Haifisch 23 - Moja kolekcija

[eee]

Jesi ozbiljan za knjigu? Razmišljaš li o izdavanju u nekoj budućnosti? Ja bih je rado kupio

Sent from my SM-A528B using Tapatalk

[Haifisch23]

Hvala eee!
Iskreno, okolina oko mene više razmišlja o tome nego ja. Prijatelji i supruga me već dugo nagovaraju ali još odolevam.
A

[don Alberto]

Evo ja se prijavljujem za prvi broj tog tiraża.

[eee]

Evo, imaš dvojicu čitalaca/kupaca za sad

Slovenači/srpski/engleski/koji god jezik meni nebitno

Ako rešiš da izdaš, samo javi

Sent from my SM-A528B using Tapatalk

[don Alberto]

Predlożio sam ja to našem Haifishu još pre par godina.

[boskom]

I ja bi da dodam da naš kolega Haifisch ima ne samo veliki repertoar znanja, već i informiranu perspektivu o horologiji koja bi bila dostojno čitanje za svakoga ko ima strast i interesovanje za ovu našu zajedničku obsesiju… u bilo kom jeziku

Medjutim istovremeno mi je poznato da pisanje i objavljivanje knjige imaju svoje jedinstvene izazove — od kojih bi neki čak i mogli da ometaju čistoću ljubavi prema samoj horologiji — prematome za sada sam veoma zadovoljan kolegu čitati na ovom forumu.

Čisto da se zna, da u slučaju da stigne knjiga, i ja sam kupac!

Pozdrav,
Boško

[jure17]

E ljudi samo da se zna, ja sam već "izdao" nulti primjerak.

[Haifisch23]

Hvala kolege! Lepo je imati ovakvu podršku.

Nije problem napisati knjigu, kao što ih je većina na tržištu, koje se uglavnom sastoje iz mnoštva informacija. Ne bih hteo da ovo zvuči neskromno – svestan sam, da znam dosta toga što se tiče informacija i da sam se u ovim godinama prilično dobro upoznao sa filozofijom i pristupom većine aktera na sceni ali dobra knjiga ili onakva, koju bih želeo ako već pišem, mora da sadrži i značajnu ličnu notu kritičkog i analitičkog ramišljanja njenog autora. Ono što čitaoca tera na razmišljanje. I to mi nije strano, jer uvek pokušavam sa takvim pristupom ali to je područje, gde bih još želeo da napredujem, da uđem u još veću dubinu. Da bi došao do tog nivoa, želeo bih da još više razumem pojedine segmente delatnosti. Evo, samo jedan primer toga, koji se odnosi na upravo napisan članak – područje finiširanja mehanizama. Videli smo industrijski, poluindustrijski i tradicionalni pristup ovom segmentu, gde se neki od najvećih igrača sve višu odmiču od tradicije i smišljaju načine, da se makar koliko toliko održe na kvalitetnoj površini u toj umetničkoj sekvenci delatnosti.
Sa druge strane, imamo sve jaču scenu nezavisnih časovničara, koji nezadrživo prodiru i predstavljaju poslednje mohikance, koji čuvaju tradiciju i na najbolji način povezuju budućnost sa prošlošću. Naravno, ne čudi sve veći broj kritika i nedoumica sa strane struke i stručnije javnosti i sumnji u iskrenost najvećih predstavnika industrije ali još nigde nisam naišao, da je neko od njih probao pogledati na problemtiku i sa nekog drugog ugla osim standardnog reperteora, koji je sačinjen iz konstatacija o dizanju profita na lakši način.
Još nigde nisam naišao, da je neko razmišljao na bar meni logičan način. U periodu od samo 15-tak godina, dobili smo taj jak segment nezavisnih časovničara, od kojih je većina došla iz velikih imena industrije – svete trojice. Oni koji su imali ambiciju, sposobnost i hrabrost da napuste sigurno gnezdo i pođu svojim putem. Nisu došli samo oni, nego su sa sobom poveli ili nešto kasnije doveli mnoštvo stručnjaka na području strogog časovničarstva a još više majstora na segmentu finiša. Već grubo prebrojavanje aktualne scene nezavisnih časovničara daje rezultat od preko 3000 zaposlenih, pa čak i da uzmemo u obzir, da ih je samo ¼ došla iz velikih imena industrije a mislim da ih je bilo puno više, nije teško zaključiti, da je velika trojica u vrlo kratkom periodu primorana u suočavanje sa kadrovskim deficitom, koji je vrlo teško nadoknadiv i pre svega zahteva puno vrmena. U časovničarskim školama ne postoji izučavanje finiširanja mehanizama i svaki akter se snalazi sa vlastitim načinom obuke vlastitog osoblja. To je kisela jabuka u koju želim da zagrizem, ne da bih pokušavao da opravdavam Patek Philippe, nego da ih još bolje razumem.

To je samo jedna od nekoliko stvari, koje želim razjasniti samome sebi i do kojih je vrlo teško ili nemoguće doći. To je ujedno vezano i na još jednu osobinu, koji bi dobar pisac trebao da ima. Nije dovoljno samo znati i razumeti, potrebno je i osetiti ono o čemu se piše. A za to je potrebno ići na teren. Na žalost, časovničarstvo nije muzika, gde je postizanje osetljivosti relativno lako i može se dostići već preko nosača zvuka. Moja vizija osećanja scene je obilazak muzeja, učestvovanje u ekskurzijama koje organizuju velika imena industrije (ona koje imaju šta da pokažu), imati mogućnost bar kratkog razgovora sa nekim od kretatora i ono najteže – barem višednevni kontakt sa top level satovima, koji svojim kvalitetom predstavljaju kerozin za pisanje.

Za sve ovo je potrebno vreme, pa ću morati da pričekam do odlaska u penziju i takođe finansijska sredstva – što znači ono najteže od svega i nezamislivo – svaki ušteđeni cent neće biti namenjen za kupovinu nekog novog sata, nego za putavanja. Videćemo.

A do tada, scena je živa, moja radoznalost nepresušiva….


