Haifisch 23 - Moja kolekcija

[Haifisch23]

Pozdrav Ivke i hvala na pitanju.

Savetujem ti, da zaista dobro razmisliš o takvom potezu. I kada se odlučiš, da još jednom sedneš i ponovo dobro razmisliš.

Sada imaš tri sata o kojima većina ljubitelja sanja i za koje verujem da ti nisu pali s neba, satove za koje si se morao potruditi i verovatno nečemu odreći, pa ne mogu da znam koliko ti sa te emotivne strane znače.

Takođe ne znam, koliko ti zaista znači prelazak u segment finog časovničarstva. Moje mišljenje je, da to mora biti rezultat lične evolucije a ne revolucije. Ovo napominjem zbog toga, jer sam sreo priličan broj ljudi, koji su kupili Patek, Vacheron ili AP i ostali su na neki način razočarani, jer nisu mogli da se pomire sa činjenicom da to malo čudo košta toliko koliko košta, a jedva ga osetiš na ruci, dok je prethodni Tag, Seamaster ili Sub svojom težinom neprestano ukazivao na svoje prisustvo i obično su se na početku kajali zbog svojih odluka. Kao po pravilu, zadovoljtsvo su našli tek kupovinom Royal Oaka Jumba odnosno 41mm, koji je zaista ogroman, VC Overseasa ili Aquanauta. To je neki fenomen časovničarstva, gde se nešto što je teže percepcira kao bolje i donosi neku fiktivnu sigurnost u kvalitet takvog sata a prava istina je u 99% primera sasvim obrnuta.
Ljubitelji plaćaju milione za Dufourov Simplicity sa prečnikom 34mm i koji je takoreći za većinu nenosiv.

Savetujem ti, da se dobro preispitaš, koliko ti zaista znači finiš mehanizma, koliko ti zaista znači da takav sat sadrži puno veću dozu ručnog rada od satova koje trenutno imaš – jer ti satovi se po tome razlikuju od ostalih. Odlično napravljena integrisana narukvica, vrhunsko obrađeno kućište se mogu naći i na znatno jeftinijim satovima. Nemoj se odricati Rolexa ili Omege samo zato jer su Patek, AP ili Vacheron viši stepen. To je potrebno zaista u srži razumeti i osetiti, inače može biti kontradiktorno. Dati 3 takva sata za 1, ako nisi zaista 110 % siguran, može dovesti do jakih negativnih retrogradnih učinaka.

Savetujem ti, da takođe dobro proceniš šta ti više znači iz sveta finog časovničarstva. Određen sat ili brend? Ako je prvo (naveo si AP RO), dobro ga prouči, izvuci iz sebe šta je to, što ti kod njega najviše znači, uporedi sa osećajem kod satova koje imaš i bićeš na dobrom putu da se pravilno odlučiš.
Sigurnija je druga varijanta. Ako si zaista odlično upoznat sa određenim brendom, njegovim načinom rada, filozofijom, zaostavštinom, onda ćeš stotinu puta lakše naći prave i iskrene razloge za kupovinu. Tada to neće biti odluka koja je nastala u određenom trenutku pod određenim okolnostima, nego nešto trajno, potpuno logično i ujedno duboko emocionalno. Tada će ti se mogućnost izbora eventulanog modela znatno više proširiti i srešćeš sa još jednim fenomenom najvišeg segmenta časovničarstva a to je, da je ono što je najpopularnije ujedno daleko do toga da je i najprivlačnije i da tek ovde važi staro časovničarsko pravilo: đavo se skriva u detaljima.

[Ivke1]

Očekivao sam od tebe odgovor koji će me navesti na razmišljanje, znao sam da to neće biti da ili ne.
Ali da će biti tacno u centar i u kom smjeru treba da mislim i gdje su moje dileme i strahovi. Svaka čast.
Dva puta sam čitao tekst. Pomogao si mi vise nego da si mi dao direktan odgovor mada je ovo možda direktnije.
Hvala puno. Prvo neke stvari treba da sazriju ali prije toga treba da se rode i onda neće biti dileme. Evolucija a ne revolucija.

