Haifisch 23 - Moja kolekcija

[Haifisch23]

Moram priznati da sam zaista prijatno iznenađen brojem pitanja i komentara preko privatnih poruka sa strane članova foruma kao i vanjskih posmatrača, koji su došli u kontakt sa mnom u vezi sa tematikom Finog časovničarstva i segmentom finiširanja mehanizama, kao i vašeg pogleda na (ne)zasluženi status pojedinih horoloških aktera u današnjoj delatnosti.

Što se tiče pregršt molbi za pomoć kod odluke o kupovini sata ultraluksuznog razreda, izvinjavam se unapred ako sam grub ali ne kupujte sat dok u potpunosti ne shvatite suštinu njega samog, kao i njegovog proizvođača. Kompleksnost tematike na tom nivou nosi taj nužni uslov za buduću potpunu simbiozu: vi morate doći do njega, a ne on do vas.

Zato je najbolje da na pojedinim primerima osmotrimo implementaciju finog časovničarstva u praksi. O tome, šta jeste ili šta nije tzv. Fino časovničarstvo ili Haute Horlogerie je puno toga napisano na zadnjih desetak strana u ovoj temi, pa ću samo ispostaviti ono najbitnije:

Glavni smisao finiširanja mehanizma se ne odnosi na njegovo ukrašavanje, nego na poboljšanje njegovih funkcijskih svojstava.

U najvećem broju slučajeva se prvo prepliće sa drugim, pa time konačan rezultat predstavlja spoj prijatnog sa korisnim. Ali ipak - u sistemu shvatanja, potrebno ih je međusobno razlikovati.

Zato sam izabrao mehanizme iz entry levela nekih viđenijih proizvođača iz segmenta Finog časovničarstva, gde možemo pažnju posvetiti njihovim osobinama i napraviti detaljnije međusobno poređenje.

Napominjem da sam se fokusirao na mehanizme sa ručnim navijanjem, koji uglavnom sačinjavaju početnu cenovnu razinu većine proizvođača, kao i zbog činjenice da zbog znatno bolje preglednosti predstavalju izvrstan poligon za ispoljavanje njihovih vrhunskih veština. Tamo gde to nije bilo moguće, u obzir je uzet entry level kalibar sa automatskim navijanjem.

Već na početku ćemo otkloniti dilemu, koja se pojavila u nekim pitanjima – Novi Rolex 7140 kalibar u modelu 1908 nije produkt Finog časovničarstva.

Rolex.com

Iako nas zatiče zapanjene izuzetnom atraktivnošću u vidu zlatnog rotora brušenog sunray tehnikom, blistavih komponenta (solarizovani točak zaskočnog mehanizma), visoko poliranim glavama šrafova, besprekornim pozlaćenim gravurama i izuzetnom ženevskom šarom na mostovima, pažljiviji posmatrač će brzo shvatiti, da je to urađeno pretežno u funkciji dekoracije ali ne i funkcionalnosti. Mašinska obrada se manifestuje na ivicama mostova, koje su umesto široko zaobljenih površina, ovde tanke kao žilet. Taj mašinsko ukošeni anglaž je izvršen samo na mostu zaskočnog mehanizma i na balansnoj strani mosta cevi. Sve preostale ivice su ravno odnosno strmo odrezane cnc mašinom.

Drugi pokazatelj mašinskog finiša su utori za rubine odnosno ono što bi trebalo biti šatoni. U finom časovničarstvu se šatoni ručno postavljaju u prethodno urezane utore. Iako se radi o jednostavnom i relativno lakom postupku, on je urađen ručno, nakon što je unutrašnjost šatona maksimalno ručno obrađena do najfinijeg stepena poliranja.

U Rolexovom 7140 su utori napravljeni tako, da su direktno urezani u površinu mosta, pa su onda mašinsko polirani na licu mesta. Tako možemo reći, da se radi o lažnim šatonima. Ali sa druge strane, istina je da su vrhunsko obrađeni i da predstavljaju najbolju manifestaciju Rolexove mašinske opreme (ali ne i spretnosti časovničara).

Mogu slobodno napisati, da novi Rolexov mehanizam predstavlja najbolje svedočanstvo dalekosežnosti tehničke opreme u doradi (dekoraciji) kalibara. Proizvođač i sa 7140 ostaje u dosadašnjem segmentu. Još uvek izrada i dorada njegovog kalibra zahteva prosečno oko 8 puta manje prisustva ljudskeg faktora u odnosu na proizvođača sa epitetom finog časovničarstva.


Pregled ovog segmenta počinjemo sa Audemars Piguetom, odnosno kalibrom AP4302, koji pokreće entry level proizvođača od 2019 godine u modelima Code 11.59, Royal Oak I Royal Oak Offshore u cenovnom razredu sa početkom oko 28.000 €.

Napomena: radi se o kalibru na automatsko navijanje, jer AP neke od ručnih navijača ugrađuje u viši i najviši cenovni razred.
Glavne karakteristike AP4302 su prečnik 32,0 mm; visina 4,9 mm; rezerva rada snage od 70 sati i frekvencija od 28.800 b/h.

Audemarspiguet.com

Za razliku od Rolexovog 7140, AP 4302 donosi neuporedivo više ukošenih površina na rubovima mostova. One su dijamantno polirane i time je postignuta promena površinske molekuralne strukture metala, koja je sada čvršća i dodatno otpornija na dugovremenski uticaj korozije. Anemična zaobljenost gornjih ivica na mestima gde se susreću sa linijama ženevske šare ipak odaje, da se poliranju sa alatom električne četkice (turet) pristupilo samo u osnovno potrebnom stepenu, čime je postignut pozitivan dekorativni rezultat, koji je efektan i sasvim pristojno zadovoljava očekivanja u najvišem razredu industrijske delatnosti.

Iako iz slike nije razvidno, glave šrafova na glavnoj ploči su polirane do najvišeg stepena zrcalnog poliranja, unutrašnjost šatona je vrhunski odrađena putem maksimalnog stepena poliranja, površina rotora je osim ženevske šare dodatno završena ravnim i kružnim satenskim četkanjem. Osnovna ploča je u celini obrađena tehnikom perlaža.

Sve ovo važi za površine kalibra, koje se nalaze ispod njegovog rotora. U daleko najvećoj meri se radi o mašinskom finišu sa već nešto navedenom ručnom doradom. Na tom delu mehanizma mi nedostaje nešto više izraženijih spoljašnih uglova sa oštrim zaključkom. A šta je sa unutrašnjim oštrim uglom, krunskim dokazom ručne završne obrade?

Taj u celini dekorativni deo finiša se preselio na skeletizovani rotor, gde se anglaži završavaju finim oštrim uglovima, koji su napravljeni isključivo ručnim načinom obrade. Rotor se ističe vrhunskim gravurama, koje predstavljaju grbove obe porodice (Audemars i Piguet), osnivača kompanije.

Ipak, nije na odmet naglasiti, da je rotor napravljen iz 22 karatnog zlata, koje je puno mekše od tvrde smese mesinga obloženog rodijumom od koga su sačinjeni mostovi ispod njega, pa je time znatno zahvalnije za izvođenje ručnih radova na njemu. Napor i veština izrade unutrašnjeg ugla je ovde kao upoređivanje šlagera prema simfoniji, koja je potrebna za sprat niže. Ali svejedno, unutrašnji ugao i na takvom materijalu predstavlja demonstraciju ručne obrade.

Da je Audemars Piguet, odnosno njegov studio Renaud & Papi, maestro najkompleksnijih kombinacija nota, dokazuje kalibrom AP 2953, ručnim navijačem Sonnerie Minut Repeatorem, koji pokreće 12 puta skuplji model.

Razglednica Valee de Jouxa sa najlepšom rivijerom – Audemars Piguet AP2953 - Audemarspiguet.com


Vacheron Constantinov ručni navijač VC4400 je na tržištu od 2009 godine i napravljen je da traje. Sa idealnom širinom 28,0 mm i izuzetno malom visinom 2,8 mm, frekvencijom 28.800 b/h i rezervom snage od 65 sati predstavlja značajno tehničko unapređenje u odnosu na prethodnika VC1400. Pokreće entry level In House linije Traditionnelle, Historiques i Patrimony sa preporučenom retail cenom oko 27.000 €.

Vacehronconstantin.com

Mehanizmom dominiraju dva velika mosta sa vrhunsko izvedenom ženevskomšarom. Na krajevima, gde dolazi do kontakta sa angliranim rubovima mostova,crte nisu zadebeljene i predstavljaju svedočanstvo optimalne dorade. Šatoni išrafovi su polirani do maksimalnog zrcalnog stepena poliranja, čak su i glave drugih ukošene.

Angliranje rubova mostova je izvedeno potpuno ravnomerno i dosledno. Gornjirubovi so prilično izraziti i lepo zaokruženi, pa tako ovaj elemenat doradepostiže i vrhunski dekorativni učinak. Uzevši u obzir činjenicu da proizvođačfiniš mehanizma izvršava na bazi standarda Ženevskog pečata, kome je kao prvi uistoriji pristupio davne 1901 godine, obezbeđen je i najmanji detalj zahtevanogkvalitetnog pristupa izrade i dorade.

Vacheronconstantin.com

Watchbox.com

Dekorativni segment finiša je manifestiran sa tri oštra unutrašnja ugla, koji predstavljaju dodatan i ultimativan dokaz ručne obrade kalibra. Iako su uglovi prilično plitki i nisu na podjednakoj razini performansa iz razreda nezavisnog časovničarstva, proizvođač zaslužuje svaki kompliment za istrajnost i očuvanje tradicije u vremenu kada industrijsko fino časovničarstvo sve ređe pristupa ovoj metodi dekoracije. Time je totalno kompenzovan jedan elemenat, koji možda nekome posmatraču može nedostajati – izostanak potpuno izvedenog vanjskog oštrog ugla.

Ovde bih napomenuo, da je Vacheron Constantin 8 godina pre VC4400, izašao takođe sa ručnim navijačem VC1400 i on se danas tu i tamo još uvek može naći u još nešto jeftinijim modelima (oko 25.000 €), gde je dekorativni performans unutrašnjih oštrih uglova skoro maksimalan, ali je sa prečnikom od samo 20,3 mm uslovno pogodan samo za modele do 36,0 mm prečnika kućišta, dok rešenje za veće širine (na drugoj sliki ispod), koje su primenjivali nekoliko godina, danas nije više primereno, pa ga zato ugrađuju u kućišta sa potpuno zatvorenim poklopcom.

Vacheronconstantin.com

Vacheronconstantin.com

Vraćamo se na automatiku. Breguet 777Q pokreće entry level Haute Horlogoerie razreda proizvođača od 2006 godine u liniji Classique. Namerno sam napisao entry level Haute Horlogerie Bregueta, jer kalibar 728 u celokupnom entry levelu u hronografima Type XX i Type XXI nema nikakve veze sa segmentom finog časovničarstva.

Iza estetike i stvaralačke kompozicije koju danas možemo videti u vodećim linijama Bregueta - Tradition, Classique i Marine, stoji Daniel Roth.
Ovaj izvrsni časovničar je 1973 godine prihvatio ponudu Jacquesa i Pierra Chaumeta, vlasnika istoimene firme, kod kojih se našla i robna marka Breguet. Breguet je u to vreme raspolagao samo sa 1 trgovinom lociranom u Parizu.
Daniel Roth je dobro znao da je za ozbilnjije shvatanje brenda potrebna selidba u Švajcarsku, gde su se nalazili najbolji časovničari i dobavljači, pa se tako 1976 godine otvara radionica u Vallee de Jouxu, u Le Brasussu. Tu sa pomoćnikom Francois Bodetom započinje priču na ručnim satovima brenda u vidu giljoširanih brojčanika, Coin kućišta, slavnih Breguet kazaljki, turbiljona i večitih kalendara. Bazu za mehanizme su predstavljali Lemania i Frederic Piguet.

