Haifisch 23 - Moja kolekcija

[Ivke1]

Cestitke drug, u zdravlju ga nosio.

[Haifisch23]

Hvala Ivke!

[boskom]

Haifische, zanima me šta misliš o novom Rolex 1908?

https://revolutionwatch.com/he-rolex...and-guilloche/

[Haifisch23]

Hvala na pitanju Boško.

Novi model me je zatekao prilično iznenađenog, pre svega zbog izbora materijala kućišta, a kao posledica toga i boje brojčanika.

Svi znamo da ovom nijansom ledeno plave boje Rolex kiti satove sa kućištem iz platine, pa je ovo nakon Daytone i Day Date, treći takav njihov sat. Iznenadila me brzina takve odluke, pošto je model 1908 tek godinu dana na tržištu a proizvođač je sa platinastom Daytonom i Day-Date nekako posebno obeležio status decenijske kontinuirane top ponude i proverenog (dokazanog) komercijalnog uspeha oba modela.
Zato bih pre očekivao Sky Dweller u ovom ruhu nego 1908, jer sadržava sve što je potrebno za takav status (stepen komplikacija i odlične prodajne rezultate).

Logičnija bi mi bila odluka, da bi i ove godine model 1908 ostao na zlatu ali sa Salmon brojčanikom, mada razumem da je Rolex time izbegao moguća poređenja sa vrhom Haute Horlogerie proizvođačima, kod kojih u najvećem broju primera Salmon brojčanik predstavlja baš ono što ledeno-plavi brojčanik predstavlja za Rolex. U tom slučaju se Rolex baš ne bi najbolje proveo, a ovako je ostao u sopstvenoj ligi i na pravoj distanci.

U svakom slučaju, ovaj model mi nekako potvrđuje ono što sam više puta naglašavao nakon objave u 2022 godini, da Rolex u Bielu gradi novi proizvodni pogon. Ni tada, a sada još manje verujem, da će se u potpunosti obistiniti ta prva predviđanja, da će time lakše odgovoriti na neutoljive potrebe tržišta. Ne vidim nikakvog smisla u tome da je cilj naštancati još milion satova godišnje.

Tržište je danas potpuno drugačije nego pre samo dve-tri decenije i Rolex nije više nedotakljiv i prisiljen je u prilagođavanje novim trendovima. U ovoj temi sam već ispostavio činjenicu, da se danas u totalu prodaje daleko najmanje mehaničkih satova (iako je trend u stalnom porastu) u poslednjih 70 godina ali se isto tako daleko najviše nego ikada do sada, proda ultra-luksuznih mehaničkih satova. Još uvek je pojam ultra luksuznog sata takozvani dress sat. Mada je ovaj pojam sada puno širi i nije tako strog kao ranije, moderna definicija dress sata bi bila bliža pojmu formalni sat.
Kada pogledamo ponudu najkvalitetnijih i najeminentnijih proizvođača modernog doba, videćemo da je taj formalni dress sat još uvek izuzetno jako zastupljen i da je i dalje oslonac ili u najamnju ruku veliki činitelj faktora uspešnosti tih delatnika.
Tako je i Rolex morao u podešavanje ponude a vreme će pokazati, koliko se naučio nakon dva neuspešna lansiranja Cellini kolekcije (1968 g. i 2014g). Možda je: treća - sreća.

Poznato je da Rolex ima planiran svaki najamanji korak 48 meseci unapred, pa mogu da kalkulišem, da je 1908 samo početak. Mislim da se neću javno osramotiti, ako za sledećih 10 godina predviđam da će Rolex izaći na tržite sa Split Second hronografom, večitim kalendarom, pa čak i (možda) minutnim repetitorom.

Navedeno baziram na tome, da je časovničarska klima u Švajcarskoj sada najugodinija u poslednjih 50 godina. Zanimanje časovničar je ponovo na vrlo visokoj razini a sa njime i lični prihodi, broj upisa na časovničarske škole je svake godine viši, čak sam u nedavnoj izjavi prvog čoveka Pateka naišao na izrečeno, da mu više nije problem mladom talentovanom časovničaru reći, da je potrebno 10 -15 godina rada u firmi, da bi se domogao do statusa potpuno samostalnog stručnjaka, što je pre 10 godina bilo nezamislivo, jer bi mu takav mladić pobegao odmah nakon sličnog razgovora....

A sa takvim satovima idu i transparentni poklopci kućišta - a to je najteži deo priče za proširenje filozofije ovog proizvođača. Ne smemo zaboraviti, da je za Rolex segment dress (formalnog) sata, sfera u kojoj nema dominantan status, kao što je to na području (ako mogu tako da ga nazovem) preobraženja. Tamo gde je oduvek bio najbolji. Transformacija u osnovi tool sata u univerzalnog svakodnevnog životnog saputnika svojeg vlasnika.

Danas je proizvođačima puno teže. Nekada si otišao kot trgovca, da se formiraš koji je sat dobar a koji još bolji, dok danas samo ukucaš u Google, da li je Rolex kvalitetan proizvođač i u milijonitom delu sekunde pred sobom nađeš hiljade i hiljade odgovora.

Sada je odluka za kupovinu mehaničkog sata rezultat nikave (nulta) potrebe, nego je više odraz ličnog svetonazorstva, životnog stila i u vrlo znatnoj meri simbolnog statusa. Danas jedan prosečan mehanički sat više nije alat, nego je fetiš, a sat iz Haute Horlogerie razreda je totem.

Pošto su danas horološke informacije masovno dostupne a način produkcije transparentiji nego ikada do sada, Rolex će morati da poradi na tome da i u budućnosti ostane u zoni totemske simbolike. Za takvo nešto, neće biti dovoljna samo sadašnja besprekorna funkcionalnost, već i kvalitetan finiš mehanizama, što ne podrazumeva samo estetsku privlačnost, nego i isticanje načina obrade, koja je u delatnosti sve glasnija i glasnija.

Gde je u svemu tome ovogodišnji model 1908? Još uvek samo u nagoveštaju.

Sa jedne strane smo svedoci vrhunsko izrađenog giljoša, koji se svrstava u ručni način izrade, sa druge strane imamo vrhunsko strukturiran, funkcionalno savršen i estetsko privlačan kalibar 7140. Ali estetika mehanizma je rezultat u celini mašinskog načina finiširanja i pošto u tom segmentu ne uspeva da isprati atribute brojčanika, dobili smo pomalo šizofren sat.

Istina je, da je taj hendikep uočljiv samo jednom neznatnom delu publiciteta koji je obavešteniji i naklonjen analitičkom pogledu, ali je ipak dovoljno glasan i potencijalno uticajan, da u današnjem sistemu sveobuhvatnog protoka informacija, može pridoneti mnogim nedoumicama sve više obrazovanog tržišta.

Suma sumarum - Rolex je sa modelom 1908, prošle godine, tačno 7 decenija nakon prvog - i drugi put krenuo na uspon. Ovaj put na horološki Mount Everest. Sa ovogodišnjim platinastim modelom je pokazao da je izabrao odgovorajući outift za taj podvig, ali je činjenica da je iz baznog kampa krenuo na put bez dovoljno kiseonika. Da li je dovoljno snažan da na tom putu ojača i dotakne vrh - videćemo.

U svakom slučaju, svedoci smo velikog koraka ovog delatnika. Iako brojčanik nije nastao u vlastitom dvorištu, on nakazuje značajan napredak u pristupu nastanka kvalitetnog produkta.

Cena modela iz platine, kao najplemenitijeg metala ga svrstava u razred zlata Breguet Classique, Audemars Pigueta Code 11.59, A. Lange & Sohne Saxonia, Vachernovog Patrimony i Patekove Calatrave. Prvi utisak je da bi mogao napraviti pravu pometnju na tržištu ali lično ne verujem u taj scenario, jer će njegova pristupačnost biti vrlo slična ili čak manja od Daytone pre nekoliko godina.

Mislim da je Rolex najviše radosti na ovogodišnjem Watches and Wonders, doneo onim nekoliko vlasnika, nakon nepune godine proizvodnje, upravo ukinutog modela Daytona Le Mans 126529 LN, koje je preko noći pretvorio u buduće milionere.