[Haifisch23]

Po komentarima koje dobivam, vidim da vam Thierry Stern još uvek ne da mira....


Samo onima koji nisu najbolje obavešteni, sledeće se neće učiniti važno, ali moderna časovna delatnost se deli na:

1. Sastavljače satova i Proizvođače satova

2. Masovnu industriju i Fino časovničarstvo

3. Zavisne i Samostojne delatnike - zavisni delatnici su pod vlasništvom grupacija ili finansijskih fondova, dok su samostalni delatnici u vlasničkom i finansijskom smislu potpuno nezavisni

Patek Philippe je u sve ove tri tačke na drugom mestu: proizvođač, fino časovničarstvo i potpuno samostalan.

Da li ste se možda nekad zapitali zašto su jedini predstavnici masovne industrije i industrijske grane finog časovničarstva ti, čija većina satova na sivom tržištu prevazilazi preporučenu maloprodajnu cenu (to su: Rolex, Audemars Piguet i Patek Philippe)?
Zato jer su samostalni i što sve poslovne odluke donose sami ili kao što kaže Thierry Stern: "za realizaciju pojedine odluke direktora nekog brenda u grupaciji je potrebno nekoliko meseci, ako se uopšte ostvari, jer mora da dobije zeleno svetlo od upravnog odbora grupacije. Meni je za takvu odluku potrebno 10 minuta".

Samo nekoliko banalnih primera: koji normalan direktor brenda bi dozovolio da mu se logo od Omege ili Blancpaina nađe na Swatch satu, ili dizajn komplikacije Big Date koji je osmislio JLC, da postane zaštitini znak koji je proslavio A. Lange & Sohne? Nisu odlučivali oni, nego oni na vrhu grupacija.

Naravno, sloboda donosi i toliko veću odgovornost, i dok su mnogi direktori dobro zaštićeni unutar grupacijskog organigrama, Thierry se 24 sata dnevno kreće po minskom polju.

Ono što izdvaja Patek Philippe od pomenutih Rolexa i Audemars Pigueta je činjenica, da su vlasnici firme ujedno i direktori, odnosno neposredne vođe i aktivno su uključeni u poslovanje svog brenda. Odluke donose vertikalno i vodoravno i direktno utiču na sve najbitnije faze poslovanja.

Jedna od tih faza je dizajniranje satova a kod Pateka su samo dva od najpoznatijih modela nastala u glavama drugih, a ne kao rezultat ideje porodice Stern. To su Nautilus (Gerald Genta) i Elipse (Jean-Daniel Rubeli - tadašnji dizajner u Pateku).
Ovde bi svakako trebao dodati još jednog Patekovog dizajnera, Alberta Gilberta, čiji talenat je 1955 godine prepoznao Henry Stern i kao 25-godišnjeg mladića uključio u firmu, gde su nastali legendarni asimetrični modeli džepnih satova Golf, Ricochet i Futurist za koje je Patek 3 zaporedne godine (1958 -1960) odnosio zlatne međunarodne medalje na področju dizajna. Nakon toga je prešao na ručne satove u liniji Asymmetric, sa čime je jako uticao na nastanak Cartierove legende Crash, 8 godina nakon toga.
Ali budimo iskreni, ne mogu se nikako oteti utisku da je na Gilberta prilikom kreiranja Asymmetric linije, veliki uticaj imao Richar Arbib, tvorac Hamiltonove Venture, 3 godina ranije.

Dizajn za Calatravu je osmislio Charles Stern (grafički ga je ostvario engleski dizajner David Penney), takođe i za legendarne večite kalendare 1518 i 2499, Philippe Stern je osmislio dizajn za Aquanaut itd.