Ko bi pre nekoliko godina pomislio, da ćemo u entry razredu imati sat sa 80 sati rezerve rada, silicijum spiralom i zvaničnim hronometar statusom. Ali ono što je mene posebno oduševilo je famozna odluka SWATCH grupacije, da u entry razred preko tih mehanizma uvede balans sa slobodnim oprugama (Free Sprung Regulator), koji na klasičnim metalnim verzijama (C07.6xx; C07.8xx) omogućava ručno podešavanje. Iako se o tome u javnosti skoro nije pisalo, takav potez u tom cenovnom razredu predstavlja potpunu revoluciju, jer je klasičnom Index regulatoru pokazan put u penziju. Radi se o sistemu, koji se mogao naći samo u najboljim engleskim satovima zadnje četvrtine 19. veka a Swiss produkcija, ga je masovno preuzela tek početkom 21. veka. Tačnije, prvi ga je u produkciju uveo Patek Philippe (1952 godine: Gyromax) a 3 godine kasnije dolazi i Rolexova Microstella, a početkom ovog veka se sve češće počeo uvoditi u najkvalitetnije satove. Upotrebljava ga čak i Philippe Dufour, a ovo su njegove reči o tome:
"Koristim balans sa slobodnim oprugama. Nije samo za zabavu, već zato što mislim da je dugoročno mnogo bolji. Pošto se regulator može zaglaviti, svi znaju da vam to stvara probleme. Danas napraviš lepo podešavanje, između ravnog i vertikalnog je sve ok, petnaest dana kasnije, proveriš, drugačije je. Zašto? Zato sam izbacio regulator sa indeksom iz satova".

Na primer, Grand Seiko je ovaj sistem uveo tek sa kalibrom 9SA5, 2020 godine.

U krajnjoj istanci ovaj sistem ima značajan doprinos izboljšanju preciznosti mehanizma, što je već dokazano na gore pomenutim C07.6xx i C07.8xx, koji su izuzetno stabilni u tom segmentu i mogu postići hronometarske rezultate.
Da ne budem pogrešno shvaćen, to ne znači, da svaki od tih kalibara ima sposobnost hronometra, kao što nijedan drugi koji nije zvanično certifikovan to nema, iako Timegrapher može pokazivati odlične rezultate, jer:

- Jedno je MOĆI raditi u hronmetarskim standardima a drugo je MORATI raditi u hronometarskim standardima.
- Ako ODREĐENI BROJ odnosno PROCENAT primeraka nekog mehanizma ima sposobnost rada u hronometarskim granicama, to je daleko od pravog hronometarskog kalibra, gde SVI PRIMERCI sa tim statusom moraju raditi u hronometarskim granicama
- Izmereni rezultat na timegrapheru ni približno NIJE RAVNOPRAVAN rezultatu testiranja hronometarskog kalibra u RAZLIČITIM FIZIKALNIM USLOVIMA

»Problematičnost« Free Spruga je u tome, što se podešava pomoću specijalnih šrafova na balansnom točku, što je mnogo zahtevnije i složenije od regulatora sa indeksom. Zahteva spretnost onoga ko podešava a pošto je do sada ugrađivan u satove najvišeg cenovnog razreda, mnogi klasični časovničari se nisu sretali sa njime. Osim toga, iziskuje posebno oruđe, koje se razlikuje od proizvođača do proizvođača i to su dva glavna razloga zašto nije dostupan za javne radove. Ali balans sa oprugama u Hamilton Khaki Fieldu za 480 € - Nicolas G. Hyek je bio jedan od najvećih vizionara u istoriji časovničarstva.

Naredne godine ističu patentna prave Nivaroxa na silicujum spiralu. Sellita će bez ikakve prepreke poseći za ovim materijalom. Dobićemo još mnoštvo kvalitetnih, sastavljenih satova sa hronometarskim statusom Swiss produkcije po povoljnim cenama. Biće zanimljivo pratiti, kako će Seiko odreagovati na to. Da li će Spron 510 iz 8XXX proširiti i na nižu 6XXX liniju kalibara ili će iz Grand Seika Spron 610 preseliti u 8XXX liniju a u umesto njega ući sa potpuno novom spiralom ili će se samo zadovoljiti sa Free Sprungom. Ako ništa ne poduzme, sve teže će opravdavati cene satova za u 6 i 8 kalibre, koje su zaista sulude.
Swatch grupacija je već ionako obezbedila prednost sa novim regulatorom u odnosu na sve ostale u tim cenovnim razredima.

Scena izuzetno jako pulsira u svim segmentima i biće zanimljivo pratiti zbivanja…a za knjigu…..za knjigu ćemo lako

[jure17]

Potpuno te razumijem Halfisch23, iako se nadam da će se i tvoja knjiga dogoditi jednoga dana kada za to bude uvjeta.
Ja sam ljubitelj i kolekcionar onoga što ja zovem "neželjenom djecom horologije" tj. sovjetskih satova.
S velikim društvom drugih kolega koji su također zaluđeni fenomenom sovjetskih satova razmatrao sam mogućnost da zajedničkim snagama i sredstvima izdamo knjigu na tu temu, naravno bez ikakvog interesa za zaradom.
Na kraju smo jednoglasno zaključili da to zahtijeva puuuno više vremena i novaca nego što bilo tko od nas ima.

[Haifisch23]

Prošle godine, nakon ostvarivanja horološkog sna u vidu Rolex Daytone, počeo sam polako da razmišljam: Šta dalje? Šta nakon kvarčnog hronografa Longines Roland Garrosa, Hamilton Pande hronograf Intramatica, Yeme Rallygrapha Mario Andretti, Tag Heuera Carrere Calibre 16, Heuera Autavie 02, Omege Moonwatcha Sapphire Sandwich, Omege Planet Oceana Chrona, Zenitha Flyback Rainbow, IWC Portugisera Chrona 69335, Breitlinga for Bentley Mullinera 01, Breitling Navitimera Chrono 01, Rolex Submarinera i Rolex Daytone? Odgovor je došao vrlo brzo. Kolekcija je postala raznovrsnija priključivanjem Grand Seika SBGM221.
Društvo sastavljeno od 6 najlegendarnijih hronografa, što u nazivu modela ili njihovih pokretača, sa najuticajnijim diverom i primerkom sa najdužim proizvodnim stažom najvišeg kvalitetnog razreda vodećeg japanskog proizvođača je imalo nekakav logičan zaključak i nije davalo bianko pristupnicu širem krugu potencijalnih pridošlica.

Model koji mi je najviše privukao pažnju je bio upravo lansirani Longines Ultra-Chron, reizdanje legendarnog divera iz druge polovine '60-tih godina prošlog veka. 36.000 b/h i prvi »pravi« In House kalibar Longinesa nakon 45 godina, sa potpuno novim hronometarskim standardom u kojem Swatch grupacija prvi put certifikuje mehanizam pre i nakon ugradnje u sat. Uveren sam da je to model sa kojim Longines započinje novo poglavlje u vlastitoj istoriji u vidu transformacije iz sastavljača u proizvođača, koje će jednog dana rezulitirati članstvom u najuglednijem, Haute Horlogerie društvu. Sve to za samo 3,5 hiljade €, predstavlja dobitnu kombinaciju za ljubitelja satova. Ali, da li bi sa njim zaista dobio nešto potpuno drugačije u kolekciji? Ne baš.

