Haifisch 23 - Moja kolekcija

[Haifisch23]

Hvala Piksi i Waldi!

Kolega Piksi,
Da, baš tako. Georges Kern je presekao, očigledno se to Bentliju nije baš najbolje svidelo, pa se čitava stvar polako ugasila.
Kern je prilično umirio goropadan dizajn nekih modela Breitlinga i približava ga mainstreamu, ali još uvek sa vlastitim potpisom.

[srdjanr]

Pridružujem se čestitkama kolega.

Jednostavno rečeno, prelep sat.

Zadovoljstvo je bilo pročitati još jednu odlično odrađenu recenziju.

[Haifisch23]

Hvala Srđane!

Vidim, da mi je forum pojeo nešto teksta kod dekoracije B01 mehanizma. Naravno, ovaj kalibar nije ukrašen samo Ženevskom šarom, nego i dijamanstsko poliranim ukošavanjem (bevelingom), kružnim zrnenjem (circular graining) kao i povlačenjem crta u obliku blagih spirala (snailing).
U tom segmentu se razlikuje od varijante istog mehanizma, koju Breitling proizvodi za Tudor (MT5813), koji je dekorisan u surovijem, industrijskom stilu, pa je i to jedan od bitnijih uzroka niže cene MT5813 u odnosu na B01. Osim toga, Tudor u Breitling za izradu MT5813 šalje rotor iz tungstena, te vlasitu odnosno Kenisijevu verziju nemirnice i spirale. Breitling takođe MT5813 oprema sa 45 minutnom štoperom umesto vlastitog 30 minutnog. Uzgred, Tudor Black Bay Chrono je daleko najkvalitetniji i cenovno najpovoljniji mehanički hronograf, koji se danas može kupiti. Cena sata na remenu iznosi 4700 €, COSC hronometar, Column Wheel hronograf, 72 sati rezerve snage. Bolje za taj novac ne postoji.

[Haifisch23]

Hrono(graf)holičar - 1. deo


Kažu da je ljubav širok spektar osećanja, emocija, stavova i duševnih stanja, koja mogu da variraju od naklonosti do potpunog zadovoljstva. Ona je rezultat snažne lične privrženosti i izuzetne privlačnosti prema određenom spektru. Ako se taj spektar odnosi na moje slobodno vreme, onda je horologija baš taj činilac te duboke i neraskidive privrženosti.
Ali šta je ljubav bez strasti. Tog duševnog stanja, koje se definiše kao snažan ili veoma snažan osećaj prema osobi ili stvari. Ubedljiv entuzijazam, jaka emocija i neizmerna želja. Da, horologija je ljubav, a strast - strast predstavljaju mehanički hronografi.

Zašto?

1. Zbog složenosti razvijanja i izradnje – zahtevaju izuzetno znanje; lakše je napraviti nekoliko klasičnih 3-handera sa učestalim komplikacijama nego jedan običan hronograf
2. Zbog dužine vremenskog perioda i visokih troškova razvijanja i dizajniranja kalibara, koji se mere u godinama i milionima €
3. Zbog najdelikatnijeg faktora – rizika - taj sat se mora prodati, odnosno prodavati i time ne samo povratiti uloženo nego i omogućiti stvaranje profita. Tržišna cena hronografa je najmanje duplo veća od prosečnog klasičnog sata sa tri kazaljke.
4. Nije sve u ljubavi – ima nešto i u izgledu

Da, znam. Na moju adresu već stiže hrpa pitanja – a šta je sa praktičkom upotrebljivošću tih satova? Zašto davati tolike sume na nešto, što ne iziskuje nikakvu realnu potrebu neophodnosti korišćenja? Nećete verovati šta se sve može meriti štopericom na takvom satu i koliko zabavnih i korisnih informacija vam može pružiti. Svakako ćete imati puno više od start / stop pushera nego od okretanja bezela na 300 metara vodootpornom diveru, dok nestrpljivo čekate kraj radnog vremena za kancelarijskim stolom ili na glas smorene medicinske sestre, koji vas poziva u ordinaciju. Uostalom, onaj ko kupuje luksuzne satove zbog njihove praktičke upotrebljivosti – e, tek taj ne zna ništa o satovima.

Šta bi prosečan potrošač trebao znati o toj vrsti merača i zapisivača vremena, bez preteranog upuštanja u njihov tehničko-tehnološki aspekat? Naravno, tema je posvećena klasičnim, kvalitetnim Pallet Lever hronografima a neuporedivo niži razred Pin Lever odnosno Roskopf ili takozvane šiftarice (Ebauches Bettlach, Baumgartner, Rego, Ronda) ovde ostavljam po strani.

Opšta podela hronografskih mehanizama se vrši po sledećim osnovnim kriterijumima:

1. Prema tome, da li su sastavni ili poseban deo kompletnog mehanizma:

1. Integrisani
2. Modularni

1. Prema tome kako pokreću, zaustavljaju i prenose energiju sa glavne opruge na hronografski mehanizam:

a. Column Wheel
b. Cam

Kod Integrisanog mehanizma je komplikacija hronografa ugrađena u glavni mehanizam. To je originalan i puno komplikovaniji način konstruisanja čitavog mehanizma. Međutim, pošto funkcioniše kao celina, integrisani kalibar hronografa je lakši za održavanje.

Kod modularnog mehanizma je hronograf posebna komponenta, koja je pričrvšćena na vrh osnovnog mehanizma. Tim načinom su dostignuti znatno jeftiniji troškovi proizvodnje i veća profitabilnost ali je zbog toga njihovo održavanje znatno skuplje i ujedno predstavlja noćnu moru mnogih časovničara. Najpoznatiji današnji predstavnici modularnog tipa hronografskih mehanizama su ETA 2894 i Seiko NH48 odnosno Seiko NE88, kako se glasi njegov komercijalni naziv za prodaju horloškim subjektima izvan korporacije.
Kod integrisanog hronografa su obične kazaljke na satu, koje mere i prikazuju vreme potpuno nezavisne od točkova hronografa, jer su pričrvršćene na točkove, koji se pokreću direktno iz osnovnog mehanizma. Najprostije rečeno, hronograf kod ove vrste radi preko svojih, posebnih točkova.
Suprotno od toga, modul potpuno zavisi sam od sebe. Ceo sat (kazaljke koje mere i prikazuju vreme, kao i funkcija merenja i prikazivanja izmerenog vremena hronografa) prolazi kroz zupčanik kazaljke za sekunde, koji je pričrvršćen preko dodatnih točkova u modulu. Zbog toga, kada se kod modularne verzije pokrene hronograf, kazaljka za sekunde na satu će zadrhtati. Takođe je važno, da kod modula zapisivač minuta na hronografu nema svoju oprugu za kratkospojnik, pa kazaljka za minute na hronografu radi neprekidno (klizi), dok kod integrisanog hronografa sekundni točak nakon svakih 60 sekundi uključi točak za brojanje minuta i time pogura kazaljku za prikazivanje minuta za jedan korak napred.

Column Wheel vs. Cam

Pošto danas većina satova ima transparentan poklopac kućišta, Column Wheel vrstu hronografa je vrlo lako prepoznati. Točkić, koji se pokreće ima karakterističan kastelast oblik glave šahovske figure topa, dok je Cam sastavljen od niza ukrivljenih metalnih šipki, poluga i krakova. I jedan i drugi imaju približan broj sastavnih delova, ali je razlika u tome, što proizvodnja Cama košta puno manje, jer tolerancija komponenti ne mora da bude tako izuzetno precizna kao kod Column Wheela.
Kada kod Column Wheela pritisnemo na start pusher, pomerimo ručicu za upravljanje kolonskim točkom za jedan klik ili ciklus. Čekić kvačila se pomeri od svog držača i zahvati se sa oscilirajućim zupčanikom, te točkom hronografa, što dovede do pokretanja kazaljke. Kada pritisnemo stop pusher, kolonski točak se okrene u suprotnu smer i time zaustavi mehanizam hronografa. Za kompletan rad ovog modela potrebno je dostizanje maksimalnih tolerancija komponenti. Danas je to moguće postići sa modernom mašinerijom a nekada je za to bilo potrebno puno ručne obrade.

Za Cam ili Lever hronograf je nekada bilo opšte prihvaćeno mišljenje, da se radi o drugorazrednom stepenu kvaliteta u odnosu na Column Wheel. Kada se pogleda rad nekog starijeg takvog kalibra, prvo što upada u oči su oštri, trouglasti zubi, koji omugućavaju, da se dva točka efikasno spoje. Ali dok je jedan točak uvek u pokretu, onaj sa kojim se spaja, nije. Ne možemo se oteti utisku habanja.

Uočljiva je još jedna razlika između Column Wheel i Cam sistema. Kod prvog, hronograski pusheri su puno mekši i znatno odazivniji za upravljanje nego kod Cama, gde je potreban nešto veći napor za start, stop i reset funkcije.
Ali to nije sve. Pored tvrđih dugmadi i znatno primetnijeg osećaja jeftinoće, jer se za razliku od Column Wheela može štampati u velikim serijama, još jedna negativna osobina prati Cam mehanizme, iako ona nije direktno povezana sa načinom njihove strukture, pa time i performansa – skok u prazno sekundne kazaljke hronografa (takozvano mucanje). Iako se ne radi o direktnoj uzročno-posledičnoj liniji, takozvana anomalija napomenutog skoka u prazno se vezuje sa Cam hronografima samo zato, jer najveća većina njih koristi horizontalno kvačilo, koje ima uticaj na način spajanja zubaca zupčanika, koji u ovom slučaju prouzrokuju mali skok sekundne kazaljke hronografa prilikom aktiviranja štopera.
Kvačila u mehanizmu deluju slično onim na motorima. Omogućavaju prenos energije iz mehanizma na kazaljke hronografa. U horologiji, dovod ili prekid energije teče preko horizontalnog ili vertikalnog kvačila. Horizontalno kvačilo je tanje i mehanički jednostavnije strukture od vertikalnog. Potrebno je naglasiti, da se radi o tradicionalnom načinu u kome se zupčanik može slobodno okretati i povezuje se sa središnjim točkom hronografa. A onda je Edouard Heuer, 1887 godine izmislio i patentirao oscilujući zupčanik, gde je omogućeno, da se zupčanik koji je u stalnom konaktu sa drugim točkom mehanizma spoji (odvoji) sa vozom točka hronografa. Kada je oscilijarući zupčanik uključen, hronograf radi. Osnovni problem horizontalnog kvačila je u tome, da kada se pokrene hronograf, za delić sekunde zupci na zupčanicima se neće lepo spojiti, nego će se međusobno sukobiti. To ima takav uticaj na sekundnu kazaljku hronografa, da skrene vrlo malo izvan vremena. Iako se radi o skoro neznatnom deliću sekunde, izmereno vreme ima tu minimalnu anomaliju u rezultatu. Drugi problem horizontalnog kvačila je nešto veće habanje zupčanika. Uprkos tome, kod najvećih imena horologije ćemo naći puno primeraka hronografa sa horizontalnim kvačilom. Glavni razlozi su u njihovoj tradicionalnosti i većoj estetskoj privlačnosti u odnosu na vertikalnu strukturu. Najviši luksuzni razred ukrašavanje mehanizama bazira kao jednog od ključnih aduta i već sama struktura horizontalnog kvačila omogućava više manevarskog prostora za ovaj, sve više značajniji segment ponude.

Kod vertikalnog kvačila ćemo u centru naći zupčanik, a ceo sklop je pričrvršen zajedno pomću potporne ruke. Pokretanjem hronografa, pomera se cela ruka, kvačilo se otvara, hrono točak se postavlja u položaj i počinje da pokreće hrono mehanizam. Time se zupčanici neprestano spajaju i ne dolazi do međusobnih ekcesa, jer nema zubaca, koji bi se uključili ili odvojili.

Kako god okretali, najbolja struktura hronografskog mehanizma je:

1. Integrisan
2. Column Wheel
3. Vertikalno kvačilo

Ali, da se vratim ponovo na tačku broj 3 gornjeg izlaganja, jer je upravo ona definirala istorijski put, prisustvo i današnji tržišno / horološki status hronografskih ručnih satova. Kao što sam napomenuo, ako (kada) postoji znanje i sposobnost za razvijanje hronografa i ako (kada) postoje velika finansijska sredstva, koja će omogućiti njegovu realizaciju, sve to neće biti dovoljno za sigurnu budućnost modela, pa čak i brenda, ako se satovi sa takvim mehanizmima ne prodaju u dovoljnim količinama, da bi povratili ulog i stvorili potrebne prihode. Obogaćivanje prodajnog portofolia sa hronografima, nastalim u sopstvenoj režiji je pojedinom brendu predstavljalo veliku dozu rizika. Osim toga, moramo znati, da su se ručni satovi u daleko najvećem delu prošlog veka kupovali isključivo kao potreba za merenje i prikazivanje vremena a funkcija hronografa u takvom shvatanju nije opravdavala puno veći iznos koji je za takav sat bilo potrebno odvojiti. Njihova prva šira primena je bila vezana na razvoj industrije vojnog vazduhoplovstva između dva svetska rata, kada su bili velika pomoć pilotima. Sa širenjem civilnog transatlantskog avio prometa neposredno nakon Drugog svetskog rata, a posebno sa razvojem auto-moto sporta početkom ’60 godina prošlog veka počinje njihova masovna upotreba, da bi tek pre nešto više od tri decenije ovu vrstu merača vremena doživeli kao i casual odnosno dress satove.

Ljubitelji analitike će prilikom pregleda istorijata ručnih satova ostati zatečeni dobijenim rezultatima. Od kraja Prvog svetskog rata, kada je potražnja ra ručnim satovima počela naglo da raste (prva godina, kada je švajcarska industrija proizvela više ručnih nego džepnih satova je bila 1930) pa sve do kraja kvarčne krize, skoro sedam decenija kasnije, na jedan hronografski mehanizam dolazi preko 100 klasičnih mehanizama. Ovaj odnos se ne odnosi na broj napravljenih i prodanih mehanizama, nego na odnos učestalosti (prisutnosti) jednih i drugih u kompletnoj industriji. Odnos u prodanim količinama je daleko blaži za hronografe a razlog je potpuno jednostavan. Za more brendova razvoj vlastitih klasičnih kalibara nije predstavljao značajniji problem, dok su hronografske kalibre kupovali od specijalizovanih proizvođača, koji su sebi mogli priuštiti ulaganje u znanje i povrat ogromnih sredstava za njihov razvoj, jer su te mehanizme prodavali bukvalno kompletnoj industriji. Možda nećete verovati ali dok proizvođače klasičnih In House mehanizama sa tri kazaljke u kompletnoj industriji brojimo u više stotina subjekata, broj proizvođača, koji su u gore pomenutih 70 godina prošlog veka proizvodili hronografske mehanizme ne dostiže broj 25.
Na tom kratkom spisku nećete naći velika imena industrije, kao što su bili Alpina, Baume & Mercier, Bulova, Buren, Certina, Cortebert, Corum, Cyma, Doxa, Ebel, Edox, Enicar, Epos, Favre Leuba, Fortis, Gallet, Glycine, Gruen, Hamilton, Helvetia, Lanco, Marvin, Mido, Movado, Nivada, Oris, Piaget, Rado, Revue Thommen, Roamer, Stowa, Tavannes, Timex, Tissot, Tudor, Vulcain, Waltham, Wittnauer, Wyler, Yema i Zodiac. Svi oni su u svoje satove ugrađivali hronografske mehanizme, koje su kupovali od specijalizovanih proizvođača.
Ali to je tek pola priče. Šta je sa ikonima horologije, koja su i danas u vrhu? Ne, na tom spisku od 23 imena nećete naći ni Audemars Piguet, Blancpain, Breguet, Breitling, Cartier, Chopard, Girard Perregaux, IWC, Jaeger-LeCoultre, Omega, Patek Philippe, Rolex, (Tag) Heuer, Ulysse Nardin, Universal Geneve i Vacheron Constantin. Svi oni su hronografske mehanizme kupovali od najvećih proizvođača, pre svega od Valjouxa, Lemanie, Venusa, Landerona, Martela, ETA, Eterne i Frederica Pigueta. Zapravo, taj spisak od 23, pored upravo navedenih najvećih i nekoliko manjih proizvođača generičkih hronografskih mehanizama, sadržava samo 4 velika imena, koji su sami sebe opskrbljivali tom vrstom pokretača satova: Longines, Zenith, Seiko i Citizen. Doduše, kada saberemo broj kalibara, koja su ova 4 proizvođača konstruisala, neće nam biti potrebni svi prste obe ruke, da bi ih izrazili.

Ova tema bi bila nezahvalna ako ne bi makar ovlašno, posvetili pažnju ključnim hronografskim kalibrima, koji su najznačajnije obeleželi sudbinu tih satova. Kao i celokupnu istoriju ručnih satova, segment hronografa je najprikladnije podeliti na doba pre i nakon kvarčne krize. Prvo ćemo hronološkim redosledom oredeliti najvažnije kalibre do tog, najprelomnijeg obeležja u istoriji satova.

Vratićemo se u daleku 1916 godinu, kada je nastao kalibar Valjoux 23. U vreme nastanka, ovaj mehanizam je nosio naziv Calibre 23. Nastao je na strukturi dve godine starijeg Calibra 22, kojem su smanjili prečnik na 30,0mm. Istovremeno sa Calibrom 23 je nastao takođe legendardni Calibre VZ (kasnije poznatiji kao Valjoux VZ), koji je identičan 23, samo sa drugačije izvedenim kvačilom. Zejednička im je rekordna dužina proizvodnje – od 1916 do 1974 godine. Do 1939 godine su se proizvodili sa jednim pusherom, a nakon toga u klasičnom rasporedu sa pusherima na pozicijama 2 i 4. Najveća karakteristika ovih hronografa su dva podbrojčanika. Jedan je mali sekundnik a drugi counter do 30 ili 45 minuta. Nema smisla nabrajati brendove, koji su upotrebljavali ova dva kalibra, jer je spisak dug koliko i istorija ručnih satova. Dovoljno je samo napomenuti svetu trojicu (Patek, Audemars, Vacheron) i dodati JLC i Rolex. Za Patek, AP i VC važi, da su ga upotrebljavali sa ogromnim udelom vlastitih modifikacija a jednu od najznačajnih je 1943 godine realizovao Mido u vidu kalibra Mido 1300. Radilo se o prvom hronografu u istoriji sa centralnim čitanjem (hronograf nije sadržavao podbrojčanike). Oba mehanizma su napravljena sa Column Wheel strukturom i imaju tradicionalno, horizontalno kvačilo. Visina je iznosila 5,82 mm a rezerva snage odličnih 48h.


Valjoux 23 - Fotografija preuzeta sa Trovestar.com


VACHERON CONSTANTIN – CORNE DE VACHE VALJOUX 23 – Fotografija preuzeta sa NAKEDWATCHMAKER.COM


VALJOUX VZ – FOTOGRAFIJA PREUZETA SA REFERENCEGRAILWATCH.COM



AUDEMARS PIGUET 5522 – VALJOUX VZ – FOTOGRAFIJA PREUZETA SA STETZ WATCH CO.COM


Minerva 13-20. 1923 godine stiže prvi legendarni In House hronografski mehanizam, koji je obeležio ovaj segment satova. Jedan od pokazatelja izvanrednosti je dužina njegove proizvodnje, koja nije prestajala do 1974 godine. Column Wheel, horizontalno kvačilo, do 1940 godine monopusher, dva podbrojčanika sa 30 ili 45 minutnim štoperom. Minerva je mehanizam razvila u suradnji sa Dubois Deprazom, a pored vrhunskog kvaliteta, obeležio ga je ugao pod kojim su bili pozicionarani pusheri u odnosu na krunicu. Dok standardno odstupanje iznosi 30 stepeni, kod Minerve je bilo primetno oštrije sa 37 stepeni. Kalibar je doživeo reinkarnaciju 2001 godine, kada ga naslednik Minerve, proizvođač Montblanc, na originalnim mašinama proizvodi u manjim količinama. Pod oznakama 13-21 i 13-22 ovaj kalibar se proizvodi i na CNC mašinama, što znači sa znatno manjim tolerancijama od originalnog 13-20, pa zato međusobna zamenljivost komponenata nije moguća. Prečnik kalibra je iznosio 29,8 mm, visina 6,4 mm, a nakon pune navijenosti je radio 46 sati.



MINERVA 13-20 – FOTOGRAFIJA PREUZETA SA THEWATCHSPOTCO.UK



MINERVA 1335 CHRONOGRAPH - FOTOGRAFIJA PREUZETA SA THEWATCHSPOTCO.UK


Malo je poznato, da je prvi serijski proizvođač ručnih hronografskih satova bila Omega. 1913 godine su kalibar 19, koji je kucao u džepnim satovima, modificirali u nešto manje mere i tako dobili hronograf Omega kalibar 18. Broj proizvedenih satova je bio mali a najpoznatiji vlasnik tog hronografa je bio Thomas Edward Lawrence, poznatiji kao Lawrence od Arabije. Ipak, prvi pravi ručni Omega hronograf stiže iz 1932 godine i bio je namenjen sportskim događajima i pilotima. Pokretao ga je kalibar Omega 28.9 odnosno Lemania 13CH. Prekrasan most u obiliku slova V, column wheel sa horizontalnim kvačilom i balansnim točkom na standardnoj poziciji 6 za razliku od prerađenog džepnog kalibra 18, gde je ova komponenta postavljena na poziciji 12. Prva verzija je bila monopusher, da bi 4 godine kasnije izašao i duopusher. Ovaj mehanizam predstavlja prvi rezultat udruživanja Omege, Tissota i Lemanie u SSIH grupaciju i proizvodio se do 1943 godine.