[Haifisch23]

Zahvaljujem se svima, koji mi postavljaju razna pitanja i ujedno se ponovo izvinjavam kada ne odgovorim na svako pojedinačno. Oni, koji me kontaktiraju putem privatnih poruka, mogu slobodno da to urade preko foruma u okviru već otvorenih tema ili da pokrenu novu temu, a mogu slobodno i u ovoj temi, koja se odnosi na moju kolekciju, kako bi i ostali imali pristup i mogućnost učestvovanja u debatama.

Mogu slobodno napisati, da me više-manje stavljate na muke sa pitanjima u stilu, da li je ovaj sat bolji izbor od drugoga, da li je ovaj brend bolji od onoga….. Horologija, (posebno moderna) je toliko slojevita, da je vrlo teško, pa čak i bespredmetno aplciirati egzaktan odgovor.

Na početku vas mogu bez ikakve brige ohrabriti – ne plašite se kupovati, jer je časovničarstvo već neko vreme na stepenu automobiske industrije – teško je naći slab sat. Uvek kažem: vrlo je velika verovatnoća, da ćete pre vi izdati njega, nego on vas. Bez obzira, da li je reč o satu od 80 € ili 8.000 €.

Mada, možda tako ne izgleda, najbolje odgovore ćete naći u sebi, a ne na nekom drugom mestu. Probajte da se što bolje upoznate sa tematikom. Čitajte, proučavajte i kopajte duboko.
Vrlo je važno, da forume koristite samo kao nekakav dodatan izvor informacija i ništa više od toga. Informacije su sredstvo za stecanje zaključaka, ali to je još uvek daleko od istinskog znanja. Ja vam mogu dati informacije, ali vas ne poznajem ni približno u toj meri, da vam mogu potvrditi ili negirati vašu odluku ili izbor.

Koliko forumi mogu biti opasna mesta, svedoči primer na kojeg sam naleteo pre neki dan (ne sećam se više koji je tačno forum bio u pitanju).
Tekla je debata o nekom Orisu Aquisu sa kalibrom SW 200-1 i modelu Rado (ako se dobro sećam Captain Cook) sa Powermaticom 80. Uglavnom, nakon gomile tra la la floskula, došlo je do konsenza da je Rado zbog svog Powermatica nedorasao sat Orisu odnosno njegovoj Selliti.

Da sam nešto tako pročitao pre 10 godina, kada je Swatch grupacija tek počela masovnije izlaziti sa ovim pokretačima, razumeo bih, ali da danas neko na mestu, gde se sastaju ljubitelji satova priušti sebi takav izlet u horološki plićak, zaista deluje razočaravajuće. Što je najžalosnije, verovatno je neki potencijalni kupac osetio u sebi osećaj zahvalnosti za takve »korisne i spasonosne« informacije.

A istina je sasvim drugačija:

Postoje 3 stepena Powermatic mehanizama. Najlakše ih je zapamtiti po tri zadnja broja, jer oni odražavaju različit stepen kvalitete i kako se penje stepen kvalitete, tako se penju i zadnja tri broja.

Prve tri ozanke su jednake:C07

Onda se nastavlja u tri različite varijante:

C07.111 - anker iz polimera (plastike). Nepopravljiv i fabrički podešen. Zamenjuje se kompletno novim mehanizmom. Mogu se naći samo kod Tissota i Certine. 23 rubina.

C07.611 - klasičan metalni anker. Mogućnost regulacije. Popravljiv. Klasično servisiranje. 25 rubina. Nivachron opruga, Hamilton, Mido, Rado, takođe Tissot i Certina.

C07.811 - Metalni anker sa silicijum spiralom. Mogućnost regulacije. Popravljiv. Klasično servisiranje. 25 rubina. Uporediv sa Top Grade ETA 2824-2 ili je klasičan COSC hronometar kalibar, koji dolazi sa odgovarajućim certifikatom preciznosti i obično je naveden na brojčaniku sata kao Chronometer.

Captain Cook pokreće R763, odnosno C07.611.

U vezi sa Powermatiocim sam već pisao ovde na forumu:

»Ko bi pre nekoliko godina pomislio, da ćemo u entry razredu imati sat sa 80 sati rezerve rada, silicijum spiralom i zvaničnim hronometar statusom. Ali ono što je mene posebno oduševilo je famozna odluka SWATCH grupacije, da u entry razred preko tih mehanizma uvede regulator sa slobodnim oprugama (Free Sprung Regulator), koji na klasičnim metalnim verzijama (C07.6xx; C07.8xx) omogućava ručno podešavanje. Iako se o tome u javnosti skoro nije pisalo, takav potez u tom cenovnom razredu predstavlja potpunu revoluciju, jer je klasičnom Index regulatoru pokazan put u penziju. Radi se o sistemu, koji se mogao naći samo u najboljim engleskim satovima zadnje četvrtine 19. veka a Swiss produkcija, ga je masovno preuzela tek početkom 21. veka. Tačnije, prvi ga je u produkciju uveo Patek Philippe (1952 godine: Gyromax) a 3 godine kasnije dolazi i Rolexova Microstella, a početkom ovog veka se sve češće počeo uvoditi u najkvalitetnije satove. Upotrebljava ga čak i Philippe Dufour, a ovo su njegove reči o tome:
"Koristim balans sa slobodnim oprugama. Nije samo za zabavu, već zato što mislim da je dugoročno mnogo bolji. Pošto se regulator može zaglaviti, svi znaju da vam to stvara probleme. Danas napraviš lepo podešavanje, između ravnog i vertikalnog je sve ok, petnaest dana kasnije, proveriš, drugačije je. Zašto? Zato sam izbacio regulator sa indeksom iz satova.

Na primer, Grand Seiko je ovaj sistem uveo tek sa kalibrom 9SA5, 2020 godine.

U krajnjoj istanci ovaj sistem ima značajan doprinos izboljšanju preciznosti mehanizma, što je već dokazano na gore pomenutim C07.6xx i C07.8xx, koji su izuzetno stabilni u tom segmentu i mogu postići hronometarske rezultate.
Da ne budem pogrešno shvaćen, to ne znači, da svaki od tih kalibara ima sposobnost hronometra, kao što nijedan drugi koji nije zvanično certifikovan to nema, iako Timegrapher može pokazivati odlične rezultate, jer:
- Jedno je MOĆI raditi u hronmetarskim standardima a drugo je MORATI raditi u hronometarskim standardima.
- Ako ODREĐENI BROJ odnosno PROCENAT primeraka nekog mehanizma ima sposobnost rada u hronometarskim granicama, to je daleko od pravog hronometarskog kalibra, gde SVI PRIMERCI sa tim statusom moraju raditi u hronometarskim granicama
- Izmereni rezultat na timegrapheru ni približno NIJE RAVNOPRAVAN rezultatu testiranja hronometarskog kalibra u RAZLIČITIM FIZIKALNIM USLOVIMA (cerifikat ISO 3159).

»Problematičnost« Free Spruga je u tome, što se podešava pomoću specijalnih šrafova na balansnom točku, što je mnogo zahtevnije i složenije od regulatora sa indeksom. Zahteva spretnost onoga ko podešava a pošto je do sada ugrađivan u satove najvišeg cenovnog razreda, mnogi klasični časovničari se nisu sretali sa njime. Osim toga, iziskuje posebno oruđe, koje se razlikuje od proizvođača do proizvođača i to su dva glavna razloga zašto nije dostupan za javne radove«.

O tome kakva je razlika u odnosu na Sellitu, sam takođe pisao (pisao sam o Longines L888 ali to isto važi i za Powermatic sa klasičnim ankerom), pa da se ne ponavljam:

»Za razliku od Sellite, L888 je sada kao osnovni kalibar brenda opremljen sa sistemom regulacije poznat pod nazivom balans sa slobodnim oprugama, koji je napredniji sistem od klasičnog Etachrona na Selliti, pa čak i od klasičnog ETA 2892-A2, koji upotrebljava takođe Etachron, što je logično, jer ga je 1976 godine patentirala ETA. O tome sam nešto već pisao u temi Moja kolekcija ali na kratko:

Etachron - Balansna opruga ide između dva klina da bi podesila dužinu opruge pomeranjem regulatora u pravcu plus (+) ili minus (-). Ovo je jeftin i izuzetno uobičajen metod regulisanja proizvodnje satova. Međutim, utiče na izohronizam balansne opruge. Stopa se takođe menja kada je sat u različitim položajima.

