Haifisch 23 - Moja kolekcija

[Al_Capone]

Odlican Grand Seiko, cestitke na prinovi kolega!

[Haifisch23]

Hvala kolega!

[Haifisch23]

Nakon objavljivanja članka Hrono(graf)holičar u ovoj temi, u više navrata sam dobijao pitanja, čiji se sažetak glasi: Kako to da Rolex na spada u sveto trojstvo časovničarstva (Patek Philippe, Vacheron Constantin i Audemars Piguet), koje sam više puta pomenuo u članku? Zar tako uticajan i moćan proizvođač kao što je Roleks ne predstavlja sam vrh časovničarstva?

U članku sam se više puta dotakao činjenica za takvo nešto ali ipak možemo još malo da se udubimo u ovu vrlo osetljivu i uvek vruću tematiku.

Kao prvo, moraćemo da se vratimo daleko nazad, odnosno na početak onoga, što nas je dovelo u ovaj, ako mogu to tako nazvati - hobi i na ono što sam više puta ispostavljao i što je skoro isto toliko puta naišlo na nerazumevanje pa čak i na uvređenost nekih kolega sa foruma. Ali mislim, da je vrlo važno, čak i možda najbitnije u ovoj našoj zajedničkoj posvećenosti i sadržava dve imenice: korisnik i ljubitelj.
Zamislimo neku pravu liniju sa početkom odnosno vrednošću 0 i nekim imaginarnim krajem, kojeg bi mogli označiti sa vrednošću 100. Sada se možemo setiti, kako smo došli do ovoga, gde se nalazimo danas. Ili smo kupili sat, jer nam je bio potreban ili smo ga dobili kao poklon ili u nasleđe…nije toliko bitno ali je važno, da predstavlja početak puta. U najviše slučajeva se radilo o kvarčnom ili low budget mehaničkom satu, koji nas je svojim izgledom i funkcionalnošću zaintigrirao i probudio znatiželju. Sledi opšta horološka evolucija pojedinca. Traženje informacija o modelu, njegovom stvaraocu, način njegovog rada (kvarc, ručno navijanje, automatski pogon), skupljanje detaljnijih informacija o drugim proizvođačima, upoznavanje sa horološkom scenom, njenom delatnošću, istorijom…….Uglavnom, primarna uloga sata se iz sprave za prikazivanje vremena sve više širi u spravu za merenje vremena. Polako, sat nije više samo deo garderobe sa korisnim svojstvom čitanja vremena, nego sve više postajemo svesni, da ta sprava i meri vreme, koje nam prikazuje. ŠTA i KOLIKO postaje sve manje važno i u prvi plan stupa KAKO.
Zato, neka normalna horološka evolucija pojedinca ide u smeru: kvarc – mehanika. Taj KAKO postaje presudan i ima sposobonost, da nas u potpunosti op(i)čini. Više nismo samo korisnik sat(ov)a, nego sve više postajemo ljubitelj. Na gore pomenutoj zamišljenoj liniji se sa tačke 0 pomeramo prema imaginarnoj vrednosti 100 i sve više pokušavamo da ujedinimo ta dva pojma (u prevodu: da opravdamo razlog za kupovinu još jednog i još jednog i još jednog sata…..) i dostignemo polovinu puta. Zašto polovinu? Jer pod pojmom ljubitelj ne smatram nekoga, koji je samo naklonjen ovom hobiju, zato što mu se satovi strašno sviđaju, pa je napravio sopstvenu kolekciju, koju ponosno pokazuje, nego nekoga čija ljubav prema horologiji predstavlja nepresušni izvor akcija, koje će poduzeti, da bi se domogao novih spoznanja i znanja, žrtvujući svaki trenutak slobodnog vremena i sebi uskratiti mnogo toga, da bi što dublje ušao u materiju. Iako je dobra vest, da se na toj liniji možemo pomerati levo desno, što znači, da u nekom trenutku u pojedincu može prevladati korisnik, kod ljubitelja u punom smislu značenja te reči, takvi momenti ne postoje. Tačka spajanja emocije i racia je uvek blizu 100.

Sada, kada smo prešli u segment mehaničkih satova, mogu da se vratim na ono što sam takođe više puta napomenuo u temi Hrono(graf)holičar. Danas, preko 95 % mehaničkih satova, predstavlja luksuznu robu. Bez obzira, da li se radi o satu od 1.000 € ili 100.000 €. Jedna od najbitnijih definicija luksuza je to, da se ne kupuje zbog primarne potrebe. Nešto što nije potrebno, ali se želi. Zbog toga je danas mehanički sat luksuzni sat. Ali šta definiše luksuzni sat? Nalijmo sebi čistog vina i priznajmo da je to osećaj posedovanja određenog sata ili sata određenog proizvođača, koji prevazilazi njegovu stvarnu upotrebnu vrednost. Kada osećaj raskoša nadvlada njegovu realnu funkcionalnost.

Pojam luksuz možemo slobodno raširiti na ultra luksuz a njegova osobina je osim toga, što ne predstavlja primarnu potrebu, to što je veoma teško dostupan, pa zato imamo takav cenovni raspon unutar segmenta. Ako gore navedeno stavim pod zajednički imenilac, mogu da upotrebim samo jednu reč: Prestiž.
To je reč koju mnogi ne podnose ali u časovničarstvu je neizostavna i iza nje stoje nesporne činjenice. Pa da pogledamo, zašto su neki mehanički satovi skupi, a neki manje skupi.

Šta određuje status pojedinačnog horološkog entiteta, odnosno šta čini Prestiž?

Na prvom mestu su svakako Znanje i Inovativnost, koji dovode do Doprinosa časovničarskoj industriji i direktnog Uticaja na nju, a ujedno predstavljaju temelj izgradnje Tradicije. Uz sve ovo, ne treba zanemariti još jednu izuzetno važnu osobinu – Originalnost.

Prvi kriterijum koji moramo uzeti u obzir jeste da li se radu o Proizvođaču satova ili Sastavljaču satova. Ovaj prvi kriterijum se odnosi na ono što je srce i mozak sata - mehanizam. Stoga je svojstvo subjekta, da li ima sposobnost i znanje da samostalno proizvede mehanizam, najvažniji i odlučujući faktor koji ga definiše na časovničarskoj sceni. Proizvođač je horološki subjekat, koji dizajnira, razvija, proizvodi i ugrađuje mehanizme u sopstvene satove, dok je Sastavljač subjekat za izradu satova koji kupuje ebauche ili unapred sastavljene mehanizme od drugih i ugrađuje ih u satove koji nose njegovo ime.
Proizvodnja satova se sastoji od sledećih faza:
T0 – Dizajn (arhitektura), razvoj mehanizma i izrada komponenti za mehanizam
T1 - Sastavljanje komponenti u mehanizam
T2 - ugradnja mehanizma u kućište, ugradnja brojčanika i postavljanje ruku na njega
T3 - Postavljanje narukvice
T4 - Graviranje, dorada, dokumentacija
Proizvođači svih 5 faza sprovode sami, a Sastavljači u nekim i izuzetno retkim slučajevima počinju sa fazom T1, a u 99% slučajeva deluju u fazama od T2 do T4.