LEMANIA 13CH – OMEGA 28.9 – FOTOGRAFIJA PREUZEA SA RANFFT.COM

OMEGA 28.9 – LEMANIA 13CHR FOTOGRAFIJA PREUZETA SA OMEGAMUSEUM.COM

1933 godine, Lemania za Omegu razvija novi kalibar i naziva ga Lemania 15CH odnosno Omega 33.3. Krasio ga je most u obliku slova U. Imao je veći prečnik od prethodnika (33.38 mm), takođe je bio precizniji i robusniji, pa je tako Omegi dodatno podigao ugled u segmentu hronografa. Mehanizam je predstavljao temelj za najpoznatiji pokretač Lemanie – 27CHRO ili Omega 321.

LEMANIA 15CH – OMEGA 33.3 FOTOGRAFIJA PREUZETA SA RANFFT.COM



OMEGA 33.3 – LEMANIA 15CR – VINTAGEPORTFOLIO.COM

1933 godina predstavlja prekretnicu u segmentu hronografa. Tek 21-godišnji Willy Breitling na mehanizmu Landeron 13 izrađuje modifikaciju, koja je omogućavala reset hrongrafa preko posebne krunice, koju je postavio na poziciju 4. Do tada se vraćanje kazaljke na početnu poziciju nakon izmerenog vremena odnosno nakon upotrebe start-stop pushera na poziciji 2, vršilo preko glavne krunice. Time je znatno pojednostavio i ubrzao korišćenje štoperice na ručnom satu i postavio sistem, koji je u upotrebi i danas.


LANDERON 13 1933 – URDELAR.SE



BREITLING DOUBLE PUSHER 1933 PROPAGANDNI OGLAS – BREITLING.COM

1934 - Nepunu godinu nakon Breitlingovog debija, zahvaljujući kalibru Universal 281 dolazi i Compur, drugi sat u istoriji sa dva pushera na pozicijama 2 i 4. Mehanizam je za Universal razvio njegov permanentni dobavljač, preduzeće Martel, takođe iz sela Les Ponts de Martel u neposrednoj blizini La Loclea. Kalibar 281 je bio Column Wheel sa horizontalnim kvačilom, tada standardnom frekvencijom 2,5 Hz, a proizvodio se do 1965 godine. Vrlo brzo njegovi stalni klijenti postaju Jaeger-LeCoultre, Zenith, Girard Perregaux i Movado. Krasila ga je za to vreme mala visina (4,58 mm).



UNIVERSAL 281 1934 – CLASSIC WATCH.COM



UNIVERSAL GENEVE COMPUR – CATAWIKI.COM


1935 – Pierce 130/134 – još jedna presudna godina za mehaničke hronografe. Leon Levy, osnivač i vlasnik firme Pierce je stvorio za to vreme, najblaže rečeno, vrlo neobičan hronograf. U želji da ga učini što pristupačnijim, smanjio je troškove proizvodnje na način da je strukturno redukovao tradicionalan raspored komponenti mehanizma. 1935 godine dizajnira kalibar 134 a godinu kasnije 130. Oba su bila Column Wheel monopushera sa 6 kolona, dok od 1940 dolaze u obliku sa 2 pushera i standardnih 9 kolonskih stubova. 130 nije imao veliki točak od mesinga, koji je zakačen na osovinu brojača minuta, dok je 134 imao takozvani polutrenutni brojač minuta, koji je napredovao jednom u minuti. 130 je imao kontinuirani brojač minuta, koji se umetuje direktno u glavnu oprugu. Ono što je najbitnije, prvi put u istoriji horologije, oba mehanizme dolaze sa vertikalnim kvačilom. To je uticalo na visinu kalibra, koja je dostigla 7,0 mm. Levy je u želji za što manjim troškovima produkcije ugradio gumenu podlošku kvačila. Prilikom korištenja hronografa u dugom vremenskom periodu, dolazilo je do potrošnje gumenog materijala, dostupnost delova je bila sve manja i tako su ovi mehanizmi postali pravi košmar časovničara, koji su masovno počeli da odbijaju njihovo servisiranje. Karakteristično za satove sa ovim mehanizmima je bilo vertikalno pozicioniranje podbrojčanika na pozicijama ispod 12 i iznad 6, što je takođe predstavljalo revolucionarni dizajnerski potez. Satovi su brzo postali vrlo popularni. Postaju zvanična marka Transkaripske avio linije a od 1940 godine, Britanske kraljeve vazdušne snage ih svrstavaju u redovitu opskrbu svojih jedinica. Proizvodnja kalibara 134 i 130 je trajala do 1960 godine.


PIERCE 134– HOBART TOWN ANTIQUE JEWELLERY


PIERCE 134 CHRONOGRAPH - HOBART TOWN ANTIQUE JEWELLERY


PIERCE 130 –OMEGA FORUMS.COM

[Haifisch23]

Hrono(graf)holičar - 2. deo

1936 godine dobijamo prvi hronograf u istoriji sa 3 podbrojčanika. Radilo se o kalibru 285, kojeg je osmislio, konstruisao i za Universal izrađivao Martel. Ovakav položaj subdialova postaje nosilac naziva Compax. Reč je o Column Wheel strukturi sa tradicionalnim horizontalnim kvačilom i standarnom frekvencijom 18.000 poluoscilacija/h. Prečnik kalibra je iznosio 31,7 mm a visina 6,05 mm. Kao i kod prošlog bestselera sa dva brojčanika (Compura) i u slučaju Compaxa, uz matični Universal, najveći korisnik postaje Zenith. Stvar je išla tako daleko, da su Universal i Zenith zajedno oglašavali ove satove navodeći istovremeno oba brenda u oglasima ili na plakatima.


UNIVERSAL GENEVE 285 – 1936 EBAY.COM


UNIVERSAL GENEVE – COMPAX CAL. 285 1936 - EBAY.COM

U istoj godini, svet satova postaje bogatiji za još jednu legendu. Dolazi iz Longinesa, firme koja je već 1913 godine kao prva u istoriji ponudila ručni sat sa hronografom i mehanizmom 13.33Z. Ni ovaj put Longines nije razočarao. Časovničarstvo dobija prvi ručni sat sa funkcijom Flybacka. To je omogućio In House mehanizam Longines 13-ZN. Kod standardnih hronografa reset čekić ima zube odnosno pin, koji je blokiran stupcima kolona i time sprečava slučajno resetovanje hronografa prilikom rada. Zbog toga, čekić za reset može biti spušten samo kada se hronograf zaustavi i točak blago okrene, toliko da se stvori otvor. Flyback omogućava, da se resetiranje obavi tokom rada hronografa. Kod njega glava čekića ne sadržava zube, kvačilo se otpusti na takav način da ga odgurne od točka hronografa u momentu kada se pritisne pusher za reset a zatim ga ponovo uključi. Time je omogućeno merenje prolaznih vremena. Mehanizam 13-ZN je pokretao satove, koji su bili u istom cenovnom razredu kao Universal Geneve, odnosno najvišem. Cena Longines hronografa je 1940 godine iznosila 125 USD. Longines je do ’60 godina prošlog veka bio potpuno usmeren u aviaciju i sport, kao zvanični merač vremena na mnogim svetskim spektaklima. O tome svedoči činjenica, da firma nije proizvela sat sa Moonphase komplikacijom sve do 1960 godine a i uključivanje diver satova su obavili kao poslednji u tadašnjem luksuznom razredu. Ovaj Column Wheel sa horizontalnim kvačilom su proizvodili do 1947 godine, kada prelaze na kalibar Longines 30CH, koji je doneo novu strukturu. Dok je kod 13-ZN nemirnica bila postavljena na poziciju 6, kod novog 30CH se mogla naći na poziciji 12. Posledično je došlo do drugačijeg pozicioniranja mostova, točkova i poluga, što je uz jednak prečnik (29,8 mm) uticalo na različitu visinu mehanizama, koja je kod 13ZN 6,05 mm, dok je 30CH sa 6,20 mm nešto viši. Puno je upitnika, zašto je Longines prešao na proizvodnju ovog kalibra. Jedini odgovor je bio smanjivanje troškova proizvodnje, kojem je prilagođenija strukutura za masovnu proizvodnju potpuno odgovarala. 30CH se proizvodio do 1971 i bio je zadnji hronografski kalibar Longinesa. Iako je opravdao razlog postojanja, nije ponovio slavu svoga predhodnika o čemu svedoči činjenica, da je najkvalitetniji moderan hronograf A. Lange & Sohne Datopgraph pravljen pod velikim uticajem Longines 13-ZN Flybacka.


LONGINES 13.ZN 1936 – WOUNDFORLIFE.COM


LONGINES 13.ZN FLYBACK – 1936 – MIMANDCROCKET.COM


Longines 30.CH, 1947. LONGINES.COM


LONGINES 5967 30CH - 1947 - MIMANDCROCKET.COM


LONGINES 5967 30CH - 1947 - MIMANDCROCKET.COM

1936 godina se još nije završila a u horologiju dolazi još jedno obeležje u vidu Prvi u istoriji. Landeron 47 je prvi Cam Actuated hronografski mehanizam. Samo nekoliko meseci kasnije dolazi njegova nadgradnja, kalibar Landeron 48. Reč je o jednom od najpopularnijih mehanizama u istoriji hronografskog horološkog pravca. Proizvodio se do 1973 godine i pokretao je preko 4 miliona satova. Razlog za takvu popularnost leži u kombinaciji kvaliteta i cenovne pristupačnosti, kao i u univerzalnim dimenzijama (31,0 mm x 6,2 mm). Već sam u uvodu teme napomenuo, da je proizvodnja Cam izvedenih hronografa jednostavnija, ne zahteva maksimalnu toleranciju komponenti, što omogućava izradu većih serija a time i znatno manje troškova na jedinicu proizvoda. Kada je manji sastavljač satova iz Ženeve, firma Dreffa, 1954 godine jedan od svojih hronografa potpisala sa Chronographe Suisse i na tržište poslala po ugodnoj ceni, niko nije ni slutio, šta će se desiti 10 godina kasnije. Ovaj potez su polako sledili i drugi manji sastavljači, koji su Landeronove kalibre sve više uključivali u svoj asortiman. Početkom ’60 godina dolazi do naglog porasta švajcarskog zimskog turizma. Posetioci iz celog sveta su masovno dolazili na zimski odmor u Alpe i uz tadašnji modni šik, šarene vunene pulovere, kao suvenire kupovali sir, čokoladu i naravno Swiss satove. Industrija je zahvaljujući tim malim sastavljačima bila spremna za podmirivanje ogromnog vala potražnje. Većina je mehanizme i brojčanike ugrađivala u manje kvalitetna, takozvana školjka kućišta i turisti su sa sobom odnosili solidne i jeftine satove, koje su preko 500 različitih sastavljača potpisivali pomenutim nazivom Chronographe Suisse. U periodu do 1980 godine, prodano je preko 12 miliona takvih satova a Landeronovi mehanizmi su predstavljali trećinu. Ostale proizvođače Cam hronografa ću pomenuti kasnije.


LANDERON 48 1936 – EBAY.COM


DREFFA CHRONOGRAPHE SUISSE, 1954, LANDERON 48 – CATAWIKI.COM

Prvi modularni kalbar u istoriji datira u 1938 godinu. Movado uz pomoć manufakture Louis-Elisee Piguet na tržište izbacuje hronografske ručne satove sa kalibrom Movado 90M, da bi mu se početkom 1939 godine pridružio i kalibar Movado 95M. Prvi je Bicompax (dva subdiala), dok je drugi bio Tricompax sa tri podbrojčanika. Kada se danas upotrebi naziv modularni hronograf, odmah sledi asocijacija na nešto drugorazredno u odnosu na integrisani kalibar. Dok se današnji časovničari ojađeno krste, kada im se na stolu nađe modul, kojeg treba servisirati, nekadašnji nisu imali ništa protiv ova dva kalibra, jer su bili napravljeni po najednostavnijoj strukuturi. 90M modul je bio pričvršćen na pozadini glavnog kalibra, dok je 95M bio postavljen odmah ispod brojčanika sata. Imali su još jednu unikatnu osobinu. Start i Stop upotrebe hronografa se odvijao preko pushera na poziciji 4, dok se resetovanje odvijalo preko pushera na poziciji 2.


MOVADO 90M, 95M – 1938 – SJX.COM


1938 – MOVADO 90M – CARSANDWATCHES.COM


MOVADO 95M – 1939 – CARSANDWATCHES.COM


Excelsior Park 42 – 1938 godina donosi još jedan značajan hronografski pokretač. Ovaj proizvođač je već 1922 godine proizvodio 22 različitih štopera. Znanje na ovom području je evoluriralo 16 godina kasnije sa jedinstvenim mehanizmom, kome je slavu doneo izrezbaren most i ovalni oblik. Ovaj column wheel sa horizontalnim kvačilom i visinom 6,2 mm se proizvodio se kao mono ili duo pusher, sa opcijama 30 ili 45 minutnog countera a nešto kasnije dodan mu je i 12 časovni podbrojčanik. 1943 godine je modifikovan na takav način, da mu je dodana orijentacijska kazaljka, koja je u kombinaciji sa hronografom omogućavala računanje vremena prema različitim položajima sunca ili drugih orijentacijskih tačaka i time vrlo brzo postaje miljenik vojničkih jedinica. Napoznatija verzija ove modfikacije je bio model Zenitha – Sextant. Najeminentniji korisnik kalibra EP je bio Gallet, a od Top razreda brendova, ga je pored pomenutog Zenitha, vrlo često koristio i Girard Perregaux. O kvaliteti mehanizma svedoči činjenica, da je kontiunirana proizvodnja trajala do 1984 godine.


EXCELSIOR PARK 42 – 1938 – VINTAGEWATCHINC.COM


GALLET COMMANDER EXCELSIOR PARK 42 – 1940 – GALLETWORLD.COM

Iste godine na scenu stupa njegovo veličanstvo – Valjoux 72, koji je imperiju predvodio do 1974 godine. Nastao je na bazi ranije pomenutog Valjoux 23, sa time, što mu je dodan štoper do 12 časova, čime je pridobio nešto na visini (6,95 mm). Struktura nosi jednak DNK – Column Wheel sa horizontalnim kvačilom. 1968 godine doživljava povećanje frekvencije na 3Hz, čime dobija referenčni dodatak u vidu broja 7 (Valjoux 727). Valjoux ga je izrađivao sa različtim stepenom finiširanja, što ukazuje na njegovu učestalost upotrebe. Spisak njegove eminentne klijantele bi bilo bolje napraviti sa brendovima, koji ga nisu upotrebljavali, nego suprotno od toga. Nijedan hronografski mehanizam u istoriji časovničarstva nije pokretao toliko legendarnih modela kao Valjoux 72. Daytona, JLC Chrono, Navitimer, Autavia, Carrera, Universal Geneve Nina Rindt, Gallet Multichron, Girard Perregaux Chrono, čak i Longines sa vlastitom produkcijom u vidu 30 CH nije podlegao čarima 72-ke, Enicar Sherpa pa sve do Doxa Tripledate, Nivada Crotona, Roamer Stingraya, Certine Chronolympica i Yema Rallygrapha. Najveća odlika ovog kalibra je dvodimenzionalna struktura sa črvstim ravnim polugama i oprugama, te sa kvačilom u jednoj ravnini. Za razliku od modernih hronografa sa mostovima i polugama, koji su uski, visoki i složeni, ceo mehanizam Valjouxa 72 je potpuno razumljiv i vidljiv na prvi pogled, što ga čini lako podesevim i nekompliciranim za servisiranje. Ukupan broj Valjoux 72, koji je u 36 godišnjem postojanju ugrađen u satove iznosi oko 750.000 komada.


VALJOUX 72A-1968-REVOLUTIONWATHES.COM


ROLEX 6264 – 1968 PAUL NEWMAN'S DAYTONA

1939 godina je bila godina sumraka. Drugi svetski rat je obistinio najcrnje slutnje a sa njime počinje i prilagođavanje časovničarske industrije. Logika događanja se koncentriše u epicentar, koji je iskazivao najvišu tendenciju za oružjem i svih propratnih aktivnosti, posebno onih, sa kojim je Wehrmacht sticao odlučujuću prednost na ratnim poprištima – Luftwaffe. A tamo, gde su avioni, tamo su i hronografi. Hanhart je serijsku proizvodnju hronografskih satova započeo godinu dana ranije – Monopusher, kalibar 40 je bazirao na Landeronu 13. Sredinom 1939 godine iz radionica dolazi In House kalibar Hanhart 41 a sa njime i crveno dugme za resetiranje štoperice, koji čine legendarni model Tachy-Tele sa flyback funkcijom. Istovremeno, ovaj proizvođač postaje jedan od zvaničnih dobavljača vazdušnih sila Trećeg rajha. To mu omogućava, da samo za godinu dana broj zaposlenih poveća iz 200 na 400. Proizvođač je u sledećih 5 godina Wehrmacht opskrbio sa oko 25.000 ručnih satova kallibrom 41, column wheelom sa horizontalnim kvačilom. Hanhart hronografski satovi su dostigli kultni status u svetu časovničarstva, pa zato ne čudi, da se po povratku Juliusa Hanharta u Nemačku nakon 4 godine samopovlaćujućeg egzila, 1948 godine pod okom francuskih sila oživljava proizvodnja. Naručioc za model Admiral je bila upravo francuska mornarica. 1955 godine, Hanhart se potpuno vraća u igru time da ponovo postaje zvaničan dobavljač hronografskih ručnih satova nemačkim oružanim snagama – naravno, ovaj put sa drugačijim političkim predznakom.


HANHART 41 – 1939 – JOSEPH-WATCHES.COM


HANHART TACHY-TELE CALIBRE 41 – 1939 – WATCHTIME.COM

O tome, kakav je bio razvoj vojnog vazduhoplovstva u nacističkoj Nemačkoj svedoči i činjenica, koliko je bilo zvaničnih dobavljača pilotskih merača vremena. Najviše je bilo izvidničkih (Beobachtung) satova, koji su stizali od Lange & Sohne (kalibar 48/1), Laco (kalibar Durowe D5), Stowa (kalibar Unitas 2812), Wempe (kalibar Thommen 310) i IWC (kalibar 52 SC). Nijedan od njih nije bio hronograf. Za hronografe su bili zaduženi već pomenuti Hanhart i Tutima. Tutima je od 1927 godine već raspolagala sa dva hronografska mehanizma (Urofa 19 i Urofa 58). Ali te 1939 godine je bilo potrebno još nešto jače. Tutima prestaje sa proizvodnjom satova za civilno stanovništvo i nastaje Tutime Flieger Chronograph sa kalibrom Urofa 59 – Column Wheel sa horizontalnim kvačilom, drugi flyback ručni sat u istoriji. Odlikovala ga je visina od samo 5,40 mm. Sat je imao propisano odstupanje u rangu -3 do +12 sekundi na dan u uslovima nošenja od -10 do +40 Celzijusa i najmanje 1 sat besprekornog rada na uslovima od 1,5 atmosfere. Satovi su na početku dolazili sa pozlatom na osnovnoj ploči mehanizma, da bi kasnije prešli na srebro i završili sa niklom. Do kraja rata, Tutima je Luftwaffeu dobavila preko 35.000 Flieger hronografa.
Dan pred kapitulacijom Nemačke, 8. maja 1945 godine, Sovjetska avijacija potpuno demoliše Glashutte a sa njim i fabriku Urofa odnosno Tutimu. Samo dva meseca nakon zauzimanja grada, oprema i materijali iz fabrike se prevoze u PMČZ, gde počinje proizvodnja hronografskih ručnih saova za oficire Crvene armije pod nazivom 1MČZ Kirova.


TUTIMA KALIBER 59 – 1939 – PINTEREST.COM


TUTIMA FLIEGER CHRONOGRAPH UROFA 59 – 1939 – CHRONO24.COM


1940 godinu Universal Geneve započinje udarno. Na tržištu se pojavljuje model Aerocompax, prvi sat u istoriji sa 4 podbrojčanika. Malom sekundniku, te hronografskim counterima za 30 minuta i 12 časova, na poziciji 12 je dodan sat sa minutnom i satnom kazaljkom, koji se upravlja posebnom krunicom na poziciji 9. Pokreće ga kalibar Universal 287, column wheel sa horizontalnim kvačilom. Time je kompanija dodatno učvrstila i opravdala visoku cenovnu pozicioniranost svojih satova. Dve godine pre nastanka Aerocompaxa, porodica Stern, vlasnik Pateka Philippa od 1933 godine, postaje eksluzivni uvoznik i prodavač Universal satova za najveće svetsko tržište – U.S.A.