Panerai sa naduvenom i priređenom istorijom kao i sa ekcesivnom In House produkcijom, koja je kao i kod većine članova Richemont grupacije zamućena do granica neprepoznavanja nije ušao ni u najširi krug razmatranja, za razliku od JLC Polarisa. Ipak, previše novca za mehanizam, koji nije na nivou znatno jeftinijeg Omeginog Co-Axiala. Blancpain Fifty Fathoms – previše novca za model, koji uopšte nije ni nastao u Blancpainu i koji se prilično dobro prodaje šlepajući se na priči o »rivalitetu« sa Submarinerom. Breguet Type XXII je vrlo slična priča, jedino sa tom razlikom, da je Blancpain u najvećem delu svoje istorije zaista postojao, dok je Breguet bio samo robna marka, koja je najviše vremena preživela u plinovitom agregatnom stanju. Osim toga, mehanizam u tom legendarnom hronografu nije plod vlastitog razvoja, nego je stigao u paketu sa Lemaniom. Girard Perregaux – ovo je već priča o integritetu ali šta kada brend ciklično korača po ivici provalije i nikada ne znaš, da li će i prekosutra proizvoditi satove ili možda pidžame. Rolex Pepsi, Batman, Sky Dweller? – ništa posebno novo što bi u kreativnom smislu obogatilo kolekciju.

Da, svi navedeni satovi su zaista odlične mašine i u opštem horološkom aspektu im je nemoguće pronaći manu.

Ali ta reč, taj pojam: Mašina. To je nešto što mi godinama kopka po svesti i vreba u zasedi, duboko postavljenoj u srcu i sve češće izvodi uspešne desante i diverzantske akcije na sistem shvatanja i ličnog pogleda na časovničarstvo. Ta reč predstavlja silu koja me tera da nakon dugog niza godina proučavanja istorije nekadašnjih i sadašnjih imena delatnosti, svaki dan zagrebem još dublje i pronalazim načine preko kojih saznajem gde, koliko i ono najbitnije: KAKO nastaju ovi mali predmeti čežnje i požude. Nije samo NAČIN njihovog rada (kvarc, mehanika, ručno najvijanje, automatika…) i FUNKCIJE (komplikacije) ono što pravi razliku, nego postoji i ono što je najčešće sklonjeno od očiju javnosti, a to je KAKO su napravljeni. Iako krajnji rezultati sa vidika načina i funkcija dopuštaju veliku sličnost, putevi njihovog nastanka mogu biti potpuno različiti. I to je ono presudno saznanje koje može bti razorno, bez obzira na pređenu horološku kilometražu.

I baš to saznanje je ono što mi je spustilo rampu u procesu donošenja odluka za kupovinu sledećeg sata. Ne bih želeo da budem shvaćen da je to bila lampica koja mi se kao u filmu odjednom upalila i razotkrila čarobni eliksir horološke mudrosti, nego dugotrajni vremenski proces, dozvoliću sebi drskost da napišem, vlastite evolucije.

Tako je vremenom i pogled na moju kolekciju dobivao različite tonove. Funkcionalna vrhunskost njenih mašina je uvek bila i ostala u prvom planu ali novi kriterijumi, plodovi novih saznanja su joj polako davali neke nove realnije i manje blistave nijanse. Korak po korak sve više shvataš, da distancu konstrukcijskih razlika između njenih mehanizama smanjuje sličnost načina njihove izrade. Započeto mašinama, sastavljeno pomoću mašina i čovečje ruke i finiširano pomoću mašina. Sve očiglednije postaje, da razlike izgleda njihovih brojčanika u tvojim očima nisu tako drastične kao nekada, jer su napravljeni na isti način. Od mašine do mašine.
Poklopci kućišta kroz safirna stakla El Primera, Co-Axiala 9900, Omege 1863, IWC 69355, Breitlinga 01, Tag Heuera 02 i Grand Seika 9S66 dočaravaju veličanstven utisak funkcionalne savršenosti ali kako uteći od osećanja majora Toma iz Bowijeve Space Oddity: Is there a life on Mars? Ne, nema ga tamo, a nema ga ni ovde. Koliko god upirao pogled, preko najvećih povećala tražio makar najsitnije tragove prisutnosti spretne čovečje ruke na pojedinim komponentama – ne mogu ih naći. Samo sterilni perfekcionizam. Ovde ponovo dolazi do izraza sva umešnost Rolexa pri kojoj svoje kalibre ne eksponira široko otvorenim očima javnosti.
Preostaje samo utešna činjenica, da je u razredu ovih luksuznih satova, kinetički sistem zupčanika, balansnog točka i glavne opruge sastavljen ručno i time udahnut život mehanizmu, kao i da je njegova preciznost determinirana finim ručnim podešavanjem.

Navedeno je razlog, zašto se nisam odlučio za kupovinu Longines Ultrachrona, JLC Polarisa, Bregueta Type XXII, Blancpaina Fifty Fathomsa, Girrard Perregauxa ili čak pokrenuo proces kod lokalnog AD za kupovinu Pepsija ili Sky Dwellera. Svaki od njh bi predstavljao još samo jedan odličan primerak u kolekciji. Dodatan kamenčić u mozaiku veštačke inteligencije.
Zagazio sam preduboko u materiju i svi ti modeli mi imaju više sličnosti nego razlika. A razliku – razliku pravi ono što se naziva Fine Watchmaking odnosno fino časovničarstvo.

Jednostavno – stigao sam do zida. A kada se nađeš tamo, onda se ne okrećeš, nego se penješ na njega.

Ali kako to uraditi bosonog i goloruk? – u prevodu: finansijska sredstva su ograničena a zid je ogroman.
Tada je sledila unutrašnja borba sa samim sobom. Nije bio problem potpuno svesno priznati sam sebi, da je temperatura plamena u srcu prilikom svakog novog pogleda na kolekciju u konstantnom padu i da za nju više ne važi više onaj stih Glenn Danziga: »And this flame that burns inside, if you get too close, burn you alive«. Radilo se o tome, kako racionalizirati činjenicu zamene nekoliko odličnih dela Marc Chagalla za jedno delo Vincenta Van Gogha. A ovde se nije radilo o Zvezdanoj noći, Polju suncokreta, Autoportretu ili Spavaonici u Arlesu. Sa nešto malo optimizma mogao bih dilemu postaviti u kontekst sa Livadom perunika.

Ako sam nešto naučio u ovom hobiju, onda je to svakako konstatacija, da nije bitno iz koliko satova je sačinjena kolekcija, nego šta je čini. Kada sam u sebi prelomio, sve je postalo lakše. Najveći deo kolekcije je otišao na bubanj i istovremeno je počela potraga za gralom.