Kakva je ogromna razlika između Proizvođača i Sastavljača svedoči niz od 21 ili 22 operacije, koje moraju poduzeti Proizvođači i od kojih su pošteđeni Sastavljači satova. Da ne ulazim u svaku posebno, jer bi zauzelo previše mesta, samo ću ih nabrojati:

1. Nastanak ideje za mehanizam
2. Definiranje tehničke koncepcije za izradu mehanizma
3. Izrada prototipa mehanizma
4. Laboratorijsko testiranje prototipa
5. Izrada metodolgijskih postupaka za izradu novog mehanizma
6. Inžinjerning oruđa potrebnih za izradu novog mehanizma
7. CNC 1 (izrada i graviranje osnovne ploče kalibra)
8. De-burring (proces alatnog uklanjanja ivica sa osnovne ploče)
9. Peskarenje i hemijska ili mehanička trovalizacije osnovne ploče mehanizma
10. CNC 2 (dorada osnovnih ploča preko sistema transportizacije sa više CNC mašina)
11. T-Zero (mašinsko postavljanje umetnih rubina i mostova, kao i ručno postavljanje delikatnih komponenata, koje nije moguće automatizirati)
12. Wire Erosion (mašinska obrada električnim praznenjem – izrada komponenti koje zahtevaju najveći stepen tolerancije)
13. Presovanje, štancanje, kovanje, štampanje određenih komponenti mehanizma
14. Mašinsko finiširanje komponenti mehanizma (dijamantsko sečenje pod uglom, izrada Ženevske šare, kružno zrnjenje, satiniranje)
15. Ručno finiširanje mehanizma
16. Galvanizacija
17. Profiliranje (struženje, sečenje navoja, glodanje, bušenje) komponenti
18. Izrada i ručno montiranje nemirnica
19. Izrada i ručno montiranje zupčanika i kinetičkog sklopa
20. Izrada i ručno monitranje zaskočnog mehanizma
21. T-1: konačna montaža komponenata u mehanizam
22. CLA – završna kontrola i testiranje rada mehanizma

Već samo čitanje nabrojenog, bez upuštanja u svaki pojedini proces, koji je sačinjen od mnoštva podoperacija jasno ističe bledolikost i horološku beznačajnost Sellita manekena i ljubimaca raznih foruma, koji se odazivaju na Sinn, Oris ili Fortis. Iako odlično izvršavaju svoje korisničko poslansvo i ispunjavaju široke kriterijume fizičke atraktivnosti, njihov učinak na ljubitelja satova je jednak onome, koji ima slika mrtve prirode sa zida na zalutalu pčelu u istoj prostoriji. O Seiku 5 ili Vostoku Amfibiji se može napisati više horoloških slatkiša nego o ukupnom opusu sastavljenih rezultata pomenute trojke uprkos činjenici, da je pojedini japansko-ruski primerak potpuni krš u odnosu na nemačko-švajcarski generički instant.

Faze T0 - T4 su jedan od ključnih faktora za razlikovanje horoloških subjekata. Ali to nije sve. Razlikuju se i po tome da li sami prave kućišta, brojčanike i narukvice. Ostali elementi sata (veštački rubini za mehanizme, kazaljke, staklo, zaptivke) ovde ne pominjem, jer nema proizvođača koji sve pravi sam (najbliži tome je Cartier). Stoga se proizvođač, koji proizvodi više od 90% komponenti za mehanizam, kućišta, brojčanike i narukvice, može pohvaliti laskavom titulom vertikalno integrisanog proizvođača, kao što su:

Patek Philippe, Vacheron Constantin, Audemars Piguet, Bulgari, JLC, Rolex, Girard Perregaux, Grand Seiko, Cartier, Piaget, Franck Muller, Montblanc, Chopard, Tag Heuer, Nomos, Maurice Lacroix, Hublot (samo keramička kućišta, čelična nabavljaju od Tag Heuera),
Proizvođači, koji sami proizvode mehanizme i brojčanike: A. Lange & Sohne, Breguet, Blancpain, Bovet, Ulysse Nardin.

Proizvođači koji sami proizvode mehanizme i kućišta, ali ne i brojčanike: IWC i Zenith.

Ako nekome među navedenima nedostaju imena poput Omega, Breitling, Panerai. Oni sami proizvode samo mehanizme, dok je ostalo outsource, prvenstveno unutar grupacija (Omega, Panerai), dok je kod Breitlinga pitanje godina ili meseci, kada će postati vlasnik dugogodišnjih partnera iz Porrentruja (kućišta), La Loclea (narukvica) i La Chaux De Fondsa (brojčanika).

Iz izloženog smo videli sličnosti između Rolexa i velike trojke a sada je vreme da se upustimo u ono što ih razlikuje i time dođemo do rezultata na pitanje, koje je pokrenulo ovaj članak.

Odgovor ide u dva pravca.