UNIVERSAL GENEVE CALIBER 287 AEROCOMPAX – 1940 – URDELAR.SE


UNIVERSAL GENEVE AEROCOMPAX CAL. 287 1940 – LOT-ART.COM

Hronografska sekcija firme kulminaciju dostiže 1944 godine, modelom Tricompax i kalibrom Universal 481, sa trostrukim kalendarom i komplikacijom Mesečvih mena. Još jedan column wheel, sa tradicionalnim horizontalnim kvačilom, čiji je tvorac Martel. Ovim se zaključuje 10-godišnja famozna serija Martelovih hronografskih kalibara za Universal, od Compura, preko Compaxa i Aerocompaxa do Tricompaxa. Universal Geneve dve godine kasnije polazi na sopstveni put sa vlastitom proizvodnjom three hands mehanizama, dok se u segmentu hronografa oslanja na Valjoux i Lemaniu. Martel nakon nekolikogodišnjeg neuspešnog prisustva na tržištu sa vlastitim satovima, završava pod okriljem Zenitha.


UNIVERSAL GENEVE TRICOMPAX CAL 481 1944 – CLOCKSAVANT.COM


UNIVERSAL GENEVE TRICOMPAX CAL 481 1944


LANDERON 39 – 1940 – WORTHPOINT.COM


ELECTION MILITARY CHRONGRAPH LANDERON 39 – 1941 – CATAWIKI.COM

Pošto smo u jeku 2. svetskog rata, ne smemo izostaviti ljubimca raznih sastavljača satova, koji su tržište opskrbljivali sa takozvanim Military hronografima. Arsa, Nicolet, Election, Niga i mnogi drugi. Iako smo Landeron upoznali kao revolucionanog pronalazača Cam Actuated hronografa (kalibar 48), ovaj put se vraća tradiciji sa column wheelom i horizontalnim kvačilom. To je bio kalibar Landeron 39. Reč je o odličnom mehanizmu, koji je konstrisan na 7 umesto na standardnih 9 vertikalnih stubova. Bicompax sa podbrojčanicima na pozicijama 9 i 3, gde je postavljen 30 ili 45 minutni štoper. Njegov autor je James Aubert, koji ga je završio nepunu godinu pre smrti (1884 – 1939). Do 1925 godine je bio jedan od vodećih časovničara kod Valjouxa, a onda je ustanovio vlastitu firmu James Aubert s.a, koja je danas poznata pod nazivom Epos. Landeron 39 je bio u kontiuniranoj proizvodnji do 1965 godine.

Kada pitate analitičare, koji mehanizam izabrati za najbolji hronograf ručnog sata XX. veka, većina njih će se odlučiti za Lemaniu 2310/CH27 odnosno 27CHROC12, kako se nazivala njegova prvobitna verzija, koju je stvorio časovničar Alber Piguet, 1942 godine. Zašto? To je mehanizam, koji je kao Omega 321, bez problema kucao na površini Meseca (od prvobitnog kalibra se razlikovao po nešto drugačijoj oprugi za minute). To je mehanizam u verziji Patek Philippa pod nazivom PP CH 27-70Q, koji pored superiorne završne obrade sadržava potpuno podržano kvačilo hronografa, koje se rotira iznad pogonskog točka. Pored toga, opremljen je sa Gyromax balansnim točkom i sofisticiranijim držačem utikača u obliku zdele, umesto jednostavnog trougla, pričrvršćenog zavrtnjem sa strane. Kao takav predstavlja najviši stepen klasičnog ručnog navijača. To je mehanizam, koji se pod nazivom VC 1142 još i danas može naći u liniji Cornes de Vache, člana svete trojice Vacheron Constantina. Potrebno je posebno istaknuti tehničku superiornost kalibra 2310 u odnosu na konkurenciju. Sa prečnikom 27,0 mm i visionom 6,74 mm je bio najmanji hronografski kalibar, što mu je omogućilo izvanredno prilagođavanje. Gore pomenuta Patek Philippe modifikacija u vidu 27-70Q ne bi bila moguća, da se radilo o 29,0 mm na Valjouxu VZ ili 72.
Column Wheel sa horizontalnim kvačilom, Omega 321 je pokretao Speedmaster 11 godina odnosno od 1957 do 1968. Kada je došlo do veće potražnje na tržištu, Albert Piguet je morao ponovo da zavrne rukave i omogući veću, bržu i jeftiniju proizvodnju pokretača budućih Moonwatcheva. Nastaje Omega 861. Taj kalibar nije više bio predstavnik prestižne column wheel klase, nego niži cam actuated, sa mostom, koji više nije imao oblik luka, nego trapezoida. Postao je oličenje industrializacije u hronografskoj produkciji. Novi kalibar je doneo i veću frekvenciju, koja se podigla na 3 Hz. Pozitivna vest je da je Lemania nastavila sa proizvodnjom originalnog 2310/CH27 čak i za vreme kvarčne krize u ebauche verziji (nesastavljeni kalibar) i time je velikanima, pre svega Pateku i Breguetu omogućila povratak u najviši kvalitetni stepen časovničarstva.


Omega 321 – 1957 – watchguy.co.uk


PP CH27-70Q – 1985 – REVOLUTIONWATCH.COM


VACHERON CONSTANTIN 1142 – WATCHES BY SJX.COM

Te iste 1942 godine, svet mehaničkih hronografa biva bogatiji za još jedan monumentalan mehanizam. Iako je reč o mladoj firmi, koja je postojala tek dve decenije, na tržište su izašli sa nekoliko vrsnih hronografskih kalibara. Venus 103 (1933 godine), Venus 131 (1935 godine), Venus 140 (1937 godine), čiji klijenti postaju Gallet, Ulysse Nardin, Doxa i Eterna, te Venus 150 iz 1940 godine. Ovaj poslednji postaje još poznatiji, kada ga je 17 godina kasnije Pervi Moskovskoji Časoviji Zavod u potpunosti prekopirao i kao Poljot 3017 ugradio u prvi Strela hronograf. Inače ćete ga naći u prvoj seriji Breitling Premier linije. Venus 175, column wheel sa horizontalnim kvačilom je spadao u retku vrstu onih, koji je imao sedam stupni kolonski točak umesto klasičnog 9 stepenskog. Rezultat je bio izuzetna robustnost, a žrtva je bio nešto veći otpor pushera. Osim toga, napravljen je u takozvanom drop hammeru dizajnu, koji je omogućavao brži reset štopera. Pritiskom na reset, igla koja je pod uticajem opruge oslobađa čekić, koji glatko sleće u srž kola i pri tome uzrokuje rotaciju hronografa u nulti položaj. Kada su mu naredne godine dodali štoper i podbrojčanik za 12 časova, nastao je Venus 178. Venus 175 se proizvodio do 1962 a 178 do 1969 godine. O njihovoj kvaliteti svedoči činjenica, da ih je Breitling već od početka ugrađivao u modele Premier, Chronomat, Navitimer, Top Time i Unitime. Venus 175 svoju priču nastavlja u varijanti kalibra Seagull ST19, jer ga je kineski proizvođač zajedno sa hardwareom otkupio 1962 godine. Jeftinija verzija (cam actuated) Venusa 175 nastaje 1948 godine. Reč je o kalibru Venus 188. Sva tri mehanizma su se isticala visinom, koja nije prelazila 6,0 mm.


VENUS 175 – 1942 BUZZYFY.COM


BREITLING CHRONOMAT – VENUS 175 – 1944 – CHRONO24.COM


VENUS 178 – 1943 – CALIBERCORNER.COM


HELVETIA TRIPLE REGISTER VENUS 178 - 1946 – WATCHES83.COM

Ostajemo u 1943 godini. Angelus je bio jedan od najrenomiranijih časovničarskih proizvođača tog vremena. Slavu je stekao 1930 godine sa najmanjim kalibrom sa 8-dnevnom rezervom snage (SF 240) a uz Breitling i Universal Geneve, bio je treći akter, koji je uveo hronografe sa dva pušera. Za razliku od njih, Angelus je imao sopstveni razvoj i proizvodnju hronografskih kalibara. Takav je bio Angelus SF217, kome je pripala čast, da prvi u istoriji pokreće serijsko proizvođen sat sa triple datumom. To je bio model Angelus Datoluxe. Column Wheel sa horizontalnim kvačilom je doživeo ogromnu popularnost i ostao je najpoznatiji model brenda. Pet godina kasnije, na presto dolazi model Chronodatoluxe. Takođe trostruki kalendar ali ovog puta Big Date, što znači prvi In House sat u istoriji sa tom komplikacijom, svaki na svom disku i svaki u svom prozoru a dodana je i komplikacija Moonphase. Model je potpuno uspešno parirao vodećem na tom području – Universal Geneve Tricompaxu. Zasluge za to nosi column wheel, Angelus SF250, a njegova značajna odlika je visina od samo 5,50 mm.


ANGELUS SF217 – 1943 – BUKOWSKIS.COM


ANGELUS DATOLUXE – 1943 – SF217 – BUKOWSKIS.COM


ANGELUS 250 – 1948 – RANFFT.DE


ANGELUS CHRONODATOLUXE – SF 250 – 1948 – ICONEEK.COM

Pregled nastavljamo mehanizmom, koji je bez obzira zbog generičkog porekla, što je po definiciji značilo namenu za širok krug sastavljača, zbog složenosti i visokih cena, svoje mesto našao u vrlo malom broju satova. 1947 godine, Valjoux prerađuje kalibar 54, čija je svrha bila pokretanje džepnih satova u mehanizam za ručne satove i naziva ga Valjoux 55. To ujedno znači, da je ostao velikih dimenzija (prečnik 39,0 mm), pa je današnjim kolekcionarima posebno drag zbog atributa Jumbo, jer su satovi u kojima se našao, znatno odstupali od tadašnjih uobičajenih mera. Ako napomenem ono najbitnije, da ga je krasila komplikacija Rattraparante (Split Second), odmah postaje razuman mali broj konačnih korisnika. Rattraparante je komplikacija hronografa, koja omogućava merenje vremena dva događaja, koji počinju istovremeno ali se završavaju u različitom intervalu. Mehanizam sadržava dodatan točkić za deliće sekunde i lociran je na vrhu drugog koluta hronografa. On ima pritvrđenu opružnu polugu, koja deluje na središnu osovinu, pričrvšečnu na točak za sekunde hronografa ispod. Najslavniji modeli sa Valjoux 55 column wheel hronografom dolaze iz Rolexa, referenca 4113 iz 1956 godine, napravljen u samo 12 komada i sa postignutom aukcijskom cenom 2,2 mil €, te Universal Geneve HA-1 A. Cairelli sa postignutom aukcijskom cenom 160.000 €.


VALJOUX 55 – 1947 – CLINIQUEHORLOGERE.CH


ROLEX RATTRAPARANTE 4113 – 1956 – HAUTETIME.COM


UNIVERSAL GENEVE HA-1 A.CAIRELLI – VALJOUX 55

Kada je reč o rattraparante hronografima ne smemo mimoići Venus 179. Nastao je u istoj godini, kao gore pomenuti Valjoux 55. Column Wheel sa horizontalnim kvačilom je nastao na baznom kalibru Venus 175, sa time, da mu je dodan točkić za deliće sekunde na vrhu točka za sekunde. 1949 godine mu je dodan štoper do 12 časova, pa tako nastaje kalibar Venus 185, da bi 1952 godine nastao i Venus 190, sa dodanom komplikacijom mesečevih faza. Ovaj kalibar nije tako proslavljen kao Valjoux 55 ali je zbog neuporedivo prihvatljivijeg dijametra (31,6 mm) bio znatno praktičniji za masovnu upotrebu. Model, koji je najviše pridoneo na popularnosti je Breitling Duograph. Početkom 21. veka, restaurirane kalibre 179, 185 i 190 su u satove ugrađivali Panerai, Girard Perregaux, Ulysse Nardin i Parmigiani.


VENUS 179 – 1947 – WATCHBASE.COM


BREITLING DUOGRAPH – VENUS 179 – 1955 – WATCHTIME.COM

Prvi dobavljač satova novoosnovanim vazdušnim snagama armije Savezne republike Nemačke (Bundeswehr), 1949 godine, postaje najveći domaći proizvođač – Junghans. Kako i priliči, reč je bilo o hrongrafu, koji je kao pravi vojnički instrument sadržavao obe skale: tahimetar i telemetar. Na poziciji 3 se nalazio podbrojačnik sa 30 minutnim štoperom. Izuzetno robustan i izrdržljiv column wheel hronograf sa horizontalnim kvačilom je pokretao In House kalibar Junghans J88. Proizvodnja je trajala do 1964 godine, uz napomenu, da je u zadnjim godinama ovaj hronograf bio dostupan za kupovinu i civilnom stanovništvu.


JUNGHANS J88 – 1949 – OMEGAFORUMS.COM


JUNGHANS J88 BUNDESWEHR CHRONOGRAPH – 1949 – OMEGAFORUMS.COM

[boskom]

Kolega Haifische, svaka čast.

[Haifisch23]

Hrono(graf)holičar - 3. Deo

Sredina prošlog veka na području hronografskog časovničarstva nije donela ništa bitno, iako je nakon završetka II. Svetskog rata, došlo do rapidnog rasta industrije. Smirivanje političke situacije i povratak normalnom životu se odrazio u većoj potražnji proizvoda, koji su odudarali iz nužnosti osnovnih životnih potrebština. Prosperitet se odrazio i u sve većom potrebom za putovanjima, što poslovnim kao i u vidu odmora i razonode. U časovničarstvu su se pojavili trendovi satova sa funkcijom alarma i GMT, avanturstitičkih sportskih tri handera u stilu Rolex Exlplorera ili Eterne Kontikija, kao i satova posvećenim specijalnim pozivima sa visokom antimagnetskom zaštitom (IWC Ingenieur ili Rolex Millgauss) a sredinom decenije Rolex započinje sa procesom potpunog preokretanja scene, kada je tool diver (Submariner) pretvorio u svakodnevni sat, pogodan za sve prilike. Hronografi su se za određeno vreme povukli sa naslovnih strana i nastavili život nešto umerenijim tempom.

Zajednička osobina hronografskih mehanizama u odnosu na klasične trikazaljkaše je natprosečno veća dužina prisustnosti na sceni. Ako uzmemo u obzir osnovne kriterijume, koji uslovljavaju njihovu pojavnu učestalost, a to su već ranije navedeni visoki stepen znanja potrebnog za razvijanje i kreiranje, kao i izuzetno velika finansijska sredstva, koja zbog toga iziskuju, te znatan stepen neizvesnosti komercijalnog feedbacka tog inputa, onda je potpuno jasna stara deviza: »ne menjaj konja, koji dobija utrke«. Postojeći predvodnici su živeli punim životom, sve je već bilo otkriveno osim nekih retkih izuzetaka, kao što je Heuer Mareograph iz 1950 godine, prvi sat u istoriji sa indikatorima plime/oseke i regata podbrojčanikom za odbrojavanje vremena. Ali i njega je pokretao Valjoux 72. Zapravo, iz tog doba možemo napomenuti samo povratak Landerona u column wheel vode sa kalibrom Landeron 52 iz 1951 godine, koji je ipak ostao u senki Valjouxa, Lemanie i Venusa, kao i novitet iz Lemanie – kalibar 1280.

Lemania 1280 potiče iz 1955 godine i nadgradnja je godinu dana ranije kreiranog kalibra Lemania 1270. Nadrgradnja se sastojala u tome, što mu je dodan štoper do 12 časova, kao i Incabloc antistresni sistem, koji u osnovnoj verziji nije bio prisutan. Lemania je ovim mehanizmom želela omogućiti pristup subjektima, koji nisu članovi najluksuznijeg horološkog razreda, što im je olakšala jeftinijom, Cam actuated strukturom. Najveći korisnik je bio treći član SSIH grupacije – Tissot. Vredno je napomenuti, da je i sama Lemania pod vlastitim nazivom izdavala znatan broj satova sa ovim kalibrom.


LEMANIA 1280 – 1956 – RANFFT.COM


TISSOT LEMANIA 1280 – 1957 – OMEGAFORUMS.COM

’60 godine prošlog veka, predstavljaju potpuno oslabađanje pojedinca u okviru društvene zajednice. Jedan od najvažnijih činitelja je predstavljao nezadrživ razvoj pop kulture, koja se uvukla u sve pore života. Tada kao nikada ranije, sport postaje deo sveopšteg načina života i razvoj medija je sportske junake pretvorio u neku vrstu pop idola. Auto-moto sport je bio jedna od važnijih supstanci, koji je armiju obožavaoca povezao u potpuno novoj dimenziji. Nemoguće je naći sportsku granu sa takvom dozom elitizma u sebi, koja je ujedinila toliko raznih starosnih generacija, kao brzi bolidi, njihove ekipe i odvažni vozači. A tamo gde je prisutna brzina i takmičenje, mora biti prisutno i merenje, pa i zapisivanje rezultata. Prevedeno u jezik satova – hronograf. Hronografi preko noći dobivaju sasvim novu i nikada zapaženiju ulogu. Potražnja postaje sve veća sa svih strana - za elitizmom, koji se odaziva na imena Autavia, Carrera, Daytona, Speedmaster, Chronomaster, Monaco, preko srednje razrednih Chronomatica, Intramatica, PR516, Rallygrapha pa sve do najdostižniih Chronographe Suisse. Prevedeno u jezik hronografskih mehanizama. Od Column Wheela do Cama. Svi najveći proizvođači generečkih mehanizama su pokrivali oba područja. Svi osim jednog – Valjouxa. Proizvođač, čiji naziv po dolini iz koje dolazi, kao i ostali predstavnici iz Valee De Jouxa, Audemars Piguet, Breguet, Jaeger-LeCoultre i Blancpain, predstavlja najviši kvalitet časovničarstva, do tada nije sebi dopuštao da se spusti sprat niže. Ali kakav je smisao ostati tvrdoglavo ukopan u rovovima, kada na suprotnoj strani oružje vitlaju najlepše amazonke? Valjoux je morao baciti pogled, zapravo samo pružiti ruke. Već neko vreme je na nišanu držao firmu Venus, koja je u column-wheel sferi sa mehanizmima 175, 178, 179, 185 i 190 bila dostojan konkurent a posedovala je i Cam actuated Venus 188. Valjoux koristi tržišnu superiornost i 1966 godine postaje vlasnik Venusa. Nekoliko meseci kasnije sa minimalnim doradama iz Venusa 188 nastaje novi kalibar Valjoux 7730. Do 1969 godine sa doradama na čekiću hronografa nastaju derivati 7733, 7734 (datum), 7736 (12 časovni štoper) i 7737 (regata sa 10 minutnim odbrojavanjem). Valjoux je time omogućio, da u krug u tom periodu od nekoliko miliona u prodanih satova stranim turistima u Švajcarskoj, svoje proizvode ponude i velikani kao Breitling i Heuer.
1975 godine, 7733 kalibar započinje novi život kao 3133 i 31659 na istoku, kupovinom sa strane Poljota, pokrećući legendarni duet Okean i Šturmanskie. Ali zapravo, on nikada nije napustio državu svog porekla, jer Venus 188 + Valjoux 7730 = Valjoux 7750.


VALJOUX 7730 – 1967 – EBAY.COM


HAMILTON CHRONO 7730 – 1968 – WORNANDWOUND.COM

Hronografski sektor je ’60 godine XX. veka završio sa rekordnim prodajnim brojevima. Nikada do tada se nije desilo, da je neko sa prosečnom kupovnom moći mogao doći do sasvim kvalitetnog sata te vrste. Ali sa druge strane nije bilo sve tako ružičasto. Svet je brzinom raketnog pogona letio na krilima tehnološkog napretka na svim područjima života. Od kolor tv aparata, stereo hi-fi zvuka, telefaks mašina, mikrotalasnih pećica, fast fooda, pa sve do samonavijajućih satova (automatika) 3-kazaljkaša, koji su odlučno preuzeli primat prisustva na rukama najšireg kruga kupaca. U poređenju sa njima, svet hronografskih satova je sa svojim ručnim navijačima delovao zastarelo i arhaično. Danas na njih gledamo sa osećajem topline u srcu i prijatne nostalgije, koja nas vraća u neko prisnije i iskrenije vreme, što je sasvim legitimno ali ljudi iz tog vremena su pogled usmeravali prema napred a ne prema nazad. Potreban je bio odgovor i aktivni učesnici su toga bili više nego svesni. Izgledalo je, da je neuspeh Lemanie, koja je još 1947 uspela da napravi prototip hronografa na automatski pogon, oduzeo vetar iz jedara svim ostalim proizvođačima. Prototip je bio potpuno neuspešan i ne samo da na njemu nije nastavljena nikakva aktivnost, nego je jednostavno opozvan i trajno povučen. Vreme je bilo za akciju, a zanimljivost predstavlja činjenica, da inercija ovog puta nije dolazila sa strane specijalizanata za izradu hronografskih mehanizama, nego od njihovih neposrednih kupaca odnosno sastavljača satova.