U narednih 11 godina Breguet uzdižu do zavidnih visina ali se 1987 godine Danielova priča grubo završava sa bankrotom braće Chaumet. Razlog je bio zaista banalan. Kada su braća početkom ’80-ih godina primetili vrtoglavu rast cena dijamanata, počeli su da nude pojedincima i bankama priliku da ih kupe uz obećanje značajnog povratka njihove investicije. Ali ubrzo se desio drastičan pad cena ovih dragulja i umesto da smanje gubitke, braća Chaumet su u očekivanju novog rasta, koji se nije desio, i dalje kupcima servirali lažne informacije, pa su se negativni brojevi udvostručili. Tako ih je Francuska vlada primorala na bankrot, kada se nakupilo za 120 miliona $ dugova kod 12 francuskih banaka. Kao deo stečajne mase, Breguet se 1987 prodaje Investcorpu a Daniel Roth i Francois Bodet napuštaju kompaniju.
Nakon toga, Breguet je u ritmu toplo – hladno životario, dok nije pristao u okrilju današnje Swatch grupacije. Jedan od tih toplijih perioda predstavlja model Symapthique, čiji je mehanizam i dizajn uradio tada 33 godišnji Francois-Paul Journe.

Kalibar Breguet 777Q sa prečnikom 27,1 mm, visinom 4,7 mm, frekvencijom 28.800 b/h i rezervom snage rada od 55 sati, pokreće modele u liniji Classique sa preporučenom prodajnom cenom oko 30.000 €.

Timeandwatches.com

Osnovna ploča je u celini finiširana tehnikom perlaža, a obrađene su i površine koje nisu vidljive posmatraču kroz transparentan poklopac.
Sve gravure na mostovima su pozlaćene, dok su rubovi mostova mašinsko ukošeni a zatim ručno polirani (turet).
Rubovi anglaža su skladno i ravnomerno široko zaobljeni i nude sjajnu refleksiju pod uticajem spoljašne svetlosti.

Dekorativni vrhunac i ličnu kartu ručne obrade svakako predstavljaju dva oštra unutrašnja ugla na mostu kinetičkog sklopa neposredno pored balansnog točka.
Sviđaju mi se i oštrine vanjskih uglova, koji se protežu preko ivica na mostovima, a možda malo nedostaje veći naglasak ženeveske šare, koja je dosta široka i na momente deluje premalo upečatljivo.
Rotor je vrhunsko giljoširan mašinom vođenom rukom majstora. Ovakav stepen kvaliteta je nemoguće postići putem štancovanja na osnovi kalupa.

Breguet.com

Kada sve sumiramo, pred sobom imamo vrhunsko delo finiširanja kalibra sa odličnom fuzijom funkcije i dekoracije.
Ono što budi poneki upitnik i crvić eventualne sumnje u celoj priči je način funkcioniranja Swatch grupacije. Zaštitni znak Haute Horlogerie razreda Bregueta je komplikacija Tourbilon, što je sasvim logično ako uzmemo obzir da brend nosi naziv po pronalazaču i stvaraocu ovog elementa. Bode u oči činjenica, da ta komponenta ne nastaje na licu mesta (u Breguetu, selo L'Orient), nego se izrađuje u obližnjem Le Brassusu u pogonu grupacije pod nazivom Components de Haute Horlogerie – CHH, koji je sa 400 zaposlenih zadužen za izradu najkopmliciranijih komponenti, koje šalje najeminentnijim imenima grupe (Breguet, Harry Winston, Jaquet Droz, Blancpain).
Ako uzmemo u obzir da Swatch grupacija raspolaže i sa vrhunskim proizvođačem giljoširanih brojčanika (Rubbatel et Weyermann iz La Chaux de Fondsa), kao i činjenicu da je za Breguet kućišta zadužen pogon Simon et Membrez iz Belemonta i da je grupacija majstor menadžiranja fizički nepostojećih brendova (Certina, Hamilton, Mido, Rado), svašta se može prikrasti u misli. Iako to nikako ne umanjuje kvalitet konačnog produkta Bregueta, kod onih najokorelijih satoljupca može doneti prilične smetnje u percepciji kompletnog doživljaja.


Malo je poznato da je famozni veliki datum, takoreći zaštitni znak satova A. Lange & Sohne, proslavljen u liniji Lange 1, zapravo kreiran i stvoren u Jaeger-Lecoultru neposredno u vreme kada je nakon pada Berlinskog zida, tadašnji izvršni direktor LVMH grupacije Gunter Blumlein, nagovarao praunuka Ferdinanda Adolpha Langea - Valtera, da se nakon 40 godina vrati u Glashutte i reinkarnira legendarni brend.
Blumlein je kao čovek, koji je na pravi put vratio JLC i IWC, imao viziju i uprkos protivljenju Jagerovih kreativaca odlučio, da komplikacija i njen dizajn idu u novu pridošlicu. Kao i uvek, nije pogrešio.

Ovde ćemo ipak pažnju posvetiti liniji proizvođača pod nazivom Saxonia, odnosno entry modelu, koji ne sadržava komplikaciju datuma, pa čak nema ni veliku (centralnu) ili malu kazaljku za prikaz sekundi, pa time predstavlja potpunu definiciju dress sata, posebno ako uzmemo u obzir prečnik kućišta od 37,0 mm.

Model na roza ili belom zlatu sa maloprodajnom cenom oko 27.000 € pokreće ručni navijač, kalibar L093.1, predstavljen 2011 godine. Odlikuje ga tanjina od 2,9 mm, dok je prečnik 28,8 mm. Radi na frekvenciji od 21.600 b/h i ima 72 sata rezerve snage rada.

alange-sohne.com

U oči odmah upada čuvena tri-četvrtinska ploča. Podlaga je obrađena tehnikom perlaža a unapređenje koje je doneo ovaj kalibar je u tome, da su sa njim na taj način obrađeni i skriveni delovi ispod mosta, što do tada u entry levelu proizvođača nije bila praksa.

Unutrašnji rubovi mosta su anglirani i ručno polirani turetom do maksimalnog stepena ne pokazujući tragove reza cnc mašine. Vrh ukošene površine je fino zaobljen i na najbolji način (bez vidljivog zadebljenja) susreće duboke linije tipične »Glashutte šare«, odnosno Langevog načina ukrašavanja mostova pod nazivom Glashutte Ribbing. Natprosečno duboka i zracalno polirana tri zlatna šatona su jedan od potpisa Langea - i u entry levelu su takođe neizostavni.

Ne možemo mimoići ni dva točka na površini mosta sa fino brušenim zupcima i obradom u tehniki puženja.

Glavna atrakcija dekorativnog segmenta završne obrade je ručno graviran most nemirnice. Zadivljujuće je da ovako dorađenu komponentu možemo naći u početnom razredu proizvođača. Kako kažu u Langeu, mostovi se ne graviraju po tačno određenom šablonu, pa je svaki na svoj način poseban, a za rezultat je zaduženo 6 gravera firme, koji i na taj način pokazuju zašto A. Lange & Sohne sa 650 zaposlenih proizvede samo oko 5.500 satova na godišnjem nivou.
Za tragače za svetim gralom finiša mehanizma, nemam dobre vesti. L903.1 ne poseduje unutrašnji oštar ugao. Kao što se može videti, čak ni vanjski uglovi nisu značajno izraženi. Ni u perjanici komercijalnog uspeha proizvođača, klasičnom modelu Lange 1, u višem razeredu, nećemo naći unutrašnji oštar ugao.

A.Lange & Sohne L.121.1 Lange 1- Monochromewatches.com

A bio je…nekada ranije….odnosno do 1994 (u prvim serijama modela):

A.Lange & Sohne L901.0 1994 mr.watchley.com

Lange je kroz vreme nešto oduzeo a nešto dodao na dekorativnom segmentu završne obrade u svom početnom i srednjem razredu. Ali ostao je na izuzetno visokoj razini i ne ostavlja nikakvu dilemu u opravdanost svojih cena, kada uzmemo u razmatranje konkurenciju u delatnosti.

Često se susrećemo sa tvrdnjama da u segmentu završne obrade prevazilazi top švajcarske proizvođače. Mislim da je to očekivano i sasvim normalno. U vreme, kada je brend ponovo stvaran i pokrenut (1992g), nezavisni časovničari su se međusobno tražili putem oglasa u sredstvima javne štampe a njihov prvi nastup na Baselworldu je prošao tako, da su zajedničkim finansijskim sredstvima unajmili štand na kojem su se predstavili.
Gunter Blumlein je imao u mislima sasvim svežu krv sa bogatom zaostavštinom, koja će odstupati od vodećih imena industrije. Sa načinom rada, finansijskim ulogom LVMH grupacije, tehničkom pomoći JLC i IWC, to mu je potpuno uspelo. Čak ni danas, brend ne možemo egzaktno postaviti ispred ili iza linije gde se završava industrija i počinje zanat. To je bila marketinška niša, koja je u potpunosti ispunjena.

Ipak….. uvek postoji taj ipak. Ne smemo smetnuti sa uma, da je nemačko srebro (legura nikla, bakra i cinka) puno zahvalnije, prijatnije i lakše za operacije dorade u poređenju sa tvrdim mesingom prevučenim rodijumom, koji se koristi u Swiss razredu.


Ono što su u industriji satova sveta trojica (Patek Philippe, Audemars Piguet, Vacheron Constantin), to su na sceni nezavisnih časovničara 21. veka: Philippe Dufour, Kari Vouitlainen i Francois-Paul Journe.

Ako smo sa A. Lange & Sohne šetali po crti razgraničenja industrije od zanata, onda nije na odmet da odškrinemo vrata i zavirimo u svet nazavisnih.

F.P Journe se nalazi na idealnoj pozicji. Sa ekipom od 125 ljudi, godišnje proizvede oko 900 satova, što je u okolini kojoj pripada puno, a sa druge strane ograde zaista malo.

Poznavaoci delatnosti su 2009 godine zastali u čudu, kada je FP Journe predstavio model Chronometre Bleu. Genije, kojem su hronografski turbiljoni, večiti kalendari, minutni repetitori svakodnevnica kao doručak, čovek koji je daleko nadgradio i samog Abrahama Louis Bregueta sa tehnikom osiguravanja preciznosti poznatom kao resonansa, obelodanio je sat sa samo jednom komplikacijom, ako je u današnje vreme uopšte možemo tako i nazvati, malim sekundnikom. Ok, proizvod je imao specijalitete u vidu kućišta iz tantalijuma, giljoširanim brojčanikom ali utisak je bio sličan onome kada bi Beethoven u teško iščekivanom repertoaru, sezonu otvorio samo sa riffom Smoke on the Water.
Ali Francois-Paul Journe je ujedno i poslovan čovek. Temeljna ideja je bila predstaviti sat koji će brend približiti širem krugu tržišta i povećati prepoznatljivost. Iako mu je na početku trebalo nešto vremena, što u prevodu znači, da se tu i tamo mogao naći u maloprodaji i kupiti novi, 2019 godine, kada je dužina reda onih koji čekaju, dostigao broj od 8 godina, FP Journe ukida mogućnost zvaničnog intersovanja za model u vidu upisa na listu.
Sada je jedina mogućnost kupovina na sivom tržištu. Chronometre Bleu sa maloprodajnom cenom od 38.000 € se može kupiti (naravno ne potpuno nov) za vrednost od oko 100 hiljada eura. Pokreće ga 2005 godine, predstavljen In House kalibar 1304, jedan od prvih tehnoloških dragulja sa dve cevi za skladištenje energije koje sprečavaju izohronizam i preciznost održavaju duboko u hronometarskom COSC standardu.

U poređenju sa nekim ručnim navijačima na sličnom kvalitetnom nivou, nije baš nizak (4,0 mm). Prečnik iznosi 30,4 mm, radi na frekvenciji 3Hz (21.600 b/h), dok je rezerva snage oko 56 sati.

F.P Journe 1304 - fpjourne.com

Prvo što nam upadne u oči pri pogledu na mehanizam je roza zlato od kojeg je sačinjen. Ne radi se o pozlati, nego je ceo sklop sastavljen iz ovog plemenitog metala.

fpjourne.com

Gornji deo kalibra je u tradicionalnom maniru razdeljen na 3 mosta, vijugavi rubovi su klasično ukošeni i maksimalno kvalitetno ručno polirani.
Ženevska šara je izrazita, duboka, sa savršenim spojevima na zaobljenim ivicima anlgaža na mostovima. Zrcalno polirane i zarezane glave šrafova, kao i ponori šatona samo upotpunjuju sliku svedočanstva Haute Horlogerie razreda.