U nekom intimnom pojmovanju i klasifikovanju horoloških subjekata uvek pokušavam da spojim stvarne činjenice i ličnu naklonost prema određenom brendu.
Stvarne činjenice predstavljaju neoborive konstante i spadaju na racionalnu stranu linije relavantnosti. Lični kriterijumi su mi ovde godinama potpuno jasni i nepromenjeni: 1. Znanje, 2. Inovativnost, 3. Doprinos časovničarskoj delatnosti, 4. Uticaj na delatnost, 5. Tradicija, 6. Originalnost, 7. Vertikalno integrisan proizvođač (više od 90 % kompletnog sata mora predstavljati vlastita proizvodnja).
Emotivni odnos je mnogo teže opisiv i vrlo lako prelazi na iracionalnu stranu linije, jer ga je vrlo teško definisati pošto je sastavljen iz mnoštva ličnih doživljaja i shvaćanja određenog brenda, kao što su: stepen dopadljivosti satova, istorijski put, način organizacije brenda, stepen integritete brenda kao i njegovog rukovodećeg osoblja i slično. Naravno, obično je ovaj drugi (emotivni odnos) posledica prvog (stvarne činjenice) ali postoje stvari, koje mogu narušiti idilu, kao naprimer prevelika zavisnost Audemars Pigueta od Royal Oak i Royal Oak Offshore linija, koja ih je krajem prošlog veka odvela u propast iz koje su se jedva izvukli prodajom vlastitog udela u Jaeger-LeCoultru.

Kako god kombinovao, kalkuriao i ocenjivao u svim ovim godinama savlađivanja horološke materije, jedino dva brenda su mi u potpunosti spojila činjeničnu stvarnost i emotivnu beskonačnost. Rolex pripada vrhu mašinske struje a Patek Philippe je nešto mnogo više od finog časovničarstva. Daytona je bila materializiranje horološkog sna a Patek je predstavljao uslišenje horoloških molitva. I tako sam zadržao Modiglianija i krenuo u poteru za Van Goghom.

Pošto me zanimaju samo novi satovi, nabava Pateka je slična poduhvatu kupovine novog Rolexa.
Patek Philippe je u 2021 godini napravio rekordnih 62.000 satova (od toga 10.000 kvarca) uz zvaničnu napomenu, da taj broj u budućnosti neće povećavati, a potražnja u toj istoj godini je iznosila preko 1,5 miliona zvanično zabeleženih upita. To ujedno znači nekoliko puta veći broj onih, koji bi želeli kupiti novi sat proizvođača ali se nisu zvanično obratili retailerima.

Patek je u periodu od 2017 do 2022 godine broj zvaničnih dealera samo na tržištu SAD smanjio sa 150 na 60. Na globalnom nivou su iz 430 došli na oko 180. Uz to ide najava o novim zatvaranjima. Jedan od glavnih razloga su novi satovi, koji su se našli sa sivom tržištu. Menadžment brenda je dao zeleno svetlo za kupovinu vlastitih modela na tom tržištu, kako bi došli do izvora. Ako uz to dodamo, da ne dozvoljavaju stvaranje liste čekanja za bilo koji model, onda možemo pretpostaviti, šta znači odluka o kupovini novog Pateka. Pismena komunikacija sa zvaničnim dealerom je potpuno jasna: »Dođite da vas upoznamo i da vam predstavimo našu kolekciju«. Već sada je izuzetno teško doći do novog primerka a u budućnosti će to biti takoreći nemoguće. Ultra luksuzna roba je ono što nam ne treba a ujedno je i vrlo retka. Bio sam više nego svestan činjenice, da se nalazim na terenu na kojem oni biraju kupca.

Jednom od retailara sam poslao upit u kojem sam priznao, da bi to bio moj prvi Patek i razloge za kupovinu, u nadi da ću možda imati sreću, jer dolazi iz nižeg cenovnog razreda proizvođača koji bi trebao da se najviše proizvodi. Ali strepnju je pojačao pregled Chrona24, gde su u Evropskoj Uniji ponuđena samo 2 nova primerka modela koji me je najviše zanimao, a i to sa 20 % većom cenom od zvanične. Znači, čeka se i na njega.

Što se tiče želja, kod Pateka je stvar prilično jednostavna. Modeli veličine 38,0 mm i više počinju od 23.250 € sa čeličnim Aquanuatom na gumenom remenu ali slobodno su mogli staviti cenu i 60k €, jer čak ni nešto verniji kolekcionari Pateka ne mogu doći do njega. Razred između 31k i 40k započinje Calatrava ručni navijač a završava ga takođe isti model sa automatskim navijanjem ali sa duplim poklopcem odnosno safirna pozadina se zatvara pomoću dodatno ugrađenog poklopca na kućištu, koj je takođe iz plemenitog metala, pa zato takva razlika u ceni. U razredu između 40k€ i 50k€ se može naći poneki 3-hander Aquanaut na plementiom metalu a nakon 50k€ započinje linija Complication sa danom i datumom, godišnjim kalendarom ili Mesečevim fazama. Izuzetak je samo model Weekly Calendar sa cenom 37.650 €, koja je takva jer dolazi sa čeličnim kućištem. To ga ujedno čini nedostupnim.

Ono što je kod Pateka odlično je činjenica, da stepen unutrašnjeg finiša zavisi od osnovnog mehanizma a ne od komplikacija. Patekov način konstruisanja mehanizama je u najvećoj meri takav, da na osnovni mehanizam nadgrađuju različite komplikacije i one su te koje uz materiajal kućišta prave razlike u cenama. U početnom Aquanautu je jednak stepen finiša kao i na večitom kalendaru, koji dostiže cenu do 150k€.

Nakon dva dana sam dobio odgovor u kojem se zahvaljuju za upit ali da moju Calatravu nemaju na zalihama i da me pozivaju u posetu, gde ćemo se upoznati i gde ću detaljnije biti informisan sa njihovom ponudom. Nekoliko dana kasnije sam proveo izuzetno prijatnih 45 minuta u razgovoru sa vođom salona. Pošto je jedna od dve već pomenute ponude na Chrono24 takođe dolazila iz iste države, produžio sam put za 100 kilometara, gde sam u salonu prodavca video sat uživo.
Ne bi bilo fer da sada obelodanjujem sa kojeg izvora je mesec dana kasnije došao moj sat, ali stigao je.
6119G – Clous de Paris.