Najveće iznenađenje priređuje Seiko. Ne samo zbog toga, što dolazi sa sasvim druge strane sveta, jer se ipak radilo o proizvođaču sa vlastitom 13-godišnjom produkcijom, koja je čak uključivala i In House hronograf, ručni navijač 5719, kreiran za potrebe Olimpijskih igara u Tokiju 1964 godine u limitiranom broju od 1200 primeraka, nego zbog izgleda Speedtimera 6139-6000. On je podsećao na klasičan 3-hander sa malim sekundnikom iz ’50 godina prošlog veka, samo što je bio puno veći. Ako tome dodamo još prozorčiče sa danom i datumom, zbunjujući faktor je sve više stupao u prvi plan. Tek pogled na pušere na pozicijama 2 i 4 je doneo potvrdu da smo na pravom tragu. Drugo i najvažnije iznenađenje je predstavljala strukutura kalibra Seiko 6139, koja je zapanjujuće impresivna, ako uzmemo u obzir relativno neiskustvo proizvođača na području hronografskih kalibara. Seiko 6139 u trouglu prvih hronografskih kalibara na automatski pogon nije odneo presetižnu titulu kao prvi ali će zato u istoriji horologije biti zapisan kao prvi automatik sa vertikalnim kvačilom hronografa. Važnost ovog složenijeg i prestižnijeg elementa u građi je toliko veća kada znamo, da je prvi takav sa područja Alpa, stigao tek 16 godina kasnije. Column Wheel integrisani kalibar sa Magic lever dvosmernim samonavijajućim sistemom je kucao za to vreme sa sasvim modernom frekvencijom 21.600 b/h. Ovaj kalibar će u toj trci za prvo mesto, takođe odneti titulu prvog, koji se našao na proizvodnoj liniji. Prvi primerci 6139-6000 datiraju već u februar 1969 godine. Ono što je manje impresivno u vezi sa njim je već Seikov DNK. Ok, neću ulaziti u svrhu postavljanja dana i datuma na brojčanik hronografskog sata i potpuno je prihvatam (uostalom te dve komplikacije su mnogo kasnije preuzeli i mnogi tradicionalni proizvođači, kao što je Tag Heuer) ali objašnjenje jednog od vodećih ljudi tadašnjeg Seika, da su imali u mislima praktičku upotrebljivost sata, jer koliko ljudi zaista upotrebljava štopericu, to mi je odbijajuće. Pa zašto ste ga onda uopšte pravili? Zato mi je potpuno prihvatljiva izjava jednog od boljih analitičara ovog brenda, Ruyga Sadaja, da je dan i datum u tadašnjoj japanskoj kulturi bio veoma značajan faktor. Još ako se setim, kako je Taro Tanaka vadio mast Tsuneu Nakamuri, da mu je prilikom stvaranja 5-ice, sedam godina ranije, na mehanizmu omogućio pozicioniranje te dve komplikacije u istom redu u dva odvojena prozora, onda sve to ima sasvim drugi i logičan smisao. Najveća senka ovog sata je svakako samo jedan podbrojčanik štoperice za samo 30 minuta. Nalazili smo se u drugoj polovini 20 veka i hronografi su već 30 godina sadržavali 45 minutne i 12 časovne countere. Seiko je rešio i to. Unutrašnju lunetu si uskladio sa satnom kazaljkom i uz nešto malo računanja morao si da prebrojiš ali na žalost ne samo da pročitaš izmereno vreme u satima. Seiko je rešio još jednu, milo rečeno, neobičajenost ovog sata – odsustvo sekundare. Uključiš hronograf i imaš centralnu sekundaru ali to što mu se ujedno odbrojavaju minuti do 30 pa onda sve ponovo…to je samo zabavan dodatak. Mehanizam je omogućavao takoreći neograničenu upotrebu hronografa. Seiko je oduvek bio i ostao horološka fatamorgana. Vidiš cilj, vidiš rešenje ali nikako da ga u potpunosti dotakneš ili ispuniš. Ipak, većinu tih neobičajnosti je samo godinu dana kasnije eliminisao kalibar Seiko 6138. Potpuno jednaka struktura sa dodanim podbrojčanikom za minute i 12 sati. Dodatak je doneo znatno veću visinu kalibra u odnosu na 6139. Sada je odnos iznosio 8,0 mm prema 7,2 mm. Vertikalno pozicionirani bicompax (osim modela 6138-0040, tzv. Bullhead) je dao posebnu draž ovoj dizajnersko izuzetno atraktivnoj liniji, koja je znatno obeležila deceniju, na čijem kraju je na žalost nakon nepunih 10 godina proizvodnje, završila svoj put.


Seiko 6139 – 1969 – Wornandwound.com


Seiko Speedtimer 6139-6000 1969 Nicwatches.com


Seiko 6138 – 1979 – 60clicks.com


SEIKO 6138-0020, 1970, CATAWIKI.COM

Krajem 1965 godine, vođi razvoja u firmi Dubois-Depraz, Geraldu Duboisu u ruke dolazi najnoviji Burenov micro-rotor kalibar 1281. Vrlo brzo mu je bilo jasno, da bi zbog izuzetno male visine (3,25 mm) predstavljao odličnu osnovu za neki od DD hronografskih modula. U kontaktu sa Hans Kocherom, tadašnjim direktorom Burena, doneta je odluka da za zajednički projekat pridobiju finansijsku podršku Jack Heuera. Kao direktan predvodnik sve više rastućeg tržišta u segmentu hronografa, za koji je lansiranjem Autavie i Carrere bio lično najzaslužniji, potpuno je shvatio važnost ove saradnje, kao i zaključak, da je za njen uspešan progres potreban još jedan imućan donator. Logičan izbor je bio prijatelj sa kojim je delio strast prema hronografima, Willy Breitling. Tako je nastao Project 99, koji je marta 1969 rezultirao Calibrom 11 ili Chronomaticom, jednom od tri prva pokretača hronografskih satova na automatski pogon. Dubois Depraz hronografski modul 8510 je postavljen na zadnju stranu Burenovog kalibra 1281. Ukupna visina je iznosila 7,7 mm a prečnik 31,0 mm. Mehanizam je kucao sa frekvencijom 19.800 b/h i predstavljao je Bicompax podbrojčanike sa 30 minutnim counterem na poziciji 3, te 12-satnim podbrojčanikom na poziciji 9. Datum je bio smešten na poziciji 6. Da, i ovaj kalibar je trpeo zbog izostanka sekundne kazaljke. Ono, što ga je dodatno ispostavljalo od ostalih je krunica, koja se nalazila na poziciji 9 odnosno na suprotnoj strani od hronografskih pušera. Početkom 1971 godine dolazi napredna varijanata sa nazivom Calibre 12. Unapređenje se sastojalo od jače glavne opruge i ojačanog gear traina. Frekvencija je podignuta na 3Hz. 1972 godine je bila razvijena verzija Calibre 13 sa malim sekundnikom na periferiji podbrojčanika za sate ali nikada nije zaživela u komercijalnom smislu, za razliku od vršnjaka Calibre 14 sa GMT funkcijom. 1973 godine izlazi verzija pod nazivom Calibre 15, koja je konačno sadržavala mali sekundnik. Postavljen je u obliku vrlo malog brojčanika na poziciji 9 ali je time žrtvovan 12-časovni counter. U komparaciji sa konkurentima u »bitki« biti prvi sa automatskim hronografom, kalibar 11 i pomenuti derivati je zbog modularne strukture u najpodređenijem položaju. Njegova prednost je u tome, što je pokretao čitav niz legendarnih satova od kojih istupa Heuer Monaco, kao prvi sat, koji je ga je nosio u sebi.


HEUER CALIBRE 11 CHRONOMATIC 1969 TIMEANDTIDEWATCHES.COM


HEUER MONACO CALIBRE 11 – 1969 – REVOLUTIONWATCH.COM

Zenith je razvijanje automatskog hronografa započeo 1962 godine. 100-godišnjicu postojanja, koja je dolazila za 3 godine su želeli obeležiti na najpompozniji način. Stvoriti nešto, što još nikome nije uspelo i što je predstavljalo drugu najveću zagonetku u časovničarstvu poslednjih 40 godina. Prva i ona večna je još uvek nerešiva – perpetuum mobile. Zenith je kupovinom firme Martel 1958 godine, koja je bila najzaslužnija za večnu slavu Universal Geneve, imao sve za takav podvig. Imao je Charles Vermota, Georgesa i Raoula Pellatona, braću i sinove osnivača Martela. Raoul je kreirao legendarne kalibre Aerocompax i Tricompax za Universal.
Nisu uspeli. Prekoračili su zadani rok. 6 umesto 3 godine. Zašto? Kada se sretnu gore pomenuti velemajstori kreiranja hronografa i predstavnici firme, koja je najveću slavu stekla na bazi preciznosti – zabava je garantovana. Prvi cilj, koji su postavili je bila frekvencija od 36.000 b/h. To je značilo izradu potpuno novih kalkulacija za prenose zupčanika. Takvu brzinu nisu želeli prepustiti tradicionalnim mazivima. Mesecima su vršili na desetine ekspiremenata, da bi došli do suvog maziva na bazi molbiden disulfida. Jedan od najzahtevnijih kriterijuma je bio izgled samog mehanizma – nisu želeli samo funkcionalan kalibar, nego i njegovu horološku lepotu odnosno eleganciju. To je značilo više manjih mostova i ploča nego većih. Naravno, to je za sobom povelo i toliko više zahtevnih procesa i postupaka za njihovu međusobnu integraciju. Mehanizam je morao omogućavati nadgradnje u smislu poptunog kalendara i mesečevih faza bez potrebe povećanja debljine kućišta sata, što se odrazilo u povećanju visine kalibra za samo 1,0 mm.
Isplatilo se. El Primero 3019 PHC i njegova verzija 3019 PHF, nisu bili samo hronološko prvi nego i horološko – daleko ispred preostala dva konkurenata. Frekvencija: 36.000 b/h vs. 21.600 b/h vs 19.800 b/h. Preciznost hronografa, koji je kod El Primera dostigao 1/10 sekunde. Preciznost sata – iako ga Zenith nije zvanično certificirao, 3019 je radio u hronometarskim standardima. Visina kalibra je kod El Primera 3019 PHC iznosila samo 6,5 mm, dok je kod modularnog Calibre 11 bila 7,7 mm a kod Seika 6139 7,2 mm. El Primero je jedini u ovoj trojki sa potpuno normalnim malim sekudnikom i jedini sa Compax brojčanikom (tri podbrojčanika, od kojih je drugi 30 minutni a treći 12h counter). Za razliku od Seika i Chronomatica, El Primero je sa preko 50 sati, nudio čak i nešto više od 2 dana rezerve rada. I ako još jednom napomenem, da je jedini omogućavao komplikacije punog kalendara i mesečevih faza (3019 PHF), potpuno je jasno, zašto je u tom trouglu jedini pravi prvi. Ne samo u tom trouglu, nego i jedan od najznačajnih mehanizama u istoriji horologije. Da li je možda neko pomislio, ali ja ne mogu iz svesti pa čak i iz podsvesti da izvučem neki drugi mehanizam, koji je uvek bio ili je popularniji od modela sata, kojeg je pokretao? Možda bi jedini odgovor bila Daytona, ali i to uslovno. Do kraja kvarčne krize je bilo prodano 37.200 satova sa osnovnom verzijom 3019 PHC i 2.720 satova sa verzijom 3019 PHF. Nakon ponovo pokrenute proizvodnje, 1986 godine, ovaj integrisani, column wheel mehanizam sa horizontalnim kvačilom je nazivan i označivan kao El Primero 400, koja je takođe uključivala nekoliko derivata. Dimenzije su ostale jednake, a glavna promena se odnosila na zamenu KIF antišok sistema sa Incablocom. Glavni kupac mehanizama postaje Rolex, koji u sledećih 16 godina nabavlja 200.000 primeraka. Daytona je zahtevala snižavanje frekvencija na 4Hz i Zenith je vrlo brzo počeo da posustaje sa obezbeđivanjem potrebnih količina, pa sredinom ’90 godina prošlog veka, počinje nastanak prvih listi čekanja za Daytonu.


ZENITH EL PRIMERO 3019 PCH 1969 – CLINIQUEHORLOGERE.CH


ZENITH EL PRIMERO A384 1969 HODINKEE.COM

Dok su Zenith i Chronomatic još uvek punim jedrima plovili na valu upravo lansiranih mehanizama, Seiko je površinu mora rezao novim jedrenjakom. U drugoj polovini 1970 godine se predstavlja sa prvim istorijiskim flybackom na automatski pogon – kalibrom 7017. Da li je potrebno isticati, da se radilo o još jednom neobičnom hronografu? Ovaj uopšte nije imao ni jedan podbrojčanik. Sve se odigravalo preko velike hronografske kazaljke za sekunde, koja se pokretala i zaustavljala pomoću pušera na poziciji 2 i resetovala sa pušerom na 4. I kod ovog sata je bilo toplo preporučeno, da je ta kazaljka u konstantnom kretanju. Seikova vertikalna kvačila imaju oblik koaksialne strukture, kod kojih dolazi do trenja, kada hronograf ne radi, jer se četvrti točak vrti nezavisno. Zbog toga tekuće sekunde hronografa smanjuju habanje. Zbog potpuno oguljene strukutre, 7017 je dostigao samo 6,4 mm visine ali nije imao mogućnost ručnog navijanja. 1971 godine, Seiko dopunjuje ovu seriju sa 30 minutnim podbrojčanikom pod nazivom Seiko 7018, te kombinovanim minutnim i satnim counterom – Seiko 7016. Kao i serije 6139 & 6138 automatskih hronografskih mehanizama i 701X se proizvodio do 1979 godine.


SEIKO 7017 – 1970 – THEWATCHBLOCKE.COM


SEIKO 7017 FLYBACK 1970 – WATCHBLOCKE.COM


SEIKO 7016 FLYBACK 1971 WATCHGUYC.CO.UK


SEIKO 7016-800 FLYBACK 1971 WATCHGUY.CO.UK

Citizen ide korak napred. 1972 godine lansira kalibre Citizen 8100A i Citizen 8110A. Oba su integrisana column wheel sa vertikalnim kvačilom i flyback funkcijom. Razlika među njima je u 30 minutnom podbrojčaniku na 8100A i u dodanom 12-časovnom counteru na 8110. To je ujedno predstavljalo i razliku u visini kalibara. 8110A je bio deblji sa 6,9 mm, dok je 8100 sa 5,82 mm predstavljao najtanji automatski hronografski kalibar u te 3 godine njihovih postojanja. Ono što ga je još više uzdizalo od Seikovog flybacka je viša frekvencija, koja je u tom vremenu bila Hi-Beat: 28.800 b/h, dok je 7017 radio na standardnih 21.600 b/h. Kalibar 8110A će posebno ostati zapamćen kod ljubitelja satova, jer je pokretao seriju Bullhead, koja je bila i ostala izuzetno popularna. Proizvodnja ovih odličnih mehanizama je trajala samo 8 godina a posebno je začuđujuće i razočaravajuće, što ovaj duet predstavlja jedina dva Citizenova mehanička hronografa u njihovoj dosadašnjoj istoriji.


CITIZEN 8100A – 1972 – SWEEP-HAND.ORG


CITIZEN 8100A – 1972 – SWEEP-HAND.ORG


CITIZEN 8110A – 1972 – SWEEP-HAND.ORG


CITIZEN 8110 – 1972

Na prvi odgovor velikih odnosno specijalizovanih prozvođača mehanizama se čekalo 3 godine. Lemania 1972 godine izlazi sa kalibrom Lemania 1340. Pošto je Omega već 4 decenije bila najtesnije moguće poslovno povezana sa ovim dobavljačem, već je od samog početka nosio naziv Omega 1040. Kao i uvek do tada, od verzije 1340, koja je bila namenjena ostalim klijentima, Omega 1040 se razlikovao po bakrenoj prevlaki na komponentama, dok je za ostale bila standardna metalna-srebrno matirana. Istovremeno, Lemania je ponudila i derivat pod nazivom Lemania 1341, koji se od osnovnog razlikovao po nešto drugačijem obliku rotora, šok apsorberu (1340 Incabloc – 1341 Kif) i broju umetnih rubina ( 1340: 22 – 1341: 17). To je značilo, da je postojao i kalibar Omega 1041, najviši stepen u ovom kvartetu različitih naziva i oznaka. Omega 1041 je prvi automatski hronografski mehanizam sa zvaničnim statusom hronometra. Kreiran sa strane Raoul-Henri Erarda, vođen preciznim okom najvećeg Lemanijinog časovničara Alberta Pigueta, Lemania 1340 je stvoren za masovnu proizvodnju, što znači Cam struktura i horizontalno kvačilo. Ni dimenzije sa 31,0 mm x 8,00 mm nisu donosile neko posebno značenja ali je zato frekvencija od 4Hz je donela dodatnu vrednost. Najzanimljivija je kreativnost dizajnera, koji su ga osmislili kao hronograf sa centralnim sekundama i minutama, čime su mesto na brojčaniku ustupili 12-časovnom conuteru na poziciji 6, malom sekundinku sa indikatorom dan/noć na poziciji 9 i datumu na poziciji 3. Najveći korisnici Lemanie 1340/1341 su bili Tissot, Enicar, Hamilton, Nivada, BWC, Wakmann i Sinn. Proizvodnja je trajala samo 2,5 godine. Za to vreme su Omegu opskrbili sa 82.200 komada kalibra 1040 i 2.000 komada hronometarsog 1041.


OMEGA 1040 – LEMANIA 1340 – 1972 – JXOXPAYS.TOP


OMEGA SPEEDMASTER 178.0002, 1973, OMEGA 1041 CHRONO24.COM

Ako Heuer, Breitling, Buren i Dubois Depraz, stvaraoce kalibra 11 (Chronomatica) zbog reputacije možemo imenovati Fantastic 4, kako onda nazvati udruženje sastavljeno od Tenor Dorlija, Braca, Keleka i Dubois Depraza? Anonymous 4? Iako je svako od ove četvorke, prisutnost u časovničarstvu, pisao više od 7 decenija, prosečan kupac satova bi u čudu širom otvorio usta, kada bi mu spomenuli neke od ovih imena. Dubois-Depraz je bio uslovno najpoznatiji ali samo unutar poslovnog i stručnog dela tadašnje horološke scene. Njegova aktivnost se sastojala od osmišljavanja i razvijanja hronografskih modula, što je u dve reči značilo: tehnički crtež. Brac i Tenor Dorly su bili proizvođači mehanizama i vrlo malo satova. Imali su svoju klijentelu, posebno Brac, koji je bio jedan od viđenijih opsrkbljivača sa drugoligaškim Roskopf tipovima kalibara. Kelek je bio vrhunski egzekutor. Posebno na polju hronografskih mehanizama, koje mu je vrlo rado u ruke prepuštao Breitling, kada je bilo reč o složenijim komplikacijama. Tako je nastao prvi automatski Jump Hour mehanizam u istoriji horologije – Tenor Dorly 1376. Tenor Dorly i Brac su obezbedili osnovni mehanizam, Dubois Depraz je osmislio hronografski modul a Kelek je sve zajedno spojio u celinu, kao modularni column wheel hronograf. Specijalnost ovog kalibra je digitalni display vremena, dok su hronografski prikazi analogni. Podbrojčanik štopera prikazuje izmereno vreme do 60 minuta. Sa prečnikom od samo 25,6 mm i visinom 7,55 mm je predstavljao najmanji automatski hronografski kalibar do tog vremena. Svakako moram napomenuti, da je reč o derivatnom kalibru, koji je izveden iz Tenor Dorly 1335 kalibra. Radilo se o klasičnom modularnom mehanizmu sa kompletnim analognim displejem, koji je sačinjavao 30 minutni štoper na poziciji 2.30, 6h štoper na poziciji 11, mali sekundnik na poziciji 6 i neobičnu poziciju datuma na poziciji 9. Proizvodnja kalibara je trajala samo 2 godine, a broj satova, koji su pokretali iznosi oko 30.000.