Suprotno, balans sa slobodnim oprugama ima zavrtnje pričvršćene za ivicu balansnog točka. Masa šrafova i način na koji su zategnuti ili otpušteni utiču na inerciju nemirnice. Masa šrafova i položaj se koriste za regulisanje brzine.
Ovo je dugotrajniji i veštiji način regulacije, i ako je pravilno urađen, daleko tačniji, što znači da iziskuje dodatno usavršavanje časovničara kao i posebno oruđe, koje nije dostupno na širokom tržištu, pa je reč o zatvorenom sistemu servisiranja«.


Ukratko - radi se o daleko naprednijem sistemu nego što je bio u Etinim klasičnim kalibrima ili u sadašnjoj Selliti. Pogledajte nekoliko stranica nazad u ovoj temi, gde sam opisivao stepen finiširanja kalibara mnoštva najboljih proizvođača u vrhu industrijskog razreda i početnog razreda Finog časovničarstva i skoro svuda ćete naići na Free Sprung regulator.

Znam – verovatno će se neko setitii i pod nos mi poturiti staromodnu frekvenciju Powermatica od samo 3hz u odnosu na Sellitinih 4hz i sa osnovnim fizikalnom pretpostavkom – brže je preciznije, ali i o tome sam pisao i budite bez brige, da je i to uzeto u obzir prilikom konstruisanja Powermatica:

»Jedna od tajni Haute Horlogerie je stabilizacija rada nemirnice pomoću njene veće težine. Veća težina donosi sporiji ritam i veći obim ove komponente. Regulacija teže nemirnice je vremensko dalekosežnija. Kao što sam napomenuo, veća težina nemirnice donosi veću stabilnost rada a i takođe veći obim. U današnje vreme, gde dekoracija (finiš) mehanizma ime veći značaj nego ikada pre, donosi izuzetnu praktičku prednost, koja se manifestuje u maksimalnom efektu ručne obrade i time postiže magičan učinak na posmatrača. Jedan od najvećih majstora ove tehnike je Kari Vouitalinen, a i ceo Haute Horlogerie razred je prepun sličnih remek dela, gde masivne nemirnice miluju oči.
Zbog toga smo svedoci, da Patek Philippe sa frekvencijom od 21.600 b/h bez ikakvog problema dostiže svoj standard preciznosti, koji iznosi od -3 do + 2 sec/d, nećete verovati ali A. Lange & Sohne hronograf Datograph Up/Down dostiže standard ovog proizvođača (-2 do + 4 sec/d) sa samo 18.000 b/h odnosno 2,5 Hz. Slično važi i za Audemars Piguet Royal Oak hronograf, koji sa 3 Hz postiže interni standard od 0 do 5 sec itd«.

Naravno – Powermatic 80 je daleko od Haute Horlogerie razreda ali je u tom segmentu konstruisan po sličnom principu (teža nemirnica donosi veću stabilnost plus regulator sa slobodnim oprugama).

Ako neko ima sposobnost da bacivši pogled na sat, goilim okom primeti da sekundna kazaljka kod Powermatica ne klizi tako glatko kao kod Sellite i da to okarakteriše kao nedosatak, neka primi čestitke sa moje strane a ujedno i utešnu poruku, da je 80 sati samo duplo više od Sellitinih 41 rezerve snage.

Ako me pitate, da li je Powermatic bolji od Sellite SW200-1, odgovoriću da je moderniji. Oba su odlična mehanizma. Na forumima je previše politike isključivanja, a ona je rezultat neznanja učesnika, zato mogu biti zaista opasna mesta za nekoga, ko traži pravi izlaz iz kružnog toka.

Odgovor na primljena pitanja bolji / slabiji u relaciji Seiko vs. Swiss, što se tiče brendova, kao i mehanizama, probaću ujediniti u jednoj priči.

Možda će neki biti razočarani ali ne bi bilo loše da se otklone neke tvrdnje Seiko fanova o izvornom vanvremenskom dizajnu nedostižnom Swiss subjektima u vidu prvog Seiko divera i njegovog reizdanja iz 2018, kao i jeftinijeg naslednika SPB143, te dressa Cocktail Time.

Ne samo, da se te tvrdnje mogu naći na forumima i socijalnim mrežama, nego sam i lično u primljenim pitanjima bio adresa tih zabluda.

Blancpain je sa prvim Batyscaphom izašao 9 godina pre Seikovog divera, odnosno 1956 godine, dok je Herodia i znatan broj drugih švajcarskih delatnika, čak nekoliko decenija ranije u slučaju Cocktaila. Očigledno je, gde je Seiko našao inspiraciju:

Što se tiče mehanizama u uporedivom osnovnom razredu, stvar je takođe prilično jasna.

Seikovi mehanizmi (4Rxx, 6Rxx) su potpuni odraz preglomazne masovne proizvodnje. Kod njih ćete se vrlo često sresti sa beat errorom većim od 1m/s, iako ne bi smeo ići preko 0,5 m/s. Prosečna ampltuda je oko 270, sa prosečnim realnim odstupanjem od 12 s/d (6r) do 20 s/d (4R).
Ali, obično je stopa (rate) prilično dobra, što daje nadu da će se jednom razraditi. Ipak, to se retko dešava i često je potrebno dodatno regulisanje još uvek novog sata sa strane stručne osobe. U sat dolaze samo fabričko (mašinsko) (ne)podešeni, sa previše ili premalo ne baš kvalitetnog ulja. Podešavanje na regulatoru je prilično komplikovano i zahteva određenu dozu strpljenja.

Suprotno od toga, Sellita SW 200-1 vrlo često dolazi sa greškom otkucja u rangu od 0 do 0,1 m/s, amplitudom nešto većom od 300, te preciznošću oko 4 sec/d. Već na oko je vidljivo, da mu je posvećena određena pažnja u smislu pravilnog podmazivanja i podešavanja u najmanje (osnovne) dve pozicije.

Iako na timegrapheru postiže hronometarske standarde, ona tek u najvišem stepenu (kao i ETA 2824-2) zvanično postiže taj status ili kao što kaže nezavisni časovničar Peter Speake Marin:

»Osnovni 2824-2 nije COSC, viši razredi mogu biti. Razlika je u korišćenim materijalima i vremenu utrošenom na regulaciju i podešavanje balansnog točka. COSC zahteva određenu tačnost tokom vremenskih perioda u različitim položajima i različitim temperaturama. Takođe uzima u obzir materijalne elemente - od čega su napravljeni balansni točak i balansna opruga, čak i koja se maziva koriste, što može uticati na tačnost na različitim temperaturama. Osnovni 2824-2 može biti tome podvrgnut, jer će promena temperature izazvati promene u metalima koje će uticati na tajming, ali ne i mehanizam višeg kvaliteta.
Regulisanje i podešavanje balansnog točka, to je kao fino podešavanje automobila - uradite istu stvar da biste ga pokrenuli, a zatim idete dalje. Minimizirati pozicionu grešku i fokusirati se na obezbeđivanje najvišeg stepena izohronizma koji se može postići«.

Seikovi 4rxx i 6rxx su prilično daleko od toga ali ipak imaju prednost u odnosu na Sellitu, jer se prilikom navijanja zupci poluge papučice habaju samo kada se u mehanizmu pojavi vlaga i dođe do korozije. Točkovi reversera kod Sellite mogu predstavljati problem ako nisu dobro podmazani i vrlo često ih je potrebno prilikom servisiranja zameniti. Sellita je u odnosu na ETA redizajnirala srednji točak, koji se pokreće direktno iz zubaca na cevi glavne opruge. Ovaj deo se sastoji od dva komada pritisnuta zajedno. Npr. ETA verzija je jača i ima veću površinu na mestu gde su ta dva dela spojena. Preterano ručno navijanje može dovesti do kvara dela, pri čemu se unutrašnji deo rotira u odnosu na spoljašnji. To je glavni uzrok da ovaj mehanizam nije naklonjen vrlo čestom ručnom navijanju, dok je sa druge strane Seiko na taj uticaj potpuno neosetljiv.

Suma sumarum – Sellita je sofisticiraniji i pažljivije urađen mehanizam od Seika ili Miyote pa je u svim svojim verzijama bolji mehanizam od japanskih. I to važi sve do luksuznog razreda satova, a tamo se može pokrenuti nova priča. Sve ovo još više važi za Powermatice sa klasičnim ankerom, a posebno sa Chronometer statusom.