Linija Calatrava je najstarija i od izuzetne važnosti za Patek Philippe a posebno za vlasnike kompanije Philippa i Thierry Sterna, oca i sina, koji su sa vrhunskim uspehom nadgradili odvažan potez predaka Jeana i Charlesa Sterna, koji su davne 1932 godine firmu preuzeli u najtežim trenucima. Prva svetska ekonomska kriza je prejako uzdrmala temelje čuvenog proizvođača, koje Emille Philippe nije uspeo da stabilizuje. Banke su tražile svoje i uprava se suočava sa akvizicijskom ponudom konkurentnog Jaeger-LeCoultra.
Ponos se pretvara u inat i menadžment odlučuje da najveći obožavaoci moraju imati prednost. Najvatreniji fanovi su ujedno bili i poslovni partneri Pateka odnosno njihovi proizvođači brojčanika – Cadrans Stern Freres u vlasništvu porodice Stern. Iz obližnjeg Tavannes Watch Co. dovode vrhunskog časovničara Jeana Pfistera i postavljaju ga na mesto tehničkog direktora za sledećih 26 godina. Istovremeno, Charles Stern potvrdu svoje ideje dobiva kod britanskog dizajnera David Penney-a, koji pod uticajem nemačkog umetničkog smera Bauhaus stvara prvu Calatravu sa referencom 96.
Iako su ručni satovi tek dve godine ranije preuzeli primat nad džepnim, još uvek su tvrdo orali pionirsku ledinu. Calatrava postiže ogroman uspeh i postaje jedan od najvažnijih faktora končane premoći ručnih u odnosu na džepne satove. Pateku omogućava sigurnu plovidbu na valovima uspeha, postaje simbol po kome se definiše sat dress usmerenja a najbolji indikator veličine predstavlja dužina proizvodnje reference 96, koja je neprekidno trajala sve do 1973 godine.

Patek Philippe Calatrava 96 – Foto: Brandizzi.com

Patek Philippe još jednom iznenađuje. Nakon mnoštva modela, očekivalo se da će 9 decenija postojanja horološke ikone, 2022 godine obeležiti sa nečim posebnim. To je i uradio ali godinu dana ranije. Aprila, 2021 godine predstavlja potpuno novu Calatravu, referencu 6119.
To je ujedno značilo i kraj legendarnog modela 5196, koji je od 2004 godine savršeno vršio ulogu najverodostojnijeg naslednika izvorne verzije (naravno, ako izuzmemo razliku u veličini od 6 mm u korist 5196: 37 mm vs 31 mm, koliko je iznosila referenca 96). Sa 5196 je u zasluženu penziju nakon 47 godina neprekidnog radnog staža poslan i veteran, kalibar 215.

Calatrava je napravljena u dve verzije. 6119G sa kućištem od belog, dok 6119R čini roza zlato.

Sa prečnikom od 39,0 mm, nova Calatrava se vraća sa karakterističnim dvorednim piramidnom nazubljenim bezelom, koji nije rezultat štancanja nego mašinskog giljoširanja. Clous de Paris, kakav mu je stručan naziv ne predstavlja novost na modelu, jer se prvi put pojavio 1985 godine na referenci 3919. Najfinijim visokim poliranjem i teksturom omogućava izuzetnu refleksiju, koja ni za trenutak ne ostaje statična.

Svo velemajstorstvo Pateka je osvedočeno u izuzetnom tankom kućištu, čija visina iznosi samo 8,08 mm, pa u kombinaciji sa 39,0 mm prečnikom, sat vizualno čini većim. Ako tome dodamo dužinu (od luga od luga) od 47,0 mm, kao i konstantu, koja se na Calatravi nikada nije menjala – masivne lugove, potpuna je razumljiva univerzalna popularnost modela.

Usporedba sa Daytonom, čiji je prečnik 40,0 mm a dužina 47,5 mm:

Kućište je u celini finiširano vrlo kvalitetnim finim poliranjem. Mogu slobodno napisati da postignut stepen sjaja nije jednak Grand Seikovom Zaratsu poliranju, nego je za nijansu umereniji uz obaveznu konstataciju o razliki u materijalima (zlato vs. čelik) i savršeno odgovara prirodi Calatrava linije. Pošto je materijal iz koga je izrađeno kućište Calatrave znatno osetljiviji na mikro tragove nošenja, zaslepljejući bljesak Zaratsuja bi previše potencirao i najmanji znak upotrebe.

Jedna od bitnijih stavki modernizacije modela je utisnuti safirni poklopac kućišta umesto zavrnutog, čime je izbegnut dodatan poklopac iz plemenitog metala na prošlom 5196 modelu i ujedno omogućuje potpuni pogled u satni mehanizam.

Zahvaljujući navedenim proporcijama, kao i širokim zaobljenim lugovima, sat odlično leži na ruci. Ako tome dodamo da uprkos belom zlatu, njegova težina iznosi samo 62g, onda je ugođaj zaista jedinstven.

3 ATM vodootporno kućište se zaključuje vrhunsko potpisanom krunicom, koja je izuzetno manipulativna u vidu vrlo glatkog procesa navijanja. Primereno satu dress orijentacije, safirno staklo je ravno a premazano je unutrašnjim antirefleksivnim premazom. Meni najlogičnije objašnjenje zašto nije upotrebljen i vanjski premaz leži u činjenici, da proizvođač naginje efektu sjaja, koji bi u tom slučaju bio malo ugušen. Ne primećujem da je zbog toga čitanje brojčanika otežano.

»Jednostavnost je zapravo složena. Što je sat jednostavniji, toliko je teže za nas. Čak i veći izazov nego kod znatno složenijeg sata. Sve što nije dobro, odmah će doći do izražaja. Zato sve mora biti perfektno«. Ovo su reči vlasnika i predsednika uprave kompanije Thierry Sterna, izrečene na promociji Calatrave, 2021 godine.

Imam utisak da bi izrečeno bilo primernije kod opisivanja prošlog (5196) modela.

Patek Philippe Calatrava 5196 - Foto: Watchcentre.com

Nova Calatrava je takođe u suštini jednostavnog dizajna ali je značajno bogatija sitnim detaljima, koji je čine znatno manje asketskom od prethodnika.

Ono što je najveći činitelj razlike je upečatljivija završna obrada brojčanika. Dok je kod prošlog modela podlaga klasična i povučena jednakim tonom, kod 6119G je upotrebljena tehnika izraženijeg vertikalnog zrnjenja, koje je kod Pateka do sada bilo prisutno samo na regulatoru sa godišnjim kalendarom (5235) i večitim kalendarom (5236). Uzorak grubo obrađenog pamuka, koji se okomito proteže duž brojčanika u kombinaciji sa koncentričnim uzorkom podbrojčanika malog sekundnika u zavisnosti od izvora vanjske svetlosti stvara značajnu vizualnu refleksivnu razliku između ta dva elementa.

Foto: Europe1patekphilippe.com

Jednako važan faktor razlike predstavlja kružna minutna skala, takozvana železnička traka, koja potpuno ruši prirodnu formalnu usmerenost modela ulazeći u polje moderne ležernosti, gde nikako nismo mogli naći Calatravu 5196.