Tenor Dorly 1376 JUMPING HOUR 1974 CRAZYWATCHES.COM


KELEK TENOR DORLY JUMPING HOUR CHRONOGRAPH 1974 TD1376 CRAZYWATCHES.COM


Nivada TDBDK 1369 CHRONOGRAPH – 1974 – THEWATCHSPOTCO.UK.COM

Prvog jula 1974 godine stiže i najiščekivaniji odgovor. Scena je u neverici svakim danom, sve češće, usmeravala pogled u Les Bioux sa čuđenjem, šta se događa sa najvećim proizvođačem hronografskih mehanizama. Polako je isticala peta godina od Zenithovog prvog automatskog hronografa a tišina hibernacije iz Valee De Jouxa je postajala nepodnošljivo zaglušujuća.
23-godišnji Edmond Kapt, sa upravo stečenom diplomom časovničarske škole iz La Sentiera, karijeru započinje u Rolexu, 1969 godine. Pošto je Capt predstavljao vezu između Valjouxa 727 i giganta iz Ženeve preko modela Daytona, dobavljač kalibra je prepoznao veliki potencijal u mladom stručnjaku i nepune dve godine kasnije prelazi u Valjoux, gde odmah dobiva zadatak za kreiranje samonavijajućeg hronografskog kalibra. Pomoć mu pruža iskusan i priznati stručnjak Donald Rochat, dok treću snagu predstavlja još jedan mladi talentovani časovničar Gerald Gander. Menadžment je od tima zahtevao kreiranje mehanizma, koji će se moći proizvoditi u velikim serijama, što znači štampanje komponenata a ujedno mora biti jednostavan za sastavljanje sa strane fabričkog osoblja. Osnovni cilj je bio napraviti robustan, izdržljiv, pouzdan i dovoljno precizan mehanizam, bez potrebe za dodatnim preuređivanjem i finim podešavanjem, što je bio sastavni deo ručnih navijača iz epohe ’20 i ’40 godina XX. veka, koji su još uvek bili u opticaju. Valjoux je u arsenalu već posedovao oružje za idealnu polaznu tačku - Valjoux 7730, koji je nastao iz akviziranog Venusa 188, 1966 godine. Radilo se o Cam actuated mehanizmu sa jednodelnim prekidačem i horizontalnim kvačilom, koji je preko zupčanika povezivao mehanizam štoperice sa ukupnim mehanizmom. Takva struktura je znatno smanjivala troškove proizvodnje ali Edmond, Donald I Gerald su želeli još više. Na sreću, rešenje je postajalo već 85 godina. Izmislio ga je i patentirao osnivač Heuera, Edouard Heuer 1887 godine. To je bio oscilirajući zupčanik (rocking pinion). Na pokretnoj osovini se nalaze dva zupčanika. Zupčanik na strani brojčanika zahvata četvrti točak, dok suprotni zupčanik reaguje na komandu start na taj način, da se kreće kroz mali luk i spaja se sa središnjim točkom hronografa, stvarajući vezu koja pokreće hronograf. Pritiskom na dugme po drugi put, oscilirajući zupčanik se pomiče od središnjeg točka hronografa, čime se zaustavljaju kazaljke štopera. Kada sve skupa saberemo, Valjoux 7750, je stvoren u veoma teškoj epohi za mehaničko časovničarstvo i zbog toga je podređenost troškovnoj racionalizaciji dovela do plastičnog obruča čahure središnjeg točka hronografa, kao i do ugrađivanja jednostavnih blokirajućih i kratkospojnih opruga. Ipak, sve je radilo besprekorno a tražiti višak estetike u ovom kalibru je potpuno besplodno. Mehanizam sa frekvencijom 4Hz je vlasnik vrlo zanimljive arhitekture. Iako se radi o integrisanom hronografu, prečnika 30,0 mm i sa 7,9 mm znatne visine, pogled sa strane podseća, da je konstruisan u 3 sloja. Jedan je na prednjoj strani glavne ploče ispod brojčanika a dva su ispod nje. Ukupno 250 komponenti. Svakako je potrebno napomenuti, da je Capt kočnicu hronografa opremio sa plastičnim materijalom. Razlog se ne nalazi u snižavanju troškova produkcije već u tome, da plastika predstavlja mekši pritisak na osovinu točka i time smanjuje njegovo habanje.
Valjoux 7750 je imao još jedno genijalno rešenje, što ga je uprkos mirisu po »jeftinoći« postavljalo ispred tadašnjih automatskih hronografa, kod kojih se često dešavalo, da su imali probleme sa resetovanjem kazaljke tačno na nultu poziciju. Valjouxova osrednja poluga se prilikom resetovanja u celini okretala i time u potpunosti kazaljke za minute i sekunde vratila na položaj 0.
Položaj podbrojčanika za mali sekundnik na poziciji 9, štopera do 30 minuta na poziciji 12 i 12-satnog štopera na poziciji 6 je takođe predstavljao raritet u izgledu, što mu je vrlo brzo donelo ogromnu popularnost. Prvi sat u koji je ugrađen, bio je model Orfine za Porsche Design. Ubrzo se našao u Heuer modelima Kentucky i Pasadena. U nepunoj godini od lansiranja prodan je u impresivnih 100.000 komada. A onda je preko noći podelio sudbinu sa El Primerom. Naime, nalazili smo se u 1975 godini, neposredno nakon razdoblja, koje je u ekonomiji dobilo naziv Kataklizmatički rast cene zlata. U periodu od 1970 do 1974 godine je cena za unču zlata sa do tada stabilnih 4,85 porasla na 18,0 švajcarskih franaka. To je prouzrokovalo devalvaciju američkog dolara za 40 % u odnosu na franak. Time su se cene uvoženih Swiss satova u SAD podigle za 250 %. Sličan scenario se dešavao i na ostalim vodećim svetskim tržištima, koja nisu mogla da izdrže takvu ekstremnu promenu. Pošto su istovremeno bila preplavljena jeftinim japanskim kvarcom, kupci vrlo brzo menjaju navike i nastaje treća i najveća kriza u časovničarstvu – kvarčna kriza.

Edmondova mladost je otvorila vrata gostoprimstva novim metodama. Tako je Valjoux 7750 prvi mehanizam u istoriji, koji je nastao potpomognut kompjuterskom tehnologijom (CAD – Computer Aided Design). Iako se jedini kompjuter u to vreme u kompaniji nalazio u posedu tehničkog direktora Valjouxa, aparat je postao permanetni saradnik mladog Edmonda, omogućivši mu izradu pregršt kalkulacija i virtualnih testiranja.

Priča o Zenithu i Charles Vermotu u vezi sa tadašnjim zbivanjima je već deo horološkog folklora, dok je nešto manje poznato, da je i Edmond Kapt dobio slično naređenje od svoje matične firme, koja je izgubila nadu u smisao opstanka Valjouxa 7750. On postupa slično kao i Charles Vermot i sve originalne crteže i štamparske osnutke sakriva na sigurno.
Šest godina kasnije inventura zgarišta švajcarske časovničarske industrije je izražena sledećim brojevima: sa 85 miliona prodanih satova u 1970 godini, Swiss produkcija je krajem 1980 sa 28 miliona količinske realizacije na dnu provalije. Tržišni udeo Swiss produkcije na svetskom nivou 1970 godine iznosi 80 %. Krajem 1980 godine on je iznosio samo 15 %. 1970 godine broj zaposlenih u švajcarskom časovničarstvu iznosi 89.000 ljudi. 10 godina kasnije se smanjuje na 25.000, dok se broj pravnih lica (firmi) u istom periodu iz 1618 survao na 632, što znači da ih je 986 završilo u likvidaciji.

Za prvu revitalizaciju Valjouxa 7750 je zaslužan Heuer, koji je i sam disao na škrge. U to vreme se čak našao u vlasništvu Piageta ali je uspeo da pokretanjem nove linije 2000 Series oživi prašnjave fascikle, koji su u sebi sakrivali već pomalo izbledeli sjaj ovog praktičnog kalibra. Kada je godinu dana kasnije Breitling ponovo pokrenuo model Chronomatic, postalo je više nego očigledno, da je kalibar na najboljem putu ka ispunjenju poslanstva za koje je stvoren – masovna produkcija u visokim serijama. Sve zajedno potvrđuje tehnički direktor IWC, Kurt Klaus, kada mehanizam svrstava u Da Vinci Crhonograph, te u liniju Pilot Mark XII a posebno sa pokretanjem linije Portugieser. Kada ga Breitling postavlja u mehanički reinkarnisani Navitimer i kada ga Tag Heuer legitimira pod nazivom Calibre 16, Valjoux 7750 predstavlja daleko najvažniji oslonac potpunog povratka mehaničkog hronografa u modernu horologiju. Jedna velika prednost ovog mehanizma se sagledava u činjenici, da ga je moguće ponuditi u osnovnoj Elabore gradaciji, kao i u preciznijem Top i vrhunskom COSC hronometarskom standardu. Ove opcije su mu omogoćile najširi mogući krug klijentele i do 2020 godine, kada je bio dostižan za kupovinu svakome, prodan je u rekordnom broju, koji je veći od 10 miliona primeraka. U ovaj podatak su uključene i njegove najpoznatije modifikacije Valjoux 7753 (compax ili bicompax) i godišnji kalendar Valjoux 7751 sa komplikacijom Moonphase.


VALJOUX 7750 – 1974 – WATCHREVIEWBLOG.COM


ORFINA PORSCHE DESIGN – 1972 – VALJOUX 7750 – MONOCHROMEWATCHES.UK

Lemania je u vrtlogu kvarčne krize takođe morala da odreaguje. Čak i ranije pomenuti kalibar 1340 sa direktno naznačenom namerom masovne proizvodnje je bio preskup za to vreme. Već nakon 24 meseci, njegova produkcija se značajno smanjuje, (zaustavlja se 1976 g.) a naslednik iz 1974 godine, zakonom ironije postao daleko legendarniji – reč je o kalibru Lemania 5100.
Dizajneri su se odlučili za vrlo sličan izgled brojčanika, odnosno ostavili su 3 podbrojčanika na pozicijama 12,6 i 9, jedino su na najvišom postavili poseban 24-satni display. To je bila jedina sličnost, jer po unutrašnjosti mehanizmi su bili sasvim različiti svetovi. Mogu samo zamisliti nekog tradicionalnog časovničara, kada se prvi put susreo sa ovim kalibrom. Kakav utisak mu je obuzeo misli, kada je pred sobom video osnovnu ploču i mostove međusobno povezane metalnim stubićima, dok su se između njih pokretni delovi nalazili kao u sendviču? Cena racionalizacije troškova može biti zaista surova. Takve ploče je bilo moguće štancovati po miloj volji, dok su tradicionalne ploče sastavljene iz useka i udubljenja, koji su morali biti urezani u površinu stvarajući prikladan prostor za točkove i zupčanike. Osim toga, poluge cama, ploča kvačila i kalendarski točak su bili napravljeni iz Delrina, visoko tehnološkog tempearturno otpornog plastičnog materijala sa sposobnošću samopodmazivanja. Umesto kugličnog rotora, koji se koristio u kalibru 1340, ovde je ova komponenta postavljena na čvrsti metalni ležaj, sa viljuškom, koja ga je držala na mestu. Ali, često se desi, da kada vrhunskog stručnjaka stežući za vrat i cedeći iz njega poslednju ideju za uštedom, on će i u takvoj situaciji povući genijalan potez. Inžinjeri Lemanie su na cam plastikaneru postavili vertikalno kvačilo. Za razliku od horizontalnog, kod kojeg hronografsku kazaljku za sekunde pokreće srednji točak, vertikalno kvačilo je obično integrisano sa četvrtim točkom, koji direktno pokreće sekundnu kazaljku hronografa. U Lemaniji 5100 je taj četvrti točak postavljen na sredinu, čime je izbegnut indirektan kinetički voz, koji obično pokreće sličnu strukturu mehanizama. To znači, da je mehanizam, iako sastavljen od lakih plastičnih delova, čak sa običnim KIF šok apsorberom umesto prikladnijeg Incabloc sistema, imao neverovatnu sposobnost podnošenja jakih udaraca, kod kojih se hronograf ni za trenutak nije zaustavljao. Na testiranjima je izdržao silu od 7G i time postao najtraženiji hronografski mehanizam za potrebe vojnih sila brojnih armija. Ako pridodamo i 1/8 sekunde tačnosti hronografa, što mu je omogućavala frekvencija od 28.800 b/h i zavidljivih 48 sati rezerve rada, nije čudno, da ga je nemački Bundeswehr smatrao jedinim advekatnim za svoje potrebe. Zbog toga je postao najpoželjniji kalibar u satovima Sinna i Tutime a prvi »nemački« sat u kojeg je ugrađen je bio Orfina Porsche Design Military, početkom ’80 godina. Sasvim logično je da je prvo ugrađen u kućnu familiju odnosno u Omegu i Tissot. Oni, koji su posebno proslavili mehanizam su bili Tag Heur i Fortis. Još jedan interensatan detalj: kada je Swatch Grupa Lemaniu u potpunosti uključila u Blancpain i time ukinula proizvodnju ovog kalibra 2002 godine, sa strane nemačkih sastavljača satova, došlo je do oštrih protestnih reakcija, koje nisu urodile plodom. Nicolas G. Hyek je pravilno ocenio, da čak i u industriji nije sve u novcu. Ima nešto i u ljubavi. Za 21. vek ovaj kalibar je ipak predstavljao izvesnu horološku anomaliju i bolje je, da se oprosti ovenčan slavom, nego da u budućnosti bude meta podsmeha onim, koji neće razumeti u kakvim okolnostima je stvoren.


LEMANIA 5100 1974 WATCHGUY.CO.UK


SINN 157, LEMANIA 5100 1986 CATAWIKI.COM

El Primero, Valjoux 7750 i Lemania 5100 su u drugoj polovini ’80 godina prošlog veka bili jedina uporišta pokretača hronografskih satova na koja se oslanjala automatska smer mehaničke grane horologije prilikom ponovog vraćanja u život. Tag Heuer, Breitling, IWC, Fortis, Movado, Chronoswis, Zenith, Omega i Rolex su izvrsno radili svoj zadatak ali trebalo je još nešto, nešto prefinjenije. U pomenutim satovima su kucali neuništivi tenkovi, koji su pokretali shodno tome odgovarajuće satove, ali potrebno je bilo preći i na asfalt i u flotu uključiti malo sofisticiranog luksuza. To je pre svega značilo manji i tanji kalibar. Lemania 5100 sa prečnikom 31,0 mm i visinom 8,2 mm nije predstavljala nepremostivu prepreku, kao ni 7750 sa 30,0 x 7,9 mm, dok je El Primero 400 sa 30,0 mm x 6,5 mm, već bio pravi izazov. Jacques Piguet je dolazio iz jedne od najuglednjih švajcarskih časovničarskih porodica. Njegovog dedu, Louis Elisee Pigueta sam već napomenuo u ovoj temi. Predstavljao je presudnu pomoć Movadu kod nastanka hronografskih modularnih kalibara 90M i 95M. Ali to je bilo u njegovim starim danima. Isti taj Louis Elisee Piguet je autor legendarnog džepnog sata Le Marveilleuse, koji je 1888 godine sa 12 komplikacija oborio sve rekorde u dotadašnjoj istoriji. Takođe je bio autor još jedne legende – La Fabuleuse, izrađene za Audemars Piguet. Na vrata njegove firme su redovno kucali vlasnici pomenutog Audemarsa Pigueta, Patek Philippa, Le Coultra i Lange & Sohne-a. Njegov sin Frederic je 1921 godine izradio mehanizam Piguet 21, koji je sa dimenzijama 20,8 mm x 1,75 mm skoro 4 decenije bio najtanji kalibar za ručne satove. Šta se drugo moglo očekivati od mladog Jacquesa osim sitnih brojeva. 1988 godine predstavlja automatski hronograf, kalibar FP 1185. Dimenzije 26,0 mm x 5,5 mm. Da šok bude veći, FP 1185 je bio modularno strukturiran. Godinu dana ranije, Frederic je osmislio ručni navijač, ultra tanak FP1180, kojeg je modificirao u automatski i na njega postavio vlastiti hronografski modul. Spoj je bio toliko skladan, da su ga mnogi analitičari označili kao visoko integrisani modul. Na column wheel strukutru je postavio vertikalno kvačilo, rotor sa kugličnim ležajevima, mikorematar regulator i Kif šok apsorber. Iako sa vertikalnom kvačilom, ovaj kalibar nema četvrti točak postavljen u sredinu, nego je zupčanik izlaznog točka taj, koji pokreće na sredini lociran točak kazaljke za sekunde na hronografu. Baš taj konstrukcijiski faktor je činilac izuzetne kompaktnosti ovog kalibra, koji je sebi omogućio debljinu rotora od rekordno niskih 1,55 mm. Trag njegove osnove, ručnog navijača je uočljiv u frekvenciji kalibra od 21.600 b/h.
Već naredne godine dolazi nadgradnja mehanizma u vidu prvog istorijskog automatik Split Second (Rattraparante) hronografa Frederic Piguet 1186. FP 1185 je predstavljao idealno oruđe, da su u sferu samonavijajućih hronografa ušli i oni zaista veliki. Tako ćemo ovaj kalibar naći kod Audemars Pigueta pod nazivom AP2385, kod Vacheron Constantina kao VC1137 a kod Bregueta kao Calibre 576. Blancpain ga je koristio pod oznakom F185, što je značilo flyback opciju. Ne smemo mimoići i verzije 1285 i 1286, koje je Frederic Piguet dopremao Omegi u ebauche stanju sa višom frekvencijom (28.800 b/h). Omega ih je nakon sastavljana označavala kao 3301, 3303 sa znatno boljim finišom i 3313 (Co Axial za Planet Ocean hronograf).


FREDERIC PIGUET FP 1185, 1988, REFERENCE.GRAIL-WATCH.COM


AUDEMARS PIGUET ROYAL OAK CHRONO 26315, AP 2385, AP-WATCHES.COM

Tako je u priču o automatskim hronografu pomoću modularnog kalibra stupio i najviši luksuzni razred proizvođača. Ali označavati FP 1185 kao modularni kalibar u punom značenju te reči je moglo biti vrlo diskutabilno, jer prava osobina modularnog hronografa je upravo njegova potpuna prilagodljivost. Njegov pravi smisao je bio u tome, da je sastavljač satova na prilično jeftin način mogao doći do hronografskog sata. Modul je mogao postaviti na neki od svojih osnovnih kalibara sa 3 kazaljke ili GMT a automatski modul je mogao postaviti čak i na kvarčni mehanizam. Za sreću velike većine niže rangiranih sastavljača i istovremeno za nesreću mnogih časovničara se pobrinuo kralj modula - Dubois Depraz. 5 godina pre nastanka FP 1185, ovaj akter predstavlja hronografski modul DD 2000. Kakav je bio prijem svedoče dve činjenice: do 2020 godine se našao u oko 2,2 miliona satova a merio je vreme od entry level satova, preko Omege Speedmaster Reduced u automatik ili kvarc verziji sa ETA 205.111, pa sve do Audemars Pigueta u kombinaciji sa domaćinskim 3126 / 3840, te Richard Mille RM011 i RM016 u kombinaciji sa osnovonim Vaucherom.
2005 godine, Dubois Depraz plasira hronografski modul DD4500, koji je potpuno sihronizovan sa osnovnim ETA 2892-2 i time se ponovo kruniše na prestolu automatskih modula.

[Haifisch23]

Hrono(graf)holičar - 4. Deo

Sredinom zadnje dekade prošlog veka, dolazi do značajnog oporavka mehaničke grane horologije. U samo nekoliko godina postajemo svedoci kreativnog naleta proizvodnih subjekata, koji je imao snažan uticaj i na usmerenje hronografskih satova, koje se odvija u tri različita pravca, od kojih je svaki imao svoju težnju.

1. Arhitektura mehanizama i njihovo ukrašavanje (finiš) postaje posebna i sve značajnija disciplina horologije, koja uprkos uvođenju naprednih tehničko-tehnoloških metoda proizvodnje, kao i materijala iz kojih su sačinjene komponente, održava most sa tradicionalnom horologijom i ima značajnu ulogu za nastanak novog razreda: Haute Horlogerie
2. In House produkcija postaje sve moćniji i značajniji segment u kome se jače nego ikada ranije subjekti raslojavaju na proizvođače i sastavljače satova
3. Razvoj progresivnih hronografa, koji je ovaj segment potpuno okrenuo na glavu i koji se ogleda u potpunoj izolaciji hronografskog mehanizma od preostalog mehanizma sata pa sve do pronalaženja potpuno novog celokupnog rasporeda hronografske strukture. Ovo usmerenje je uglavnom u domeni nezavisnih časovničara i za sada nema značajniju ulogu ali potpuno jasno ukazuje na potencijalno buduće usmerenje i u najširem (industrijskom) segmentu produkcije

Posvetićemo nešto pažnje prvoj i drugoj tački. Želeo bih da upozorim, da ću u prvoj tački (finiširanje) upotrebiti određene misli, koje sam već izrazio u nekim drugim temama ovog foruma i koje su se ticale ove tematike.