Ono što vidite, kada pogledate svih 140 modela na današnjoj Patekovoj zvaničnoj stranici - za 90 % njih je kriv Thierry Stern. Izuzetak su osnovni modeli linija Calatrava, Nautilusa, Aquanaut, Elipse i klasičnih Perpetual calendara, sa time što je Thierry preuzimanje funkcije prvog čoveka firme, 2009 godine, započeo sa potpuno vlastito redizajniranim kućištima hronografskih večitih kalendara linije 5270, za šta je dobio ogromne ovacije stručne javnosti, kao i tržišta.

Zato ne razumem, čemu podsmevanje na njegovu izjavu, da Patek ne koristi usluge vanjskih dizajnera, nego sve rade interno. Pa nije Nautilus toliko bitan za razvoj firme, da bi mu hejteri skoro 50 godina nakon njegovog nastanka to još uvek podmetali pod nos i podsećali na Gentin autorski doprinos. Ali sa druge strane, hejteri Pateka su horološki laici, kod kojih je Patek = Nautilus i suprotno, pa nije ni čudo, da se u svojem ograničenom plitkom svetu neprestano vrte oko tog vlastitog kratkog i na žalost, ličnog krajnjeg dometa.

Thierry Stern je u razgovoru za portal SJX, 2016 godine, naveo da on lično ne radi dizajn u celini, jer za to u firmi postoje ljudi, koji su 1000 puta bolji od njega. Njegova je ideja, koju završava vlastitom skicom i jasno izraženim ciljem koji želi postignuti, a onda se na osnovu toga formira radna grupa sačinjena od dizajnera, časovničara i komercijalnog predstavnika. U Pateku, u svakom trenutku postoje 3 radne grupe, gde svaka radi na ostvarivanju njegovih ideja i sa svakom od njih ima jednom nedeljno sastanak, gde se utvrđuje trenutni stepen realizacije. Ako nije u firmi, sastanci idu sa terena On line putem.

Uvek naglašava, da je najteže kada se sa olovkom nađe pred praznim papirom ali to nije ništa prema, kako ih naziva pravim junacima Pateka, časovničarima, koje ostvaruju njegove ideje. Thierry je više puta potvrdio, da je za nastanak ideje pa sve do fizičke realizacije u vidu kućišta i brojčanika najviše potrebno 2 godine, dok je za razvoj osnovnog Patekovog kalibra potrebno 4 godine, klasičnog hronografa 6 godina, a za mehanizam iz segmenta Grand Complication najmanje 8 godina.

Tako je, na primer, za referencu 5330G, koju je dizajnirao i gde je došao na ideju da se izborom grada destinacije i podešavanjem lokalnog vremena, datum na satu mora sam promeniti na tačnu vrednost. Rezultat: Prvi u istoriji te vrste, sa 70 dodatnih komponenti na komplikaciji GMT i 12 novih patentiranih pronalazaka. Postignuto je mehaničko programiranje sata, koji razume da datum, kada se uputimo na određene destinacije može biti jedan dan pre ili kasnije u odnosu na inicijalni dan. Ostvarivanje ove komplikacije je zahtevalo 6 godina rada na mehanizmu.

Thierry do ideja dolazi na različite načine. Ponekad su rešenja sasvim lucidna i potpuno originalna.
Jedno od takvih je na referenciji 5224, što je opisao sledećim rečima: "Želeo sam da napravim ručni sat sa 24-satnim brojčanikom godinama, ali nikada nisam mogao da pronađem pravi dizajn. Nešto je nedostajalo. Radio sam na tome tri godine. Najteže je bilo pronaći mehanizam, jer sam znao kako to da uradim. Za dizajn smo napravili, ne znam, 20, 25 prototipova. Ništa nije bilo u redu. Konačno smo došli do završne verzija brojčanika i boje. Ali broj 24 je uvek bio na vrhu sata na poziciji 12. Pogledao sam ga i rekao: „Nije logično: ponoć je, ja spavam, zašto da ga imam na toj poziciiji? Pa sam to preokrenuo i sada imam svojih 12 na vrhu i odjednom se čini logičnim - vreme je ručka".