Prvi je prisutan od samog početka postojanja sva četiri entiteta. Sa sigurnošću mogu reći da su to dva potpuno različita pristupa u industriji. Dok su Patek, Vacheron i Audemars uvek uveliko odstupali od proseka na sceni, pri čemu je skoro svaki proizvod ostavljao utisak božanstvene nedostupnosti prosečnom kupcu, Rolex je naprotiv, uvek podizao taj prosek na viši nivo i ostao u rangu bližeg ili malo daljeg dometa tom istom kupcu. Dok su se prva tri isticala najtežim časovnim komplikacijama, kao što su Grande Complications, Minutni-Petminutni-Polučetvrtinski i Četvrtinski repetitori, godišnji i večiti kalendari, svemirske komplikacije, tourbilloni i split second hronografi, neprestano šaljući poruku sceni: Zaustavite Zemlju - Mi izlazimo, Rolex je samo jednom prošetao rajskim livadama sa Split Second (Rattraparante) hronografom, a i to sa kalibrom Valjoux 55. Sa druge strane, on je neprestano slao poruku tržištu: Nema potrebe za zaustavljanjem Zemlje - Ja sam tu. Kako? Ponudio je nešto što je kvalitetno i pre svega korisno u svakodnevnom životu. Vodootporno kućište (Oyster) 1926 godine, rotor za samonavijanje sata (u suštini prvi pravi sat sa automatskim navijanjem - Perpetual) 1931. godine, te pretvarajući profesionalne satove u svakodnevnog pratioca vlasnika (Explorer, Submariner, GMT, Milgauss).
Uz sve to, najbolje je znao da ugasi žeđ za onim što je u suštini najprimarniji zadatak sata: što preciznije merenje vremena i time ušao u srca i razum najšireg dela nešto zahtevnijeg dela tržišta. Rolex je bio prvi proizvođač u istoriji, koji je svoje satove označavao sa nazivom Chronometre. Sa time je počeo 1927 godine. Onda su to radili i ostali ali je problem bio u tome, što su se služili internim testiranjima i hronometar statusom su titulirali sve satove, koji su po njihovim internim specifikacijama dostizali permanentnu preciznost na duži period. To je rezultiralo, da su i mehanizmi, koji su imali odstupanja i oko +-45 sec/d označivani kao Chronometre. Pošto je Rolex bio prvi i jedini, koji je redovna testiranja vršio kod vanjskih mernih institucija, u to vreme kod Key Observatory iz Londona, 1937 godine počinje satove opremljati sa nazivom Officially Certified Chronometre. Naime, u periodu od 1927 do 1950 godine, od svih izdanih hronometara švajcarskim proizvođačima sa strane zvaničnih mernih institucija, 90 % su činili Rolex kalibri.
1951 godine, Švajcarski časovničarski savez dolazi pameti i donosi zakon, na osnovu kojeg se satovi mogu tretirati kao hronometar samo u slučaju, da su testirani kod ovlaštenih institucija - to su bile švajcarski opservatorijum u Neuchatelu, opservatorijum u Ženevi, opservatorijum u La Locleu, francuski opservatorijum u Besanconu i londonski Key opservatorijum.
Slika se nije značajnije promenila ni danas. Sveta trojica je izoštrila kriterijume preciznosti, posebno Patek ali je Rolex i dalje sa najoštrijim kriterijumom u industriji, Superlative Chronometrom (+2-2 sec/d), te kao jedini sa kontrolom preciznosti mehanizma pre i nakon ugradnje u sat i dalje nedodirljiv. Rolex je još uvek u potpunosti fokusiran na funkcionalnost svojih proizvoda, dok su VC, AP i PP ostali verni ekskluzivnosti i težini komplikacija. Npr. – jedno od novijih izdanja Patek Philippe Weekly Calendar je doneo 8 patenta na kalibru, iako je reč o entry levelu proizvođača.

Drugi deo odgovora ćemo potražiti u segmentu časovničarstva, koji je najteže dokučiv, shvatljiv i za mnoge neprihvatljiv. Preći ćemo na lepotu. Ne, nećemo pričati o tome, da li je Real Madrid bolji od Liverpoola zato što ima lepše dresove, što znači, da nećemo pričati o narukvicama, kućištima i brojčanicima. Govorićemo o lepoti igre. Opet ćemo ući u srce i mozak svakog sata – mehanizam. Govorićemo o finišu.

Milion puta smo se sreli sa izrazom Fine Watchmaking – Fino časovničarstvo. Ko je pratio radove Audemars Pigueta, Vacheron Constantina i Patek Philippa, zna da je ovaj izraz već sastavni deo njihove lične identifikacije.
Rolex i Fine Watchmaking – Ne. To svakako nije prirodna veza. Što bi rekao Džoni Štulić – krivo srastanje.

Osnovne stvari o istorijatu i razvoju konačne obrade mehanizama u časovničarstvu sam već opisao u članku Hrono(graf)holičar a ovde ću pokušati da se detaljnije osvrnem na tu tematiku.

Zašto se završnoj obradi u modernom časovničarstvu još uvek posvećuje takva pažnja? Na prvom mestu je estetika a jedan mali deo odgovora odlazi i na funkcionalnost.

Šrafovi se u najvećoj meri prave od čelika, ali su učestali i oni od zlata, platine i titanijuma. Glava zavrtnja je posebno vidljiva u mehanizmu i moraće da bude polirana, a ponekad čak i zakošena oko oboda i iskošena u utoru. Postoji nekoliko metoda za poliranje šrafova od namakanja u posudi sa agensima za poliranje do elektropoliranja (pri čemu električna struja ulazi u grube delove), poliranja četkom gde se šrafovi poliraju na pločama i mašinskog poliranja pomoću brusnog kola ili diska. Takođe je moguće potpuno ručno polirati šrafove koristeći turpije, dijamantsku pastu, brusilice, Dugussit kamenje i strugove za besprekoran rezultat. Neki šrafovi su takođe plavljeni zagrevanjem na preko 290°C u estetske svrhe, ali i da bi se obezbedio odličan tretman protiv korozije.

Točkovi se tradicionalno proizvode glodanjem ili štancanjem i imaju delove izdubljene da bi bili lakši. Najčešće točkovi imaju pet krakova od centra i njihovi zupci se prave pomoću grelne ploče nakon mašinske obrade ili štancanja. Kvalitet je veoma visok i ne mora biti potrebna dorada osim ako nisu namenjeni za ultra vrhunske kalibre. Da biste doradili točak do najvišeg nivoa, njegovi krakovi će biti ukošeni, delovi koji se spuštaju - polirani, lica peskarena, a zatim obrađena metodom kružnog zrnjena ili tzv brušenjem u obliku sunčanih zraka. Neki točkovi su takođe galvanizovani niklom, rodijumom ili zlatom iz estetskih razloga, a takođe i da bi se sprečilo tamnjenje delova od mesinga.

Zupčanici i osovine su uglavnom napravljeni od čelika. Proizvode se na mašini za struganje profila pre nego što se očvrsnu, a zatim temperiraju (vraćaju se na potreban stepen očvršćavanja u Vickersu). Svi delovi su zatim brušeni, što ima i funkcionalnu i estetsku ulogu. Poliranje smanjuje trenje, poboljšava prenos sile i proizvodi svetlosni efekat. Tradicionalna metoda brušenja koristi poseban alat na luku koji će glancati komad dok se ne postigne potrebna dimenzija i kvalitet poliranja. U vrhunskim kalibrima, čak i zupci zupčanika će biti polirani korišćenjem mekog drvenog diska napravljenog od drveta kruške i obloženog veoma finom mešavinom za poliranje.


Sa šatona, udubljenja i izbočina je neophodno uklanjanje svih neravnina ili ostataka metala za dobro funkcionisanje mehanizma. Savršeno dovršen i poliran šaton, na primer, može da reflektuje svetlost oko sintetičkog rubina, poboljšavajući njegovu lepotu i omogućavajući časovničaru da bolje vidi da li je prisutna prava količina ulja.

Bilo koja vrsta završne obrade mehanizma se može uraditi industrijskim, poluindustrijskim ili ručnim načinom. I to je ono što pravi presudnu razliku između horoloških etinteta.
Da bi što bolje shvatili ovaj sve važniji segment modernog časovničarstva, pogledaćemo najučestalije tehnike dekoracije odnosno završne obrade ili ako hoćete finiširanja mehanizama.