Iako kazaljke iz 18 karatnog zlata na novom modelu na prvi pogled izgledaju kao da su napravljene u klasičnom Dauphne dizajnu, pažljivim očima neće promaći činjenica, da su zapravo tri puta fasetirane po dužini i da se umesto dva, pred nama rasprostiru trostranični elementi, koji su karakteristični za sportsko-elegantni stil sata. Još jedan element modernizacije Calatrave.

Ako uz tri nabrojana noviteta dodamo već pomenuti Clous de Paris bezel, potpuno shvatamo ideju Patek Philippa da novu Calatravu povede u sasvim novi život primeren trećoj deceniji 21 veka. Ne radi se o stidljivom pokušaju transformacije nego o odlučnom i potpuno konkretnom koraku sihronizacije klasike sa savremenošću. Klasicizam je očigledan u visoko apliciranim baton markerima, ručno poliranih najvišom zrcalnom tehnikom ali ovaj put sa znatno oštrijim ivicama, kao i njihovim okruglim pratiocima na kružnoj skali. I jedni i drugi su sastavni deo Calatrave već od prvog modela sa referencijom 96. Svaki pojedini marker je napravljen iz 18 karatnog zlata i ručno je apliciran na podlagu brojčanika.

Ali nije samo spoljašnost Calatrave ta, koja se kiti u novom ruhu. Patek je radikalno posegnuo i u njenu unutrašnjost.
A bilo je i vreme.

Kao što sam ranije pomenuo, kalibar 215 je već 47 godina neprekidno pokretao bazni ručno navijački sektor proizvođača. Glavni problem je predstavljala veličina mehanizma, koja je iznosila samo 21,9 mm a model 5196G je imao prečnik od 37,0 mm. 15,1 mm je predstavljalo nelogičnu i jedva prihavtljivu razliku.

Još jedna velika kontroverznost je pratila ovaj mehanizam. Brend je 2009 godine napuštanjem Ženevskog pečata i uvođenjem vlastitog standarda izrade satova - Patek Philippe Seala, kriterijum preciznosti iz +- 1 minute nedeljnog (7 dnevnog) odstupanja, podigao na drugi najstroži u industriji sa -2 do +3 maksimalne sekunde na dan.
Kod kalibra 215 je došlo do konflikta sa praktičnim aspektom, jer nije imao opciju hackinga, kod koje se sekundna kazaljka zaustavlja prilikom izvlačenja krunice na poziciju za podešavanje vremena.
Patek Philippe je poznat po svojoj tvrdoglavosti i iako je oduvek bio sinonim za revolucionarna dostignuća u delatnosti, na ovom polju je namerno dugi niz decenija ignorisao ovu funkciju i tek pre 12 godina započinje sa postepenim uvođenjem hackinga. Naravno, razlog nije dolazio zbog štednje ili neznanja, nego iz filozofije pristupa časovničarstvu.

Mogućnost zaustavljanja kazaljke za sekunde prilikom podešavanja vremena je stara koliko i prvi pomorski hronometri, odnosno nešto više od 250 godina. Na ručni sat je za potrebe pilotske navigacije prvi uvodi Philip Weems u suradnji sa Longinesom, 1927 godine. Vrhunac dostiže upotrebom u vojnim akcijama tokom II. svetskog rata.
Ako se upustimo u Patekov istorijat, neće nam oduzeti puno vremena saznanje da je ponuda ovog proizvođača sastavljena iz satova sasvim drugačije prirode a za ono što se zove međusobna sihronizacija vremena postoji milion puta bolje rešenje – hronograf.
Zamislite hipotetičku situaciju diverzantske vojničke grupe, koja se odluči za početak akcije tačno nakon 60 minuta. Na svojim satovima sa Seiko 4Rxx, NHxx, 6xxx ili Miyotama 82xx će svi pomoću hackinga međusobno sihronizirati vreme i krenuti u akciju. Vod se istog trenutka pretvara u grupu kamikaza, jer je početak vatrometa u zavisnosti od mehanizama kod kojih se preciznost kreće do +- 45 sekundi na dan. Karikiram ali ono što želim da kažem je to, da je puno bitnije imati precizan mehanizam nego horološki šund kod kojeg se hacking likuje kao izuzetan napredak a postavljen je na vremensko nepouzdanom kalibru. Patek je oduvek davao prednost onom prvom.
Drugi i daleko važniji razlog za tako dugo oglušavanje Pateka prema hackingu je strogo tehničke prirode. Kada podešavamo vreme i krunicu postavimo na poziciju 1, kazaljka za sekunde se zaustavlja. Ako bi imali mogućnost da pri tome zavirimo u mehanizam, verujem da bi mnoge zabolelo srce. Trenutno zaustavljanje kazaljke znači bukvalno udaranje poluge direktno na balansni točak. Kada se taj ključni deo sata prilikom osciliranja od izuzetno brzih 28.800 b/h zaustavi na tako grub način, možemo zamisliti kakav brutalan stres predstavlja takav korak na elementu, čija je suština da radi slobodno i neometano. Zaustavljanje balansnog točka prouzrokuje varijaciju brzine i potrebno je određeno vreme za njegov oporavak.
Tek kada je Patek pomoću modernih materijala za izradu komponenti postigao zadani stepen sigurnosti, počeo je sa postepenim uvođenjem ove opcije na svojim kalibrima. Ali ubeđen sam, da bi svaki njihov časovničar i danas preporučio što manje hakovanja.

Sa novim mehanizmom 30-255PS, 2021 godine, dolazi i opcija hackinga. Ovde je razlika između nove i stare Calatrave neuporedivo veća nego na spoljašnosti modela. Radi se o dva sasvim različita sveta a jedino što im je zajedničko je to da su ručni navijači.

Prečnik novog mehanizma je čak za 9,1 mm veći i sa 31,0 mm se odlično uklapa u 39,0 mm široko kućište sata. Visina od 2,55 mm, kao i frekevencija od 4 Hz je jednaka, dok je rezerva snage od 65h sati tačno za trećinu veća od prethodnika. I tu dolazimo do razloga, zašto je 30-255PS bolji od kalibra 215 – njegova konstrukcija.

Već samo pogled na položaj malog sekundnika otkriva, da je on na novom modelu na poziciji 6 postavljen znatno bliže ivici brojčanika, što rezultira daleko boljim proporcijama.