Za liniju Rare Handcrafts, koja predstavlja 0,1 % Patekove produkcije (oko 70 satova na godišnjem nivou) je za model napravljen u seriji od 10 komada prikazao sopstveno iskustvo sa godišnjeg odmora, koje mu nije ostalo baš u najboljem sećanju. Na dizajnerima i stvaraocima brojčanika je vršio pravi masakr, jer da bi uhvatio svaki detalj ove scene, uključujući međusobnu igru svetlosti i senke na surferu i nežno talasanje talasa, majstor intarzije je pedantno sastavio 100 minijaturnih komada furnira i 75 složenih inleja. Ovi elementi, koji obuhvataju 23 različite vrste drveta različitih boja, tekstura i zrna, kombinovani se da bi stvorili živopisan i realističan prikaz.

Modeli Calatrave 5226G i 5326G su nastali ovako: „Bio sam sa prijateljem na izložbi starinskih kamera i fotoaparata i primetio sam od kojeg materijala i kako su napravljeni ti stari predmeti i pomislio sam: 'Vau, ovo zaista lepo izgleda. Tako su nastali i naši brojčanici. Nešto su ležerniji ali još uvek aktivni". Novinar je primetio: "Ali Calatrava nije nikad bila ležerna", na šta je dobio odgovor: "Kao predsednik kompanije Patek Philippe i šef kreacije, moram da rizikujem. Inače sam beskoristan."

Sledeće godine nastale su još nešto ležerniji modeli iz ove linije:

Model Fortisimo:

"Čistio sam jedan od točkova svog automobila, David Brovn Speedback GT, i bilo je komplikovano jer ti točkovi imaju mnogo špica. Trebalo mi je dosta vremena da očistim te proklete gume. Udubio sam se i rekao sam sebi: „Ali znaš šta? Ovo izgleda fantastično. Možda da napravim sat iz ovoga." I tako sam dizajnirao brojčanik Fortisima.

Ideja, zasnova i konačan izgled dizajna za model 6102 iz Celestial linije je započeta od Thierry Sterna, ali da bi postigli najveću moguću preciznost za astronomske displeje, inženjeri Patek Philippe-a istražili su 25 triliona kombinacija odnosa i omera nebeskih tela, naglašavajući ogroman horološki izazov koji sat predstavlja. Pokret je dizajniran da se rotira različitim brzinama, upravljajući višeslojnim diskovima od safirnog kristala koji formiraju brojčanik. Proces nastanka je trajao 8 godina.

Jednim od najvećih uspeha Thierry Sterna u novije vreme se smatra redizajniranje modela 5316, minutnog repetitora sa tourbilonom i retrogradnim večitim kalendarom.
Rekao je "Ovaj sat je već bio u kolekciji, ali izgled je bio pomalo starinski. Primetio sam da potražnja ne raste kao luda, nego je uglavnom bila postojana. Mogao sam to da prihvatim ali sam ipak rekao sebi: Pa, zaista moram to da ponovo aktiviram i da pronađem novi način da retrogradni kalendar stavim u sasvim drugačiji stil, da bude nešto vruće, nešto snažno. Tako smo napravili platinasto kućište sa prelepim safirnim poluprovidnim brojčanikom u kojem možete videti mehanizam ispod. A na vrhu brojčanika videćete da su primenjeni prelepi indeksi. Agresivan je, ali je i dalje Patek Philippe i nešto što će odgovarati kolekcionarima ili novopridošlicama". Cena ovog modela na sivom tržitšu je preko 2 miliona €, odnosno 3 puta skuplja od retaila.