Guilloche – radi se o drevnoj tehnici graviranja koja urezuje ravne linije ili krivine na brojčaniku sata, kućištu, mehanizmu ili drugoj komponenti. Ručni giljoš je jedna od najcenjenijih tehnika jer se kreira ručno pomoću tradicionalne mašine za okretanje motora koja uklanja materijal pomoću alata za struganje. Teškoću predstavlja održavanje željene dubine graviranja i očuvanje konstantnog kontakta između alata i metala, kojim se stvara savršena linija. Trenutni gubitak pažnje može biti fatalan. Industrijsko giljoširanje pod visokim pritiskom stvara uzorke koji se praktično ne razlikuju od ručno napravljenih giljoša osim ako se ne pogledaju pod lupom, znajući šta treba tražiti. Ručno rađeni giljoš gravira metal, ostavljajući oštru ivicu koja hvata svetlost i privlači pogled. Štancani giljoš ne pravi baš oštar greben, tako da ne upada u oči na isti način. Breguet ima jedno od najimpresivnijih odeljenja za giljoširanje sa brojnim giljošerima koji rade na nizu originalnih mašina, koje datiraju u doba pre 1920 godine.

Breguet Guilloche Rotor – Foto: Breguet.com

Graviranje mostova i komponenti mehanizama je još jedna drevna tehnika, koja je bila izuzetno popularna u džepnim satovima, koji nisu bili vodootporni i prašina, koja je prodrla u mehanizam je često stvarala probleme. Pošto ručno izrađeno graviranje pravi grube ivice na dnu žlebova, stvoreno je idealno mesto za privlačenje neželjenih čestica. Časovničari su spojili prijatno sa korisnim, pa su ujedno dubokim gravurama vešto ukrasili unutrašnjost sata.

Danas se mnogi mehanizmi graviraju pomoću CNC mašina, hemikalija, pantograf mašinama (koje kopiraju sa šablona) ili laserskom tehnologijom. Ručno izrađeno graviranje se postiže pravljenjem crteža na metalu pomoću pisača, a zatim graver uklanja materijal tako što će napraviti rezove u metal sa različitim alatima koji se kreću od skalpera nalik na sečivo do gravera sa ravnim ivicama. Gudo Papi tvrdi: »Ako pogledate ručno graviranje izbliza, svaka linija sadrži podrhtavanje, ali upravo te nesavršenosti hvataju svetlost i stvaraju efekat kaleidoskopa – u poređenju sa mašinskim graviranjem koje je dosadno i nema sjaja“.

Vacheron Constantin – primerak ručnog graviranja mehanizma Foto: Vacheronconstantin.com

Ženevska šara je nastala oko 1880 godine u Ženevi a njen prvobitan cilj uz ukrašivanje mehanizma je bio prikrivanje ogrebotina ili nepravilnosti na komponentama. Danas se izvodi automatskim putem preko CNC mašina, puno ređe poluautomaskim načinom sa posebnim mašinama vođenim rukom majstora i u izuzetno retkim prilikama ručnim načinom. Najveći majstor ove veštine je Phillipe Dufour, koji ručno stvara fine zakrivljene linije na površini sa učinkom 3D efekta odnosno iluzorne dubine. Međutim, površina je potpuno ravna. Ženevska šara stvorena poluautomaskim ili automatskim mašinama je i u stvarnosti hrapava odnosno pod prstima se mogu osetiti uzidignuti i spušteni delovi površine.

Philippe Dufour Simplicity Ženevska Šara Izvor: Revolutionwatch.Com

Perlage ili Kružno zrno (Circular Graining) – nastanak ove tehnike je bio više praktične prirode, kada su časovničari došli do zaključka, da reljefni kružni oblik na osnovnoj ploči na sebe uspešnije privlači čestice prašine od ugraviranih žlebova. Pošto su fine kružne linije pridonele estetiki mehanizma, proširile su se i na točkove vrhunskih kalibara. Ako poređenje ima smisao, cenjenije su kružne linije manjeg obima odnosno veći broj krugova. Ozbiljnost proizvođača ovom pristupu se može prepoznati i po tome, da li je ploča obrađena ovom tehnikom i na delovima, koji nisu vidljivi odnosno čak i tamo, gde je ploča prekrivena drugim komponentama. Malo je savremenih mašina koje mogu da izvedu ovu vrstu dekoracije, jer su izuzetno skupe. Većina radova se obavlja takozvanom stippling mašinom sa abrazivnom podlogom, koja će označiti površinu kružnim linijama. Ova završna obrada je jedna od retkih, koja nije u potpunosti automatizovana i obično je potrebna ruka časovničara za primenu kružnog zrna. Najveći majstor ove tehnike je Vacheron Constantin, koji nanosi preko 1500 krugova u potpuno jednakim redovima. Pošto kao i za druge tehnike ukrašavanja ne postoji posebno školovanje, Vacheron za svoje zaposlene održava kurs na kome izučavanje traje 18 meseci.

Perlage Vacheron Constantin – Vacheronconstantin.com

Sunray četkanje (Sunray brushing) - Ova tehnika rezultira linijama koje zrače iz centralne tačke, slično sunčevim zracima. Realizuje se pomoću brusnog točka koji povlači prave linije preko metala od centra.

Sunray brushing - foto: Circuitousroot.com

Puženje (Snailing) - Puženje je slično tehnici Sunray četkanja, ali sa spiralnim linijama koje izlaze iz centra, umesto pravih linija. Za završnu obradu komponente, časovničari koriste malu rotirajuću tubu sa abrazivnom ivicom, koja preklapa komponentu van centra. Majstor zatim ručno dodiruje abrazivnu površinu na deo kako bi proizveo karakteristične spirale u obliku puževe kućice. Važno je napomenuti da se površina komponente, koja se obrađuje takođe rotira, ali u suprotnom smeru. Na taj način spirale formiraju obrazac u kružnoj traci.

Snailing – Foto: Nomos.com

Zrcalno poliranje (Mirror/Black polishing) – reč je o tehnici u kojoj je komponenta toliko polirana da izgleda kao ogledalo. Takođe se naziva crno poliranje, pošto delovi takođe mogu izgledati crni. Ova vrsta poliranja je potpuno ravna; kristalni vrhovi površine metala se otkidaju i guraju nadole drobljenjem, stvarajući savršeno ravnu površinu. Ova ravnost reflektuje svetlost u jednom jedinstvenom pravcu, u zavisnosti od toga na koji način je komad okrenut. Komponenta može izgledati crno, sivo ili belo i kada se ugradi u mehanizam, daje efekat kaleidoskopa. Da bi se postigao ovaj učinak, potrebna je veoma duga obrada. Savremene metode uključuju upotrebu mašina sa rotirajućim abrazivnim diskom ali nijedna nije ni blizu rezultata ručnog poliranja. Turbilon most će biti pripremljen korišćenjem gore navedenih metoda, a zatim ručno trljan izuzetno finim abrazivima na cink ploči koja je potpuno ravna. Postupak traje oko dva sata i most će biti sastavljen odmah nakon toga, kako bi se izbegle ogrebotine.