A sva genijalnost Francoisa-Paul Journa izbiva na videlo, kada se detaljnije udubimo u pejzaž pred sobom. Časovničar je strukturirao mehanizam na taj način, da je stvorio zapanjujući dekoracijski učinak, time što je pogonski sklop koji povezuje nemirnicu sa opružnim cevima smestio ispod brojčanika umesto na konvencionalan način – na strani prema kućištu. Time je stvoren iluzorni osećaj u kome izgleda da nemirnica pluta (lebdi) u prostoru. Sve to je podržano izvrsnim zrnatim giljošem na glavnoj ploči koji stvara dodatnu dubinu celog utiska. Da se nalazimo u stvarnosti, potvrđuje perlaž ne donjoj desnoj strani ploče.
Tako je iz naizgled sasvim običnog sata nastalo složeno remek delo finog časovničarstva, gde se funkcijska i dekoracijska završnica spajaju u monumentalnu celinu.

Ah, da… da li je možda neko uopšte uočio, da kalibar 1304 nema ni jednog unutrašnjeg oštrog ugla? A i ko bi nam nakon ovoga mogao zameriti…


Kalibar Patek Philippe 30-255 PS, koji pokreće novi ručni navijač Calatrava 6119 od 2021 godine sam detaljno opisao u osvrtu na tu prinovu u mojoj kolekciji, što sa tehničke strane, kao i u segmentu finiša (funkcionalnog i dekorativnog), tako da se ovde ne bi ponovo upuštao u već navedeno. Ispostaviću samo visinu od 2,55 mm, koja je najmanja u ovom društvu, kao i potpunu novost kod Pateka - dve paralelne cevi za skladištenje energije, koje u svih 65 sati rezerve rada održavaju maksimalnu preciznost mehanizma.

Slike idu za potrebe osnovnog upoređivanja sa već predstavljenim kalibrima.

patekphilippe.com

30-255PS ima karakteristike svih prethodno analiziranih. Perlage nacelokupnoj osnovnoj ploči, iako slika ne pokazuje najbolje - pozlaćene gravuresu kristalno čiste, ponori šatona i glave šrafova su polirane tehnikom najvišegstepena (zrcalno – mirror poliranje), Ženevska šara je široka sa izraženomteksturom i potpuno definisanim linijama, koje se kvalitetno prelivaju uvrhunsko zaokružene gornje rubove anglaža.

Prikaz ukošavanja (bevelinga) mostova na Patek Philippe mostu - patekphilippe.com

Ono što ga razlikuje od ostalih je znatno veći broj ukošenih (angliranih)površina zbog strukture sa više mostova, potpuna obrada točkova, čak i onih kojinisu izloženi pogledu - u vidu ukošenih i visoko poliranih žbica, kao i dalekonajbolji performans vanjskih oštrih uglova.

Zvezda spektakla je svakako mostić iznad točka za minutnu kazaljku:

patekphilippe.com

Prikaz pristupa obradi točkova:

patekphilippe.com

Ukošavanje žbica i zubaca na točkiću

patekphilippe.com

Uvek kada se divim tom mostu sa savršenim oštrim uglovima (dve slike iznad), u mislima se pritaji pitanje: koliko iznosi razlika u vremenu i trudu kreiranja ovakvih vanjskih oštrih uglova ili makar jednog višeg ili manje oštrog unutrašnjog ugla? Bez ikakve sumnje, turetom ga je nemoguće kreirati ali sa druge strane, potpuno je jasno, da i ovakvi oštri vanjski uglovi zahtevaju izuzetnu spretnost i strpljivost rukovanja sa tom malom električnom četkicom.
Na žalost nemam odgovor, a sumnjam da će ga Patek Philippe dati iako je tu i tamo sa strane stručne javnosti i iz kolekcionarskih krugova moguće pronaći neke komentare upućene ka proizvođaču.

Pošto je pomenuti kalibar na nivou početnog cenovnog razreda Pateka u rangu 32.000 €, sasvim logično je očekivanje, da ćemo u višem cenovnom razredu naići na taj izuzetno cenjen zarez u tvrdi metal.

patekphilippe.com

Ovo je kalibar PP240, koji pokreće referencu 5230 u cenovnom razredu od 74.000 €. Ni ovde nema oštrog unutrašnjog ugla.

Na sledećoj sliki je čuveni 29-535, verzija Split second hronografa, koji pokreće referencu 5370P sa maloprodajnom cenom 0d 298.000 €. Traženje oštrog unutrašnjog ugla je uzaludno.

patekphilippe.com

Kalibar je bogatije ukrašen od Calatrvinog, jer sadržava više komponenti. Najbolji primer je most na sredini kalibra, koji je ovde razgraničen i ima više vanjskih oštrih uglova, ali ne zaboravimo da se radi o 9 puta višem cenovnom razredu. Karakteristika proizvođača je u tome, da se na segmentu finiša bazira na osnovnom kalibru, a razlike u ceni se uglavnom svode na komplikacije i materijale kućišta.

Ali ne smemo gubiti nadu. Evo, konačno Patek Philippe sa gomilom unutrašnjih oštrih uglova. Referenca 6301P, Grande Sonnerie. Ako imate 1.400.000 € i ako imate sreću da vam Thierry Stern lično odobri kupovinu tog modela, onda ćete čekati 18 meseci da vam ga naprave.

PP Grande Sonnerie 36-570 patekphilippe.com

Ovakav pristup je doprineo tome, da su se na ljubiteljskim forumima i društvenim mrežama pojavile pojedine sumnje u iskrenost Pateka kao proizvođača.

Iskrenost se može tumačiti na različite načine, ali ne znam šta je više, odnosno manje iskreno: izostaviti unutašnji oštar ugao u entry level i srednjem i urezati ga u višem i najvišem cenovnom razredu proizvodnog programa ili držati konstantu njegove odsutnosti sve do pojedinih individualnih narudžbi na modelima, koje se proizvode u godišnjim količinama izraženim u brojevima prstiju jedne ruke? Diferencirati kupce već u najmasovnijem prodajnom portfoliu ili homogenizirati kupce u 99 % ukupnog prodajnog programa?

Još čudnija i dalekosežnija mantra, koja takođe potiče sa društvenih mreža i nekih viđenijih globalnih časovničarskih foruma je lansiranje informacija njihovih »stručnih« članova, da je razlog napuštanja standarda Ženevskog pečata (nakon 122 godine pripadnosti) i stvaranje vlastitog Patek Philippe Seala (2009 godine), izbegavanje strogih zahteva onog prvog, kako bi se drastično smanjila količina ručne proizvodnje i time povećala godišnja količina produkcije na lakši način. Najbolji dokaz za te tvrdnje predstavlja izostanak oštrih unutrašnjih uglova na modernim satovima proizvođača.

Tačno je da Patek Philippe danas proizvodi više nego ikada. Besmisleno bi bilo upoređivanje sa Rolexom, jer je Patek Phillipe u svih 183 godina postojanja sve ukupno napravio toliko satova, koliko Rolex napravi u jednoj samcatoj godini (1 milion), ali kada je Henry Stern 1958 godine stupio na čelo firme, Patek je zapošljavao 150 ljudi, koji su na godišnjem nivou pravili oko 8.000 satova. Danas godišnja produkcija iznosi 53.000 mehaničkih satova i 13.000 kvarca ali Patek zapošljava nešto više od 2000 ljudi. Npr. Rolex sa 3 puta više ljudi, godišnje napravi 16 puta više satova. Kao što sam nekoliko rečenica ranije napisao, iako je poređenje Rolexa i Patek Philippa besmisleno, ono ipak pokazuje razliku u načinu produkcije između totalne masovne (serijske) produkcije i industrije u segmentu finog časovničarstva, na šta aludiraju spomenute tvrdnje.

Ali nije samo Patek digao produkcijke brojeve. Audemars Piguet je 1994 godine zapošljavao 200 ljudi sa godišnjim obimom proizvodnje od 15.000 satova. Danas je AP poslodavac 2000 zaposlenim, sa godišnjom produkcijom od 45.000 satova. Vacheron Constantin je u vreme kvarčne krize zapošljavao 120 ljudi sa godišnjom produkcijom od 7000 satova. Danas sa 1000 ljudi proizvodi oko 25.000 satova na godišnjem nivou.

Naravno, nije moguće u potpunosti porediti brojeve iz ranijih razdoblja sa današnjim, jer su u međuvremenu sve tri kompanije postale vertikalno integrisani proizvođači, što znači da ne prave samo mehanizme koje su ranije ugrađivali ispod kupljenih brojčanika u takođe kupljena kućišta, koja bi bila opremljena sa isto tako outsorsovanim narukvicama, nego su pod svoje okrilje priključile (kupile) proizvođače (najčešće dugodišnje partnere) tih elemenata satova, pa tu leži najveći razlog drastičnog povećanja broja zaposlenih, dok je količnik produkcije danas znatno veći zbog izuzetnog tehničko-tehnološkog napretka u segmentu produckcije (cnc, cad, swe, liga….).

Kao što se vidi, imamo drastično povećanje produkcije kod najznačajnijeg predstavnika Ženevskog pečata (Vacheron Constantin), kao i kod jedinog predstavnika Patek Philippa pečata. Prilikom pregleda mehanizma smo se mogli uveriti da Vacheron oštre unutrašnje uglove ručno urezuje već u entry level In House razredu, dok Patek u 99 % produkcije u potpunosti ignoriše ovaj tradicionalan i najuverljiviji dokaz ručne dorade.
Uveren sam, da se ovde može naći razlog na osnovu kojeg su javni kritičari Pateka uperili otrovne strelice na adresu najeminentnijeg subjekta horološke delatnosti.

Za sve njih imam dva pitanja i jednu molbu.

Prvo pitanje: Gospodo, da li ste ikada pročitali, proučili i upoznali se sa zahtevima Ženevskog standarda?

Molba: ako jeste, molim pokažite mi mesto (paragraf), gde je izražen zahtev da moraju mostovi mehanizma biti opremljeni sa jednim ili više oštrih unutrašnjih ugl(ov)a.

Drugo pitanje: Gospodo, da li razumete odnosno uopšte shvatate, šta znači završna obrada sa ciljem funkcionalnih osobina mehanizma i šta znači završna obrada sa ciljem dekorativnih osobina mehanizma?

Gospodo ako kritikujete Patek Philippe zbog manje privlačnog izgleda mehanizma u odnosu na prošlost, onda se sa vama delimično slažem i delimično vas podržavam ali sasvim drugo je optuživati proizvođača, da je izmislio i uveo vlastita pravila kako bi izbegao znatno strožije zahteve i tako na lakši način, putem neke vrste obmane, uvećao profit.

Ovo je sadržaj standarda Ženevskog pečata, koji se odnosi na finiširanje osnovne ploče i mostova:

Base plates and bridges
Since these components are some of the largest visual pieces in a movement, every surface is required to be finished in some manner and all machining marks removed. These components must have:
(Pošto su ove komponente neke od najvećih vizuelnih delova u mehanizmu, svaka površina mora da se završi na neki način i da se uklone svi tragovi mašinske obrade. Ove komponente moraju imati):

• Polished chamfers: The top edges of every plate or bridge must be chamfered and polished.

(Polirane ivice: Gornje ivice svake ploče ili mosta moraju biti zakošene i polirane.)

• Straight grained sides: The vertical surfaces of every plate or bridge must be brushed or finished in a way that creates consistent horizontal graining in the surface.

(Ravne zrnate stranice: Vertikalne površine svake ploče ili mosta moraju biti brušene ili obrađene na način koji stvara konzistentnu horizontalnu zrnatost na površini).

• Circular graining or finishes that eliminate all machining marks

(Kružna zrnatost (perlage) ili završne obrade koje eliminišu sve tragove mašinske obrade)
Ovde samo da dodam, da propis kontrolnog organa ovog standarda Timelab, određuje, da se za kontrolu finiša kalibra koristi 4Xkratno povećalo, jedino u slučaju izuzetno delikatne situacije (pre svega na točkovima ili sakrivenim delovima mehanizma, se može koristiti 10xpovećalo.