Iako svojim najvećim uspehom smatra liniju Pilot Calatrava Travel Time iz 2014 godine

u stručnim krugovima je nešto više onih, koji ističu genijalno rešenje stavljanje datumskih displeja na večitom kalendaru u istu liniju, ne samo zbog estetike nego zbog izuzetnog formiranja kalibra

ili na sasvim druge pozicije.

U svakom slučaju, ono što je najvažniji doprinos Thierry Sterna na področju dizajna satova je to, da je Patek uveo u sasvim sveže, moderne vode i što mu je uspelo ono najteže: održati ravnotežu između modernog i iskonskog DNK ovog brenda. Možda dva najbolja svedoka:

5178G minutni repetitor

Calatrava 6119G

Thierry možda nema odvažnost snage odlučivanja svoga oca, ali istini na volju, za nečim sličnim, za vreme njegove vladavine nije ni bilo prave potrebe.

Istovremeno, Thierry uspešno nastavlja dve velike ideje i zamisli Philippa Sterna. Prošlogodišnju izložbu Patekovih satova u Tokiju je videlo 300.000 posetioca. Interesovanje je bilo toliko, da je bilo potrebno ograničenje dnevnog broja posmatrača a ulaznice su se morale rezervirati par dana unapred. Za državu u kojoj Patek nije sveopšte poznat brend, ovo su famozni brojevi. Eksibicija je zauzimala 2500 kvadratnih metara, a za potpunu informaciju posetioca je dnevno brinulo oko 230 članova ekipe (30 neposredno iz Pateka i oko 200 Patekovih predstavnika iz azijskih retailera).
Sledeće godine će izložba biti organizovana u Milanu i očekuju se još već brojevi.

Druga zaostavština Philippa sinu je bilo ograničavanje proizvodnje radi održavanja kvaliteta. Kada je 1997 godine doneo odluku o vertikalizaciji brenda, Patek je sa 620 zaposlenih proizvodio 20.000 satova na godišnjem nivou. Danas sa 2000 zaposlenih prozvede 70.000 satova, što znači da je u 23 godine, sa 32 skočio na samo 35 satova na 1 zaposlenog i da se drastično povećanje osoblja odnosi na sam proces vertikalizacije u kojem je Patek kupio i pod svoje okrilje doveo proizvođače kućišta i brojčanika.

Kakva je bila usmerenost Philippa Sterna u savršenstvo izrade, svedoči činjenica da je proizvođača brojčanika Cadrans Fluckiger prisvojio znatno ranije od planiranog roka, jer nije više mogao da gleda kako njegov proizvođač dialova kod drugih naručioca pristaje na znatno niži nivo kvalitete, nego što je to u slučaju Pateka.

Porodica Stern se od preuzimanja Pateka strogo drži pravila, koje su postavili osnivači brenda Antoni Patek i Adrien Philippe: Morate biti u mogućnosti da investirate, bez ikakvog očekivanja povrata te investicije.

To je ono što je Patek Philippe odeljenje za postprodaju uradilo, držeći iscrpne zalihe svih komponenti, čak i najstarijih, koje su sve pomno katalogizovane i arhivirane. Mnogi od njih možda nikada neće biti upotrebljeni, ali ko može reći šta nosi budućnost?

Jedan od takvih primera je naveo penzioner Philippe Stern, 2015 godine:

"Oko 1965. imali smo stotinu kupolastih stolnih satova Dome na zalihama. Niko ih više nije kupovao, ali smo nastavili da ih pravimo. Pre svega, radilo se o očuvanju stručnosti potrebne za njihovu proizvodnju. U to vreme retko ko se bavio emajliranjem. Nastavili smo da dajemo posao našim emajlirarima, kako se njihove „tajne” ne bi izgubile u izmaglici vremena. Danas smo veoma srećni što smo doneli tu odluku. A naši stoni satovi Dome ponovo su u centru pažnje. Ko bi to poverovao pre više od pedeset godina? Biti otporan svakako ne znači odbaciti prošlost. Upravo suprotno. Da bi nasleđe ostalo živo, mora se održavati. A to se dešava kada se tehnike i savoir-faire prenose sa jedne generacije časovničara na drugu, čak i kada se čini da je određena tehnologija zastarela i da više ne služi nikakvoj svrsi. Na kraju krajeva, ko može biti siguran da se to jednog dana neće vratiti?"