Zrcalno polirani šrafovi ALS – Foto: A. Lange & Sohne

Došli smo do one najdelikatnije metode – tamo gde se poskliznu najveći i tamo gde mali postaju veliki – Ukošavanje (Angliranje, Beveling, Chamfering) - reč je o procesu ukošavanja ivice komponente, između gornje površine i bočnih strana pod uglom od 45 stepeni, stvarajući ivicu i kosinu. Ovaj postupak uklanja neravnine i hrapavost nakon procesa obrade, što može biti štetno za nesmetan rad mehanizma. Kvlitetno zakošeni komad povećava lepotu same komponente naglašavajući ivicu i takođe pomaže da se reflektuje svetlost unutar mehanizma i smanji korozija.

Metode angliranja, koje se danas koriste su industrijske, štancanje i ručno.

Štancanje je proces koji se sprovodi već više od tri veka, pri čemu presa odštampava komponente. Ovom metodom se mogu napraviti ukošeni delovi. Rezultati su odlični, nije potrebno posebno iskustvo ali je primetno odsustvo visokog stepena konačnog utiska na posmatrača. Osim toga, presovanje ne donosi vrlo niska odstupanja pri izradi komponenti, koja su potrebna u modernim mehanizmima.

Industrijska metoda se postiže korišćenjem CNC mašine i savršena je za serijsku proizvodnju. Uglovi su čisti, ali mašine ne mogu da dosegnu unutrašnje uglove koje treba završiti ručno. CNC mašina može napraviti savršen rez oko komponente, koji se nakon toga može polirati mašinom ili ručno, ali pošto je alat za sečenje kao mala okrugla turpija, ne može napraviti oštar unutrašnji ugao. Mašine ne mogu da završe komponente sata tako fino kao ljudska ruka, jer su tehnološko ograničene u tom smislu, da se njihov alat za glodanje i poliranje okreće rotirajući velikom brzinom. Rotaciono kretanje mašina znači da se male vertikalne linije mogu videti na bilo kom mašinski poliranom uglu a ujedno rotacioni alat ne može polirati oštar unutrašnji ugao. Suprotno od toga, čovečja ruka ima sposobnost recipročnog kretanja napred-nazad i samo takav dodir nudi najbolju završnu obradu komponente. Sve ovo je razlog, da je većina mehanizama čak i najprestižnijih brendova dizajnirana na takav način, da se izbegnu oštri unutrašnji i spoljašnji uglovi. To je zbog toga, da mogu izvršiti ugaonu završnu obradu pomoću električnog alata sa nazivom Touret, koji izgleda kao električna četkica za zube.

Ručno ukošavanje je tehnika koja oduzima mnogo vremena i za koju je potrebno najmanje godinu dana da se nauči. Ne postoje škole koje podučavaju angliranje i kompanije su prepuštene same sebi, da vrše obuku na svojim zaposlenicima. Ukošavanje je moguće u potpunosti izraditi ručno pomoću bufova, turpija i drvenih štapića ili uz pomoć struga za poliranje. Oba zahtevaju izuzetnu spretnost, posebno kada radite sa strugom za poliranje koja može vrlo brzo ukloniti materijal. Izazove predstavlja pravljenje jednake ivice celom dužinom linije (bez tanjih ili debljih delova ruba) i takođe obezbeđvianje, da je veličina ukošenosti na jednom elementu jednaka na susednoj i obližnjim komponentama.
Pored ukošavanja, majstor će usavršiti unutrašnje, spoljašnje i zaobljene uglove. Zaobljeni ugao je zaglađen pod uglom skošenja, što je najlakši tip zakošenja. Spoljašnji uglovi su mesto gde se dve kosine susreću na uglu a najteži su unutrašnji uglovi. Zašto?
U oštrom unutrašnjim uglu je veoma teško turpijati i polirati kraj jedne linije kraka bez negativnog obeležavanja početka sledećeg kraka. I pošto je ove unutrašnje uglove tako teško napraviti ručno, oni su namerno uključeni u ručno dovršene mehanizme da bi se istakla veština časovničara.

Foto: Quill & Pad

Primer anglaža sa oštrim unutrašnjim uglovima Voutilainen Observatorie – Foto: Quill & Pad

Primer dizajniranja mehanizma bez oštrih unutrašnjih uglova Pate Philippe 324 Calatrava – Foto PatekPhilippe.com

Iz napisanog se može naslutiti, da je i takozvano Fino časovničarstvo veoma širok pojam i da se u tom segmentu mogu i te kako lomiti koplja. Razlog je u tome, što ovde dolazi do susreta odnosno preplitanja industrije i butika. Tradicije i modernizma.
Pravi tradicionalan pristup je sačinjen od toga, da uzmete komponentu u ruke i zaključite njenu bočnu stranu. Zatim turpijom izvršite ukošavanje a tragove turpijanja polirate alatom za poliranje kamena. Tome sleduje završno progresivno poliranje finijim abrazivima i završava se sa komadom drveta encijana prekrivenim dijamantskom pastom.

Gde je ovde sveta trojica? Patek Philippe sa 1200 zaposlenih i 50.000 satova godišnje proizvodnje, Audmars Piguet sa 2.000 zaposlenih i 45.000 satova godišnje proizvodnje i Vacheron Constantin sa 900 zaposlenih i 26.000 satova godišnje proizvodnje. Čista industrija. Da li ovde uopšte možemo upotrebiti reč tradicija? Svakako ali u vrlo malom i najvišem kvalitetnom razredu njihove produkcije. U najvećem delu u onom, gde sam naveo, da se oni po težini komplikacija razlikuju (uzdižu) od Rolexa.
U njihovom entry i pretežnom delu srednjeg cenovnog razreda ćete takođe naći savršeno zaključene mehanizme – ali to ne znači, da je njihov finiš u celini rezultat ručnog rada. Dobićete i ruke ali u kombinaciji sa poluatomatikom i automatikom. Upravo gore postavljena fotografija mehanizma Patekove Calatrave sasvim jasno ukazuje na to.

Najveći problem predstavlja činjenica, da ni sama struka nije sasvim saglasna, gde počinje ili završava ručni rad. Izrazit primer je upotreba već navedenog oruđa Touret, koje se upotrebljava za ugaonu završnu obradu. Radi na struju i vođeno je rukom majstora. Sudeći prema odgovoru potencijalnom kupcu, koji se našao u javnosti, Patek Philippe ga smatra delom ručne obrade:

Dear Sir,

We thank you very much for your interest in our products.