Najveća odlika novog kalibra su dve cevi sa glavnim oprugama. Raspoređene su u paralelnu konfiguraciju i time omogućavaju veliki obrtni moment kinetičkom sklopu, koji ostaje konstantan tokom celokupnog vremena rada. Cevi su velike i mogle bi sačuvati više energije od 65 sati ali Patek naglašava da nisu želeli gubiti ni trunčicu pada preciznosti usled smanjivanja rezerve snage. Potpuno logično ako uzmemo u obzir da dodatnih 7 sati, koji bi uvećale neprekidan rad sata tokom celog vikenda, na ovom ručnom navijaču ništa ne znače. Proizvođač je ovakvom konstrukcijom mehanizma prvi od članova svete trojice, jer ni Vacheron Constantin kao ni Audemars Piguet nisu izašli sa sličnim sklopom.

Sa visokim obrtnim momentom dostignuta je i dva put veća inercija ravnoteže u odnosu na kalibar 215. Zbog takve inercije, balansni točak je znatno manje osetljiv na stresove. Čak i kada dođe do smetnje, točak će se zbog inercije ljuljati kao ranije. Kako navode u Pateku, to je istovetno razlogu zbog čega je puno teže zaustaviti teže vozilo od lakšega, ako se kreću istom brzinom. Pošto je time postignuta čak i veća preciznost u odnosu na ostale Patekove mehanizme, proizvođač je već najavio, da će ovaj mehanizam predstavljati osnovu za mnogo veće komplikacije, kao što je večiti kalendar, pa čak i Jump Hour.

Da ne bih ulazio u još više detalja, Patekovi časovničari su većim prečnikom i sa potpuno složenijom konstrukcijom u vidu dve velike cevi sa glavnim oprugama, posledično dodatnim srednjim točkovima, te mehanizmom za hakovanje, dostigli jednaku visinu novog kalibra, koja kao i kod prethodnika iznosi izuzetno malih 2,55 mm, uprkos činjenci da novi kalibar 30-255PS sadržava čak 34 komponenti više od prethodnika (164 vs 130).

Svakako – i novi kalibar je opremljen Patekovom Spiromax silicujum spiralom, kao i Gyromax balansom sa slobodnim oprugama za ručno podešavanje mehanizma, najvišim stepenom reguliranja, koje je proizvođač kao prvi uveo u ručne satove već davne, 1952 godine.

Završna obrada mehanizma je priča za sebe. Već sam napisao, da kod Pateka stepen finiša zavisi od osnovnog mehanizma a ne od komplikacija koje su iz njega izvedene.
Pošto 30-255PS predstavlja temelj za mnoštvo budućih ručnih navijača brenda, znači da smo u entry cenovnom razredu proizvođača dobili više nego zavidan nivo najvišeg stepena finog časovničarstva.

Ono što odmah upada u oči je vrlo uspešan spoj tradicionalnog dizajna i modernog pristupa. Tradicionalizam je osvedočen u impozantnim i elegantno oblikovanim mostovima, koji nude zaista velike površine za ispoljavanje tehnike ukošavanja (angliranja).

Da se ne varamo. Živimo u 21. veku i danas svi (baš svi) industrijalci, kao i najveći deo nezavisnih časovničara ukošene površine pod uglom 45 stepeni prave pomoću cnc mašina. Razlika je u tome, kako nakon toga pristupaju obradi tih površina. Najveća većina nezavisnih časovničara će manje površine obraditi pomoću turpije i abrazivnih krema, dok će kod industrijalaca vešti majstori uzeti u ruke mašinicu, koja se zove touret i počeće sa obradom odnosno poliranjem kosina do različitih stepena.

Dok će okoreli nezavisni časovničari touret proglasiti kao vrstu mašinske ili u najboljem slučaju poluautomatske obrade, industrijalci je kategoriziraju kao ručnu obradu, jer je alat vođen neposredno rukom čoveka na izuzetno maloj površini.
Ključnu razliku prave unutrašnji oštri uglovi na mostovima, koje zbog brzih rotacionih pokreta nije moguće obraditi touretom, nego pomoću čovečje ruke zbog isključivo jedinstvene sposobnosti recipročnog kretanja napred - nazad. Time dubok unutrašnji oštar ugao na mehanizmu predstavlja svedočanstvo najvišeg stepena posvećenosti njegovog tvorca.
Taj kriterijum je ostao na prvom mestu ocenjivanja kvalitetnog stepena završne obrade ali nije jedini, koji se odnosi na segment ukošavanja odnosno angliranja ili chamferinga ili bevelinga (izrazi koji su u upotrebi za ovu tehniku). Kriterijumi ocenjivanja su i stepen zaobljenosti rubova, jer je kosina nastala pomoću cnc mašine uovičena oštrim ivicama, zato je finoća njene zaobljenosti takođe vrlo važna.
Treći i četvrti kriterijum svedočanstva posvećenosti predstavljaju stepen visokog poliranja cele ukošene površine sa kojim se brišu tragovi prisutnosti cnc mašine, kao i pefrormans spoljašnih uglova, koji takođe moraju biti maksimalno izraženi sa najvišom mogućom oštrinom.

Na mostovima Patek Philippa 30-255 PS nećemo naći unutrašnje oštre uglove, kao što ih nećemo naći ni na 4 do 5 puta skupljim satovima ovog proizvođača. Svi unutrašnji uglovi su zaokruženi ali ćemo zato za razliku od kalibra 215 kao i svih ostalih pre 2009 godine, biti svedoci odlično izvedenim zaobljenim ivicama angliranih površina i tek pod lupom jedva primetnih (znatno manje nego samo nekoliko godina ranije) vertikalnih tragova reza cnc mašine, što znači, da je stepen kvalitete poliranja sada u potpunosti maksimiziran. Spoljašni oštri rubovi su odlično izraženi i po stepenu obrade međusobno identični.

Patek Philippe je i na segmentu finiširanja kalibara postigao napredak, koji su sami sebi zadali napuštanjem Geneve Seala i uvođenjem vlastitog. Nova Calatrava je vrlo relevantno uporište za navedene tvrdnje. Ukošena prostranstva njenih mostova se prostiru na sve strane i proizvođač nije ni za tren pokušao da ih smanji. Odličan dokaz je dupli most iznad kinetičkog sklopa, umesto očekivanog jednog znatno većeg, koji bi omogućio značajno manju količinu ručnog finiša.

Kritičari Patek Philippa će kao primer iskrenijeg pristupa vrlo rado na tanjir postaviti kalibar još jednog člana svetog trojstva Vacherona Constantina (treći svetac, Audemars Piguet u svom entry i pretežnom delu srednjeg razreda bazira na mašinskoj završnoj obradi), takođe ručni navijač 4400 AS, koji pokreće 5k € jefitniji Patrimony sa istom komplikacijom malog sekundnika.