• Smoothed down bridge supports: The surfaces of the bridge supports must be flat and sanded, filed, or finished to a degree to remove machining marks and provide a consistent finish.

(Zaglađeni nosači mosta: Površine nosača mosta moraju biti ravne i izbrušene, turpijane ili obrađene do stepena da bi se uklonili tragovi mašinske obrade i obezbedila konzistentna završna obrada)

• Polished bevels in holes and recesses: All of the holes, be they threaded or through holes for screws, must have beveled edges that are polished to the same degree as the bevels around the plates.

(Polirane ivice u rupicama i udubljenjima: Sve rupice moraju imati zakošene ivice koje su polirane u istom stepenu kao i ukosine oko ploča).

• Polished sinks for jewel holes: The jewel holes must also have beveled edges that are polished.

(Polirani ponori za šatone za rubine: Ponori za rubine takođe moraju imati zakošene ivice koje su uglačane)

• The tops of bridges must be finished with Geneva stripes or any other decoration that eliminates machining marks

(Vrhovi mostova moraju biti završeni Ženevskom šarom ili bilo kojim drugim ukrasom koji eliminiše tragove mašinske obrade).

Kao što se može videti, svi zahtevi se odnose na poboljšanje funkcijskog aspekta mehanizma, čak i tamo gde se traži uklanjanje tragova mašinske izrade, ne zbog toga što je to manje atraktivno, nego iz razloga što su takve površine izloženije procesu oksidacije.

Nakon napuštanja standarda, Patek ovaj deo nije ni malo menjao (što se ogledava u svakom njihovom mehanizmu), nego je ušao u strožije kriterije preko kojih je uključio ceo sat, dok se Ženevski pečat odnosio samo na mehanizam. Npr. Patek u svom standardu zahteva, da završno ručno poliranje čeličnog kućišta traje 2 sata, a onog iz platine 6 sati.
Osim toga da je značajno zategnuo kriterijum preciznosti (maksimalno dnevno odstupanje -3 do +2 sekunde, a za sat sa turbiljonom od -2 do +1 sekunde), novi standard diktira, da se testiranje preciznosti odnosi na mehanizam ugrađen u kućište, a ne samo na mehanizam pre ugradnje kao što je to bilo u okviru Ženevskog pečata.
Testiranje preciznosti u zavisnosti od kompliciranosti mehanizma traje do 30 dana.
Treća najznačajnija razlika u odnosu na Geneva Seal je, da se Patek u novom obavezao, da će svaki njihov sat od početka postojanja kompanije imati mogućnost servisiranja.

Sve to je bilo 2009 godine, a Ženevski pečat se u dva navrata (2011 i 2014 godine) približio kriterijumima Patek Phillipe Seala, time da je i sam proširio područje delovanja na ceo sat, kao i na testiranju kalibara nakon ugradnje u kućište.

Da ne ostanemo samo na suštom nabrajanju činjenica, predlažem da se uputimo na teren. Kao primer, ostajemo u entry level razredu i pogledaćemo zadnja tri mehanizma koja su pokretali osnovni, najstariji i najprodavaniji model Pateka - Calatravu.

Kalibar 12-400 je ugrađivan u model od 1950 do 1974, kao i u vrlo retkim modelima Calatrave do 1983 godine.

revoulutionwatch.com

Karakteriše ga izrazito dinamička struktura sa razdeljenim mostovima i sa tri puna untutrašnja oštra ugla.

Nasledio ga je legendarni PP215, koji je Calatravu pokretao od 1974 do 2021 godine:

patekphilippe.com

Kada je kreiran, bilo je vreme kvarčne krize, nešto se više štedelo. Umesto dva odvojena manja mosta, nastao je jedan (na sliki desno, gde je ugraviran grb PP), pa je time dobijeno manje površina za ukošavanje i poliranje. Ukinuti su svi unutrašnji oštri uglovi.
Finiš i izgled mehanizma se nije menjao sve vreme njegovog ugrađivanja.

Samo da podsetim: Kalibar 215 je nastao u vreme vezanosti Patek Philippa na standard Ženevskog pečata i ugrađivao se sve vreme do kraja prisustva proizvođača u tom standardu (do 2009 godine).

Treći je već spomenuti i analizirani, najnoviji 30-255 PS:

Vraćena je razgranuta, dinamička struktura, sa nikada većim površinama za angliranje i nikada do sada tako izraženim vanjskim oštrim uglovima. Zar je zaista potrebna diploma iz horologije, da bi se ovde uočilo i osetilo prisustvo čovečje ruke?

Do sada je u ovom osvrtu analizirano finiširanje 6 kalibara entry level razreda najeminenetnijih predstavnika industrije, kao i jednog od vodećih delatnika na području nezavisnog časovničarstva.
Sa prisustvom unutrašnjih oštrih ugl(ov)a, smo se sreli kod polovine ali videli smo da je svaki od njih na sebi svojstven način pristupio segmentu konačne obrade i da su kada povučemo crtu – svi na približno jednakom nivou i da opravdavaju izuzetno visok nivo percepcije sa strane javnosti.

Takođe je dokazano da Patek Philippe nije izostavio uključivanje unutrašnjih oštrih uglova bežanjem iz standarda Ženevskog Pečata, nego je to uradio u poslednjih 35 godina prisustva u njemu.
Ne bih želeo biti shvaćen kao advokat ovog aktera. Naravno, da bih radije video na svom satu makar jedan takav ugao ali pokušavam da ga razumem i shvatam da je Patek ukinuo samo dekorativni faktor, bez ikakvog uticaja na funkcionalnost kalibra.

I na kraju, kada je već uveo tako drastičan rez, dozvoliću sebi sebičnu iskrenost - rađe vidim da je to uradio na nivou 99 % celokupne ponude, nego da je išao logikom: za vas sa najjeftinijim - dobro je i ovako.

Sa druge strane, dižem palac Audemarsu i klanjam se do poda Vacheronu.

Naravno, sasvim na mestu je pitanje, zašto je Patek priuštio sebi takav potez? Još nisam naišao na odgovor, iako je svima nama više-manje jasan: Jednostavno, može mu se.

Mada ovo zvuči prilično bahato, istinito je.
Sa perspektive ličnog pogleda na ovu tematiku, pokušaću ujedno da odgovorim na nekoliko vaših pitanja, kojima je zajednička tačka: zbog čega je Patek Philippe najveće ime časovničarstva, odnosno, šta je to što ga uzdiže iznad preostalog članstva svete trojice?

Odmah na početku je potrebno naglasiti stvarno činjenično stanje: prosečnom kupcu Patek Philippe sata je odsustvo unutrašnjih oštrih uglova u mehanizmu važno u tolikoj meri kao meni da li je David Gilmour solo deonicu u mojoj svetinji, Comfortably Numb, snimio posle ručka ili pre večere. Who cares.
Kontakt sa Patek satom je direktan dodir sa pojmom Horologija, kao što je kontakt sa The Wall, direktan dodir sa pojmom Rock muzika u najvišem mogućem značenju ta dva stanja svesti.

Ali šta je to što je Patek ustoličilo na taj status kod najvećeg dela pratilaca časovničarstva? Top kvalitet satova već od samog početka, koji se prenosi iz godine u godinu, iz decenije u deceniju, iz veka u vek je karakteristika i Audemarsa i Vacherona. To je nešto što se uzima zdravo za gotovo.
Najteže komplikacije su takođe faktor, koji prati i Pigueta i Constantina. I to je nešto što ih je kroz godine zajedno uzdizalo i postavilo na postolje svetog trojstva.
Veća agilnost i inovativnost od preostala dva sveca? Verovatno. Ako se ograničimo samo na ručne satove i Audemars je imao neke pobede (prvi skeleton sat u istoriji – 1934 godine, svojevremeno najtanji mehanizam ručnog navijača sa visinom od 1,64 mm: kalibar 9''M 1946 godine, svakako Royal Oak…)
Vacheron sa inovacijama na ručnim satovima nikada nije istupao ali je oduvek izlazio sa ultrakvalitetnim produktima, koji su ga bez ikakvih problema održavali u ovom društvu. Čak mu nikada nije naštetilo ni to, što je svoj prvi In House mehanizam za ručni sat predstavio tek 2001 godine. To je bio ručni navijač VC 1400, a prvi svoj mehanizam na automatsko navijanje, VC 2450 je lansiran tek 2005 godine.
Patek je napravio prvi ručni split second hronograf 1923 godine, prvi je počeo sa serijskom proizvodnjom hronografa 1927 godine, velika popularnost modela Calatrava od 1932 godine, koji važi za prvi pravi dress sat, prvi ručni GMT sat sa 24 vremenske zone 1937 godine, imao je odličan odgovor i na Audemarsov Royal Oak u vidu Nautilusa….Sve ovo su zapaženi uspesi, koji su dodavali kamenčiče u mozaiku Patekove večnosti, ali postoji nešto što u prvom momentu nije bilo odmah akceptirano i prepoznato sa strane šire javnosti ali je vremenom postupno ulazilo u svest i duboko se zakorenilo u čitavoj delatnosti.

Izdvojio bih 3 prekretnice u istoriji Pateka, koje su vremenom postajale sve važnije, iako u samom početku nisu baš naslućivale na tako široke i dalekosežne rezultate a do masovnog tržišta su došle ne toliko u svojoj izvornoj priči, nego u vidu poruka, koje su stavile potpis na liniju izuzetnih sposobnosti ovog proizvođača.

Počećemo sa kalendarima.

Sat sa prikazom datuma je prilično jednostavna časovničarska komplikacija. Vlasnik je primoran 5 puta godišnje ručno promeniti datum na mesecima koji nemaju 31 dan, i to je sve.

Iako izgleda samo stepen viša, komplikacija godišnjeg kalendara je znatno složenija. Preko nekoliko dodatnih komponenti omogućena je pravilna promena datuma i na mesecima koji nemaju 31 dan, pa je vlasnik primoran u ručno podešavanje samo u mesecu februaru odnosno jednom godišnje.

Najviša faza datumskog prikaza i jedna od najtežih komplikacija u časovničarstvu je večiti odnosno Perpetual kalendar, koja je xxx puta teža za kreiranje od godišnjeg kalendara. Potrebno je ugraditi ceo sklop u mehanizam (od 100 do 200 dodatnih komponenata), koji će pored toga da 28. februara sam od sebe prebaciti na 1. mart, svoj zadatak u potpunosti odraditi samo jednom u 4 godine (sa 28. na 29. februar u prestupnoj godini) a zatim sledećih 1461 dana sledi potpuno mirovanje znatnog dela tog dodatnog sklopa.

Radi se o vrsti mehaničke memorije, koja je običnim smrtnicima preteška za shvaćanje, da ne pominjem, kako je teška za izvođenje. Potrebno je 15 godina rada na komplikacijama, da bi natprosečno nadareni časovničar došao do stepena kreiranja večitog kalendara. Mnogi večiti kalendari na brojčaniku sadržavaju podbrojčanik meseca, gde je prikazano u kojoj fazi se trenutno nalazi odbrojavanje datuma do promene.
Zbog složenosti komplikacije, proizvodnja mehanizma traje mesecima, pa nisu začuđujuće ni astronomske cene koje prate ove satove.