Kada bih kao kriterijum uzeli samo tehničke karakteristike satova u sličnom cenovnom razredu, onda bih uvek Swiss produkciju postavio ispred Japanske.

Ali….

Ali, tu se priča ne završava, nego tek počinje.

Odlučili ste se za kupovinu mehaničkog sata. U ovo doba, kada imate (znatno jeftiniju) alternativu u vidu smart ili kvarca, okrenuli ste se tradiciji, što znači da ga ne kupujete iz puke potrebe, kao što je to bilo pre 50 godina.

Mehanički sat danas nije više samo korisni predmet. Mehanički sat danas je fetiš. A fetiš je uzbuđenje. Uzbuđenje u kojem se skriva puno pozadinskih zapanjujućih priča i pričica, dražesnih osećaja, skrivenih poruka, opipljivih (polu)istina i gomila velikih i malih mitova.

Kada se u tom kontekstu pomenu imena ETA, Sellita, Valjoux, Soprod, Ronda, STP, NH, Miyota, ST i satovi u kojima su ugrađeni – to vam je onda legoland. Slagalica. Komplet savršeno sastavljenih kockica.

Kada bilo koga od gore nabrojanih mehanizama stavite u stotine, hiljade ili milione satova, oni će se međusobno razlikovati po svrhi (dress, diver, pilot…), a u okviru svrhe u najvećem delu samo po nazivu brenda, koji se može pročitati na brojčaniku. Razlikovaće se po fasadi, dok je unutrašnjost monotono istovetna. Tako ste istovremeno dobili šaroliku ali potpuno jednoličnu gomilu.

Šta reći, kada gledate u sat veoma poznatog brenda, čiji su delovi sastavljeni iz 10, 15 ili 30 razliičitih izvora a nijedan neposredno iz njegovog gnezda. Nijedan deo u tom i na tom satu nije napravio a kamoli stvorio onaj ko je potpisan na njegovom brojčaniku. Njegovo autorstvo započinje i završava se sa crtežom dizajna, koje je prvenstveno diktirano karakteristikama mehanizma, koji će kupiti i ubaciti u kućište. Pa koja je to onda istinska razlika kada sat tog zvučnog imena uporedimo sa toliko omraženim modnim satovima? Ah, da. Ovaj prvi je za razliku od Bossa delo nekoga ko se zaista bavi proizvodnjom satova. Zaista? Zar je Miyota u Bossu drugačija od one Lacu ili Bulovi?

Šta reći, kada ispred sebe imate sat veoma zvučnog naziva, a na adresi potpisa koji na sebi nosi, jedini časovničari sa tom stručnom spremom su oni koji rade u servisnom centru tog subjekta i tu i tamo poneki vođa odeljenja za montažu, koji kontolira rad gospođa, koje su još juče uče iz obližnjih poslastičarnica i kafića rešile da pređu u donosniju struku i nakon dvomesečne obuke uspešno odrađuju svoj deo zadatka od jedne do sledeće radne stanice.

Šta reći, kada među prstima držite sat veoma zvučnog imena, a na dresi potpisa koji na sebi nosi, ne postoji odeljenje za razvoj. Čak i ako postoji nešto sa takvim imenom, onda je smisao njegove svrhe samo u tome kako spojiti dizajn i mehanizme, koji su dostupni na tržištu.

Šta reći, kada se divite satu vrlo zvučnog imena a čak ni na Google mapu ne možete naći mesto njegovog nastanka, jer je sastavljen na istom mestu za istim stolovima kao i mnoga druga slavna imena. A vi pokušavate da nađete značajne razlika među njima. Da postoje – neki od njih na sebi nose potpis sa 5 slova, neki sa 7 slova…

I sve što dublje ulazite u tematiku, uzbuđenje koje vam donosi taj fetiš je ravno onome kod vašeg mališana, kada mu umesto omiljene pričice za laku noć, pročitate Ustav Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije iz 1974 godine. Ali što jeste – jeste. Dobro ste ga uspavali.

Kakva je razlika između Tissota i Certine? Između Hamiltona i Mida? Edoxa i Titonia? Roamera i Zodiaca? Između Victorinoxa i Alpine? Između Baume & Merciera i Eterne? Između Aquisa i Aquaracera?

Naravno, postoje razlike. Dizajn, oblik pa i struktura kućišta, narukvice, remeni, kazaljke, indeksi, vodootpornost – i tada na forumima počinju beskonačne polemike, kako je ovaj bolji od drugih, jer ima bolji prihvat narukvice, bolju kopču, lepše finiširano kućište, jer je to kod sata od 1,5 k krucijalno, iako sam video mnoštvo jednako pa čak i bolje odrađenih svih nabrojanih delova na nekoliko puta jeftinijim Armanijima, Bossovima, Fossilima….

I tada na forumima počinju beskonačna uveravanja kako su za 1mm produženi lugovi bolja ideja od onih jer se odlično prilažu ruci, jer naravno svi imamo potpuno jednak oblik ovog dela tela.

I tada na forumima počinju žestoke debate, kako je luminacija ultimativni deo kvalitete sata, jer valjda svi živimo u mraku pa moramo u svakom trenutku biti osvetljeni.

Provedeš 10 godina na forumu(ima) i još uvek se baviš fasadom, a za unutrašnjost, odnosno srce i dušu sata,ni Bu ni Mu od tebe. I onda je Powermatic lošiji od Sellite. Tačno. Real Madrid je bolji od Manchester Citija, jer ima lepše dreseve.
Baciš 2,5 k € za sat i onda se pozivaš na kvalitet finiša kućišta, prihvatom narukvice i mašinski naštancanom reljefnim brojčanikom. Jao, jao….

Svaki, iako pomalo hendikepirani Seiko u sebi nosi puno više ličnog izraza nego mnoga zvezdama obasjana imena horologije.
95 % svega u njemu i na njemu je vlastito. Osmišljeno vlastitim znanjem, vlastitim naporom. Nije sastavljeno, nego zaista napravljeno. Kao takav, za mnoge ljubitelje satova predstavlja znatno zanimljivije i plodonosnije štivo za proučavanje i pronalaženje mnogih malih zadovoljstava.

Što više kopanja u tematiku će pored osnovne podele satova prema funkciji (mehanika, struja) i svrhi (dress, diver, pilot, field, hronograf…), rezultirati na potpuno drugačiji pogled na horologiju, u kome se delatnike razmatra kao proizvođače ili sastavljače satova.
Spoznaja, da tehnička besprekornost nije jedini atribut proizvoda, nego da je pored tog glavnog cilja važan i put njegovog nastanka, doneće do obelodanjivanja sasvim novih horoloških horizonata. Uveren sam, da će tada vaša pitanja biti sasvim drugačija od ovih koja primam danas – ako budu uopšte i potrebna, jer ćete sve odgovore pronaći u sebi.

Znam, sada će neko skočiti i proglasiti ovo moje izlaganje kao pusto filozofiranje, jer ljudi već preko 200 godina kupuju satove i ne razbivaju glave ovakvim bespotrebnim sitnicama. Ne poričem, ali dragi moji, takvih je sve manje i opet ću morati da se ponovim – danas mehanički sat nije više potreba kao što je to bio 3/4 vremena svog postojanja. Danas je kupovina sata rezultat sasvim drugačijih poriva. Neuporedivo ličnijih i intimnijih nego kao nekad (emocija, svetonazor, lični izraz, naklonost prema tradiciji, vraćanje korenima, manifestacija materijalnog stanja….).
Kvarc, elektronika i čipovi su naterali proizvođače mehaničkih satova, da tradiciju prenesu u budućnost i da kupcu pored znatno boljeg kvaliteta proizvoda, ponude neuporedivo više sebe nego ikada pre, u vidu In House produkcije i transparentnih poklopaca mehanizama. Pa čak je i Cartier promenio vekovnu filozofiju: »Dajte mi mehanizam, nije važno kakav je, samo da je što tanji, a sve oko njega je moja briga«. Od sredine zadnje decenije prošlog veka uložili su desetine miliona u razvoj vlastitih kalibara. Današnji Cartier nije više nakit sa satom, nego sasvim suprotno.
Nekada je mainstram bio težnja, cilj i vrlina, a danas je samo puki prosek.