Iako je ukrašavanje mehanizma, koje poznajemo danas nastalo iz sasvim drugih razloga, ono je kroz vekove doživelo veliki napredak. Naime, dekoriranje je staro skoro toliko, koliko i prva nešto veća proizvodnja džepnih satova. Džepni sat je predstavljao pravu revoluciju, jer ljudi za identifikaciju vremena nisu više bili zavisni od crkvenih zvonika, sunčanih i zidnih satova i zurenja u najsvetliju zvezdu, nego su pomoć imali uvek kod sebe. Ali problem je bio u njihovoj preciznosti. Deset minuta na dan je bilo sasvim uobičajena praksa. Zbog toga su proizvođači morali da se dosete nečega, što će dodatno privući pažnju i držati interes bogatih kupaca, pa su mehanizme, koji su u celini bili dostupni vanjskom pogledu, počeli ukrašavati finim tehnikama izrade. Kada je u 17. veku konkurencija već polako uzimala maha, neki od njih su bogatim dekoracijama sakrivali tehnike izrada vlastitih mehanizama a u tome je prednjačio čuveni engleski časovničar John Harrison. Vremenom je ukrašavanje postalo normalna poslovna praksa, pa je tako ostalo u upotrebi i krajem 18. veka, kada je preciznost satova pala pod minutu dnevnog odstupanja. Smanjivanjem veličine sa prelaskom na ručne satove, ono postaje sve veći izazov i demonstracija veštine proizvođača i pridobiva sve više na značenju. Istovremeno su časovničari ustanovili da nije sve u strukturi i dobrom ulju, nego i da ukošeni i visoko polirani delovi smanjuju međusobno trenje komponenta i znatno usporavaju proces habanja. Osim toga, sa sebe odbijaju prašinu, koja nastaje unutar mehanizma, pa time u konačnoj fazi sprečavaju nastanak oksidacije. Tehnike dekorisanja sve više napreduju, pa iz početnih evoluiraju u sve veću upotrebu perlaga, peskarenja, dijamantskog poliranja, kružne satenske obrade, satiniranja, collicammonaga i rodijumskog platiniranja.
Nekada je udeo ručnog rada na mehanizmima bio znatno više prisutniji nego danas. Na tradicionalnim mašinama se nije mogla postignuti takva preciznost izrade komponenti kao danas, pa je bilo potrebno neuporedivo više angliranja i finog poliranja. Većina toga se vršila mašinama, koje su bile vođene ljudskom rukom. Ono što predstavlja najbitniju razliku je činjenica, da je cilj finiširanja bio isključivo u svrhi funkcionalnosti mehanizma, dok danas možemo slobodno reći da je estetika preuzela veću ulogu od funkcionalnosti. Sve je počelo 1991 godine, kada je osnivač Chronoswissa, Gerd Rudiger Lang iz Valjouxa 7750 izbacio plastičnu kočnicu hronografa i zamenio je čeličnom. Kada je nakon toga ETA od ostalih proizvođača počela dobivati molbe jednakog sadržaja, 1997 godine i sami počinju serijsku proizvodnju ovog kalibra sa kočnicom iz istog materijala. Šest godina kasnije, primer sledi i Lemania na novom Omega 1863 kalibru zamenom iste komponente, znatno uvećanim rodijum coatingom i maksimalnim poliranjem ivica mostova. U meduvremenu je Chronoswiss prvi počeo serijsku proizvodnju satova sa transparentnim poklopcem. Philippe Dufour, koji je 1992 godine napravio revoluciju, kada je jednu od najtežih komplikacija u časovničarstvu, sonnerie ugradio u ručni sat, prihvata odluku da krene vlastitim putem i kao jednu od važnijih prednosti vlastite ponude vidi u do tada neviđenoj sposobnosti ručnog angliranja i dekoracije komponenti mehanizama. Od tada se sve promenilo. Danas više od tri četvrtine luksuznih mehaničkih satova dolazi sa vidljivim mehanizmom i dekoracija komponenti postaje sve uočljivija. Iako izuzetan napredak u tehniki i tehnologiji izrade mehanizama sve manje iziskuje potrebu ručne obrade, ona ostaje i prvenstveno preko nezavisnih časovničara iz Haute Horlogerie razreda postaje sve prisutnija. Diferencijacija tržišta je sada veća nego ikada ranije. Nekada se o tome vrlo retko pričalo, jer su mehanizmi ostajali sakriveni ispod klasičnih poklopaca a radilo se i o poslovnim praksama, koje su svi manje-više upotrebljavali. Ali vremenom dolazi do izuzetnog napretka u izradi materijala, koje sačinjavaju komponente - potpuno antikorozivni i antimagnetni materijali, silicujum nemirnice i spirale, sve veća elastičnost materijala......), pa tehnike najfinijeg dekorisanja mehanizama sve više gube na funkcionalnosti i sve više vrše početnu, ukrasnu funkciju.
Danas svedočimo anahronizmu u kome Rolexovi mehanizmi, finiširani mašinskim putem imaju najoštriji standard preciznosti u industriji i drugi najjači u horolgiji, odmah iza Richard Mille standarda. Slično je i sa Omeginim Metasom, kao i IWC standardom, koji su strožiji od većine Haute Horlogerie aktera. Ali tržište je toliko diferencirano, da u Haute Horlogerie razredu preciznost ne predstavlja ultimativni faktor kupovine, nego ceo komplet izrade sata i prvenstveno veštine i trud ljudskog faktora, koje se uložene u njegov nastanak. Dokaz za napredak tehnike izrade mehanizama i materijala predstavljaju proizvođači, kod kojih čak i nije prisutno masovno angliranje, da ne govorim o black polishingu: ETA COSC razred, Breitling, IWC, Grand Seiko, Omega, Rolex. Njihovi preporučeni servisni intervali se ni u najmanju ruku ne razlikuju od A. Lange & Sohne, Audemarsa, Vahcerona, Pateka. Baš suprotno, nešto su duži.

Tako se sve više uplećemo u dilemu. koja je slična onoj o potrebi prisutnosti tourbillona u ručnim satovima. Svi znamo, da je ovaj genijalan pronalazak Abrahama Louis Bregueta u obliku kaveza, na koga je pritvrđen mehanizam, svojim permanentnim određenim vremenskim okretanjem anulirao uticaj gravitacije na rad sata. On je zaista bio velika pomoć u statičnom položaju džepnih satova i dodatni faktor kvalitete ali kakva je njegova uloga u ručnom satu, gde ruka vlasnika već sama po sebi predstavlja tourbillon? Nikakva ili minorna. Ali u visokoj horolgiji nije stvar u tome. Jedan od najvećih izazova za mastere horolgije predstavlja ugradnja kaveza u minimalan prostor satnog kalibra. Još ako je on lebdeći - flying (pritvrđen na mehanizam najtanjim nitima) i ako je za njegovu ugradnju potrebno oko mesec dana vrhunskog časovničara sa decenijskim iskustvom, onda je jasno zašto ova komplikacija donosi takvu težinu konačnoj ceni.
Slično je i sa tehnikama angliranja i zrcalnog poliranja. Takvo ukrašavanje mehanizama čak i u uslovima industrijske proizvodnje predstavlja najmanje 1/3 celog vremena nastanka konačnog sata, jer se pravi ručno. Daniel Roth je svojevremeno imao duplo više zaposlenih majstora poliranja nego časovničara. Iako je u današnjim uslovima njihova inžinjerska funkcionalnost dovedena u pitanje, ručne tehnike finiširanju su prisutne i još uvek predstavljaju najviši stepen veštine izrade sata. Sveto trojstvo horolgije sačinjeno iz Pateka, Audemarsa i Vacherona nisu kraljevi samo zbog chamferinga i polishinga, nego više zbog doprinosa horlogiji na radu mehanizma i ostalih delova sata, oni još uvek odlično izvršavaju onaj prvinski zadatak dekoracije: skupocen satni mehanizam, ne samo da mora odlično raditi, nego mora da bude i lep.
Krajem '70 godina prošlog veka, proizvođači, koji su naglašivali ove najbolje prakse, u želji da se ograde od kvarc producenata i niskocenovnih Roskopf mehaničkih kalibara, koji su zbog primitivne izrade i konstrukcije još uvek bili u upotrebi, uvode izraz Haute Horologie (visoka horlogija), koji kulminira 2005 godine, ustanavljanjem saveza takvih aktera - Fondation de la Haute Horlogerie. Tako nastaje čuveni Beli dokument (White Paper), koja sadržava 5 kriterijuma, koji omogućavaju članstvo u ovom elitnom društvu. To su Legacy (nasleđe, istorija, zaostavština), In House produkcija kalibara, Finishing (završna obrada - odnosi se na unutrašnjost sata), Umetnost finog časovničarstva (The Art of Fine Watchmaking) i Izrada & kvalitet (Craftmanship and Quality - pretežno ručna izrada i obavezno ručno sastavljanje sata). 2017 godine se ovim kriterijama pridružuju i cenovni uticaj na vintage tržištu i sposobnost servisiranja vlastitih satova napravljenih pre 1990 godine, čime se još više zaoštravaju uslovi ulaska u ovo izabrano društvo.

Pređimo na drugu tačku - In House produkciju, odnosno faktor, koji je u poslednjih dvadeset godina najviše uticao na diferencijaciju horoloških aktera na Assemblere (sastavljače) i Fabrikante (proizvođače) satova. Dosadašnji pregled najuticajnijih hronografskih mehanizama XX. veka u ovoj temi, predstavlja odličan dokaz, da u svetu hronografa zbog izuzetne retkosti vlastite produkcije mehanizama, razlikovanje po tom kriterijumu praktično nije ni postojalo. Razlozi su navedeni već na samom početku ove teme.

Vratimo se više puta pomenutom izrazu revitalizacija proizvodnje mehaničkih satova, koja je prve indikatore implementacije počela da ocrtava u drugoj polovini devedesetih godina. Ali šta to zapravo znači? Ne smemo zaboraviti u kakvim okolnostima su se odigravali ti veoma bitni koraci na prelomu starog i u prvim godinama novog veka. Dok je sa jedne strane u modernom životu vreme postajalo sve dragoceniji činitelj svakodnevnog života (Time is money), koji se još brže odigravao zahvaljujući rapidnom razvoju mobilne telefonije, sa druge strane je baš taj segment značajno uticao, da se potreba za ručnim satovima sve više smanjivala, jer i najprostiji mobilni telefon je pokazivao vreme. Pošto se radilo o izuzetno popularnom novitetu, veliki deo tržišta je jednostavno zaboravio, da ručni satovi uopšte postoje. Pored toga, kvarc je ostao cenovno pogodan i prosečnom kupcu uvek dostupan. Ako tome dodamo i rapidno rastući novi trend na tržištu u vidu modnih kvarc satova, za mehaniku je ostalo vrlo malo mesta. Gledano sa perspektive prodaje mehaničkih satova došlo je rasplastavanja tržišta. Otpali su takozvani nestabilni kupci, jer su svoje potrebe zadovoljili kupovinom mobilnog telefona ili kvarc sata. Ostalo je jezgro, na koje se moglo osloniti. Ali to jezgro je imale svoje karakteristike. Najbitnija je svakako osobina tih kupaca, da za razliku od ranije, satove ne kupuju isključivo iz potrebe. Kada se pored dve znatno masovnije i prisutnije opcije, odlučiš za treću, odnosno kupovinu mehaničkog sata, onda je u poriv za to svakako umešan osećaj naklonjenosti, pripadnosti i makar zrnca horološke obaveštenosti. Prevedeno u psihologiju prodaje, napuštamo zonu racionalne i prelazimo u emocionalnu kupovinu. Prevedeno u jezik horoloških provajdera, takvog kupca je znatno složenije privući, zadovoljiti i zadržati. Potrebno je nešto više nego samo ponuditi dobar sat. Potrebno mu je predočiti da je vaš sat poseban i unikatan, baš kao i on. A kako dokazati posebnost i unikatnost ako ne sa vlastitim mehanizmom.
U ovoj priči posebnu ulogu odigrava razvoj interneta. Prvi put se dešava, da se ljubitelji satova mogu neprestano direktno družiti u svakom trenutku dana, nedelje, godine. Razmena mišljenja, iskustva, znanja, prepričavanje priča, oživljavanje legendi stvaraju posebnu dimenziju, pravi kotao u kojem su vrele emocije i kuvale se reke novih pristalica mehaničke časovničarske delatnosti, koja je svojom istorijom, dostignućima i junacima predstavljala neiscrpan izvor i temu obožavanja. Preko blogova, specijalizovanih on-line magazina i foruma su se neprestano regrutovale armije novih vernika, čiji je hodočasniski put sastavljen iz stanica u prodajnim salonima. Da ovo što pišem nije obična ideološka erupcija horološkog zaljubljenika, svedoče sledeće slike:


Izvor: Researchgate.net

Dijagram prikazuje uspon količinskog izvoza švajcarskih satova nakon II. Svetskog rata, koji kulminira na samom početku ’70-tih godina, zatim potpuni sunovrat tokom sedamdesetih, ponovo uzdizanje sredinom osamdesetih, te pad sredinom ’90-tih godina. Naravno, vrednostni pokazatelj je znatno umereniji i uglavnom u usponu, jer sadržava faktor rasti cena na tržištu.



Izvor: FH – Federation de I'industrie horlogere Suisse

Analiza Švajcarskog horološkog saveza pokazuje analizu izvoza Swiss satova u periodu od 2000 do 2021 podeljenu na petogodišnja razdoblja po kriterijumima ukupne realizacije, kao i po mnogo značajnijem – podelu na electronic (kvarc: analog & digital) i mehaničke satove. Iz analize je očigledno, da se količinski trend pada ukupne prodaje iz poslednjih 5 godina prošlog veka nastavlja i na početku novog. Činjenica, da ljudi više ne kupuju satove iz potrebe je očigledna u podacima, da je u izuzetno uspešnoj godini pre covid krize (2019), prodano čak 20 % manje satova nego na najnižoj tački kvarčne krize, dok je sa druge strane vrednost prodanih satova čak 6 puta veća nego 1982 godine. Takav uspeh nije rezultat samo inflacije u istom periodu, koja je iznosila 90 %. Nemamo tačne podatke za rast životnih troškova, da bi time došli do razlike u realnom dohodku u tom razdoblju ali svakako današnja Swiss industrija je u vrhunskom položaju.
Ako uporedimo prodaju kvarca sa mehaničkim satovima u poslednjih 20 godina, dobićemo još zanimljivije zaključke. Iako se kvarc satovi po količinskim kriterijumu danas za skoro trećinu prodaju više od mehaničkih, trend u periodu od 2000 do 2021 jasno ocrtava trostruki pad, dok je kod mehaničkih satova obrnuta slika – skoro trostruka rast. Ako dodamo kriterijum vrednostne realizacije, dobićemo petostruku dominaciju mehanike. Ali šta je sa mehaničkim hronografima, koji su glavna tema ovog izlaganja? Podaci Švajcarskog horološkog saveza javnosti nisu poznati ali uvek postoji put, kako doći do realnih zaključaka.



Organizacija Statista nam nudi odličan pregled vrednostne realizacije Swiss produkcije po cenovnim razredima satova u istom razdoblju, koji još više upotpunjava analizu iz prošle slike. Bez posebne analitičke nadarenosti, potpuno je jasno da plavu boju predstavljaju kvarčni satovi, u crnoj se uključuje najniži deo entry levela mehanike, da bi se situacija skoro potpuna obrnula u sivom razredu (500-3000 CHF), dok je bordo boja rezervirana isključivo za mehaniku – naime reč je o izvoznim cenama, na koje nisu dodane carinske dažbine uvoznih tržišta. Ako uzmemo u obzir cene mehaničkih hronografskih satova, potpuno je jasno, da je njihova tržišna pozicija definirana sivim i bordo obojenim stupcima. U ove dve boje je sadržano događanje u sferi luksuznih satova, čiji su važan činitelj hronografski satovi. U ove dve boje je potpuno sažeta diferencijacija horoloških subjekata na Assemblere (sastavljače) i Fabrikante (proizvođače). U ove dve boje je evidentan taj osnovni kriterijum, koji je prvo upotrebljavala stručna i manje stručna javnost a sve više preuzimaju i korisnici odnosno potrošači: Pre dvadesetak godina vrednost pojedinog proizvođača bila je određena sposobnošću da prozvodi sopstvene mehanizme, a u poslednjih desetak godina ovaj kriterijum je nadgrađen sposobnošću ovog entiteta, da kreira sopstveni hronografski mehanizam.

Kako je časovničarstvo došlo do te tačke gledišta? Uzeću sebi slobodu, pa ću pod reflektore postaviti brend, koji je i inače najčestija tema glorifikacije i demonizacije. Nebrojeno puta sam bio svedok javnim primedbama, prekorima i podsmevanjima upućenih na adresu Rolexa, činjenicom da se decenijama šlepovao na ramenima Valjouxa i Zenitha, pre nego što je na tržište izašao sa vlastititim hronografskim kalibrom. Predlažem, da se malo detaljnije fokusiramo u tu tematiku i ocenimo stepen nesposobnosti tog horološkog giganta. Idemo po redu.

[Haifisch23]

Hrono(graf)holičar - 5. deo

Toliko puta pomenuta revitalizacija mehničke grane časovnočarstva u drugoj polovini '90-tih godina a sa njome i mehaničkih hronografa je sadržavala samo jedan In House mehanizam – Zenith El Primero. Žalosno ali istinito. Na taj mehanizam su se oslanjali u daleko najvećoj meri Rolex a nekolicinu su dobivali Movado i Tag Heuer. Sve ostalo je bilo u rukama ETA Valjouxa, Lemanie i Frederic Pigueta, te mastera modulara – Dubois Depraza.

Ovde bi možda bila na mestu manja korektura. Breguet je 1994 godine bio već sedam godina u vlasništvu Bahrainskog finansijskog fonda Investcorp, koji ga je otkupio nakon 17 godina boravka u okrilju Chaumeta. To je bio veoma važan period za Breguet, jer su vlasnici sa srednjeg istoka uložili velike sume u obuđivanje legendarne robne marke. Namerno sam upotrebio ovaj izraz, jer Breguet već od 1870 godine, kada je iz matične porodice pristao u rukama Edwarda Browna, engleskog časovničara, koji je delovao pretežno na francuskom tržištu, bio samo zvučno ime pod kojim je novi vlasnik, uključujući i sinove, izdavao satove, koji su se proizvodili na različitim mestima, dok se pra-pra unuk neprevazićenog horologa, Louis-Charles Breguet fokusirao na proizvodnju aviona, čime je značajno pomogao porodici Brown kod osvajanja otvorenog konkursa francuske armije za isporuku pilotskog hronografa. Tako je i legendarni model, ručni sat Type XX hronograf iz 1954, pod nazivom Breguet proizvođen sa strane firme Mathey-Tissot, dok je druga generacija u ’70 godinama, takođe sa Valjouxom 72 producirana u Chaumetu. Naftni magnati iz Bahraina su najveći finansijski ulog ostvarili 1992 godine, kada su od Piageta otkupili Lemaniu i postavili je pod vlasništvo Bregueta, čime je ova robna marka konačno materijalizovana u opipljivo agregatno stanje. Prvi kalibar pod novim krovom dolazi 1995 godine pod nazivom Lemania 1350. Integrisani cam actuated hronograf sa horizontalnim kvačilom, dijametrom 31,0 mm i vrlo prijatnom visinom od 6,4 mm. Za Breguet je dodana flyback komplikacija, što mu je donelo naziv Breguet 582Q. Raspored podbrojčanika je klasičan Compax na pozicijama 9 (mali sekundnik), 3 (štoper do 30 minuta) i 6 (štoper do 12 sati), sa ili bez datuma. Frekvencija 4Hz i 48 sati snage rezerve rada. Za ovaj mehanizam su karakteristične dve svojstvene osobine: nema opciju hackinga i minutna kazaljka hronografa klizi odnosno ne skače sa markera na marker nakon isteka 60 sekundnog izmerenog intervala. Finiširanje kalibra je urađeno mašinskim putem. Ploče i mostovi su prevučene rodijumom, osnovna ploča je ukrašena perlage tehnikom, rubovi poluga hronografa su ukošeni (anglirani), dok je rotor graviran Ženevskom šarom. Ništa spektakularno ali još uvek dovoljno, da bi Breguet 582Q mogli uslovno svrstati u In House vrstu kalibara.
1999 godine, Swatch grupacija kupuje Breguet, čime Nicolas G. Hyek ostvaruje dugogodišnju želju i brand u okviru grupacije postavlja na mesto, koje mu istorijski pripada - na uži vrh najvišeg kvalitetnog razreda. Izrada najprestižnijih modela se radi na originalnim, istorijskim mašinama, ponovo smo svedoci najvišeg standarda giljoširanja brojčanika. Ali sve to nije imalo poseban uticaj na hronograf Type XX, koji je doživeo nekoliko važnijih promena. 2004 godine dolazi nadgradnja pod nazivom Breguet 584Q a sa njom 24 satni indikator na poziciji 3, rotor sa keramičkim krugličnim ležajevima i silicijumova spirala. 2016 godine, 584Q/2 dobiva izuzetno privlačan ukrašen rotor sa prevlakom iz 18 karatnog zlata, kao i podešenost kalibra na 6 pozicija. Iznenađujuće deluje činjenica, da cam strukturiran hronograf dolazi sa adrese sa takvom reputacijom, kao što je Breguet. Ali, kao što je jedan analitičar napisao: to je najbolji cam actuated kalibar ikada.