Iako je prvi večiti kalendar u vidu džepnog sata napravio engleski časovničar Thomas Mudge, 1762 godine, minijaturizacija komplikacije u ručni sat je sasvim druga i neuporedivo teža priča. Prvi je u tome uspeo Patek Philippe, 1925 godine. Istovremeno, počeo je proces, kako sa individualne izradnje tako komplikovanog sata preći na istovremenu proizvodnju u manjim serijama. O tome koliko je realizacija te ideje bila težak zadatak (izrada jednog mehanizma oduzima nekoliko meseci intezivnog rada), svedoči činjenica da je Pateku bilo potrebno 16 godina za njeno ostvarivanje.
1941 godine izlazi referencija 1526 i do kraja proizvodnje 1952 godine, bilo je napravljeno sve ukupno 210 komada. U istoj godini Patek je lansirao ručni sat sa hronografom i večitim kalendarom, referenciju 1518, koja je u vreme trajanja proizvodnje od 1941 do 1954 godine napravljena u ukupnoj količini od 281 komada.
Tako im je uspelo do tada nezamislivo. Umesto 3, najviše 4 sata godišnje sa tom komplikacijom, Patek je svaki mesec na tržište lansirao 3 večita kalendara. »Tržište« u ovom kontekstu je previše opušten izraz, jer su svi ti satovi imali već unapred poznate kupce.
Krajem 1944 godine, proizvođač izlazi s prvim vodootpornim večitim kalendarom referencom 1591, koji je bilo proizvođen u zlatu i čeliku. Ukupno je bilo napravljeno 12 komada (radilo se o samo jednoj seriji), a jedan od kupaca tog modela sa mesečevim fazama bila je FNR Jugoslavija za predsednika Tita u 1945 godini. Na Phillips aukciji u Ženevi 2001 godine, prodan je za 3.083.500 CHF i predstavljao je tada 4. najskuplji sat u istoriji prodaje ručnih satova.
1950 godine izlaze sa hronografom i mesečevim fazama, referencom 2499. Ovaj model večitog kalendara se proizvodio najduže (do 1985 godine) i ukupno je napravljeno 366 komada.
Patek Philippe je 1962 godine prvi u istoriji lansirao Perpetual Calendar na automatsko navijanje. Referenca 3448 je reklamirana pod sloganom: Sat koji misli. Proizvodila se do 1981 godine i ukupno je bilo proizvedeno 600 komada.

Ako nekome ovi brojevi izgledaju mali, možemo za poređenje uzeti broj proizvedenih ručnih satova sa večitim kalendarom drugog najvećeg proizvođača sa ovom komplikacijom – verovali ili ne, Audemars Piguet je do kraja 70'-ih godina prošlog veka napravio samo 20 takvih satova. Vacheron Constantin do sredine ’80-tih godina prošlog veka nije napravio nijedan sat sa ovom komplikacijom.

Audemars Piguet je u jeku kvarčne krize pristupio realizaciji tajnog projekta – izrade ultra tankog sata na automastski pogon sa večitiim kalendarom. Kao osnova je uzet Jaeger-LeCoultre kalibar 920, čije je stvaranje 1967 godine financirao upravo Audemars Piguet.
Iako mnogi smatraju, da je Royal Oak bio model, koji je proizvođača izvukao iz kvarčne krize, mnogo je tačniji podatak da je za to najzaslužnija serija Quantieme Perpetuel (večiti kalendari) sa referencama 5548 (lansirana 1978 godine) i 5554 (lansirana 1983 godine). Ukupan broj prodanih satova do 2005 godine je iznosio 7129 komada, što znači da je proizvođač mnogo naučio od Pateka, jer je uspeo da na mesečnom nivou tržištu izručiti oko 20 satova sa ovom komplikacijom.

Vacheron Constantin je sa prvim ručnim satom sa večitim kalendarom izašao na tržište 1983 godine. Kao i kod Audemarsa, osnovni kalibar je bio JLC 920, kome je nadodan Dubois Depraz modul večnog kalendara. Kalibar upotrebljava i danas a poznat je pod nazivom VC 1120 QP/1. Do 2005 godine je izradio 2500 komada, što znači da je uspeo mesečno lansirati 10 komada satova sa ovom komplikacijom.

Patek Philippe se nije upuštao u neposrednu borbu ultra tankih automatik QP satova sa prethodnicima ali je 1985 godine odgovorio u svom stilu. Model večitog kalendara sa referencom 3940 je jedini u trouglu sadržavao In House kalibar (PP 240,) koji je uz to, čak imao i mikrorotor. Iste godine izdaje i model 3970, hronograf sa večitim kalendarom, gde prvi put prekida tradiciju, pa sa Valjoux hronografa prelazi na Lemaniu 2310, mnogima poznatija kao Omega 321 u Moonwatchu.
Do 2005 godine bilo je izrađeno oko 7500 komada reference 3940 i 4000 komada reference 3970, odnosno Patek je usavršio mini serijsku proizvodnju ove komplikacije pa je na tržište u proseku mesečno izbacivao oko 48 satova.
Time je još dodatno učvrstio reputaciju najboljeg proizvođača najsloženijih satova, koju je držao još od 1925 godine i koja je još uvek dogma i javni konsenz u čitavoj delatnosti. Sa takvim pedigreom, zajedničko uverenje se širi i na celu kolekciju Patekove ponude.

Kada pominjemo večite kalendare, nikako ne smemo mimoići IWC i njihovu referencu 3750, gde je Kurt Klaus genijalno napravio kalendarski modul na Valjouxu 7750 i sa 81 komponenti uspeo da se spusti ispod granice 100 sastavnih delova za dodatan sklop. Predstavljen 1985, kao prvi model Da Vinci kolekcije, do kraja godine prodan je u famoznoj količini od 500 komada i predstavlja jednog od najbitnijih činilaca povratka sa kvarca u mehaniku.

Drugi momenat, koji je utvrdio Patekovu večnost u percepciji javnosti je započet u jeku kvarčne krize. Sredinom ’70-ih godina prošlog veka, proizvođač je širom SAD počeo sa organizacijom izložbi svoje delatnosti pod nazivom Watch Art Exibitions. Radilo se o nekoj vrsti putujućeg muzeja, koji se se selio po najvećim severnoameričkim gradovima.
Iako u to vreme, današnji Patek Philippe muzej u Ženevi nije postojao, izloženi su neki od njegovih najvećih istorijskih uspeha koje je uspeo da zadrži kod sebe. Lokalni mediji su pomno pratili eksibicije i detaljno i učestalo izveštavali o događanjima. Poseta je bila masovna i iznad svih očekivanja, a Patek je kredibilitet sačuvao i time da izložbe nije obogatio sa prodajom na licu mesta, odnosno nije predstavljao modele iz trenutne kolekcije, koje bi nudio interesentima.
Patek Philippe je na najbolji način direktno došao do svakog potencijalnog kupca na američkom tržištu. Prikazavši mu svoja dostignuća, nenametljivo ga je uverio u svoje sposobnosti. Taj utisak je primetan čak i danas. A kako ide ono: »kada Amerika kine, ceo svet dobije temperaturu….«

Početak treće prekretnice nije bio tako brižno planiran kao svi ostali koraci ali njegov konačan rezultat jasno ukazuje na pravilo: ako želiš da te drugi poštuju, moraš prvo poštovati sebe.

Otac današnjeg prvog čoveka Pateka, Henrija, Philippe Stern je u kompaniju došao 1962 godine, da bi 15 godina kasnije stao na njeno čelo. Kao pridošlica nije mogao da veruje i sakrije razočaranje, da je u to vreme Patek Philippe raspolagao samo sa 40 satova iz svoje prošlosti, koji su skupljali prašinu u kancelarijskim ormanima i kredencima u proizvodnim halama. Zato je prilikom svakog putovanja obilazio antikvarnice i kupio skoro svaki stari sat, te ga doneo (vratio) u kompaniju.
Sa direktorom Odelenja za tržišta engleskog govornog područja, Alanom Banberijom deli zajedničku strast do starih satova kompanije i nakon preuzimanja glavne funkcije u firmi, Alana ovlaštava za ostvarivanje cilja, pa tako u sledećim decenijama zajedno kupuju preko 2.500 satova, koje je Patek nekada napravio i koji su se našli u sekundarnoj prodaji na aukcijama i drugim prilikama.
Pošto su predstavljali ozbiljne kupce, odlučno su nastupali na javnim prodajama i time prilično uticali na konačne cene prodanih satova. Neko bi pomislio da je reč o planiranoj manipulaciji ali u to vreme tržište vintage satova uopte nije postajalo a i cena se ne diže sama od sebe, odnosno zbog interesa samo jednog potencijalnog kupca, nego zbog odlučno iskazanog zanimanja ostalih konkurenta za kupovinu određenog sata.
Tako je Alanu, 2009 godine izmakao legendarni model Henry Graves Supercompliations iz 1925 godine, kada ga je za cenu od 11 miliona USD odneo katarski šeik Saud. Alan je imao budžet od 10 miliona USD, kojeg nije smeo da prekorači. Samo 5 godina kasnije, na Sotheby aukciji u Ženevi, taj isti sat je prodan za 23,2 mio CHF, što je odgovaralo iznosu od 24 mio USD.

Tako su preko želja i pre svega poštovanja prema sopstvenom minulom delu, vodeći ljudi Patek Philippa imali značajan uticaj na razvijanje tržišta vintage satova, na kome je najbolje osvedočena snaga brenda.
Od 10 najskuplje prodanih satova u istoriji, 9 je napravio Patek Philippe.
Ili još jedna ilustracija nadmoći: Od 171 satova, koji su na aukcijama prodani po ceni višoj od 1,5 mio USD, čak 114 nosi naziv Patek Philippe. Drugo mesto pripada Rolexu sa 22 sata, dok treće mesto sa po 4 prodana sata dele: Breguet, F. P. Journe, George Daniels i Philippe Dufour. Preostali dvojac svetog trojstva su na toj listi prodala po 3 sata.
Odlučni koraci Philippa Sterna i Alana Banberija su omogućili nastanak još jednog dragulja kompanije – Patek Philippe muzeja u Ženevi, 2001 godine.

I kada sve ovo napisano stavimo u kontekst persepktive izostavljanja unutrašnjih oštrih uglova – Patek Philippe nema nikave potrebe da se bilo kome dokazuje, već jedino samome sebi.
Ko je dobro upoznat sa istorijatom ovog proizvođača, zna da već najmanje 3 decenije nije usmeren u put: Vratimo se tradiciji, nego u: Prenesimo tradiciju u budućnost. Prvo je rezervirano za većinu nezavisnih časovničara, koji rade u zanatskim uslovima i izrađuju zanatske količine vrhunskih satova, dok se sa strane mnogih ljubitelja zaboravlja, da je Patek industrijski proizvođač finog časovničarstva, koji će dopustiti sebi da se upoređuje sa najvećim poduhvatima nezavisnih samo na razini jednako malih količina, koje i sam proizvodi. Sve ispod toga je upoređivanje krušaka sa jabukama.

Često uhvatim sebe u razmišljanju: kada bih nekako smogao 100.000 € za kupovinu sata. Patek ili nezavisni proizvođač? Najviši stepen Haute Horologerie industrije ili sredina zanatstva? Patek će uvek postojati i moj praunuk će moći servisirati taj sat ali ko će za 100 godina servisirati satove zanatlija, koje se proizvode u godišnjim količinama od 50 komada? Da li će svi preneti deo znanja na svoje ćerke kao Dufour i Voutilainen, da li će njihov brend završiti pod okriljem nekog od večitih kao što je Daniel Roth okončao u Bulgariju ili će jednostavno ispariti sa scene, kada jednom odu? »Srećom« nemam tih 100.000 €.


Kako finiširanju mehanizama sa perspektive finog časovničarstva pristupaju ostali značajni proizvođači? Gde kod najviđenih imena današnje scene počinje Haute Horlogerie? U kratkim crtama ćemo posvetiti pažnju važnim delatnicima industrije kod kojih se možemo sresti sa kompletnim segmentom mašinskog finiširanja, kao i sa priličnim udelom ručnog pristupa i opredeliti u kojem cenovnom razredu možemo naći značajne elemente finog časovničarstva.

Kod Piageta ćemo prve elemente finog časovničarstva naći u liniji Altiplano, sa kućištima iz plemenitih metala sa početnom cenom od 30.000 €.
Odlikuje je ultratanki automatski kalibar 1205P1 fantastične visine od samo 3,0 mm, dijametra 29,9 mm, frekvencije 21.600 b/h, rezerve snage 44 sati i komplikacijama malog sekundnika na poziciji 5, te datuma na poziciji 9. Kao i kod svakog Piageta, tako mala visina je postignuta stanjivanjem komponenta do maksimalno moguće mere kao i umanjivanjem visinskog razmaka između njih.

piaget.com

U oči upada zlatni necentralni rotor, neobična kružna Ženevska šara i metoda Sunburst brušenja velikih točkova.
Iako su ivice mostova anglirane, primetno je siromašno zaokruživanje gornjih rubova ukošenih površina, koji su vrlo tanki i otkrivaju da se mašinsko odrezanim površinama pristupilo poliranjem sa turetom u najosnovnijem stepenu. Unutrašnji uglovi su izostavljeni, dok dekorativan segment takođe oskudeva sa prisotnošću vanjskih oštrih uglova.