Trenutno oživljavanje interesovanja za vintage satove daje rečima Philippea Sterna poseban odjek. Mnogi brendovi i proizvođači satova sada sebi razbivaju zube, jer su bacili dokumente, planove, komponente i alate koje su smatrali zastarelim, ostavljajući na taj način zaboravu znanje koje se sada žarko traži.

Thierry Stern se prilikom dizjaniranja satova, kao i mehanizama Pateka vodi po principu: potpuna usmerenost u rezultat, a tek nakon toga u finansije odnosno troškove, što je suprotno od najveće većine ostalih aktera u delatnosti. Istina je, da Patek to sebi može priuštiti, ali baš ta činjenica je rezultat takve dugo odnosno svevremenske usmerenosti.

Kažete da vam se ne sviđa naduvenost Thierry Sterna, koji sebi uzima za pravo da lično odobrava ili odbija pogodnost za prodaju svakog pojedinog minutnog repetitora nastalog u vlastitoj kući.
Ovaj sistem je uveo njegov otac Philippe, a proces učenja odnosno slušanja je za Thierria predstavljao potpuni košmar, jer je bio uveren da nikada neće biti u stanju pravilno oceniti "ispravnost" zvuka, te daleko najteže časovničarske komplikacije. Trebalo mu je 5 godina, da je stekao potrebnu sigurnost sopstvene procene.
Kada uvidite kompleksnost komplikacije i kompleksnost odnosno odvažnost Philippove odluke u vezi sa ovim top segmentom delatnosti, možda nećete biti više tako kritični.

Ako ste ikada pratili delo Philippa i Thierry Sterna, verovatno ste se više puta susreli sa izrazom trik ili trikovi, kojim su se mnogi akteri često služili kroz istoriju delatnosti: od lažnih gmt komplikacija, preko razdeljivanja minutne trake na 100 jedinica na brojčaniku i promoviranju da se radi o merenju stotih delova sekunde, pa sve do komplikacije tourbilona na modernim ručnim satovima, čija je jedino svrha samo ukras, koji sada gotovo svi koriste, a ne pridonosi nikakvoj boljoj preciznosti ili ima čak suprotan učinak.
Već sam ranije naveo, da Patekovi satovi sa tourbilonom predstavljaju najoštriji industrijski standard za mehaničke satove, koji je znatno rigorozniji od njihove ostale produkcije: - 2 do +1 sec/d vs -2 do +3 sec/d, što znači da tourbillon kot Pateka nije nikakav "trik".

Kod komplikacija minutnog repetitora, grand ili petite sonnerie ne postoji mogućnost trika, jer se sve može proveruti i utvrditi na licu mesta. Slušanjem.
To je jedino područje modernog časovničarstva, gde u top produkciji industrijalizacija nije umešala svoje prste.

Minutni repetitori su bili na repertoaru Pateka već od samog nastanka 1839 godine i zahvaljujući njima Patek je postigao najveći ugled u delatnosti. Bio je prvi, koji je uveo redovnu proizvodnju ručnih satova sa ovom komplikacijom od 1924 godine.
Uz večite kalendare Patekovi minutni repetitori su predstavljali tačku na I prestižu, koji je brend dostigao u narednih 40 godina.

A onda je u početku '60 godina prošlog veka, prestala potražnja za ovom vrstom satova. Pošto je produkcija oduvek bila povezana sa izuzetno visokim troškovima, Patek nije bio u stanju podržavati i održavati dalju proizvodnju i čekati na bolje dane, pa su sa prestankom potražnje, nestali proizvođači čekića i gongova repetitora, koji su predstavljali posebnu granu časovničarske produkcije.