In House produkcija nije bio i još uvek nije nikakav hype, nego potreba nastala nakon kraha klasične grane horologije da potrošače uvere da i dalje zavređuju njihovu pažnju. Iako su kvarčna kriza i nalet prodaje smart satova shvaćeni kao ultimativne pretnje za mehaniku, one su ujedno i dobrodošle, jer proizvođače prisiljavaju da još jače zagrizu i podignu nivo vlastitog izraza.

Predlažem da pronađete informacije i dokopate se do odgovora, zašto su neki brendovi primljeni u članstvo FHH (Federacija Visoke Horlogije), a mnogim velikim imenima to nije uspelo. Bela knjiga predstavlja jedinu realnu kartoteku za svakog delatnika. Od prošlosti do sadašnjosti. Ništa nije ispušteno.

Preko toga će vam se otvoriti vrata za proučavanje načina produkcije istinsko kvalitetnih proizvođača, onih u pokušaju toga i mnogih članova legolanda (sastavljača).

Saznanja pokušajte da stavite u matricu, koju neprestano ponavljam: Znanje, Inovativnost, Doprinos, Uticaj, Tradicija, Orginalnost i doći ćete do mnogih zaključaka, koje će vas uveriti da na današnjoj horološkoj sceni svaki Zašto ima sasvim odgovarajući i realni svoj Zato.

Evo jednog primera. Kada je Rolex 1963 godine, lansirao model Daytonu, naišla je na toplu dobrodošlicu, jer je bila upoređivana sa već slavnom Heuer Autaviom. Celu deceniju je kaskala za Heureom, a zanimljivo je to, kako su oba modela bila sastavljena: zajednički mehanizam Valjoux 72, zajedničiki brojčanici od Singera, zajedničke narukvice od Guy Freresa, u nekim serijama zajednička kućišta C.R Spilmanna. Takoreći, razlika je bila samo u nazivu na brojčaniku. Uporedite današanju cenu oba modela na vintage tržištu. Razlika ide do 10 puta u korist Daytone.
To je posledica razlika u razvojnom putu poslednjih 60 godina između ova dva brenda, što će vam potvrditi svaka pojedina tačka gore navedene matrice, kada se dobro prouči i napravi međusobno poređenje.

Ubacite u matricu dosadašnji put (Tag) Heuera i Longinesa i dobićete potpuno opravdan trenutan međusobni horološki i tržišni status. Matrica nikada ne greši.

Na kraju – tehnički kvalitet određenog sata bi trebao da bude prvi kriterijum prilikom odluke za kupovinu. Bez obzira da li dolazi od proizvođača ili sastavljača. Ali svakako ne i jedini.

Na formuima ćete tu i tamo naći poneku informaicju i na žalost, mnogo netačnih odgovora. Radije ih pronađite ih u sebi.
A za informacije - tu smo, ako možemo da pomognemo.

[chuck]

Dobro je, forum je ipak još živ.

[sasa14]

"Odlučili ste se za kupovinu mehaničkog sata. U ovo doba, kada imate (znatno jeftiniju) alternativu u vidu smart ili kvarca, okrenuli ste se tradiciji, što znači da ga ne kupujete iz puke potrebe, kao što je to bilo pre 50 godina.
Mehanički sat danas nije više samo korisni predmet. Mehanički sat danas je fetiš. A fetiš je uzbuđenje. Uzbuđenje u kojem se skriva puno pozadinskih zapanjujućih priča i pričica, dražesnih osećaja, skrivenih poruka, opipljivih (polu)istina i gomila velikih i malih mitova"

Ovaj deo mi se posebno svidja, sve si objasio u par recenica.

[Haifisch23]

Hvala Saša!

U pitanjima i komentarima koje primam, kao i u debatama i međusobnim prepiskama, sve više primećujem da mehanički sat postaje pitanje životnog stila pojedinca. Bez obzira na starosnu dob. Kod mlađih je izraženija želja u smislu ispostavljanja individualizma vlastite ličnosti (kao što bi Cane iz Partibrejkersa rekao: biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj), dok je kod starijih to više u smislu zasićenosti, zamora i podsvesnog revolta od svog ovog elektronskog i telekomunikacijskog arsenala, kojem smo neprestano izloženi.
Uopšte me ne čudi, jer je mehanički sat sušta suprotnost moderne tehnologije i nudi taj prijatan, jedinstven osećaj intimne oaze u koju se možemo mentalno skloniti i osetiti iskonsku konekciju sa dalekom prošlošču – sa svojim korenima.

Dok smo mi za razliku od naših dedova i očeva, više-manje satove kupovali po inerciji, koja se kasnije razvila u hobi i duboku povezanost, danas veliki broj kupaca ulazi na tržište sa manje žara ali sa puno jasnijom idejom zašto to žele.

I raduje me činjenica da je industrija pronašla način da im uzađe u susret. Bolji kvalitet proizvoda, šarolikost ponude u smislu veće specializacije po svrhi satova, ubedljivo jača povezanost sa svojim satom preko omogućenog direktnog pogleda na mehanizam (transparetnni poklopci kućišta), dostupniji i neuporedivo veći pristup do informacija o proizvodima i časovničarskim delatnicima….

Da znamo o čemu pričamo - mehanički sat je danas veoma mali činitelj u ukupnoj količini prodanih satova na globalnoj razini.

Ukupna prodaja Swiss Made produkcije mehaničkih satova sa količinom od 6,2 miliona komada je znatno manja od količine Casio G-Shockova sa 8,7 miliona komada na godišnjem nivou. Da bi dostigli taj broj, moramo dodati celokupnu količinu Japanske industrije mehaničkih satova (Seiko, Citizen, Orient), koja iznosi 2,4 miliona komada.

Ono što raduje je činjenica da tih 6,2 miliona mehaničke Swiss Made produkcije iznosi 1/3 ukupno proizvedenih švajcarskih satova (18 miliona), dok je udeo mehanike u japanskoj produkciji zaista mizeran (2,5 miliona komada od ukupno 51 milion proizvedenih satova, odnosno 2,4 %.
Neko će dodati da Seiko i Miyota takođe prodaju ogromne količine mehaničkih kalibara sastavljačima širom sveta, što je istina, ali kada tih 3 miliona komada uporedimo sa skoro 150 miliona kvarčnih kalibara, koje ova dva giganta takođe prodaju širom sveta, dobićemo još manji udeo klasičnog horološkog začina.
Na stranu mehaničke grane neće prevagnuti ni 3 miliona godišnje produkcije kineskog Sea-Gull, koji se mogu naći u satovima širom sveta, od čistokrvnih do onih sa sumnjivim moralom.

Iako se ovi brojevi, koji se odnose na segment mehanike čine zaista neznatnim, oni su u mojim očima ogromni.
Svaki proizvod je rezultat svoje svrhe i ako se u trećoj deceniji 21. veka fokusiramo na svrhu mehaničkog sata, zaključićemo da je mehanički sat danas daleko nadmašio svoj osnovni funkcionalni smisao postojanja. Ako tome dodamo, da od 6,2 miliona mehaničkih Swiss satova godišnje produkcije, čak 2,1 milion (trećina) prevazilazi izvoznu cenu od 3.000,00 CHF, ne postoji bolji dokaz, da je ta vrsta sata fetiš.

Problem sa fetišom je u tome. da kada dođe krizno doba u vidu umanjenih realnih prihoda, prouzrokovanih raznim ekonomskim činiteljima, pojedinac prvo smanjuje ili se odriče takvog hedonizma.

A to je nešto što me nimalo ne raduje kod moderne produkcije. Mišljenja sam da nedostaje ulaganje odnosno komunikacija sa tržištem u smislu edukacije konzumenata.
Akteri su uglavnom veoma uspešni prilikom naglašavanja sopstvenih uspeha, puno je odličnih fotografija, puno je privlačnih, zanimljivih i dinamčkih spotova, ali mi nedostaje taj ultimativni apostrof karaktera mehaničkog sata i njegove jedinstvene uloge u modernoj svakodnevnici. Taj sat se previše vezuje na određenu slavnu ličnost (ambasadora), kraj, događaj i uglavnom vrši funkciju privlačnog pratioca, ali gde je snaga uverenja u njegovu skoro 4-vekovnu neprekidnu postojanost.
Želeo bih više puta videti taj magičan trougao, koji koriste najkvalitetniji proizvođači: Sat, Vi, Mi. Ništa drugo, ništa između.