Please note that „the Geneva stripes „ on the watch model 5167A are semi-automatic, which means by machine with the assistance of an operator.

Here are some others «Hand finishing » that we can find on a watch Ref. 5167 :

· Circular graining on the base plate : by hand
· Smoothing down (decoration on the back of the bridges)
· Chamfering by hand
· Sinking of the holes
· Polishing of the teeth of the wheels
· Polishing the pivots end
· Circular satin finish

Yours faithfully,

Patek Philippe SA
Commercial Dept.

Reč je o modelu Aquanaut i kalibru 26-330 SC, istom onom, koji pokreće i Nautilus.

Fotografija ivice mosta:

Vidljive su vertikalne linije, koje su rezultat poliranja mašinom odnosno touretom. Osim činjenice, da je mehanizam u osnovi ugrađen u entry razred proizvođača, potrebno je ispostaviti činjenicu, koja je većem delu teško shvatljiva i koja je predmet kulture nošenja satova. Finiš mehanizma mora biti u potpunoj harmoniji sa prirodom sata kojeg pokreće. Staviti top level finiširan mehanizam u sportski ili tool sat je isto kao doći na novogodišnji koncert Bečke filharmonije sa kupaćim gaćama na sebi i obuven u patike. Nije sve na strani proizvođača. Puno toga je i na suprotnoj strani. Ponekad je potrebno znati nositi sat i to zaslužiti a ne samo kupiti ga.

Touret nije izmislio Patek Philippe. To oruđe je sastavni deo kompletnog ultraluskuznog razreda, pa čak i onoga, koji u industriji važi za najposvećenijeg finišu svojih kalibara – A. Lange & Sohne-u. Sličan finiš ćete naći i u linijama Saxonia, 1815 i Langematik uz neophodnu činjenicu, da ovaj proizvođač za proizvodnju komponenti upotrebljava takozvano nemačko srebro, koje je smesa bakra, nikla i cinka, koja je meka i prilično lakša za obradu od klasičnog švajcarskog pristupa, koji koristi mesing obložen rodijumom, koji je znatno tvrđi. Čak i najveći, Philippe Dufour koristi nemačko srebro baš iz istog razloga kao i Lange a pri tome dodaje, da vremenom ova legura mnogo lepše patinira od mesinga&rodijuma.

Foto: WUS.com

I onda Patek Philippe, 2011 godine predstavlja novi kalibar 31-260 PS QL – Večiti kalendar sa mikrorotorom od platine i patentiranim novitetama od kojih zastaje dah. Ne bih ih sada opisivao, jer bi zauzele previše mesta ali brzo su se našli neki, koji su ignorisali tehnološki aspekt ovog mehanizma, nego su se koncentrisali na finiš mehanizma, koji pokreće sat u sadašnjoj vrednosti oko 100.000 €.

Foto: Quill & Pad

Traženje unutrašnjih oštrih uglova daje isti rezultat kao traženje duge u olujnoj noći. Sve je lepo zaobljeno, da možete dobiti vrtoglavicu zureći u njega. Pogled na mehanizam ne ostavlja senku sumnje, da je dizjaniran sa očiglednom namerom, da se omogući jednostavniji i brži način finiširanja ivica komponenti – pomoću toureta. Da li je ovim putem Patek Philippe odlučno definirao novu smer, kada je dve godine pre toga, nakon 123 godine članstva napustio standard Ženevski pečat (Geneve Seal) i uspostavio vlastiti Patek Philippe Seal? Thierry Stern je kao razlog napuštanja tradicionalnog standarda u kojem su tada pored njega bili i Vacheron Constantin, Chopard, Roger Dubois i Cartier, navodio arhaični kriterijum preciznosti, koji iznosi +- 1 minutu odstupanja u 7 dana. Patek Phillipe je vlastitim PP Seal-om trostruko unapredio maksimalno odstupanje vlastitih satova, koje sada iznosi -2 do +3 sec/dan i time se približio Rolexu na samo 1 sekundu.

Od tada su više puta javno pominjali krilaticu: Sve što ruka može bolje od mašine, mi ćemo to uraditi, ali gde mašina može pomoći ljudima jednako ili još bolje, nećemo se slepo držati tradicije. Činjenica je, da su nakon 2009 godine znatno povećali obim godišnje proizvodnje. Ipak, stepen zahteva Geneve Seala, koji se odnosi na finiš mehanizma nije značajno oštriji od PP Seala – jedan i drugi omogućavaju individualna prilagođavanja. Tako imamo primere, gde noviji PP mehanizmi nadmašuju one iz prošlosti ili suprotno. U svakom slučaju, verujem da je novi kalibar u smislu estetske zahtevnosti neke razočarao, ako ga na primer poredimo sa sličnim cenovnim razredom, hronografskim Patek Philippe CH27-70 odnosno prelepom Lemaniom 23-10.

Nakon ovoga, počele su se pojavljati sumnje u iskrenost ovog proizvođača. Ono što moram da napomenem, da nije reč o masovnom pojavu, jer je proces shvatanja i razumevanja koncepcije mehanizma u segmentu finiširanja vrlo kompleksan i u domenu je samo stručnog kadra i onog najposvećenijeg dela ljubiteljske javnosti.

Da li je Patek ovo vešto iskoristio?

Ne želim da napadam ili branim, želim samo da razumem. Svakako, da neko ko razmatra kupovinu sata takve vrednosti ima legitimno pravo očekivati, da će dobiti i advekatnu količinu ručnog rada vrhunskih stručnjaka uloženog u njega. Ipak, ne zaboravimo da ručno angliranje ne predstavlja ceo udeo ručnog rada, koji je uložen u sat Patek Philippa. Već i u gornjem odgovoru proizvođača potencijalnom kupcu, bili smo svedoci da i njegov puno niži cenovni razred sadržava znatan deo ručnog pristupa. Nije ni držanje toureta u rukama nešto, što bi dali radniku u prolazu ili nekome, ko dođe sa studentskog servisa, pa bi time znatno povećali obim proizvodnje i udovoljili potražnji tržišta, nego zahteva visok stepen veštine izvođača.

Tražiti iskrenost u današnjoj industriji može biti akt utopije. Kada je Patek Philippe 2006 godine u svoj mehanizam ugradio spiralu na bazi silicijuma Spiromax, to je na neki način predstavljalo kraj tradicije. Pogled na oštar unutrašnji ugao komponente u čijoj blizini se nalazi Spiromax mi poneki put deluje, kao kad bi na Venecijanske čamce ugradili turbo motore i onda turiste vozili na obilazak grada. Ubije se sva romantika. Iskrenost u najvišem kvalitetnom razredu se može naći kod Voutilainena, koji se kune na spiralu iz klasičnih materijala, te turpiju i abrazivnu kremu. Naravno, sa njim i kod ostalih predstavnika AHCI – ja, nezavisnih časovničara, kao što su Greubel Forsey, Andreas Strehler, Rexhepi, Laurent Ferrier, Akrivia, Romain Gauthier i drugi. Sve to uz advekatnu cenu, koja vrlo često na polju komplikacija nadvisuje najveća imena industrije.