BREGUET 584Q - 2004 - WATCHONISTA.COM


BREGUET TYPE XXI - 2004 - B584Q - BREGUET.COM

Iako nije bio direktno povezan sa zbivanjima u Evropi i SAD, Seiko se takođe našao na istom vozu, kojem se na putu u budućnost sve više stanica iscrtavalo menjajući naziv Kvarc u Mehanika. Sve više putnika sa njih je sa sobom donosilo karte na kojima je bila naznačena reč Hronograf. Seiko Instruments Morioka je odregovao na taj način, da je iz penzije povukao većinu inžinjera, koji su stvorili već nepostojeće 6139 i 6138 i uključila ih u projekt, čiji prvi rezultat dolazi 1998 godine, pod nazivom 6S74. Zanimljivost predstavlja činjenica, da je reč o ručnom navijaču a ne automatiku. 28,4 mm širine i 5,4 mm visine, kao i frekvencija 28.800 b/h su predstavljale odlične proporcije za ugradnju u prestižnu Credor liniju. Popularnost tada već opšteprisutnog Valjoux 7750 je primetna i po 9-12-6 rasporedu podbrojčanika na ovom mehanizmu. Mali sekundnik na poziciji 9, 30 minutni counter na poziciji 12 i 12-časovni counter na poziciji 6. Interensatno je da se stvaralačka ekipa nije odlučila za prikaz datuma, već je na poziciji 3 postavila indikator rezerve snage, koja je sa 60 sati bila značajan dodatan faktor. Kalibar 6S74 je bio integrisan column wheel ali iznenađujuće je da časovničari, koji su nosioci prestižne reputacije prvog vertikalnog kvačila u automatskom satu, nisu u ovom ručnom navijaču upotrebili isti sistem, nego su se odlučili za oscilirajući zupčanik, koji je upotrebio Edmond Capt na Valjouxu 7750. Ovaj kalibar je predstavljao odličnu bazu za celu plejadu 6SXX kalibara, koji su se izređali u narednih 7 godina. 1999 godine stižu automatske verzije sa visinom 7,2 mm i Magic Lever načinom samonavijanja, 6S77 i 6S78. Razlika između ova dva mehanizma je u indikatoru 50-časovne rezerve snage, koju je sadržavao 6S77, dok su oba sadržavala komplikaciju datuma. 2001 godine izlazi verzija pod oznakom 6S37, automatik sa datumom i indikatorom rezerve snage koji je zamenio kalibar 6S77 a od njega se razlikovao po rodijum platingu, za razliku od 6S77, koji je bio prevučen zlatnom prevlakom. Pokretao je modele Prospex Flightmaster, Brightz Phoenix i Credor Signo. 2005 godine Seiko predstavlja klasičan Compax položaj podbrojčanika (9 – 3 – 6) zahvaljujući kalibru 6S28. Proizvodnja kalibara iz 6SXX serije je trajala vrlo različito. Od samo 3 godine u vidu skeletozirnog 6S99, do 8 godina compax 6S28 (2005 – 2013) pa do rekordnih 14 godina (2001 – 2015) 6S37. Kalibar 6S78 je Seiko u već sastavljenom stanju prodavao Junghansu, koji ga je označavao kao J890. 2009 godine Seiko stavlja tačku na njega, kada ga prodaje Tag Heueru.
Verovatno će ostati večno pitanje, zašto je Seiko ukinuo liniju 6SXX hronografskih mehanizama, posebno u dobu, kada ta vrsta satova biva sve bolje prihvaćena sa strane tržišta. Sa druge strane, pokretali su satove namenjene samo japanskom tržištu, gde su bili pozicionirani u visoko luksuznom cenovnom razredu i pitanje je kakav uspeh bi postigli na svetskom nivou. Seiko je proizvođač, koji je naviknut na velike brojeve a tu bitku bi sa zapadnom konkurencijom verovatno brzo izgubio. Osim toga, ova linija kalibara je zahtevala prisutnost ljudskog faktora prilikom izrade i zato je za Seiko bila upitna i sa te strane. Ovde ne mislim na stepen finiša, koji je industrijski i u tim okvirima sa brušenim pločama, spiralnom obradom rotora (colimaconnage) ili Tokijskim uzorkom sasvim korektan, nego na specifikacije preciznosti, koje su bile u rangu od +15 do – 10 sec/d, što je blizu Top Grade Valjouxa 7750. Moramo uzeti u obzir, da u njih nije stavljana Spron 510 spirala, koja je 2005 godine već bila prisutna u Grand Seiko liniji i da su ove specifikacije postignute podešavanjem sa strane časovničara. Poznavaoci Seika su dobro upoznati činjenicom, da je reč o brendu, koji je u čitavom časovničarstvu daleko najviše profitabilno usmeren i da je Yen jedini faktor, koji mu određuje stepen kvaliteta. Kako drugačije objasniti, da je sa ovakvog kalibra prešao na modularni 8R48, koji čak i sa Spronom 510 postiže skoro jednom slabije specifikacije (-25 + 15 sec/d). Puno je jeftinije proizvoditi samo osnovno mašinsko podešene mehanizme.
Već sam više puta naglašavao, da im se takva politika obija u glavu upravo u ovom periodu, kada brendovi, koji su se glorifikovali sa prvim automatskim hronografskim satovima u tu čast, sebe i kupce usrećuju sa reizdanjima legendarnih modela, dok je Seiko zbog neadvekatnog kalibra u vidu pozicija podbrojčanika, taj izuzetno važan period obeležio sa karikaturom SRQ029J, koja bi trebala da predstavlja reizdanje legendarne Pande 6138-020. Ali možda je to i sretna okolnost za Seiko, jer je pitanje kakav uspeh bi postigla ta reizdanja, uzevši u obzir cene današnjih hronografa u usporedbi sa originalnim modelima 6139 & 6138, koja su na vintage tržištu i 4 puta jeftinija. Dok vintage hronografi Heuera, Breitlinga, Zenitha i Hamiltona izjednačuju ili nadmašuju cene reizdanih verzija, Seikovi Pogue, Ufo, Jumbo, Pande, Kakume i Bullehadi se hvataju u koštac sa takvim velikanima horolgije kao što su Sicura i Sorna sa Roskopf šiftaricama ili Fludo, Dreffe i ostali Chrongraphe Suisse školjkaši. Bez obzira na to, 6S74 je iako bez uticaja na širu modernu scenu bio prvi pravi In House kalibar iz perioda revitalizacije i Seiko je sa ostalim modifikacijama makar za deceniju postavio u High End horološki razred. Šteta je, što za sobom nisu ostavili dublji trag, jer istorija časovničarstva nas uči, da je za večnost potreban znatno duži kvalitetni kontinuitet.


SEIKO CREDOR 6S74 1998: SHIZUKUISHI-WATCH.COM


SEIKO 6S74 – 1998 – IO.WP.COM

Horologija se može posmatrati iz različitih uglova. Uvek ćemo naći pregršt zanimljivih i fascinantnih detalja. Ali kada uključimo one najznačajnije kriterijume: performans, složenost, inovacija, kvalitet završna obrada – stručna javnost je potpuno ujedinjena, svi putevi se slivaju na početak 21.veka. Ne samo zbog toga, što je nakon kvarčne krize došlo do eksplozije kreativnosti, nego zbog sve veće konkurentske bitke, koja je bila uslovljena In House produkcijom. Rapidno rastuće tržište hronografa je zbog složenosti radilo po svojim zakonima. Nešto manja brzina ali zato izuzetan intezitet. Uz pomenu prvog hrongrafa A. Lange & Sohne, uvek mi se pojave dva pitanja. Da li je Datograph te 1999 godine ubrzao ili usporio proces pojavljivanja vlastitih pokretača na sceni ultra luksuznih konkurenata i da li je njegov kalibar L951.1 proglašen za najlepši serijsko proizvođen hronografski kalibar ikada, zbog toga jer je kreiran i izvoajeren rukama dame? Ali kada bi samo to bilo ono što definiše ovaj kalibar, svet bi bio puno jednostavniji.

Konvecionalan način nastanka hronografa je prilično jednosmeran. Sastoji se od sklapanja kompromisa između želje, koja se odnosi na izgled brojčanika i između mogućnosti, koje ti pruža njegov mehanizam. Obično se nešto žrtvuje na prvom, da bi u potpunosti funkcionisalo ono drugo. Gunter Blumlein, suosnivač odnosno sureinkarnator firme u paru sa Walterom Langeom je imao potpuno čiste odluke, koje su se odnosile na izgled prvog hronografa brenda i direktoru razvoja Reinhardu Meisu ih je predstavio bez trunčice nade u smislu moguće promene ili odstupanja. Zaštitni znak Langea, veliki datum sa razdvojenim prozorima u koleraciji sa oba pobrojčanika hronografa, mora formirati savršeni jednakostranični trougao, bez obzira, što je alociranje subdialova sa standardnih pozicija 3 i 9, zahtevalo preispitavnje konfiguracije tradicionalnog hronografa sa bočnim kvačilom. Pridošlica iz GUB-a, časovničarka i dizajner mehanizama, Annegret Fleischer je bila suočena sa tim činjenicama. Ovaj put je morala ići u suprotnom smeru. Postaviti kalibar ispod mesta, kojem su već bile određene pozicije podbrojčanika. Srž problema je bio u tome, da su osovine preko kojih se pokreću mali sekundnik i minutna kazaljka hronografa bile veoma blizu diskova za veliki datum što je ostavljalo vrlo mali prostar za mehanizam hronografa. U standardnom hronografskom mehanizmu, brojač minuta će početi da se kreće neposredno pre isteka vremenske jedinice od jednog minuta, a kada istekne, škljocne na svoje mesto. Kod mehanizma L951.1 se kazaljka minuta hronografa ne pomera sve dok ne prođe tačan trenutak za minut. Ovaj princip je već bio poznat od ranije, pošto je realizovan u retkim džepnim satovima ali nikada do tada u znatno manjim mehanizmima ručnog sata. Postojali su samo hronografi sa sporo skačućim brojačima minuta, pričvršćeni pomoću ljuljajećeg pina sa zvezdastim točkom. Ovu metodu je upotrebila Annegret i pokazala se kao odličnim i preciznim načinom merenja vremena. Rezultat je integrisani flyback kalibar, ručni navijač sa frekvencijom 18.000 b/h, column wheel sa horizontalnim kvačilom, prečnika 30,6 mm, visine 7,9 mm i 405 delova. Inspiracija za strukturu je delimično dolazila od Longines flyback 13-ZN, a za ukrašavanje od istorijskih džepnih hronografa. Pored 40 umetnih rubina i 4 zlatna šatona, mehanizam je prepun komponenata obrađenih najboljim tehnikama angliranja, poliranja te najvišeg stepena ove metode - black mirror polishinga. Pošto za razliku od švajcarskih proizvođača, koji se zaklinju na visoko uglačan čelik, Lange za mehanizam upotrebljava materijale iz takozvanog nemačkog srebra, koja je mešavina bakra, nikla i cinka, pa su oni nešto zahvalniji za ručni način obrade. Philippe Dufour, najveći živeći časovničar je ovaj kalibar ocenio za najbolje finiširan serijski produkt do sada ali takođe najbolji i po izrazitoj trodimenzionalnoj strukturi, zbog koje ga neki opisuju kao minijaturnu metropolu, na koju asocira pogled na kalibar sa ptičje perspektive. Ocenjivati ovaj kalibar samo po finišu nije pravedno, pošto predstavlja pravi dragulj i u smislu inžineringa i arhitekture. Zbog svega navedenog je predstavljao pravu prekretnicu u horologiji i mnogi direktni akteri hronografsku sferu ocenjuju na doba pre njega i na epohu posle njega. Ja ne bih išao tako daleko. Satove uvek delim po cenovnim razredima i slažem se sa takvim pogledom ali samo u segmentu ultra visokog luksuznog razreda. Na kraju krajeva, broj proizvedenih satova sa ovim kalibrom na godišnjem nivou nikada nije bio viši od 500.

Proizvodnja kalibra L951.1 je trajala do 2012 godine, kada ga zamenjuje nadgradnja L951.6 sa većom rezervom snagom rada, koja je sa 60 sati čak za 24h veća od prethodnika i sa indikatorom AB/AUF na poziciji 6, koji se odnosi na nju. Zanimljivo je da A. Lange & Sohne još uvek nije ponudio hronograf sa automatskim navijanjem, koji je svakako još složenija institucija. Ako se malo našalimo, to je logično, jer uzevši u obzir cene njihovih satova, vrlo je malo kupaca, koji će ih nositi neprestano, pa je zato prikladniji ručni navijač. Ipak relanije je objašnjenje, koje ide u tri smera. Prvi je, da je brend više nagnut tradicionalnom časovničarstvu, pa su automatik satovi u njihovom portfoliju u deficitu u odnosu na ručne navijače. Drugi je usko vezan na prvi i deo je horološkog folklora, iako možda u ovom dobu zvuči više kao izgovor proizvođača: navijanjem sata se stvara specifičan, intiman odnos do njega. Treći razlog je dekoracija mehanizama, koja zbog odsustva rotora u ručnom navijaču za razliku od automatika, pruža potpun pogled na mehanizam i zadivljuje kvalitetom najvećih veština ove grane horlogije. Već sam napomenuo, da je ukrašavanje kalibara jedan od bitnijih razloga zašto se ultra luksuzni razred pretežno odlučuje za horizontalno umesto vertikalnog kvačila, a obično ćete i u takvom satu naći nešto više komponenata baš iz istog razloga, nego u industrijskom finiširanom kalibru, gde je funkcionalnost kalibra svetla tačka vodilja svih aktivnosti oko njega.


A.LANGE SOHNE DATOGRAPH FLYBACK L951.1 -1998 – A.LANGE& SOHNE.COM

1. LANGE & SOHNE DATOGRAPH 403.035 1998 BETTERIDGE.COM

[Haifisch23]

Hrono(graf)holičar - 6. Deo

U post kvarčnom dobu, prvi Swiss proizvođač sa hronografskim In House kalibrom u punom značenju te reči je Rolex. Nakon 5 godina razvoja, 2000 godine na tržište izlazi sa Daytonom 16520, koju je pokretao mehanizam Rolex 4130. Ali to nije bio samo izlazak, nego potpuni tektonski pomak na tadašnjoj sceni. Integrisani automatik, column wheel, vertikalno kvačilo, 28.800 b/h, 72 sata rezerve snage, COSC Chronometre certifikat su glavne karakteristike, koje su čak i dotadašnji Zenithov 4030 ostavili korak za sobom. Sve to je postignuto sa skoro polovinom manje komponenata. Rolexov In House je sadržavao rekordno malih 201 komponenti, dok se brojanje kod Zenitha završilo na 390. Gde su Rolexovi časovničari potrošili 5 godina?

Kalibar je jedinstven po tome, jer je sekundni točak hronografa postavljen direktno u sredinu, dok je točak za sekunde sata lociran na poziciju 6, što je poptuno suprotno od konvencionalnih hronografa. Osim toga, prvobitan uspravan raspored ta dva točka je sada promenjen u površinski odnosno vodoravan, što je još jedan revolucionaran potez u sistemu vertikalnog kvačila. Takva konstrukcija je donela novi izazov, jer u njoj četvrti točak nije integrisan u vertikalni sklop kvačila, da bi se oslobodio prostor u sredini. Sve to je zahtevalo dodatan set točkova za pogon vertikalnog kvačila, koji pokreće drugi točak hronografa. Ali dodatan set znači više točkova i više zazora između zubaca, što u končanoj fazi može dovesti do zaglavljivanja kazaljke za sekunde na hronografu. Rolexov tim je smislio genijalno rešenje – revolucionarno dizajniran drugi točak sa opružnim zupčanicima, napravljen MEMS i LIGA tehnologijom. Njome je uklonjen sav vazdušni zazor između točkova zbog dubokog prodiranja između zubaca. Uz sve to, točak štopera za sate je sa prednje strane (ispod brojčanika), na 4130 premešten na leđnu stranu. Sve ovo je doprinelo manjoj visini mehanizma u odnosu na Daytonu sa 4030 kalibrom (Zenith El Primero) za, nećete verovati 0,05 mm na kalibru (6,55 vs 6,50 mm), i 0,03 na kućištu (12,5 vs 12,2 mm). Pa neka neko porekne, da se đavo skriva u detaljima. Ali ne zaboravimo ono najbitnije. El Primero ima horizontalni sistem kvačila, dok Daytonin kalibar vertikalan sistem, što bi moralo značiti znatno veću razliku u visini, koja je kod vertikalnog sistema kvačila izražena u višim brojevima. Ovako su Rolexovi inžinjeri ne samo mimoišli tu zamku, nego su čak i smanjili dimenzije.
20 satna veća rezerva snaga u odnosu na Zenithov 4030 je dobijena gore opisanim pozicioniranjem točka za satni štoper na poleđinu kalibra, čime je dobijen dodatan prostor za nešto veći barrel za skladištenje energije. Drugi, podjednako važan faktor je uvođenje revolucionarnog keramičkog rotora sa kugličnim ležajima.

4130 je jedinstven i po tome, što predstavlja prvi hronograf sa revolucionarnim materijalom iz koje je napravljena spirala. Rolexov Parachrom je In House razvijena i patentirana legura niobijuma, cirkonijuma i kiseonika, koja je ne samo garantovala COSC standard preciznosti, nego je njena nadgrađena verzija (2005 godina) Blue Parachrom, predstavljala jednog od najvažnijeg činitelja, da je Rolex 2015 godine prešao na najstroži standard u industriji, Superlative Chronometer sa najvišim dnevnim odstupanjem u granicama + 2 – 2 sec/d.

Rolex 4130 živi već 22 godine i od prve verzije je doživeo 18 nadgradnji, koje brend nikada ili vrlo retko obelodanjuje u javnost. Bitno je da čak i kupac prve verzije prilikom servisiranja postaje vlasnik svih tih poboljšanja. Postao je pravi workhorse, koji je u svetu hronografa sa preciznošću i 3-dnevnom rezervom snage još uvek svež i u prednosti ispred pratioca. Za sada nema nagoveštaja a i nikakve potrebe da bi bio zamenjen novim. Rolex je sa njim utvrdio svoju filozofiju u kojoj se funkcionalnost i praktičnost drže čvrsto ruku za ruku i stvaraju auerolu prestižnosti. Imamo čistokrvni sportski hronograf, koji svojim dimenzijama i izgledom, te posebno u verziji sa plemenitim metalima omogućuje svoju prisutnost u svim sferama života njegovog vlasnika. Rolex se takođe pobrinuo za pristojan izgled mehanizma u tom satu, iako je zatvorenim poklopcem kućišta sakriven posmatraču. Reč je o mašinskom načinu dekoracije u kojem su ploče i kinetički voz obrađene kružnim satiniranjem (circular graining), mostovi su fino satinirani i zaključeni spiralnim uzorkom (snailing), vrhovi šarafa su zrcalno polirani, dok su ivice ukošene (anglirane).


ROLEX 4130 – 2000 – ROLEX.COM


Rolex Daytona 116520 – 2000 – kronos360.com


4130 Liga točak sa opružnim zubcima za pogon sekundnog hronografa - Thenakedwatchmaker.com

Vraćamo se u Saksoniju, odnosno samo 50 metara dalje od Langea – u Glashutte Original. Istovremeno sa Rolex 4130, 2000 godine, dolazi model Panoretrograph sa kalibrom GO 60. Kao i slavniji sused, Glashutte Original je takođe upravo bio u zanosu novog horološkog života, pošto su 6 godina ranije Heinz W. Pfeifer i Alfred Wallner postali vlasnici nekadašnjeg Glashutte Uhren Betriebe - GUB. Za razliku od prošlosti, odluka je bila nastaviti sa najboljim praksama i dostignućima ovog nemačkog centra visokog časovničarstva. Razvijanje Panoretrogapha je teklo istovremeno kao i Langeov Datograph. Nikada nećemo saznati, da li je sa ove druge strane bilo špijurniranja kroz prozor ali Panoretrograph je znatno složeniji sat od Datographa. Dok prvi pogled na Datograph i bicompax podbrojačnike otklanja svaku sumnju, da pred sobom imamo hronograf, Panoretrograph zahteva dodatno proučavanje, jer ćemo na njemu umesto ovih tradicionalnih elemenata naći trodelni display brojač sa 10 minutnim skalama, koje prikazuju izmereno ili odbrojeno vreme do/od 30 minuta, što znači, da je sekundni točak hronografa opremljen sa prekidačem, koji kazaljku može pokretati u oba smera. Uz to, hronograf ima dodatnu komplikaciju flybacka. Kao da navedeno nije dovoljno, štoper je opremljen posebnim zvonom, koje naznanjuje kraj odbrojavanja. Pošto sat dolazi iz Glashuttea, po definiciji sledi veliki panoramski datum. Ovoga puta u jednom prozoru ali sa dva diska.

GO 60 je integrisani ručni navijač sa column wheelom i horizontalnim kvačilom, sa prečnikom 32,2 mm i visinom 7,2 mm. U usporedbi sa Datographom kuca u 1,5 Hz višoj frekvenciji (28.800 b/h) i ima 6 sati veću rezervu snage (42h). Njegova dekoracija predstavlja oličenje Glashutte časovničarstva. Balansni točak sadražava 18 zlatnih ponderiranih vijaka, mostovi su ručno gravirani, dok je za kalibar karakterističan i najviši stepen ručnog poliranja (black mirror) za pokrivač rubina četvrtog točka. Uz zlatne šatone ćemo izbrojati 54 umetnih rubina. Kvalitet Panoretrographa je imao veliki odjek u javnosti, posebno kada je godinu dana kasnije proglašen za sat godine. Mehanizam se u nekoliko varijanta limitiranih serija proizvodio do 2004 godine a nasledio ga je za nijansu jednostavniji (bez zvona) GO 63-01, u modelu Panograph, koji se i danas proizvodi. Glashutte Original je u godini lansiranja Panoretrographa kupljen sa strane Swatch grupacije i sa 750 zaposlenih i godišnjim obimom proizvodnje od 15.000 satova ima značajnu ulogu u visokom luksuznom razredu.


GLASHUTTE ORIGINAL GO 60 2000 WATCHTOALKFORUMS.COM


GLASHUTTE ORIGINAL PANORETROGRAPH 2000 GO 60 STOCKSX.COM

Neverovatno zvuči činjenica, da je jedan od najeminentnijih stubova horologije, Jaeger-LeCoultre do 2004 godine, kreirao rekordnih 1200 mehanizama a da nijedan od njih nije bio hronograf za ručni sat. Možda je reputacija brenda podigla očekivanja u smeri spektakularnosti i revolucionarnosti ali proizvođač je sledio ideju potpune racionalnosti u smislu stapanja kvaliteta i praktičke upotrebljivosti. Čak šta, išao je proverenim putem.
JLC 751 se delomično ugledao na Frederic Piguet 1185, jer i kod njega četvrti točak mehanizama nije smešten u sredinu, nego na poziciji 6 i direktno pokreće sekundnu kazaljku sata. Da bi se izbegao kinetički voz za pokretanje sekundne kazaljke na hronografu, JLC 751 jednako kao FP 1185 ima na vrhu escape wheela konstruisan zupčanik, koji vrši ovu funkciju. Ali superiornost JLC se nalazi u dve cevi (berrela) za skladištenje energije u vidu ravnomernijeg obrtnog momenta, što mu omogućava 65 sati rezerve rada, čak 25 više of FP1185. JLC je integrisani column wheel automatik sa vertikalnim kvačilom a njegova najveća odlika se nalazi u visini od samo 5,72 mm, čime takođe opravdava naziv Ultra slim. Osnovna varijanta je podrazumevala Compax raspored podbrojčanika štopera do 12 sati na poziciji 9, 30 minutnog štopera na poziciji 3, te malog sekundnika i datuma na pozicji 6. Varijanta mehanizma 751G je sadržavala bicompax raspored u vidu dva podbrojčanika, kod čega je veoma neobičajena odluka bila izbacivanje malog sekundnika. Zato ne čudi, da je ovaj kalibar ugrađivan u modele sa izrazito sportskim karakterom. Dekoracija mehanizma je mašinska i uključuje angliranje rubova, spiralno povlačenje crta (snailing) i Ženevsku šaru. Spektakl iz JLC dolazi 3 godine kasnije u vidu kalibra 380 i modela Duometre a Chronographe, ali to je već progresivna grana moderne horologije, za koju je potrebna posebna tema.