Foto: Vacheronconstantin.com

Da, na sredini mehanizma se ističe oštar ugao. Ali budimo iskreni. Taj ugao je vrlo plitak i daleko je od pravog dubokog oštrog ugla. Ako malo proširimo pogled po panorami uočićemo več golim okom da je poliranje kao i zaokruživanje ukošenih površina i njihovih rubova kod Pateka kvalitetnije urađeno.
Ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen, da sumanuto branim proizvođača čiji sat sam kupio - i ja bih bio presrećan, da je 30-255PS oplemenjen makar jednim pravim dubokim unutrašnjim oštrim uglom ali kad vidim ovo na Vacheronu, ne mogu da pobegnem utisku o nekadašnjem lepotanu Hyndai Coupe iz ’90 godina prošlog veka, koji je imao izgled ozbiljnog sportskog zmaja ali se na auto putu grčevito držao srednje trake, dok su pored njega sa leve strane suvereno fijučali znatno manje atraktivni Golfovi trojke.
Priznajem da mi i ovakav ugao na Calatravi ne bi smetao ali razumem proizvođačev izbor da radi ili ono najbolje (finiš mehanizama u minutnim repetetitorima je na nivou obrade Philippa Dufoura) ili ništa.

Ako ulazimo u analizu sličnih odluka, onda svakako moramo uzeti u obzir činjenicu koju kritičari zanemaruju. Mehanizmi Patek Philippa u poređenju sa Vacheronom i Langeom su tanji, što im daje određenu konstrukcijsku prednost ali su zbog toga komplikovaniji za pravljenje dubokih unutrašnjih oštrih uglova. Na primer, visina Vachernon Constantina 4400 AS iznosi 2,80 mm, dok je Calatravin 30-255PS sa 2,55 mm, skoro 10 % tanji. Ako dodam i leguru bakra, nikla i cikla odnosno nemačko srebro u Langeu, koje je mekše i lakše za finu obradu od Patekovog klasičnog i tvrdog mesinga obloženog rodijumom, lakše ćemo doneti određene zaključke.

Ali oštri uglovi nisu sve što se tiče ručne završne obrade. 30-255PS je prepun zrcalno poliranih šatona za rubine, sinkera za šrafove, krajeva osovina pa čak i zubova na zupčanicima. Glave šrafova su polirane najvišom tehnikom poliranja – crnim zrcalom, dok su spoljašni rubovi na glavama ukošeni. Donje strane mostova su ručno zaglađene (takozvani smooting down), dok je glavna ploča obrađena ručnim kružnim zrnjenjem. Vrhunsko izvedena Ženevska šara je urađena poluautomatskim načino ili kako to u Pateku nazivaju: mašinom vođenom rukom izvođača.

Sažetak svega navedenog je da Caltrava svakako opravdava cenu od nekoliko desetina hiljada eura, a ono što je meni najbitnije je, da je neko u Pateku uzeo u ruke most i njegovoj stranici posvetio pažnju i primenio svoju spretnost, kao i glavnoj ploči, šatonu, ponoru, šrafu, zupčaniku… Time je besprekorno uređena i sastavljena gomila metala dobila i značajnu dozu čovečje note, koja je uočljiva u svakom detalju. Ovde klasična horološka izreka, da mehanički sat ima dušu predstavlja sušto činjenično stanje.

Patekov stalni dobavljač kožnih remena je Camille Fournet iz Pariza. Preduzeće sa oko 100 zaposlenih, skoro 9 decenija dostiže najviše standarde na ovom području. Uz Patek, jedan od najvećih klijenata iz industrije satova je Jaeger-LeCoultre.
Remen Calatrave je aligator širine 20 cm, sa krupnim uzorkom, vrlo mekan i prilagodljiv površini ruke. Opšiven je klasičnim šivom i odlično se uklapa u koncept sata.

Prva pomisao, kada sam video sat u medijima mi je bila, da je šteta jer se Patek nije odlučio za deployant kopču, koja je praktičnija za upotrebu a i dobro čuva krajeve remena prilikom eksplotacije. Međutim, kada sam Calatravu uzeo u ruke, odmah mi je bilo jasno, da bi takav izbor bio preglomazan za ovako tanak sat i potpuno bi ga izbacio iz balansa.
Kopča je takođe napravljena iz 18 karatnog belog zlata i završena je visokim poliranjem.

Ambalaža je prilično iznenađujuća. Ne kvalitetom, jer ona u potpunosti prati reputaciju brenda, nego masivnošću.
Ako je Rolex sa kutijom postigao potpunu proporcionalnu skladnost, Patek je bez ikakve suzdržanosti sat stavio u za trećinu veću lakiranu kutiju napravljenu iz izuzetno masivnog drveta, koja je sa zapanjujućih 1850g čak 3,5 puta teža od Rolexove.
Za razliku od Rolexa, kutija je namenjena isključitvo satu, dok je dokumentacija deo spoljašne kartonske kutije u kojoj je smeštena u ogromnom etuiu, gde se pored uputsva za upotrebu nalazi i certifikat originalnosti, kao i svedočanstvo Patek Philippe Seala.

Vrlo pohvalno od proizvođača, koji je svoj slavni slogan »Zapravo, nikada niste vlasnik Patek Philippe sata, nego ga samo čuvate za sledeću generaciju« preneo i na deo kompleta, gde se to najmanje očekuje.

Šta napisati na kraju?

Uvek, kada se neko od najvećih horloških stubova nađe pred zadatkom renoviranja bilo koje od svojih ključnih linija, započinje ples na tankom ledu. Izuzetno je teško naći pravi obim intervencije nakon koje će modeli još uvek sadržavati osobine, koje su doprinele tome što je bila i što jeste i promeniti je baš toliko da odiše duhom nove svežine.

Patek Philippe je modernizaciji Calatrave stupio vrlo hrabro i odvažno i u potpunosti uspeo. Možda čak i previše smelo, jer je promena zaista iznenađujuća ali ostaje utisak da je svaki korak napravljen vrlo promišljeno.

Javnost i tržište su novi model prihvatili sa ogromnim ovacijama i pošto sam celu priču oduševljeno pratio od početka, toliko pozitivnih vibracija me je uvek ponovo i opet i još uvek fascinira(lo).
U vrlo kratkom vremenu smo iz prilično usnulog dede, dobili potpuno svežeg mladića, koji nije samo produkt estetske hirurgije nego ponosno pruža korak sa sasvim novim srcem.
I to je ono što Patek Philippe ne čini samo jednim od članova svete trojice, nego daleko najvećim među njima. Odvažnost.
Zamislite tu razliku u usporedbi sa Audemars Piguetom. Dok se ovaj čvrsto drži Royal Oaka i najviše energije ulaže u njegovo trženje, Thierry Stern najprodovaniji sat, čelični Nautilus nakon 40 i kusur godina ukida, jer ne dozvoljava da samo jedan model postane sredstvo po kome se prepoznaje čitav brend.