Time bi se znatno smanjio broj neugodnih situacija, kada ljubitelji probaju da započnu razgovor sa 95 % vlasnika Rolex satova, koji dožive nešto slično onome kada me neko upita zašto sam kupio Liebherr frižider. Naravno, jer »znam« da je najbolji. I tačka. Nema tri tačke, jer je to jedino što sam čuo i što znam o toj spravi.

Možda bi i proizvođači morali da preispitaju neke svoje postupke.
Čak i ako prihvatim odluku o plasiranju MoonSwatcha, maksimalnom ubzravanju opstanka ove trgovačke marke i nesumnjivom komercijalnom uspehu tog poduhvata, plašim se da je na duži rok onoj daleko najvećoj, potencijalno brojno neograničenoj bazi, horloško slabijem edukovanom delu tržišta, poslana poruka: zašto kupovati pravi Moonwatch, kada postoji MoonSwatch: 20 puta jeftinija alternativa – i to sa istog izvora.
Kada su već dizali takvu prašinu, možda su trebali malo jače pritisnuti na gas i kupcima pravog Moonwatcha u prilikom kupovine pokloniti taj komad plastike po vlastitom izboru. Tek toliko, da se igra sa otvorenim talonom i da se jasno opredeli, ko je gazda u vlastitoj kući.

I tu nastaje razlika između onih najkvalitetnijih i preostatkom ekipe.
Razlika u kojoj prvi grade svoje tržište, a drugi hvataju one u prolazu. Tu nastaje razlika u kojoj satovi iz fetiša prelaze u simboliku totema a njihovi autori postaju neprebojni na svaku negativnu gimnastiku ekonomije.

[Haifisch23]

Ostao sam dužan još nekoliko odgovora na neka pitanja, čijim se autorima ponovo zahvaljujem, ali prvo da počnemo sa najaktulanijom temom, jer me kao ljubitelja Patek Philippe-a adresirate sa željom za ličnim mišljenjem, odnosom do sve ove galame oko Cubitusa a moram priznati, i prilično vešto zadirkujete.....

Šta reći?

Kada je 1996 godine Patek lansirao liniju Neptune, kao odgovor na značajan pad interesovanja za Nautilus, bio je dočekan sa velikim odobravanjem. Naravno, tada nisu postojale sve ove silne društvene mreže kao danas ali publicitet je bio veoma pozitivno okrenut novoj liniji koja je predstavljala simbol oživljavanja sportske strane života ovog proizvođača.

Kada je Patek samo godinu dana kasnije predstavio novu liniju Aquanaut, koja je još više bila usmerena u sportski tip tadašnjeg modernog sata, reakcije javnosti su bile daleko manje toplije nego u prošlom slučaju. Čak je bilo i retailera, koji su odbijali ili jedva primali ovaj model, sa obrazloženjem da će se teško prodavati pored Nautilusa, na kojeg je jako ličio, a koji i sam tada nije više blistao kao petnaestak godina ranije.

2007 godine, Patek ukida liniju Neptune, koja ni približno nije ispunila velika predviđanja javnosti i za koju mnogo onih koji danas navjiše laju, nisu ni čuli. A gde su danas Nautilus i Aquanaut? 5711 je čak zbog prevelike popularnosti bio ukinut pre 3 godine.

Ono što mene najviše fascinira oko sve ove prašine je to da su uvek najglasniji oni iz čijih se postova vidi, da ni ne poznaju a kamoli razumu suštinu ovog brenda.

Ali, idemo redom.

Čitava serija otpužbi ide u smer, da već četvrtinu stoleća Patek nije lansirao ništa novo, a onda se pojave sa Cubitusom.
Istina je, da je ovo prva linija nakon damske Twenty-4 iz 1999 godine, ali u svom tom vremenu je proizvođač u okviru postojećih kolekcija izlazio sa potpuno novim modelima a neke od njih je totalno preokrenuo. Jedna od takvih je linija Celestial, koju mnogi zaboravljaju, jer se radi o limitiranim količinama, ali od 2003 godine, od kada je izašao prvi model, povremeno svet satova se obogati horološkim savršenstvima. Setimo se samo mnoštvo modela Travel Time ili šta je uradio sa Calatravom u poslednje 3 godine, gde je uključio i potpuno novi Weekly Calendar. Ili toga, koliko je raširio linije Aquanut i Nautilus. Nije išao poznatim putem, gde neko samo promeni boju bezela i onda nastaje totalna masovna histerija, nego je ponudio potpuno nove dizajne.
Da ne ispostavljam novitete u segmentu mehanizama. Npr. samo kalibar CH329-535 PS u sebi nosi 31 vlastitih patentiranih pronalaska, koje su nastali u prvih 20 godina ovog veka. Čak i novi kalibar u Cubitusu u sebi nosi 6 registrovanih patenta. Sve ostale pronalaske nema smisla ni nabrajati.

Dovoljno je samo preći preko Patekove web stranice i uporediti je sa ostalim članovima svete trojice (a i puno šire), i videćemo, da je njegova ponuda znatno šira i raznovrsnija od mnogih klasičnih proizvođača.

Servirali ste mi ovu sliku

Kažete da je Patek kopirao i da je sličnost neosporna. Istina je. Sličnost se odražava u tome, da se Thierry Stern, kao i Maen poigravao sa kombinacijom dizajna Nautilusa i Calatrave i da je rezultat takav, kakav jeste. Samo - prvi je koristio svoje vlasništvo, a drugi tuđe.
Nemam ništa protiv momaka iz Maena i zaista su se odlično snašli u okviru svojih mogućnosti, gde su na brojčaniku koristili vertikalne cnc rezove, koje je lakše i mnogo jeftinije izraditi nego reljefne horizontalne Patekove, a posebno mi je drago što su preko Manhattna 39 reinkarnirali već skoro zaboravljeni Peseux 7001, koji je pritom ukusno mašinsko finiširan, te tako ponudili više nego pristojnu Lego slagalicu po vrlo privlačnoj ceni.

Ali budimo pošteni, da li je zaista pronalazak veka, kada iz sopstvene kolekcije izvučeš kombinaciju dizajna dva kućišta u želji da ih uobličiš u liku kocke? Da li zaista neko osim dežurnih hejtera veruje, da je Thierry ovo pozajmio od Maena?

Ovde se mogu odmah nadovezati na samu srž kritika Cubitusa - potpuno ružan, nepotreban, razočaravajući i nikakav sat.

Nikada ne želim da se upuštam u rasprave oko izgleda satova, jer uvek tvrdim da je to subjektivna varijabila, dok je kvalitet sata (unutrašnjost), neosporiva objektvna konstanta. Prvo se uvek, ponovo i neprestano završava sa tri tačke, jer nema kraja, dok kod drugog može biti samo tačka, i u slučaju Pateka mnogo uskličnika.
Sudeći prema reakcijama, dizajn nove linije se mnogima nije svideo ali je isto tako istina da najveći broj od njih nisu adresanti na koje se Cubitus odnosi.

Nakon Pilot Travel Time 5524G iz 2015 godine i prošlogodišnjih automatik Calatrava sa trobojnim sekundarama, gde je Patek pomalo smanjivao distancu do mlađih generacija, Cubitus je prva linija, koja potpuno komunicira sa mladim imućnim pripadnicima tržišta. Samo pogledajte promotivni spot i uporedite ga sa klasičnom Patekovom propagandom.
Ako tome dodamo prečnik od 45,0 mm, koji zasigurava indikativno prisustvo na ruci (iako dužina od luga do luga od 44,9 mm vizualno odnosi osećaj preterane veličine) - to je ono što kuca na vrata mlađe populacije. Pa neće se valjda Patek obratiti njima preko moje Calatrave ručnog navijača. Pred njima je ceo život a preda mnom penzija. Zato moje oči ne mogu sa istim učinkom gledati na Cubitus, kao što ga vide njihove oči. I hvala Bogu, tako mora biti.

