znamo, da instant tih zvukova nikako ne može u potpunosti zameniti prvobitnost klasičnih instrumenata, za čije izvođenje je osim talenta (koji je potreban i za sviranje tih novotarija, osim ako se zoveš Jean Michel Jarre ili Brian Eno) potrebno i pravo muzičko znanje. U svih ovih 43 godina još nije izvedeno delo klasične muzike na tim instrumentima, koji bi mogli zameniti simfornijski orkestar i dočarati svu emociju snage i ideje originalne kompozicije.
Da, kao što preko sinta možemo postići zvuk, koji je klasičnom instrumentu onemogućen, kao što preko ritam mašine možemo postići ritam, koji bubnjevi ne mogu, kao i što na električnom Giantu možemo postići vreme uspona na Vršič koje na klasičnom biciklu nije moguće, tako i na kvarc satu možemo postići preciznost, koja na mehaničkom nije moguća, osim ako se ne zovemo George Daniels, koga je kvarčna tehnologija izazvala u toj meri, da je na jednom od svojih prvih stvorenja, modelu Clutton II postigao 0,2 sekunde dnevnog odstupanja (testirano u Neuchatel opservatoriju).
Sve navedeno predstavlja prečicu za postizanje krajnjeg cilja i to ne znači da je niža tehnologija ali je svakako za onaj iskonski, prvbobitni put potrebno više napora i znanja.

Ovo se nadovezuje i na:

boskom kaze:
Sve to što pišeš o romantici mehanike i mehaničkih satova mi se svidja. Ako to nije očigledno, želim da obeležim još jednom. Jedino što još uvek nemogu da prihvatim je to da ta borba za sekunde više ne važi kad se koristi kvarčna tehnologija (odnosno Elektronika). Ako se stvarno govori o borbi za sekundu, ako je to borba, zašto nebi heroji mehaničkih inovacija prihvatili to da je Elektronika sasvim prirodna evolucija, i veliki napredak u toj borbi? Ipak je sve čovek napravio, i mašine za štampanje satova.

Mislim da su heroji mehaničkih inovacija u celini prihvatili da je elektronika sasvim prirodna evolucija i veliki napredak. Pa baš ta borba za svakom sekundom dokazuje baš to, jer pokušavaju da svoje dinousaure iz Jure i Triasa održe u životu i u 21. veku. I ne možemo tvrditi da pri tome nisu uspešni.
Zar je biciklizam kao sport prestao da postoji otkada su se pojavili brzi motori i Grand Prix utrke? I jedan i drugi se odvijaju na dva točka. Naprotiv, popularniji je nego ikada. Broj pratioca cele sezone moto sporta nije ni približan onom, koji prati 3 nedelje Toura.
Zašto? Iako brzi motori donose vetar u kosi, osećaj savlađivanja snage više stotinu konja ispod sebe, biciklizam poseduje onu iskonsku prvobitnost, koja nas povezuje sa korenima. I to ljudi osećaju. Od Beograda do Zagreba se neuporedivo brže stiže motorom ali tek kakav je osećaj to dostići biciklom. Pre 30 godina je prosečna brzina prevezene dnevne etape bila 39 km/h. Danas je preko 45 km/h. I ovde se akteri bore za što boljim vremenom, iako je motor neuporedivo brži i veće je dostignuće od bicikle (ako to gledamo sa perspektive modernog doba).

Koliko je heroja mehaničke linije prešlo među električare i elektroničare? Ima ih nekoliko, većina u okviru svojih velikih firmi a ovako iz glave mi jedino na pamet pada F. P. Journe u liniji Elegante. Kao i kod drugih, razlog je bio prilagođavanju vlastite ponude lepšem polu, za koji navijanje, podešavanje i servisiranje mehanike nije nešto što bi ih trajno vezalo na brend. Svakako da su pri tome nailazili na razne izazove, prvenstveno zbog veličine mehanizama ali kvarc nije predsavljao nešto, što bi ih očarao u toj meri, da bi tamo zauvek ostali iako se još uvek znatno bolje prodaje.
Suprotno, koliko je kvarc junaka imalo tu količinu znanja da se uhvati u koštac sa izazovom stvaranja mehaničkog kalibara. Moram da priznam, da se ne sećam nikog značajnog osim Yoshikazu Uhane, tvorca Spring Drive tehnologije ali i njemu je bila potrebna cela ekipa mehaničara, da bi dovršio započeto.
Time ne tvrdim, da je kvarc niža tehnologija od mehanike ali postoje paralele.