1989 godine Patek Philippe obelažava 150 - godišnjicu postojanja sa do tada najkomplikovanijim satom u istoriji, džepnim kalibrom 89, koji je sadržavao 33 komplikacija.
Ali ako je takva želja nastala nekoliko godina ranije bila sasvim logična, potpunu ludost je predstavljala njegova odluka da Patek isto obeležje proslavi sa povratkom produkcije minutnih repetitora u vreme, kada je tržište već zaboravili na njih. I ne samo to, ovaj put sa potpuno novim, In House kalibrom R27, i to ne klasičnim automatikom, već sa mikrorotorom. (koji je i danas u funkciji).
To je bio samo jedan deo sumanutog poduhvata, jer je sa druge strane bilo nužno ponovo pokrenuti proizvodnju gongova i čekića. Ovaj put na vlastitom dvorištu. Philippe Stern iz duboke penzije izvlači nekdašnjeg Victorin Peguet časovničara Henri-Daniela Pigueta, koji mu predstavlja najbitniji oslonac u ostvarivanju velike želje.
Paralelno, Philippe u proces uključuje Tehnološki institutom iz Lozane, kako bi se postigao najbolji dizajn gonga za akustičan prenos zvuka. Proces snimanja svakog minutnog repetitora je sproveden tokom ovog perioda sa ciljem najboljeg razumevanja mnogih kriterijuma za reprodukciju zvuka kako bi se vremenom sve bolje savladali.
Mnoge tajne o tehnikama proizvodnje (vrsta vode koja se koristi za hlađenje čelika za gong i drugi proizvodni „trikovi“) su zatim istražene i reprodukovane da bi se ponovo stvorio ovaj suštinski element prečnika od 0,48 do 0,60 mm.
Sve to je omogućilo Pateku, da od 1992 godine sa redovitom proizvodnjom satova iz najvišeg kvalitetnog horološkog segmenta. Stvoren je potpun vlastiti i samo Pateku svojstveni zvuk, koji još uvek važi za daleko najkvalitetniji u čitavoj delatnosti. O tome svedoči i činjenica, da Patek i na kućištima od platine postiže odlične rezultate, iako je ovaj materijal za čak 30 % gušči od zlata i otežava kvalitetan prenos zvuka.
Danas Patek ima u ponudi od 10 do 12 modela sa minutnim repetitorom, te grande i petite sonnerie i jedini je, koji ima sposobnost ukupne produkcije nešto više od 50 komada na godišnjem nivou.
Kada se pomene naziv repetitor, prva moguća asocijacija je Patek Philiippe, jednaka onoj kada se pomene Split Second hronograf ili Večiti kalendar.
Uzevši u obzir konačnu cenu satova sa repetitorom, njihovu važnost za ugled Pateka, činjenica da izlaze iz firme samo nakon odobrenja najodgovornijeg čoveka, ne predstavlja naduvavanje nego jedini logičan korak.

Kao što sam ranije napomenuo, Thierry Stern se još nije suočavao sa ovako drastičnim odlukama kao njegov otac, ali početna ideja da Patek napusti standard Ženevskog pečata i ostvari vlastiti PP Seal dolazi od njega. Takođe ukidanje najpopularnijeg modela preduzeća čeličnog Nautilusa 5711 nije nešto rutinsko, kao ni odbijanje prošlogodišnje nemoralne ponude jedne od vodećih gruapacija današnjeg časovničarstva, koja je Thierriu za Patek ponudila 4,5 milijarde CHF.
Thierry nije želeo da izda izvor te ponude ali je objasnio svoju odluku: "Šta bih radio sa tom ogromnom sumom? Na želju supruge bi otišao na dvogodišnje putovanje oko sveta, a kada bi se vratio - vratio bi se onome što najviše volim: stvaranju satova. A to imam i sada, pa ću se radije posvetiti uvođenju oba sina, koji će nastaviti tradiciju porodice Stern u Pateku. A šta bi bilo, da sam prihvatio ponudu? Novi vlasnici bi povratili čelični Nautilus, jer se on ljudima sviđa, njega ljudi vole, njega kupci žele a nakon pet godina Patek bi prestao da postoji".