Ono što je meni bilo odmah uočljivo, a verujem i nekima koji zaista vrlo dobro razumu i shvataju put ovog proizvođača je nešto što je teško opisivo rečima, nego se jednostavno oseti. I tu nema pomoći. To je osečaj, da u Cubitus nije uloženo toliko strasti i onog iskonskog osećaja koji nas obuzima, kada se udubimo u 90 % Patekovih satova. Cubitus je urađen krajnje profesionalno ali iz njega pomalo zrači taj neizbežni osećaj sterilnog perfekcionizma. Nema onog naboja, da je taj sat istovremeno rezultat znanja i srca. Čak i moja Calatrava, kao jedan od entry modela odmah budi topao i prijatan senzibilitet svojstven samo Pateku, kojeg u Cubitusu u određenoj meri osećam jedino u modelu sa kućištem iz platine i velikim datumom.
Ali to nije toliko važno. Populacija kojoj je namenjen ima sasvim druge porive nego moja generacija i dugogodišnji pratioci Pateka. Uostalom, i Nautilus, kao i Aquanaut pomalo oskudevaju sa sličnim atributima, jer ipak odstupaju od proizvođačevog iskonskog DNK i uprkos velikoj popularnosti, nikada nisu postigli takvu privrženost kod strastvenih ljubitelja brenda.

Da li je Thierry Stern promašio? Ne znam, mada ne verujem. Verovatno će vremenom ova linija doći do srca i nešto starije generacije. Mislim da je puno važniji cilj koji Thierry želi postići sa novom linijom.
Ko je pratio njegove intervjue u zadnjih 7-8 godina, uočio je da Patek nikada neće ići preko 40 % proizvodnje, koju čine sportski satovi brenda. Nekoliko puta je među redovima poslao poruku da bi u sadašnjoj strukturi Pateka, povećanje proizvodnje iz tog segmenta preko ovog postotka, za nekoliko godina dovelo proizvođača u mogućnost egzistencijalnih problema.
Zašto?
Rolex sa 6000 zaposlenih proizvede preko 1.200.000 satova na godišnjem nivou, Patek sa 3 puta manje zaposlenih proizvede 17 puta manje satova u istom vremenskom periodu. Prosečna izlazna cena Rolex sata je oko 14.000 €, Patekovog oko 42.000 €. Ne samo, da je u prosečan Patekov sat uloženo 6 puta više neposrednog čovečjog rada kao u slučaju Rolexovog sata, nego oko 50 % Patekove proizvodnje predstavljaju komplikacije koje su Rolexu nezamislive. Možemo samo zamisliti razilku u procesu razvijanja takvih satova, kao i troškova povezanih sa time, uključujući i lična primanja visoko stručnog osoblja kao i onog sa najvišim stadijem čaosvničarskog znanja.
Najveći deo sportskih modela ne donosi takav stepen profita, koji bi pokrivao izradu modela sa visokim i ultra komplikacijama, zato bi svako njihovo povećanje proizvodnje umanjilo sredstva za komercijalizaciju najkvalitetnijih proizvoda Pateka.
Ukidanjem čeličnog Nautilusa 5711, Thierry Stern je značajno rasteretio pritisak na sportsku kolekciju satova a uvođenjem nove linije je našao neku labavu zamenu za nekada najpopularniji model brenda, koja će ujedno smanjiti sadašnji pritisak na čelični Aquanaut, ali će mu trebati vremena, da (ako ikada) dostigne prijem kao pomenuti prethodnici.
Istovremeno, Patek polako regrutuje neke buduće kolekcionare svojih proizvoda. Pod pojmom sportski satovi, Thierry ima i u mislima i modele rađene iz plementih metala, a ne samo od čelika, koji su kod Pateka prisutni u najmanjoj mogućoj meri.

Patek veliku većinu svojih satova, uključujući i entry level modele pravi u serijama od 100 do 500 komada, tako da ne treba očekivati revoluciju na tržištu, koje će se naći preplavljeno ovim, po mnogima, "ružnim" modelima i ne treba padati na dramatične izlive hejtera, koji Cubitus liniju ocenjuju kao novi put, kojim se vinuo ovaj proizvođač.
I dalje će ljubitelje razmažavati sa Grand i Pettite soonerie, minutnim repetitorima, astronomskim komplikacijama, večitim i retrogradnim kalendarima, kombinacijama tourbilona i repetitora, split second i flyback hronografima, godišnjim, nedeljnim kalendarima, gmt majstorijama, travel pilotima, jednostavnim Calatravama....

To je još uvek isti onaj Patek, koji povremeno šokira okolinu oko sebe.
To je isti onaj Patek, koji je nakon dugogodišnjeg nestrpljivog iščekivanja tržišta, kada će izaći sa prvim In House hronografskim kalibrom, 2005 godine izašao sa rattraparante monopusherem ručnim navijačem (sa 5,25 mm najtanjim te vrste u istoriji), ali ga je na zaprepaštenje svih ugradio u ženski sat. Dok su se neki nestašno podsmevali, većini delatnika nije bilo do smejanja, jer su dobii poruku da za Patek nema prostorskog ograničenja i da ono pravo tek dolazi. To je bio CH29-535PS, pet godina kasnije.
To je još uvek isti onaj Patek, koji je 2009 godine (uz naravno masovno neodbrovanje šokirane javnosti) hladnokrvno napustio horološki hram kvaliteta - standard Ženevskog pečata i pokrenuo još strožiji, vlastiti Patek Philippe Seal, što je na kraju rezultiralo da je i Geneva Seal, 4 godine nakon tega, drastično izoštrio neke od svojih kriterijuma i time se približio Patekovom standardu.
To je još uvek isti onaj Patek, koji je 2014 godine nakon iznenađujućeg dobrog prijema kod mlađe populacije, za novoplasiran model Pilot Travel Time Calatrava, odbio veliku potražnju sa tržišta i u svom ritmu mirno nastavio sa proizvodnjom planskih količina.
To je još uvek isti onaj Patek, koji je 2021 godine ukinuo svoj najpopularniji sat, čelični Nautilus 5711, jer je tržište došlo do stepena, gde je proizvođača počelo identificirati na osnovi tog modela (kao Audmeras Piguet i Royal Oak).
To je još uvek isti onaj Patek, kralj grand komplikacija, koji na svojim satovima funkciju hackinga počinje da ugrađuje tek pre nekoliko godina, iako je nosioc drugog najstrožijeg standarda preciznosti u industriji (kod komplikacije tourbilona je sa -1 do + 2 sec/d reč o najstrožijem industrijskom standardu) i koji je hladnokrvno prelazio preko sprdanja tržišta, gde su čak i neki Seiko fanovi našli svoj udeo zadovoljstva ponoseći sa činjenicom, da poseduju nešto što ni kralj nema, ne shvatavši da je baš najveća horološka vulgarnost staviti hacking na mehanizam sa zvaničnim standardom odstupanja -35 do +45 sec/d.
To je još uvek isti onaj Patek, kojem stručna javnost i direktna konkurencija iz godine u godinu, iz decenije u deceniju priznaje da je najbolji.

Iako je Thierry Stern firmu zvanično preuzeo od 2009 godine, on je uz oca kumovao i prvim dvema od nabrojanih "ekcesa".
Cubitus je još samo jedan u nizu Thierry Sternovih iritacija i nakon nje se ništa značajno neće promeniti u perecepciji Pateka.
Uostalom, i takozvanom spasitelju mehaničke grane horologije - AP Royal Oaku je bilo potrebno 3 godine, da je bilo prodano prvih 2000 komada.

Poslali ste mi link do nekog foruma sa jednim komentarom i pitate šta mislim o tome. Pošto nije red da odlazimo nepozvani u goste, ovo je slika tog sata sa drugog izvora, a takvo pitanje odnosno komentar je već standardan u horološkom prizemlju, ne samo na tom mestu, nego i na raznim drugim sastajalištima "ljubitelja" satova:
Koliko bi ovo koštalo da na ciferu piše Patek umesto Poljot?

Oklevao sam da li je uopšte vredno ovako nešto komentarisati, ali pošto sam u zadnje vreme više puta nailazio na sličan folklor...