Kada podvučemo crtu, ovakva vrsta dorade predstavlja minimum, koje se može svrstati u industrijsko fino časovničarstvo. Ovo je prilično daleko od stepena finiširanja, koji smo mogli videti u ranijim primerima i sa te strane ne opravdava visinu cenovnog razreda kolekcije Altiplana.
Znam, neko će reći da je vrlo teško obraditi ivice tako tankog mehanizma, ali kako to objasniti majstorima u Vacheronu i Pateku, koju čelik znatno bolje obrađuju na 0,2mm i 0,5 mm tanjim kalibrima.


Opravdanje možemo delimično pružiti Bulgariju, gde susret sa finim časovičarstvom započinje u liniji Octo Finissimo, gde modele sa kućištima iz ćelika za cenu od 15.000 € pokreće ručni navijač BVL 128, visine od jedva vidljivih 2,23 mm i ogromnog prečnika 36,6 mm (kada ne želiš u visinu, onda si primoran u širinu). Svejedno, taj kalibar su ugradili u univerzalno kućište od 40,0 mm, rezerva snage iznosi odličnih 65 sati, frekvencija 28.800 b/h, a komplikacije su mali sekundnik i indikator rezerve snage.

bulgari.com

Ono što Bulgari navodi kao ručni rad je sadržano u vođenju mašina za izradu Ženevske šare i tehnike Perlage na osnovnoj ploči sa strane ruke majstora. Slično važi i za poliranje turetom ukošenih površina nastalim pomoću reza CNC mašine.
Zbog izrazito male visine rubova mostova, gornji rubovi anglaža su tanki i nisu završeni u maniru dorade, koje smo mogli videti u prvom delu ovog pregleda. Ali, kao što sam već spomenuo, u ovom slučaju opravdanje je na mestu i BVL 128 zadovoljava osnovne uslove za tretiranje kao produkt Haute Horlogerie razreda.


Iako H. Moser & Cie godišnje napravi samo 1500 satova, mnogi bi očekivali da će se elementi finog časovničarstva naći već u entry cenovnom levelu brenda sa tri kazaljkašem HMC 200 i cenovnim razredom od 20.000 €, za randevu sa najvišim stepenom je ipak potrebno odvojiti 50 % veći iznos i posegnuti za najnovijim dostignućem manufakture HMC 500, koji za sada pokreće samo obnovljeni model Streamliner.

HMC 500 je prvi mehanizam proizvođača sa mikrorotorom (platina), posledično umanjene visine od 4,5 mm i prečnikom od 30,0 mm. Rezerva snage iznosi 74 sata, frekvencija 21.600 b/h, a komplikacija je mali sekundnik.

hmoser-cie.com

Istaknut je kontrast između antracitno sive obloge na mostovima i pozlaćenim točkovima kinetičkog sklopa. Trougao suprotnosti zaključuje vrhunsko obrađen mikrorotor sa simbolom brenda. Dorada je tipična za brend, što je posebno osvedočeno u karakterističnoj verziji Moserove »Ženevske šare«, takozvanim Moserovim linijama.
Iako tanki rubovi na angliranim površinama skeletoniziranih mostova odaju, da je poliranje električnom mašinicom izvršeno u minimalno potrebnom obimu, oštar unutrašnji ugao na vrhu gornjeg otvorenog mosta pokazuje brižljiv pristup finišu konkretne komponente.
Posmatranje razine završne obrade HMC 500 vuče paralelu sa Audemars Piguetom AP 4302, gde je takođe vrlo vešto implementirana kombinacija mašinsko-ručne završnice, koja zahteva više pažnje posmatrača, da bi je pravilno prepoznao.

Logična pretpostavka bi bila da u trenutnom odnosu cena na tržištu, sat sa kućištem iz plemenitog metala (zlato), automatik sa jednostavnom komplikacijom datuma, sa cenom od 22.000 €, dolazi iz okružja finog časovničarstva.
Jaeger-LeCoultre kalibar 899 je znatno unapređen JLC 889, koji je pre 40 godina pokretao satove Vacherona, Audmearsa i IWC. Unapređenje se sastoji u vidu regulatora sa slobodnim oprugama, kao i jednosmernom načinu samonavijanja.
Ali ako uzmemo u obzir da Jager-LeCoultre zapošljava duplo manje ljudi, a proizvodi duplo više od Patek Philippe-a, onda nas ne sme čuditi da ćemo u gore navedenom cenovnom razredu teško naći elemente visoke fine završne obrade, jer JLC još uvek znatno više proizvodi mehanizama nego satova, kojima oprskrbljuje druge subjekte u delatnosti. Iako 899 izgleda veoma atraktivno, jedino značajnije dostignuće su plavi šrafovi, koji su privlačnu nijansu boje postigli sagrevanjem a ne hemijskim putem. Ali kada pomislimo, da u peć možemo ubaciti ogromnu količinu šrafova, zaključak dolazi sam od sebe.

Kod Jaeger-LeCoultra moramo kopati zaista duboko, da bi se konačno susreli sa visokim stepenom završne obrade. Prevedeno u cenovni iznos – oko 48.000 €. Linija Duometre, kalibar 381. Tamo gde dvokrilni sistem preko dva nezavisna kalibra formira jedan mehanizam preko koga se vrši optimalno merenje vremena – najkraći mogući opis rada ovog izvrsnog sata.

jaeger-lecoultre.com

U oči upada tipična JLC vrsta Ženevske šare na mostovima, koja se naziva Soleille, kod koje se crte šire u obliku sunčevih žaraka.
Mostovi su u ovom kalibru napravljeni iz Nemačkog srebra, koje vremenom dobija toplije nijanse boje. Ivice mostova su odrezane cnc mašinom a zatim fino polirane turetom, vođenim rukom majstora. Rubovi anglaža su kvalitetno zaobljeni, pravilne debljine i prikazuju pažljiv pristup zavšnom obrađivanju. Iako ne sadržava dekorativni superlativ u vidu unutrašnjih oštrih uglova, ne možemo mimoići kvalitetno izvedene oštre vanjske rubove na mostovima.
Sve u svemu, vrlo kvalitetna kombinacija mašinske i ručne završne obrade, koja ovaj ručni navijač čini izuzetno dinamičnim i privlačnim.


Glashutte Original je već 30 godina posebna organizacija. Još od kada su Heinz W. Pfeifer i Alfred Wallner, 1994 godine kupili kompletan deo nekadašnjeg GUB-a, idu svojim putem, pa čak i danas, iako su već od 2000 godine u sklopu Swatch grupacije.

Očigledan je uticaj velikog suseda, pa tako ovu firmu bije glas Poor Man's A. Lange & Sohne, što je i u neku ruku istina, jer Lange sa 650 zaposlenih godišnje napravi 5.000 satova, dok GO sa 750 zapolsenih u istom razdoblju proizvede 15.000 satova. Ali, uopšte ući u komparaciju sa jednim od najkvalitetnijih delatnika današnjice i što je još važnije, količnik količine proizvodnje na zaposlenog ukazuje na potpuno jasan status proizvođača u najvišem kvalitetnom industrijskom razredu.
To ne znači da ćemo elemente finog časovničarstva naći u kompletnoj kolekciji proizvođača. Uočljiv deo najvišeg segmenta je sadržan u linijama Senator i Pano.

Jedan od bitnih faktora razlikovanja od većine drugih proizvođača je produkcija večitih kalendara. Brend je organizovao sastavljanje tih kompleksnih mehanizama do te mere, da im je potrebno 46 sati (6 radnih dana) za kompletno sastavljanje kalibra. To čak i ne rade u posebnom okolišu, nego je odeljenje sastavljeno od 60 časovničara pozicionirano u ogranak klasične produkcije.
Navedeno utiče na konačnu cenu proizvoda, pa zato kod ovog proizvođača možemo naći sat sa ovom komplikacijom već po ceni od 24.000 € - naravno sa kućištem od čelika.

glashutte-original.com

Kalibar 36-12 na automatski pogon, sa frekvencijom od 28.800 b/h i izvanrednom rezervom snage rada od 100 sati, sadržava kombinaciju mašinskog i ručnog finiša. Dok je u klasičnom Glashutte maniru, Perlage na tričetvrtinskoj osnovnoj ploči nanesen mašinom vođenom rukom majstora, završna šara na skeletoniziranom rotoru je u potpunosti automatski aplicirana.
Pogled na anglirane rubove otkriva da je nakon izreza cnc mašine, pažljivo pristupljeno poliranju sa turetom. Za nešto dekorativnog umeća na njima nedostaje makar poneki vešto izveden vanjski oštri ugao, ako već nema unutrašnjeg. Za razliku od većine proizvođača u tom segmentu, plava boja šarafa je nastala putem hemijskog procesa namakanjem u specijalna korita za samo 2 sekunde. Ovo je svakako jeftinija metoda od klasične termične obrade.

Vrhunac završne obrade predstavlja ručno graviran most nad nemirnicom u maniru A. Lange & Sohne. Ovaj postupak se ne vrši u Glashutteu, nego u pogonu proizvođača u Pforzheimu. Ne smemo zaobići ni fino poliranje na zupcima točkova, koje nije na nivou Pateka ali je ipak više nego primetno i vrlo korisno za izboljšanje performansa kalibra.

Kada uz već navedno dodamo, da je cena troškova radne sile u Nemačkoj za četvrtinu niža nego u Švajcarskoj, možemo doći do bitnog pokazatelja zašto GO, pa i neki drugi proizvođači sa ovog geografskog područja mogu sebi priuštiti nešto više slobode u cenovnom pozicioniranju svojih proizvoda.

Večiti kalendar etabiliranog proizvođača, vrhunskog kvaliteta po ovoj ceni sa znatnim udelom finog časovničarstva je svakako ogromno dostignuće – pre svega za kupca.


Neki od osnovnih elemenata finog časovničarstva kod Blancpaina se mogu sresti na osnovnom kalibru 1151 u entry razredu proizvođača (unapređeni Frederic Piguet 1150) ali visoko polirani ponori šatona i ukošene glave šrafova na mostu su premalo za selekcioniranje u najviši razred delatnosti.

Prvi pravi dodir sa ovom razinom ćemo naći u kalibru 1335 u liniji Villeret. Pokreće model 8 Jour, koji već nazivom deklamira 8 dnevnu rezervu snage rada kalibra na automatski pogon uz visoku frekvenciju od 4 Hz (28.800 b/h).
Cena modela je 30.500 €, koja je visoka i zbog emajliranog brojčanika nastalog tehnikom Grand Feu (obrada u pećima pod visokim temperaturnim režimom).

blancpain.com

Slika kalibra bez rotora razotkriva luksuznu strukturu njegovog funkcionalnog segmenta, koja je osvedočena u prostranim angliranim ivicima mostova, koje su kvalitetno zaobljene.

Dekorativni deo odlično popunjavaju kvalitetno dorađeni vanjski oštri uglovi, a kada dodamo vrhunsko giljoširan zlatan rotor (slika niže), dobijamo zaista odličan paket u cenovnom razredu kome ovaj model pripada.

blancpain.com


Presudan korak za ulazak u najvišu ligu časovničarstva, Chopard pravi 1996 godine, kada od Swatch grupacije odkupljuje nekadašnju poznatu fabriku za proizvodnju mehanizama Fabrique D'ebauches Fleurier (FEF). Sada pogon zapošljava 150 ljudi i zadužen je za najvišu liniju brenda - L.U.C.
Ovde se razvijaju i nastaju neki od prestižnijih kalibara linije Alpine Eagle, dok srca i mozgovi linija Mile Maglia i Classic Racing nastaju u susednom pogonu Fleurier Ebauches.