JLC 751 2004 DEPLOYANT.COM


JLC MASTER CONTROL JLC751 2004 DEPLOYANT.COM

Langeov Datograph je kraljevao u najvišem horološkom razredu i krunu dodatno potvrdio još jednim remek delom L001.1, Double Split Chronographom, satom koji je izmereno vreme dva dogodka, koji su počinjali istovremeno a završavali različito, izražavao ne samo u sekundama nego i u vrednostima do 30 minuta. Time je postavljena još jedna nova horološka prekretnica. Sve to se događalo 2004 godine i još uvek se čekala reakcija najvećeg – Patek Philippa. Odgovor je došao sledeće godine ali je bio zapanjujuće iznenadjujuć. Prvi In House hronografski mehanizam su predstavili u ženskom satu. CHR 27-525PS je Rattraparante ručni navijač, monopusher, koji je sa 5,25 mm visine (prečnik 27,2 mm) predstavljao najtanji hronograf te vrste u istoriji ali je ugrađen u kućište dijametra 32,2 mm. Iako je ovaj potez Pateka bio donekle razočaravajući, ne možemo se oteći utisku, da kalibar sa izuzetnom čvrstinom i po dubini i po gustoći, predstavlja potpuno oličenje najvišeg standarda umetnosti izrade satova. Kao da je proizvođač želeo pokazati da ne postoje prostorska ograničenja, koja bi mu predstavljala nepremostive prepreke i ovaj sat pravljen po uzoru čuvenog modela Victorin Piguet iz 1923 godine je bio više nego pogodan za to. Prodaja modela je bila u skladu sa očekivanjima veoma slaba, pa ćemo se preseliti u 2010 godinu i naznačiti kalibar CH 29-535PS, prvi In House hronograf muškog ručnog sata Patek Philippe-a, iako se i ovaj kalibar prvi put pojavio godinu dana ranije, takođe u satu za dame.
Integrisani ručni navijač, 29,60 mm x 5,35 mm, column wheel sa horizontalnim kvačilom, frekvencijom 4 Hz i rezervom rada od 65h, te In House razvijenim Gyromax balance wheelom je predstavljao klasičan hronograf, bicompax sa šotperom do 30 minuta, kakav se očekuje od ovog tradicionalnog proizvođača. Izdvaja ga patentirana kapica iznad kolonskog točka (column wheela) za kontorlu dubine na kojoj se točak hronografa i točak kvačila zahvaćaju, omogućavajući preciznu regulaciju bez potrebe za rastavljanjem delova. Kao i Datograph L951.1, hronografska kazaljka izmerenih minuta skače nakon pretečenih 60 sekundi zahvaljujući ekscentru i polugi a potencijalna opasnost u vidu oteževanja kretanje kazaljke usled težine poluge je anulisana perforisanom minutnom osovinom sa prerezom na kraju, kao i skeletizovanom polugom i namotanom oprugom za trenutno napredovanje štopera minuta. Pored toga mehanizam ima patentiran profil zubaca, koji elimeniše hod u prazno sekundne kazaljke hronografa zbog strukture horizontalnog kvačila u kojoj se dva zupčanika spajaju u istoj ravni, što može voditi u proklizavanje zubaca prilikom međusobnog susreta. Novi gušči i puniji profil zubaca omogućuje pun kontakt površine i time sprečava zazor. U kalibru je predstavljeno još jedno svojstvo – čekić za resetovanje minuta je pojedinačno opružen i okreće se na čekiću za sekunde, dok je kod većine ostalih hronografa hammer jednodelan.
Patek se ovde ne zaustavlja pa već dve godine kasnije (u vreme prenavljanja Lange Datographa) predstavlja CHR 29-535 PS Q, rattraparante hronograf sa večitim kalendarom.
Osnovna ploča je finiširana Perlage metodom, ivice su ručno anglirane, umetni rubini i zrcalno polirani šarafi su smešteni u visoko poliranim šatonima, dok je ekscentrični pokrivač dekorisan black mirrror, najvišom tehnikom poliranja. Na mostovima i rotoru se može naći finiš u tehniki zrnjenja i Ženevskoj šari.


PATEK PHILIPPE CH 29-535 PS, 2010, PROFESSIONAL WATCHES.COM


PATEK PHILIPPE 5170J CHR 29-535PS 2010 SWISSLUXURY.COM

Vraćamo se u 2007 godinu. Svakim mesecom diferencijacija na hronografskoj sceni postaje sve izrazitija i veća imena su osim smanjivanja zavisnosti od dobavljača generičkih kalibara izražavala tendenciju i ka unutrašnjoj hierarhiji linija i modela po kojoj su u osnovne modele ugrađivali outsorcovane kalibre a prestižnije implementirali plodovima sa vlastitog vrta. Na tradicionalnom časosvničarskom sajmu u Baselu, čuveni IWC časovničar Kurt Klaus, predstavlja svoj ponos - IWC 89360 u liniji Da Vinci. Za ovog proizvođača dva vertikalna podbrojčanika nisu nikava novost, setimo se Portugieser hronografa, koji je tada već 8 godina znatno doprinosio troniranju ETA Valjouxa 7750. Verovatno takva pozicioniranost asocira, da je kod nastanka novog kućnog kalibra uticao najslavniji generik. Da, postoji jedan zajednički detalj pod nazivom oscilirajući zupčanik, opisan u ranije u ovoj temi – i to je sve. Najizrazitija karakteristika sata je subdial na poziciji 12, koji omogućava istovremeno čitanje izmerenih satova (12) i minuta (60). Ovde u prvi plan stupa pomenuti oscilirajući zupčanik sa povezivanjem četvrtog točka mehanizma sa točkom za sekunde hronografa, dok se brojač sati i minuta pokreće direktno od cevi preko drugog zupčanika. Takva konfiguracija znatno smanjuje opterećenje kinetičkog voza, jer se energija crpi direktno iz njegovog izvora i u konačnoj fazi znatno doprinosi zadivljujućoj rezervi snage od 65 sati. IWC inžinjeri su posebnu pažnju usmerili u profil zubaca, koji su trodelni i veoma efikasno se dopunjuju prilikom interakcije, pa time sprečavaju takozvano štucanje hronografsek kazaljke prilikom aktiviranja štopera. Integrisani column wheel automatik flyback kalibar, prečnika 30,0 mm i visine 7,5 mm sa frekvenijom 28.800 b/h ima unapređen sistem samonavijanja sa 4 opružne šape umesto standardne 2. Rotor pokreće set osovina, koje guraju i povlače točak za namotavanje povezan sa cevi. Za mehanizam je karatkerističan podesiv balans mase – takozvani free sprung.
Dekoracija mehanizma je izrađena u klasičnom mašinskom maniru. Perlage, ivice mostova su anglirane i polirane, dok se na rotoru mogu naći fragmenti Ženevske šare i spiralnih uzoraka (snailing).

IWC je 2018 godine otišao korak šire u integraciji kućnih kalibara u portfolio. Uvodi liniju 69000 automatik hronografskih kalibara, kojom oprema srednji razred vlastite produkcije. Ovim je u poptunosti smanjio zavisnost od generičkih kalibara i u nešto nižem cenovnom razredu od onih, koje pokreće linija 89000. 69000 je takođe column wheel sa oscilirajućim zupčanikom, dok mu širu cenovnu pristupačnost omogućuje jednostavniji Pellaton ili bolje reći Magic Lever način samonavijanja, koji za razliku od sofisticarinijeg 4-kanalnog u 89000, donosi manju rezervu snage od 48 sati, dok je maksimalna preciznost izrade komponenti obezbeđena LIGA sistemom.


IWC 89360, 2007, WATCHLYZER.COM


IWC DA VINCI CHRONOGRAPH 89360 2007 SWISSCOLLECTORS.COM

Za Piaget je nešto veliko samo ako je malo. Ovaj master tanjina je ostao veran svojoj filozofiji i prilikom pristupa razvijanju prvog vlastitog hronografskog mehanizma. Piaget 880P iz 2007 godine, nije izneverio. Integrisani column wheel samonavijajući (automatik) flyback mehanizam sa vertikalnim kvačilom i frekvencijom 28.800 b/h – sve to se nalazi u prečniku 27,0 mm i visini od fascinantnih 5,6 mm. Ako izuzmemo dve cevi (berrela) za skladištenje energije, koje su zajedno tanje od eventualne jedne, Piaget nije ništa drastično uradio na samoj konstrukciji mehanizama, koja bi mu donela nekoliko dodatnih milimetara. Energija, koja se skladišti u njima donosi 50 sati rezerve rada, što je u neku ruku skromno ako uzmemo u obzir neke druge mehanizme sa takvom strukturom. Piaget je jednostavno išao putem maksimalnog stanjivanja komponenti mehanizama. 24 satni indikator, prikladan za upotrebu u drugoj vremenskoj zoni na poziciji 9, podbrojčanik štopera do 30 minuta na poziciji 3 i mali sekundnik na poziciji 6, te datum na poziciji 12 čine compax brojčanik sata i koji predstavlja definiciju modernog dress hronografa, što znači izostanak tahi ili telemetra, te rotirajućeg bezela.
Kalibar je finiširan u visoko industrijskom maniru. Glavna ploča je obrađena kružnim satenskim glačenjem (circular graining), rubovi su mašinsko anglirani, dok je rotor ukrašen Ženevskom šarom i ugraviranim logotipom Piageta a ne izostaju i visoko polirani plavi šarafi.
Kalibar 880P je na svoj način predstavljao 8-godišnju predigru za Piaget 883P, sa 4,65 mm najtanji hronografski kalibar u istoriji. Ako se pitate, kako im je ovo uspelo, najjednostavniji odgovor bi bio: debljina rotora na automatiku 880 P iznosi 0,95 mm. To je broj koji predstavlja razliku između mehanizma, koji za navijanje zahteva rotor (automatik) i ručnog navijača, kakav je 883P, koji energiju dobija preko glavne krunice (883P). Sve ostale funkcije su jednake.


PIAGET 880P 2007 PIAGET.COM


PIAGET POLO 880P 2007 PIAGET.COM

Kao što se do sada moglo videti, do 2008 godine, ponuda na segmentu In House hrongrafskih satova postaje sve raznovrsnija. Proizvođači su svakako želeli ponuditi nešto svojstveno, nešto što ih razlikuje od drugih i čime će ostaviti trajan trag i pečat. Neko je izlazio sa ultra teškim i inovativnim komplikacijama, neko sa potpunim fokusom na funkcionalnost, neko sa posebnim konstrukcijskim dosegnućima usmerenim u izgled sata a Panerai se kladio na učestalost potrebe navijanja. Panerai P2004 je to zahtevao svakih 8 dana, a da se vlasnik ne bi gubio u brojanju dana od navijanja do navijanja, stavljen je indikator rezerve snage. Integrisani ručni navijač, column wheel sa vertikalnim kvačilom je sebi uzeo prostora koliko je trebalo, pa zato prečnik od 37,8 mm i visina 8,2 mm uz čak tri cevi za skladištenje energije omogućavaju 8 dnevni rad nakon pune navijenosti. Njegova jedinstvenost se nalazi u samo jednom pusheru preko kojeg se upravlja hronograf: početak i kraj merenja, kao i resetovanje. Da se ne bi narušavao zaštitni znak brenda u vidu stranskog pokrivača krunice, pusher hronografa je postavljen na poziciju 8. Podbrojčanici su postavljeni u bicompax stilu, na poziciji 9 ćemo naći mali sekundnik, te 24-časovni indikator, pogodan za GMT funkciju, dok je na poziciji 3 smešten štoper do 30 minuta.
Finiš mehanizma zavisi od cenovnog stepena modela, kojeg pokreće. Dok u limitiranim verzijama iz plemenitih metala možemo naići na ručno anglirane i polirane površine uz neobično oskudan stepen brušenja na osovinama ispod column wheela, u standardnim verzijama mehanizmima dobijamo paket industrijskog finiša. 2010 godine izlazi verzija kalibra P2004/10, koja sadržava skeletozirane berrele.
Pojavom P2004 mehanizma započinju šire debate o definiranju pojma In House kalibar, koja su danas već deo svakodnevnice horološke scene. Naime, poznato je da je Panerai započeo sa produkcijom vlastitih kalibara 2014 godine u pogonu u Neuchatelu. Tada su znatno raširili prostorski deo produkcije i skoro duplirali broj zaposlenih, koji se danas kreće oko 280. Petina novo zaposlenih se odnosila na razvojno odeljenje brenda. Od tada je Panerai samostojno razvio i proizveo preko 30 vlastitih kalibara ili njihovih verzija. Ali do 2014 godine, za Panerai je kao i za Montblanc ili Baume & Mercier i delomično za IWC, mehanizme razvijao i izrađivao Valfleurier Ebauches s.a, pod vodstvom časovničara Eric Kleina, koji je uz pomenute firme zajedno sa A. Lange & Sohne, Vacheron Constantin, Jaeger-LeCoultre, Cartier, Piaget i Roger Dubois član Richemont Group-a. Ovaj tajanstveni proizvođač raspolaže sa svim stepenima produkcije, uključujući razvoj, koji se odvija u Neuchatelu, produkciju u Buttesu i finiširanje u La Cote aux Feesu. Tako i za kalibrom P2004 stoji Valfleurier Ebacuhes, koji ga je ekskluzivno izradio za Panerai. Pošto su oboje članovi grupacije Richemont, tretiran je kao In House mehanizam i time dolio ulje na vatru žestokim polemikama koje idu iz jedne krajnosti, da se radi o legitimnom etiketiranju pa do sasvim suprotne, da se kao In House ne sme definirati nijedan mehanizam kod kojeg je već samo jedna komponenta nabavljena od tuđeg izvora. Pošto su kod Panearia kasnije bile otkrivene određene manipulacije u kojima je generičku ETU etiketirao kao sopstvenu kreaciju i da je menadžment Richemonta velemajstor manipulacije sa naduvavanjem ili izmišljanjem određenih istorijskih »činjenica« vezanih na svoje brendove, zakulisne priče sve više dolaze do izražaja. Ipak, moramo biti realni. Slične stvari sa eksluzivnim izradama mehanizama, pa čak i postojanje fantomkih brendova se dešavaju i u drugim grupacijama – setimo se samo Swatch grupacije. Ali o tome, možda nekom drugom prilikom.


PANERAI P2004 2007 PANERAICENTRAL.COM



Jedan od razloga za postojanje satova na ručno navijanje u 21. veku je uživanje u gledanju mehanizma prilikom rada. Suprotno od toga, rotor automatskog sata, koji je zadužen za njegovo samonavijanje, ometa ceo pogled i znatno smanjuje ugođaj doživljaja. Rotor je obično postavljen centralno, što znači da se kreće po celoj površini kalibra ispod sebe i time u svakom trenutku delimično sakriva pogled na njega. Čak i kada se postavi eksentrično, imaćemo isti problem. Problem je rešiv ugradnjom mikro rotora u unutrašnjost kalibra ali takav sistem zahteva umanjivanje svih ostalih delova, što za sobom povlači čitav niz potencijalnih poteškoća - od preciznosti izrade i kasnijeg performansa do neuporedivo viših troškova. Carl F. Bucherer je u potrazi za rešenjem pokucao na vrata časovničarskog studija Techniques Horlogeres Appliquees iz Saint-Croixa i 2005 godine je počeo zajednički braimstorming koji je 2008 g., zaživeo kao CFB A1000, prvi hronografski In House kalibar C.F. Bucherera i prvi serijski automatski kalibar u istoriji sa perifernim načinom navijanja. Kod ovog sistema je zupčanik za namotavanje glavne opruge postavljen u blizini ivice mehanizma, rotor je standardan polukružni oblik zamenio prstenastim izgledom, a da bi se obezbedila snažna oscilacija, sa jedne strane je opterećen mesingom. Time je oscilirajuća težina raspoređena po osnovnoj ploči umesto na gornjem delu a i sistem navijanja je potpuno ravniji nego u standardnom mehanizmu. To dovodi u pitanje efikasnost mehanizma odnosno znatno manji udeo iskorištene energije u odnosu na klasičan rotor. Sistem perifernog navijanja je ranije istraživao Patek Philippe ali ga je baš zbog nepotpune efikasnosti nakon nekoliko desetina proizvedenih komada, 1970 godine povukao iz razmatranja. Tek napredak u tehnologiji izrade komponenta, poznat pod skraćenicama CNC, CAD, LIGA, SWE i materijali, kao što je silicijum su omogućili ovaj revolucionarni horološki pristup.
Svakako je na mestu napomenuti, još jednu odličnu inovaciju, koju je doneo CFB A1000. To je sistem za apsorpciju stresa, kod kojeg dve ruke opterećene oprugom drže escapement na mestu. Kada dođe do udara, preko opruga tih ruka, doći će do usrkavanja sile i nemirnica će ostati neopterećena.
Izostatak rotora na vrhu ima uticaj na visinu kalibra CFB A1000, koja uz prečnik 30,0 mm iznosi fascinantnih 4,3 mm. Možda bi od samonavijajućeg kalibra očekivali višu frekvenciju od 3Hz ali to je cena neometanog pogleda na njega. Ali zato rezerva rada od 55 sati širi osmeh na licu. Varijante mehanizma pod oznakama CFB A1001 donose komplikaciju velikog datuma sledeće godine, da bi 2010 g., CFB A1002 doneo i indikator rezerve rada. Dekoracija ovog column wheel kalibra je urađena u industrijskom maniru sa Ženevsko šarom na mostovima, mašinsko angliranim i poliranim rubovima, te fino satiniranim površinama na ostalim elementima.
Saradnja Carla i Techniques Horlogeres Appliquees studija je donelo međusobno zadovoljstvo do tog stepena, da prvi kupuje studio sa svih 17 inžinjera i uključuje ih u C.F. Bucherer.


CFB A1000, 2008, HAUTEHORLOGERIE.ORG


CFB MANERO A1000 CHRONOGRAPH, 2008, TIMEZONE.COM

Hublot nije brand, koji je sa svojim prvim In House hronografskim kalibrom imao ultimativnu težnju za izdvajanjem od ostale konkurencije, jer tu ulogu savršeno ostvaruje svaki sat, koji dolazi iz Nyona. Dovoljno ga je samo postaviti ispod safirnog stakla sa obe strane i dopuniće spektakal. Krajem prve decenije 21. veka u modi su bili veliki satovi. Hublot Big Bang Unico sa prečnikom 45,5 mm i visinom 16,45 mm je bio jedan od trendsettera u visokom luksuznom razredu. Za takve dimenzije sata je bio potreban veliki mehanizam. Kalibar HUB 1242 je realizovan 2009 godine i sa prečnikom 30,0 mm i visinom 8,05 mm predstavlja idealnu sintezu sa kompletom Unico hronografa. Integrisan mehanizam na automatski pogon, sa column wheelom, frekvencijom 28.800 b/h, rezervom snage sa odličnih 72h je doneo patentiran sistem sa dva vertikalna kvačila. Ako me pitate, koji je kapital ovog patenta - iskreno ne vidim ga u ničemu posebnim osim u estetskom aspektu, jer njegova funkcija flybacka i reseta deluje kao i kod svakog dobrog strukturiranog column wheela sa jednim vertikalnim prenosnikom energije. HUB 1242 je takođe jedan od vrlo retkih hronografa, kod kojeg je column wheel postavljen na prednju stranu mehanizma (pozicija 6), pa je vidljiv na brojčaniku sata.
Pošto Hublot spada u raritetnog proizvođača, koji raspolaže sa vlastitim odeljenjem za oblaganje i premazivanje, u tom stilu je napravljena i dekoracija kalibra HUB1242. Stilizovani točkovi, umesto tradicionalne Ženevske šare, ploče i mostovi su peskareni, naći ćemo i mnoštvo mašinsko poliranih i ukošenih površina.
Trend smanjivanja satova je 2015 godine doneo novu verziju ovog hronografskog kalibra pod nazivom HUB1280. Visina je smanjena na 6,75m, što ga je dovelo u mogućnost ugrađivanja u novu Unico seriju sa kućištima prečnika 42,0 mm i 14,5 mm visine. Došlo je do nekih promena u strukutri, kod koje je kvačilo za sekunde oscilirajuće i podesivi sistem trenja hronografa pomoću krugličnih ležajeva.


Hublot 1242 unico 2009 - Watchcollectinglifestyle.com


HUBLOT BIG BANG UNICO HUB 1242 2009 CHRONO24.COM