Pa šta bi se zapravo desilo, ako bi na tom satu pisalo Patek Philippe umesto Poljot?
Desilo bi se to, da bi se u roku od nekoliko sati Patek našao na stubu strama svetske javnosti, gde bi ga rasčetverili i secirali kao pacova. Kada bi to ponovo uradio, našao bi se tačno na istom mestu gde se sada nalazi Poljot a i njegova cena bi bila tačno tolika, kolika je sadašnja cena tog Poljota.
Zašto? Možda nećete verovati ali još uvek postoje ljudi koji ne kupuju muzičke albume na osnovi slike sa omota nosača zvuka i za čuda, još uvek postoje ljudi koji nisu kupili metar i po Encikopledie Britannice, jer se crna & bordo boja korica knjiga slaže sa bojom parketa u dnevnoj sobi, nego da se informišu i nešto nauče iz njih. A ovakvo pitanje (komentar) predstavlja baš to.
U horologiji nije najteži izazov kako upariti grand sonnerie sa tourbilonom, nego kako nekima objasniti, da kao i kod svih velikih stvari prava lepota sata dolazi iznutra. Zato nema potrebe za brigom. Patek se ne može spustiti toliko nisko da na takvom satu postavi svoje ime.
Nemam ništa protiv Poljota, imao sam nekoliko satova iz njegove ostavštine, koji su mi puno značili, ali moramo stvari staviti na svoje mesto. Priča o Pateku je priča o Ludvigu Van Beethovenu horologije, a priča o Poljotu je priča o pop metal softićima a la Bon Jovi.
Zar ćemo zameriti Beethovenu, što je neka od svojih remek dela napisao po narudžbini? Što nisu došla iz njegovih jaja, nego zbog jaja, jer je i on morao da napuni želudac. Thierry Stern - daleko od toga da je gladan, ali zašto toliko drama i sprdnja, kada komunicira se delom tržišta, kojeg većina od nas ne može razumeti.
Takvi i slični komentari nisu ništa drugo nego generisanje, o ono je uvek rezultat neznanja. To je svet u kome Seiko preko noći postaje Rolex, svet u kome Rolex preko noći postaje Steinhart i svet u kome se Steinhart, Pagani Design, San Martin i ostali šibicari tretiraju kao društveno korisni delatnici.

Vidim da se određeni deo komentatora zgraža zbog izjave Thierry Sterna o hejterima, da su to uglavnom ljudi, koji nemaju ili nikada neće imati Pateka. Upuštaju se na lični nivo, podsmevajući se činjenicom, da ne poseduje formalno obrazovanje, koje bi odgovaralo njegovom položaju.

Što se tiče izjave - nije baš taktna ali da li neko može poreći, da nije istinita? A Thierry sa iskrenošću nije nikada oskudevao. Bio je prvi, koji je više puta javno izjavio, da je naručio svojim retailerima da satove ne prodaju turistima, jer postoji velika verovatnoća, da će ih odmah nakon toga preprodati i da zbog toga neki od domaćih ljubitelja neće moći doći do željenih modela. Neki u ovome vide nepravdu i diskriminaciju kupaca ali Patek nije javna ustanova, koja je otvorena za sve i svakoga. Kao što kupci imajo pravo da biraju od koga će kupiti sat, tako i prodavač ima pravo, da izabere kome će prodati sat. Sistem slobodne trgovine važi za sve.
Bez građenja odnosa sa takozvanim lokalnim kupcima od kojih su mnogi povratnici, istinski ljubitelji i kolekcionari satova, danas ne bi postojala scena nezavisnih časovničara. Baš ti ljudi su Danielu Rothu, Francois Paul Journu, Max Burrenu, Laurentu Ferrieru, Ludovicu Ballouardu i mnogim drugima verovali na lepe oči i investicijskim ugovorima pomogli da su startovali svoje mega uspešne karijere.
Pojam lokalan nije toliko uzak, kako bi se moglo učiniti na prvi pogled. Kada sam kupovao Calatravu, na Chrono 24 su bila samo tri unworn modela sa 10 do 20 % višim cenama.
Nisam pokucao na vrata salona u susednoj ulici, jer ga kod nas nema, nego sam se pisanim putem obratio retaileru u drugoj državi, koji me je pozvao na razgovor i nekoliko dana nakon prijatnog druženja, stigao je i sat.
To što nekome smeta, da je pun para kao brod i kada nenajavljen upadne u pariski salon u očekivanju, da će osoblje popadati na pod zbog njegove veličine, pa mu smeta,što ga ostave 20-tak minuta da čeka, dok se bave ostalim posetiocima i što na kraju ne može verovati da izlazi iz salona praznih ruku uprkos svim prepunim platežnim karticama u novčaniku, pa sada koristi priliku da izlije jad na ekranu, to je samo jedna strana priče.

Thierry Stern je bio prvi, koji je više puta javno izjavio da Patek proizvodi toliko i toliko i da je povećanje količina neznatno, u prvom redu iz razloga održavanja kvaliteta a drugom, što oseća neku vrstu odgovornosti da kupcu koji je kupio njegov sat, omogući da održi veliki deo uloženog novca i u budućnosti.

Thierry baš i nije obdaren nekim zanosnim izgledom, kojim će preuzeti i obeležiti prostor u kojem se pojavi. Ranije, dok je imao više kose, nisu bili retki nastupi na intervjuima na koje je dolazio, kao da se upravo počešljao sa petardom, kragne na košulji su išle svaka u svoj smer, naherena kravata ili otkopčano donje dugme košulje takođe nisu bili izuzetak, za potpunu sliku je nedostajala samo čačaklica u ustima, a puno puta nije znao da sakrije trenutno raspoloženje.

Nije mali broj onih, koji kupovinom Pateka smatraju da iz obične krvne grupe automatsko prelaze na plavu, i kojima smeta taj nedostatak naučenih manira vlasnika najboljeg proizvođača satova na svetu, jer ne poseduje dovoljno galantnosti da se graciozno prikloni kraljici, nežno joj poljubi ruku i odlučno povede u zanosni uvodni ples magične noći u prenatrpanoj sali plemićkog dvorca, prepunoj kavijara i penušavog vina, pa mu putem društevnih mreža zameraju jer nije završio prestižne studije na nekom od najelitnijih svetskih sveučilišta.

Ali taj jadni Thierry je horološki Dexter, koji je od prvog dana života programiran da radi ovo što radi danas.

Kolevku su mu ljulali deda i njegov brat, koji su pripadnost horologiji pokazali kao vlasnici Stern Cadrans, ne samo kupovinom Pateka 1932 godine, nego to i dokazali, kada su 6 godina nakon toga odustali od prvobitnog plana, koji se sastojao u tome, da Charles vodi Patek, a Jean ostane na čelu Stern Cadranas, jer je to bilo vreme u kojem je proizvođačima brojčanika poslovanje bilo daleko uspešnije nego proizvođačima satova.
Kada su se potpuno zaljubili u izradu sopstvenih mehanizama i kada su shvatli kompleksnost tog segmenta, Stern Cadrans je prodan i sva energija je bila usmerena u Patek.

Thierry je imao samo 7 godina, kada je njegov otac, Phiilippe preuzeo poslovanje brenda. Kao dete je sedeo u krilu Patekovih legendi, Jeana Pfistera, Rogera Duboisa, Svenda Andersena i Laurent Ferriera. Ceo život je okružen izradom satova, i to onih najboljih. Nakon završene komercijalne gimnazije i dvogodišnje časovničarske škole u Ženevi, prošao je kroz sve faze Patekovog života, uključujući i one u obliku 7-godišnjeg kontakta sa neposrednim kupcima u Nemačkoj, Beneluxu i najvećem tržitšu brenda - SAD.
I tako je nastao taj goropadni, svemogući, samodopadni, oholi gospodar, koji svojim najboljim časovničarima u preradu vraća minutne repetitore, grande i pettite sonnerie, ako mu se ne svidi zvuk zvonova tih savršenstava, čudovište kod kojeg vam ni maksimalan dobitak na Jackpotu ne garantuje da ćete postati vlasnik makar onog osnovnog repetitora, jer on lično odlučuje kome će ići u ruke, tiranin koji je lično umešan u svaki proces nastajanja novog Patekovog sata i koji odlučuje o njegovom konačnom izgledu.

Da, ta po mnogima narcisoidna i prepotentna osoba sa čije sam adrese primio zahvalno pismo (ne e-mail, nego pravo klasično pismo) u kome se ličnim potpisom zahvaljuje za kupovinu entry level Calatrave, iako su oni u konačnoj fazi izabrali mene. Od nijednog drugog brenda nisam dobio ništa slično.

Percepcije su nam različite, ali ima nešto što uvek vidim kod njega. On zaista voli satove.

A ima nešto u tom pogledu koji nosi poruku: Ja sam Thierry Stern i vlasnik sam i vođa najboljeg proizvođača satova na svetu. Ne sviđam vam se. Pa zašto vi trčite za mnom, umesto da ja trčim za vama?