Mislim, da je Patek na svoj radikalan način pokazao, da nema nameru da uđe u takmičenje sa ostalima, ko ima više oštrih uglova u mehanizmu i da je čak na neki način predvideo budućnost, jer samo je pitanje manjih jedinica vremena, kada će neko obelodaniti mašinu, koja će imati sposobnost recipročnih kretanja napred i nazad i tako u potpunosti zameniti turpiju u ruci čoveka. I da, ubeđen sem, da će i ostali predstavnici ultra luksuznog razreda industrije zagaziti u istu prtinu, koju je stvorio Patek. Sve je više oblina i kod drugih.

Da ne zaboravim. U svom najvišem cenovnom razredu, Patek otklanja svaku sumnju. Čak je i broj zaposlenih i obim godišnje proizvodnje komparativan onome što Voutialainen sa 24 saradnika proizvede – oko 50 satova.

Slično je i kod preostalih članova svete trojice, jedino sa tom razlikom, što ćete za nešto manje novca doći do približne količine ručnog rada uloženog u mehanizam.

Uvek, kada napišem ili negde pričitam taj izraz sveta trojica časovničarstva, dobijem manju grižnju savesti. Iako je on imaginaran, zauzeo je zaista čvrste pozicije na horološkoj sceni. Ali, da li je pravedno isticati samo Patek Philippe, Vacheron Constantin i Audemars Piguet i svesno potisnuti u drugi plan tako vrsnog proizvođača kakav je A. Lange & Sohne? Da li je došlo vreme, da konačno zabetoniramo izraz Big Four? I kada smo već kod A. Lange & Sohne, šta je sa takvim uporištem kakav je Jaeger-Le Coultre? Tu je onda i Breguet, koji ništa ne zaostaje, pa Blancpain?

Ne, možda još nije vreme. Prednost svete trojice je u tome, što je oduvek sa na sceni i oduvek u njenom samom vrhu. Iako A. Lange & Sohne u proseku postiže više stndarde od svete trojke, moramo uzeti u obzir, da mu nedostaje kilometraža. Ipak, svoj prvi kalibar u ručni sat ugrađuje tek 1994 godine.
Jaeger-LeColutre je vršnjak svete trojke i rekorder po broju kreiranih In House kalibara. Preko 1250. Ali baš tu se nalazi razlog, što je dobar deo prošlog veka blistao u tom segmentu, gde je mehanizmima opskrbljivao čak Pateka, Vacherona i Audemarsa ali je malo zanemario i sebe i tako p(ostao) član mainstreama sa jakim uticajem iza pozornice i znatno manjim na njoj. Osim toga i godišnja produkcija od 100.000 satova, od kojih su 2/3 u rangu jače ETA, predstavlja veliku kočnicu, koja sprečava proširenje svetog izraza.
O Breguetu kao robnoj znamki sam već pisao u članku Hrono(graf)holičar i tek kupovinom sa strane Swatch grupacije 1999 godine, ovaj akter postaje proizvođač u punom smislu tog značenja.
Blancpain je najstariji brend u današnjoj horologiji. Imao je konkretan put do 1932 godine a nakon smrti Frederica Blancpaina izlazi iz porodičnog vlasništva i time znatno pada u kvalitetu. Čak i najslavniji model Fifty Fathoms, nije nastao na domaćem dvorištu, nego je plod kupovine od frinscuskih časovničara Roberta Maloubiera i Clauda Riffauta, nakon toga što su bili odbijeni sa strane LIP-a i onda projekat ponudili prvoj kompaniji na švajcarskoj strani granice. Čak je i Lipov mehanizam LIP 23 neko vreme u početku pokretao ovaj legendarni diver. 1983 godine kupovinom firme sa strane Jean Clauda Bivera i Frederica Pigueta, Blancpain ponovo počinje da diše punim plućima ali tek pod okriljem Swatch Groupa od 1993 godine, polako postaje član najelitnijeg društva modernog časovničarstva.

I gde je Rolex u ovoj priči sa finiširanjem mehanizama?

Iako su njegovi mehanizmi sakriveni ispod klasičnog poklopca i nisu dostupni vanjskom pogledu, oni sadržavaju sve prethodno nabrojene vrste finiša. Uprkos činjenici, da Rolexovi kalibri nisu uskraćeni što se tiče atraktivnosti, tu se priča o njima završava, jer je njihova lepota rezultat cnc mašina i ostalog hardwarea, koji u po nekom slučaju biva vođen rukom čoveka ali to je još uvek daleko od upotrebe toureta.
Ipak, ne smemo smetnuti sa uma da i u razredu u koji spadaju Rolex, IWC, Omega, Breitling, Zenith i slični, takav način finiširanja zahteva određeni deo vremena i nosi izvestan trošak za proizvođača i time predstavlja napredan sistem u časovničarskoj produkciji.
U tom razredu moramo biti zadovoljni činjenicom, da značajan deo nastanka sata i priličan deo proizvodnje mehanizma čini ručni rad zaposlenika, koji se pre svega odnosi na vođenje raznih mašina i ručnu ugradnju kompenanta u mehanizam, kao i njegovo sastavljanje.

Rolex 3130 - Foto: Rolex.com

Sve to je ipak daleko od čarolija, koje priređuju članovi svete trojke (i nešto šire), pa tu i nastaje razlika u cenama i u horološkom ugledu.

Kao i u prvom delu i ovde možemo tražiti razlike u pristupu sceni (filozofiji) i dobiti bar deo odgovora, zašto Rolex (kao i pomenuti brendovi u njegovom razredu) ne upotrebljavaju ručni način finiširanja. Pretežan deo njihovog proizvodnog segmenta predstavljaju diveri, rally hronografi, piloti, čija je primarna osobina robustnost i Fino časovničarstvo tu nema šta da traži.

Ali vratiću se na početak ovog članka i u sebi ponovo probuditi korisnika i pomaknuti se na zamišljenoj liniji prema sredini pa ću postaviti par pitanja.