Mehanizam na automatski pogon, L.U.C 96-40 možemo naći u modelu L.U.C 1860 sa kućištem od čelika (tzv. Lucent steel, legura stvorena ponovnim topljenjem čelika na većim temperaturama, a rezultat je 50 % jači materijal) i cenom od 25.000 €, predstavlja graničnu liniju prelaska u razred Haute Horlogerie.
Sa komplikacijom malog sekundnika, frekvencijom 28.800 b/h, rezervom snage od 65h, te sistemom duplih cevi za skladištenje energije i sprečavanje isohronizma, u potpunosti ispunjava kriterijum standarda Fleurier Quality Foundation. Dok Chopardovi satovi iz nižih linija ispunjavaju kriterijume preciznosti COSC standarda, satovi sa oznakom L.U.C pripadaju standardu Fleurier Quaity Foundation, koji osim preciznosti 0 – 5 sec/d, garantuje da je proizvod u potpunosti (100 %) nastao u okruženju Švajcarske.
U tehnološkom aspektu najveća odlika ovog mehanizma je visina od samo 3,30 mm, postignuta ugradnjom mikrorotora.

chopard.com

Kalibar je finiširan u maniru svega onoga što je potrebno da se tretira kao rezultat finog časovničarstva, što je oličeno oznakom standarda Ženevskog pečata, čiji je nosioc. To znači, da je finiširan i sastavljen na trećoj lokaciji Choparda, u predgrađu Ženeve – Meyrinu, gde se odvija produkcija kućišta i narukvica za liniju L.U.C, kao i visoko zlatarstvo brenda. Lokacijski propis Geneve Seala je da sat mora biti sastavljen i finiširan u okružju ovog grada.

Pogled na završnu obradu odmah uočava poklopac mikrorotora izrađen od 22 karatnog zlata u Sunray obliku mašinskog giljoša.

Ženevska šara je izrazita sa vrlo lepo zaključenim linijama, a jednako dobar utisak ostavlja i perlaž na osnovnoj ploči. Zrcalno polirane i ukošene glave šrafova kao i besprekorno urađeni ponori šatona upotpunjuju pozitivnu sliku.
Sa dekorativne strane, dobrodošao bi bio koji oštar vanjski ugao, kao i nešto izrazitije i finije zaokružavanje gornjih rubova anglaža na ivicama mostova. Unutrašnjih otrih uglova nema.
Brojčanik modela L.U.C 1860 neodoljivo podseća na legendarni Simplicity Philippa Dufoura, a to je zato, jer je Chopard postao vlasnik studia Metalem, koji izrađuje brojčanike za ovaj model velikog majstora.



Iako je sa 10.500 stanovnika Le Locle treći najmanji grad u Švajcarskoj (kriterijum za postanak grada u ovoj zemlji iznosi minimum 10.000 meštana), on je ujedno i časovničarski gigant, jer je svetu dao Ulysse Nardin, Zenith, Tissot i od 1996 godine časovničarski deo Montblanca.

Nećemo se zadržati u ovom delu Montblanca, gde kraljuje Sellita i gde 250 zaposlenih na godišnjoj razini sastavi oko 80.000 satova, nego ćemo krenuti u 27 km odaljeni Villeret, gde je Richemont grupacija kojoj brend pripada, 2006 godine kupila prostore i opremu nekadašnjeg važnog aktera Minerve i stavila ih pod okrilje Montblanca, kako bi mu još jače učvrstila poziciju na sceni, dignuvši ga do nivoa Finog časovničarstva.
Danas 30 zaposlenih u poslovnoj godini napravi od 250 do 300 satova. Većina osnovnih ploča nastaje na originalnim mašinama, koje nisu neprestano u pogonu, nego se u određenim vremenskim razmacima stave u pogon i unapred se napravi određena količina ove komponente. Slično važi i za spirale, koje takođe nastaju na originalan, mogli bismo reći arhaičan način.

Jedan od takvih impresivnih kalibara je MB M13.21, hronograf sa monopušerem, koji pokreće Heritage Pulsometer, sa cenom od 36.000 €. Prema očekivanju, oscilira brzinom od 2,5 Hz (18.000 b/h), dok rezerva snage iznosi vrlo solidnih 55 sati.

montblanc.com

Ploča i mostovi su urađeni od nikla i srebra, te prevučeni rodijumom. Pošto se radi o modernijoj verziji legendarnog kalibra Minerva 13.20 (produžetak mosta sa oblikom strele pored Column Wheela), most hronografa je i ovde urađen u prestižnom obliku slova V.
Anglirane površine su izrađene ručnim, po rečima proizvođača, tradicionalnim putem, na šta ukuzaju i odlično izvedeni unutrašnji oštri uglovi. Oštrina vanjskih uglova je takođe impresivna, a nekadašnjom načinu finiša svedoče oštri gornji rubovi mostova, gde se ukosena površina susreće sa Ženevskom šarom. Kod modernih kalibara, ovaj deo završne obrade je markantno zaobljen.

Ograničene serije satova sa ovim kalibrom (obično 25 komada) se izrađuju i od nemačkog srebra, prevučenim roza zlatom, gde vrhunskost dorade još jače dolazi do izraza.

Sve u svemu, sa aspekta finiša, satovi sa ovim mehanizmom su daleko best buy opcija, jer se nalazimo duboko u segmentu finog časovničarstva po entry ceni mnogih drugih aktera, sa znatno manjim ulogom ručne dorade.

Ali moraću da ponovim 6 magičnih reči, koje po mojem skromnom mišljenju u najvećoj meri utiču na to, zašto su neki satovi manje, a neki mnogo više skupi: Znanje, Inovativnost, Doprinos, Uticaj, Tradicija, Originalnost. Kada ispred njih postavimo naziv Montblanc, mislim da je sve jasno.


Seiko i Fino časovničarstvo? Vrlo delikatno i vrlo jednostavno pitanje istovremeno. Odgovore je potrebno potražiti u Grand Seiku i Credoru. Kod drugog ćemo elemente finog časovničarstva naći i u mehaničkoj liniji, dok kod Grand Seika to nije slučaj.

Linija mehaničkih kalibara 68XX pokreće Credor od 1992 godine, a od 2009 godine je u potpunosti strukturno obnovljena.
Najveća odlika tih ručnih navijača je izuzetno mala visina, koja iznosi fascinantnih 1,98 mm. Rade na frekvenciji 3 Hz (21.600 b/h), dok zvanična specifikacija preciznosti sa maksimalnim dnevnim odstupanjem +25 do – 15 sec/d, kao i rezerva snage rada od jedva 37 sati, iskazuju priličnu anemičnost.

Stepen završne obrade mehanizma je zavisan od konačne cene sata koga pokreće. Ono što mu ograničava veću udeo nekih finijih tehnika dorade je svakako činjenica, da je izuzetno tanak.
Ovaj 2-kazaljkaš u osnovnoj verziji, gde pokreće satove na čeliku u cenovnom razredu oko 10.000 €, ne bi mogli svrstati u najviši horološki razred.

credor.com

Sa kvalitetno urađenim Perlažom, Snailingom na velikim točkovima, kao i sa efektnom završnom GS šarom na mostovima deluje vrlo atraktivno. Iako su dve od tih tehnika urađene mašinama vođenim rukom majstora, sve to još nije dovoljno za otvaranje vrata finog časovničarstva. Nedostatak ukošenih površina sa finim poliranjem, kao i izrazitijih vanjskih oštrih uglova na mostovima, te još kojeg šarafa sa ukošenom i zrcalno poliranom glavom ukazuje na opravdanost cenovnog razreda kome pripada.

Viši nivo dostiže u cenovnom razredu oko 22.000 €.

credor.com

Verzija kalibra sa oznakom 6830. Ni ovde nećemo naći kvalitetno anglirane rubove mostova, ali oni su u ovom slučaju prepuni gravurama. Iako su urađene mašinskim načinom, evidentan je sasvim drugačiji pristup nego u prošlom slučaju, jer je dekorativan segment završne obrade postavljen zaista visoko.

Postoji i ručno ugravirani detalji na mostovima 6890, ali u 15 puta skupljem satu.

credor.com

Klasična verzija završne obrade mehanizma iz ponosa Seiko korporacije dolazi iz Micro Artist Studia, a počinje u Grand Seiko liniji na Spring Drive kalibru 9R02 u cenovnom razredu sata od 60.000 €.

grandseiko.com

Minimalističan pristup potpuno ručno završne obrade u svom sjaju. Kvalitet angliranja je osvedočen u zaobljenim ivicama gornjih rubova mostova, kao i u fascinantnom untrašnjem oštrom uglu. Vrhunac je i skeletoniran zvezdasti pokrivač oscilatora, sa prekrasnim kombinacijama unutrašnjih i vanjskih oštrih uglova.


Dok smo upravo analizirali produkte jednog od tipičnih vertikalnih proizvođača za koje je karakteristično da preko 90 % sata prave sami, Parmigiani Fleurier je skoro potpuno drugačija priča, iako je u osnovi proizvođač a ne sastavljač satova.

Kućišta i brojčanike mu izrađuje Lab Cadrans & Habillage, zaskočne mehanizme i spirale nabavlja od Atokalpe, osovine i šarafe kupuje od specijaliziranog proizvođača Elwin, a osnovne ploče i mostove izrađuje manufaktura Vaucher. Ovde se obavlja i finiširanje tih komponenta tehnikama Perlage i Ukošavanje (Angliranje).
Kada sve zajedno završi kod Parmigianija, stupa se sastavljanju mehanizama, te dodatnim tehnikama finiširanja, kao i sastavljanju kompletnog sata. Sve to im omogućuje da sa 330 zaposlenih naprave 3000 satova na godišnjom nivou.

Sa finim časovničarstvom kod Parmigianija se možemo sresti kod svakog sata u entry razredu brenda a najupečatljiviji finiš na početku cenovne priče (24.000 €) predstavlja automatski kalibar sa mikrorotorom PF 703. Radi na frekvenciji 21.600 b/h, rezerva snage rada iznosi 48 sati a pošto je oprmeljen mikrorotorom, njegova visina iznosi samo 3,07 mm, pa omogućuje da je model Tonda kojeg pokreće visok samo 7,8 mm.

Finiš kalibra PF703 predstavlja karakterističan ulazak u Haute Horlogerie razred. Perlage na osnovnoj ploči i Ženevska šara su nanesene mašinom vođenom rukama majstora, jednako važi i za gravuru na mikrorotoru iz platine. Ova vrsta zrnatog giljoša se naziva Grain D'Orge.

Rubovi mostova su ukošeni i fino polirani turetom, ponori šatona su zrcalno polirani a glave šarafa su porezane pod uglom i maksimalno fino polirane. Kao što je običaj za entry level finog časovničarstva, primetan je nedostatak unutrašnjih oštrih uglova u dekorativnom segmentu finiša a najveći minus se može uputiti na nedostatku oštro izvedenih vanjskih uglova.

Kada se podvuče crta, ovo je vrlo atraktivan i vrlo dobro finiširan kalibar i opravdano spada u cenovni razred sata kojeg pokreće.


Kao što sam već više puta naglasio, u ovom osvrtu hodamo po granici gde se završava opšte industrijsko i započinje fino časovničarstvo, odnosno zadržavamo se na njegvom entry levelu, a možemo ga nazvati fino industrijsko časovničarstvo.

Kako je ponekad teško podvući graničnu liniju, najbolje svedoči produkcija Ulyssa Nardina. Sa jedne strane je sasvim lako, jer do 40 i nešto hiljada € nema ni traga višem razredu, a sa druge je još lakše, jer mehanizmi u satovima oko 100.000 € duboko plivaju u Haute Horlogerie vodama. A između postoji kalibar UN-128 sa komplikacijom tourbilona. Da stvar bude još intigrantnija – reč je o lebdećem (flying tourbilonu).
Zanimljivost priče se ovde ne završava, ako uzmemo u obzir činjenicu, da njegov nastanak dolazi iz prerađenog hronografskog kalibra UN -150. Da, istog onog, koga je Ebel preuzeo od Lemanie 1350, da bi ga 2012 godine prodao Ulysse Nardinu, koji ga od tada atributira kao In House tvorevinu (o tome sam pisao u temi Hrono(graf)holičar). To znači da obiluje prepoznatljivim Ulysse Nardin strukturama, kao što su silicijeva spirala, Anchor zaskočni mehanizam sa konstantnom tehnologijom rezila (Blades Constant Technology) za održavanje energije. Osim komplikacije tourbilona, sadržava indikator prikaza rezerve snage rada (60 sati), a radi na frekvenciji 18.000 b/h.