Da li je Rolex slabiji sat, jer su njegovi mostovi anglirani sa cnc mašinom? Nije.
Da li je Rolex slabiji sat, jer su njegovi šatoni samo visoko polirani pomoću mašine a ne zrcalno polirani rukama spretnog majstora? Nije.
Da li je Rolex slabiji sat jer je njegov kinetički sklop poliran i brušen hemijskim procesom umesto specijalnim oruđem vođenim rukom majstora? Nije.
Da li industrijski način proizvodnje satova daje kvalitetno lošije satove od Finog časovničarstva i da li Fino časovničarstvo automatsko znači kvalitetniji sat? Ne i ne.
Pa zašto sva ova fama i galama oko Finog časovničarstva i da li to oni rade samo zato da rade i tako opravdaju astronomske cene svojih satova?
Ovo je najverovatnije najteži deo shvatanja najvišeg stepena časovničarstva a odgovor je prilično jednostavan: Izuzetan mehanizam mora sadržavati lični potpis njegovog stvaraoca. Fokus je na izrazu: lični. Časovničarstvo je na kraju krajeva sastavljeno iz ljudi i najlepši plodovi moraju u sebi sadržavati uočljiv trag homo sapiensa. To je razlog, zašto ljubitelji (ne samo investitori) odvajaju ogromne sume za takve satove.

Uvek kažemo da je časovničarstvo kombinacija tehnike, nauke i umetnosti. Samo u najvišem stepenu časovničarstva ova tvrdnja u potpunosti odgovara izrečenom i to se odražava preko odlično i ukusno finiširanog mehanizma.

Najupućeniji tvrde, da mehanizam na takvom stepenu ukrašenosti zrači toplotom, koju su mu dale ruke časovničara i majstora, koji su ga stvorili i završili. Nemam takav sat i nisam ga imao ali sam bio te sreće, da sam nekoliko puta u rukama držao predstavnike najvišeg razreda.
Iako mi je umetnost neprestani pratioc u životu – u mladosti sam pročitao sve što je bilo dostupno o Ludwigu van Beethovenu i verovatno bi i danas mogao napamet opisati skoro svaki dan u njegovom životu, još uvek me uhvati jeza i očajanje kada negde ugledam makar i poster Munchovog Krika, Gilmourov solo u Comfortably Numb me svaki put ponovo odvede u magičnu ekstazu, barem deset puta sam otovrenih ustiju pogledao Tree of Life Terrenca Malicka i ako smem da parafraziram Woody Allena, uvek mi dođe da napadnem Poljsku, kada čujem Wagnera ali priznajem da nisam osetio neki poseban val topline, kada sam u ruci držao Zeitwerk ili Vacheronov Traditonelle. Verovatno je potrebno neko vreme međusobne interakcije, da bi se osetio taj draž. Tada mi je postalo sasvim jasno, šta je imao u mislima najveći časovničar 20. veka, George Daniels, tvrdnjom da je džepni sat taj, koji predstavlja gornju granicu sposobnosti i smisla čovečjeg rada na področju finiša. Ipak, drago mi je da ga je Philippe Dufour svojim radovima naterao da još jednom razmisli. Takođe se nadam, da nećemo svi pamtiti (bar ja neću) Dufoura po najkvalitetnijem angliranju, nego prvenstveno po tome, što je prvi u istoriji komplikaciju Sonnerie strpao u ručni sat. Jedini sat, koji me je naterao da sednem, kada sam ga uzeo u ruke je 5326G-01, jer sam se pred njim osećao tako malen. Ne samo zbog vanjske i unutrašnje lepote, kojom je prebogat, nego zbog istorije Patek Philippa, koja mi je preletela kroz svest, kada sam došao u kontakt sa nečim, što je došlo sa te adrese.

[Zagor]

Odlicno kao i uvek....

[Haifisch23]

Hvala Zagore!

[Baron]

Odlično, uživanje je čitati!
Što se tiče satova i umjetnosti, ima razlike, urarstvo je uvijek bio primijenjeno zanatstvo. Dodir sa umjetnošću je u finom zanatstvu ( što ponovo nije umjetnost) kao i slobodi ukrašavanja.
Posjetio sam muzej satova u Bratislavi, dvorski stoni satovi iz 18 i 19 vijeka su mi demonstracija prestiža i kiča tog vremena, sa bogato ukrašenim emajliranim površinama i raznoraznim komplikacijama. Ali ne i umjetnosti, ni pimaći suzama dok gledam Moneove tapiserije.

Послато са SM-G960F помоћу Тапатока

[sasa14]

Procitao sam u dahu, svaka cast.

[Haifisch23]

Hvala kolege!

Barone,

Fine Watchmaking je 2012 godine u Ženevi zvanično proglašeno kao dvanaesta umetnost i to u okviru likovne umetnosti.
Umetnost je danas vrlo širok pojam i granice šta jeste a šta nije su zaista neodredive ali ipak...
Ako je, na primer u srednjem postojalo sedam umetnosti: gramatika, dijalektika, retorika, aritmetika, geometrija, astronomija i muzika, danas se samo ova poslednja kategorizuje kao umetnost.

Ako se na časovničarstvo gleda sa smisla vrhunskog umetničkog dostignuća onda tu nema nikakve barijere, jer je zaista vrhunsko i onda je zaista umetnost. Ako se na časovničarstvo pogleda sa druge strane medalje, odnosno uslove pod kojima se ova umetnost bavi, onda ga je znatno teže prihvatiti kao umetnost u punom smislu te reči. Muzičko delo i slika nemaju drugog predmeta osim samog sebe. Oni su stvoreni za to, da se vide, čuju i osete. Sa druge strane, sat ma koliko lep bio, koliko je umetničko privlačan, on je stvoren da izvršuje svoju praktičku funkciju: meri i prikazuje vreme. Sa umetničke tačke gledišta, on je rob funkcije za koju je stvoren. I to je ono, što u našim glavama ne dopušta, da ga prihvatamo kao slobodu izraza stvaraoca, koja je suštinska definicija umetnosti. Zato ga više shvatamao kao vrhunsko zanatstvo. Ako hoćeš, slično je i sa arhitekturom, koja je u širem smislu prihvaćena kao umetnost, jer nije baš nužno, da ljudi žive u rezultatu njegovog stvaraoca.

Ali ako je kulinarika prihvaćena kao moderna umetnost, a njeni rezultati završavaju u kanalizaciji.....ne budimo prestrogi prema finom časovničarstvu.

[boskom]

Kolega Haifische,

Baš mi je drago tebe opet čitati. Rodila mi se ćerka pre dva dana pa imam dosta vremena u sred noći, a tako mi je slatko između i svega ostalog imati priliku uživati u laganom čitanju

Nisam još stigao do kraja, medjutim prepoznajem dosta podataka i slika. Vidim da si čak i Azru uspeo da spojiš u članak.

Kolega, kad stiže knjiga?

Samo napred!

Boško

[jure17]

Kad je kolega @boskom spomenuo knjigu morao sam se javiti.
Sve objave kolege Halfisch32 po naslovom Hrono(graf)holičar sam iz razloga da mi budu pri ruci copy-paste u jedan dokument koji sam kasnije printao, spojio...i tako dobio knjigu formata A4 od oko 150 stranica. Već duuugo je na mome noćnom ormariću.
Koristim priliku da se zahvalim Halfisch32, divim se tvom trudu, predanosti...strasti.