Kada sve ovo sabrojimo, moramo priznati da sat sa komplikacijom flying torubilona, tako eminentnog proizvođača po ceni 50.000 € na čeliku, predstavlja više nego odličan izbor.

Obično tako cenovno ugodan paket sa sobom donosi i po neku žrtvu u izradi, pa je sasvim logično da ćemo je potražiti u završnoj obradi kalibra, koja može uticati u odnosu 1/3 konačne cene proizvoda.

Prednja strana je potpuno očekivana.

ulyssenardin.com

Odlično urađen perlaž mašinom, vođenom rukom majstora.

Zbog kaveza tourbilona na prednjoj strani, zadnja strana kalibra UN-128 deluje prilično zatvoreno.

ulyssenardin.com

Izdvajaju se odlično urađena odnosno obrađena (sa znatnom dozom ručnog rada) 3 sidra, koja simboliziraju istorijsku zaostavštinu brenda – pomorske hronometre a ujedno i gore navedeni Anchor zaskočni mehanizam.

quillpad.com

Suprotno od toga, ukošavanje (angliranje) je urađeno cnc mašinom pomoću dijamantskog reza i na razini je Omege i Rolexa u masovnom industrijskom razredu:

sjx.com

Ovi rubovi mosta nisu ni videli turet, što se odslikava u tankoj i nimalo zaobljenoj gornjoj ivici anglaža.

Kavez tourbilona i njegova izrada na brojčaniku ostavlja bolji utisak.

quillpad.com

Obrada nije na visokom nivou vrha industrijskog finog časovničarstva (Patek, Vacheron, Breuget) ali je sasvim korektna i takođe donosi određenu dozu ručnog poliranja turetom.

Očigledno je da Ulysse Nardin ovome modelu nije pristupio sa ciljem impresioniranja kupaca sa sitnim detaljima i veštinama završne obrade sa perspektive dekoracije. Uradio je baš toliko, koliko je potrebno da ponudi sasvim pristojan proizvod, koji ostaje na pozitivnoj strani odnosa dano/dobijeno.

Ali……kada razmišljam o njemu, uvek ostanem pomalo zbunjen. Smisao tourbilona u modernom ručnom satu je baš demonstracija veštine njegove izrade i instalacije, a ne prikaz njegove funkcionalnosti. Besmislenost se nalazi u činjenici, da je UN -128 deklarisan u COSC standardu preciznosti kao svaki drugi hronometar (npr. Patek preciznost tourbilona deklariše sa duplo oštrijim standardom od Patek Seal standarda, odnosno od -1 do +2 sec/d). Još ako dodamo prisutnost regulatora sa slobodnim oprugama, koji osigurava dugoročnu preciznost i ako se ponovo upustimo u stepen njegove dekorativne završne obrade – onda uvek ostanem sa velikim pitanjem: Gde je fora?
Sve to nije baš toliko strašno kao prisutnost ove komplikacije u Tag Heueru ili baš upravo lansiranom Breitlingu ili ne daj bože, kao ona gomila gvožđa u kineskim tourbilnima – ali fora je u ubeđivanju premalo obaveštenih kupaca.
Citiraću Gorana Bregovića: »Forte fortissimo – ili jako ili nikako«. – odnosno, ovako:

Kalibar UN-176 Flying Tourbillon – 100.000 €. ulyssenardin.com


Pošto smo posetili Ulysse Nardin, red bi bilo da se dotaknemo i brenda sa kojim od 2014 godine bukvalno deli sudbinu. U mentalnom i fizičkom obliku.

2011 godine Girard Perregaux dolazi pod okrilje grupacije Kering, a 2014 godine pridružuju i Ulysse Nardin. Za to vreme su oba proizvođača delili fizičke prostore u srednjem kvalitetnom razredu (Le Chaux De Fonds – Rue des Cretets), dok su u najvišem bili odvojeni, iako su oba bila takođe locirana u Le Chaux De Fondsu.
Pošto su oba brenda poslovala sa gubitkom (2021 godine – 50 mio €, 2022 godine – 30 mio €), Kering ih se rešava i dolaze u vlasništvo privatnih investitora pod liderstvom Patricka Pruniauxa.
Rezultat je totalno spajanje oba brenda. Čak i u najvišem razredu u prostorima Girard Perregauxa u Villi, 11 časovničara nosi mantile sa logotipovima oba proizvođača. Jedan dan rade na kolekciji Blast Ulysse Nardina a sledeći na GP Flying Bridges itd.

Kod Girard Perregauxa se sa najvišim kvalitetnim razredom susrećemo u modelu Laureato Skeleton (maloprodajna cena oko 40.000 € na čeliku) preko kalibra GP 01800-0006. Ovo je luksuzna varijacija osnovnog automatik workhorsa GP01800, radi na frekvenciji 4Hz, ima 54 sata rezerve rada, visinu 4,16 mm i komplikaciju malog sekundnika.

girardperregaux.com

Mehanizam je oličenje odlične završne obrade u funkcionalnom i dekorativnom segmentu.
Obeležava ga kontrast između mostova iz antracitnog rutenijuma nastalim galvanskim procesom i skeleton rotorom iz roza zlata. Zajedničko im je samo efektno izvedeno fino brušenje na površinama.

Rubovi mostova su anglirani i polirani u dovoljnoj meri, da se uspešno izdvajaju pod lomom svetlosti. Sa dekorativne strane, rotor je prepun unutrašnjih oštrih uglova, a nekoliko sasvim lepih možemo naći i na mostu osnovne ploče. Suma sumarum – odlična realizacija i vrhunska eksekucija, koja na najbolji način spaja tradicionalan pristup sa modernim trendovima.


Termin završna obrada se u stručnim krugovima u daleko najvećoj meri odnosi na mehanizam i pogrešno je ovaj termin uguravati u ono gde ga laička javnost vrlo rado izlaže: brojčanici, kućišta i narukvice.
Na raznim forumima i socijalnim mrežama se redovno možemo sresti sa ispostavljanjem baš tih elemenata, gde se vrše polemike u smislu, da je Oris puno bolji sat od Longinesa, jer ima znatno bolju urađenu i finiširanu narukvicu, jer je kućište finije polirano ili brušeno, jer je veštije izbalansirano pa bolje leži na ruci (jer naravno svi imamo potpuno jednak oblik zgloba) i slično, a o mehanizmima ni jedne jedine reči.
Pri tome se uvek pitam: čemu kupovati sat od nekoliko hiljada €, kada se svi ovi atributi mogu dobiti po nekoliko puta nižim cenama: Boss, Armani, Cerruti….
Nemam ništa protiv dodavanja takvih atributa - ali samo dodavanja, a ne naglašavanja i konačnog ocenjivanja. Neznanje ne opravdava diletantizam nekih »ljubitelja« satova.
Naravno, i najbolji proizvođači ulažu puno truda u usavršavanje tih vanjskih elemenata ali sa svrhom dopune ukupnog paketa, koje će značajno privući prosečnog potencijalnog kupca. Nadam se da ipak postoji razlika između prosečnog potencijalnog kupca i prosečnog ljubitelja satova. Kod prvog je u fokusu zanimanja prvenstveno fasada, dok bi kod drugog to trebalo prvenstveno da bude unutrašnjost sata.

Finiširanje mehanizama je samo jedan od segmenata najvažnijeg elemenata sata. Svi ovi koje smo pregledali ne bi bili tako značajni da nisu ujedno i tehnološka savršenstva. Zato uvek na prvom mestu moraju biti njihove funkcionalne osobine a tek onda sleduje dorada.

Finiširanje ne sme biti presudno ali je istovremeno vrlo značajno, jer ukazuje na pristup proizvođača izradi proizvoda koje prodaje i ima ogroman uticaj na razumevanje cene sata.
Živimo u vremenu, kada se zbog raznovrsnosti ponude (kvarc, smart) mehanički satovi prodaju u najmanjim količinama u celoj istoriji svojeg postojanja. Ali, ujedno živimo u vremenu, kada se luksuzni i ultra luksuzni satovi prodaju u tako velikim količinama kao nikada ranije.
To ukazuje na činjenicu, da je mehanički sat našao svoje mesto u srcima određenog dela populacije. On se više ne nosi samo kao nužan aparat, jer postoje bolje i jeftinije alternative, nego sve više kao pokazatelj svetonazorstva vlasnika, životnog stila pojedinca i na kraju krajeva, neki tim satom izražavaju svoj statusni simbol.

Najveći brendovi i najkvalitetniji proizvođači su vešto zajahali talas novog pogleda na horologiju i obale redovito zapljuskuju svedočanstvima vlastitog znanja, veština i spretnosti izrade satova. Transparentnost produkcije u najvišem razredu je sada veća nego ikada ranije i možemo reći da je na neki način pravedno diferencirana. Najbolji su dolično nagrađeni, a jedno od važnijih oruđa za upravljanje poslovanjem se ogleda u završnoj obradi mehanizama.

Horološka scena je konačno došla do stepena, na kojem se može slobodno deklarisati, da kao i kod svih velikih stvari i lepota sata dolazi iznutra.
Dovoljno ga je samo okrenuti na leđa i uz predivan pogled na unutrašnjost, dobićemo i ličnu kartu proizvođača.

[VLADAN P]

[sasa14]

Svaka cast po ko zna koji put.

[eee]

[mladjam]

Bravo i od srca hvala za tekst!!!


Sent from my iPad using Tapatalk

[Zagor]

Kapa dole,hvala za veliki doprinos forumu.

[Haifisch23]

Hvala kolege!

[Ivke1]

Kao i mnogo puta do sad sto sam rekao vrijeme je da napises knjigu. Nije mi jasno zašto to ne radiš. Samo tekstove koje si ovdje objavio bili bi dovoljni. Da li nisi zainteresovan ili šta je već u pitanju.
ovaj sajt sutra može da nestane i sve ovo sto je tako dobro napisano pada u vodu.

[boskom]

Hvala Haifische za ovaj tekst. Trebalo mi je tri dana da ga polako pročitam i gustiram.

Tvoja ljubav i poštovanje prema Patek Phillipe-u je očigledna. Moram priznati da mi je lično teže prihvatiti to što je Patek bukvalno kroz dizajn novih mehanizma eliminisao sve unutrasnje uglove, i tamo gde bi odgovarali. I ako je to trend kod većinu brendova ovih dana (kao sto si napomenuo kod ALS-a npr), nekako više očekujem od Pateka i ako, kao sto si napisao, Patek to “ne mora.”

[Haifisch23]

Hvala Ivke!

Ma ne da nisam zainteresovan, ali knjiga se prvo živi pa se tek onda piše. Bar bih ja tako hteo.
Kada se jednom budem nadisao vazduha iz proizvodnih postrojenja najvećih, prepešačio korak po korak dolinu Valle-de-Joux, nagutao se prašine arhiva u Le Choux De Fondsu, pogledao u oči sve vođe proizvodnje svete trojice, pokušao nekako umiriti srčani ritam kada stupim u muzej Patek Philippa i u čudu objašnjavati kustosu da nema smisla da me već deseti dan kao zadnjeg posetioca uzalud izbacuje, jer ću se sutra ponovo vratiti...to će biti to.
Ovako sam još uvek u fazi prepričavanja...čitam, gledam, gutam - stvaram svoje utiske i zaključke i opisujem ih. Ljubav je ogromna ali je još uvek na daljinu.
Veruj mi, na alpsko skijanje gledaš sasvim drugačije, kada prepešačiš celu stazu u Kitzbuhelu ili na biciklizam gledaš sasvim drugačije kada sam prevoziš Zancolan.

Kao i mnogo puta do sad sto sam rekao vrijeme je da napises knjigu. Nije mi jasno zašto to ne radiš. Samo tekstove koje si ovdje objavio bili bi dovoljni. Da li nisi zainteresovan ili šta je već u pitanju.
ovaj sajt sutra može da nestane i sve ovo sto je tako dobro napisano pada u vodu.