A to, da li se Thierry Stern preterano hvalisa i da li je to ok - izvinite, nisam prava adresa za to. Mene zanimaju samo rezultati a njegove osobine su stvar šankovskih debata. Ovo je ipak forum ljubitelja satova i želeo bih da ostanem na tom nivou.

Cubitus - uspeh ili fijasko? Mislim, da će biti ovo prvo. Ali, kao što sam već u prošlom postu naveo, ni Philippe Stern se nije baš proslavio sa linijom Neptune, pa je ipak najveća ličnost u istoriji Pateka. Pa i Gerald Genta je sa Credorom na kraju ispao, kao da je nacrtao karikaturu umesto sata...ali da li mu je to nešto uzelo na briljantnosti karijere?

[chuck]

Doktorska disertacija, kao što smo i navikli!

[Haifisch23]

Hvala Chuck.

[mladjam]

Svaka čast, ne znam šta drugo da kažem. Uživao sam čitajući i hvala ti na posvećenom vremenu i trudu!


Sent from my iPad using Tapatalk

[Haifisch23]

Hvala Mladjo!

[Haifisch23]

Ovih dana su se baš odlično poklopila dešavanja na časovničarskoj sceni sa nekolicinom pitanja koje ste mi uputili poslednjih nekoliko meseci, među kojima je bilo i komentara u opravdanost odnosno realnost matrike koju navodim kao odgovor na pitanje zašto su neki satovi više, a neki manje skupi:

1. Znanje 2. Inovativnost 3. Doprinos delatnosti 4. Uticaj na delatnost 5. Tradicija 6. Originalnost

Pošto je pre nekoliko dana Vacheron Constantin u okviru linije Historiques objavio reizdanje modela VC222 na čeliku, ovo je vrlo dobra prilika da većinu vaših pitanja svedem na zajednički sažetak: "Kako je moguće da ovaj komad čelika košta 33.500,00 €?" "Da li su ovi iz VC stvarno normalni?" "Dok ima ovaca, biće i šišanja", "Onima kojima su ovi satovi namenjeni 33.500 € predstavlja ono što nekome 35 €" i slično....

Iako VC 222, prvi put predstavljen 1977 godine za 222 godišnjicu brenda, po čemu je dobio naziv, spada u legendarni opus prvih sportskih satova svetog trojstva (Audemars Piguet Royal Oak 1972 godine, Patek Philippe Nautilus 1976 godine), on je sa 8 godina trajajućom prozivodnjom, gde je ukupno bilo prodano jedva oko 2000 komada, ostao daleko u senki navedenog dvojca.
Vremenom su ga kolekcionari preko vintage tržišta reinkarnirali, prvobitno sa pogrešnom idejom, da je i ovaj model kao Royal Oak i Nautilus dizajnirao čuveni Gerald Genta, što nije tačno, jer je njegov tvorac Jorg Hysek, koji je kreirao i Breguet Marine, kao i Tag Heuer Kirium liniju.
Drugi razlog za sve veću popularnost VC222 leži jednostavno u činjenici, da kada su se kolekcionari domogli Royal Oaka i Nautilusa, pojavila se želja da u kolekciju uključe i prvi sportski model preostalog člana horološkog vrha. Zbog male količine proizvedenih i time toliko teže dostupnih primeraka, čežnja za ovim modelom je u neprestanom porastu.

Tako je tačno 3 godine nakon komercijalno odlično prihvaćenog reizdanja VC222 u zlatu, došao i model u čeliku.

Da li je Vacheron spretno iskoristio rastuću čežnju horoloških entuzijasta i papreno zasolio cenu (da upotrebim sveopšte prihvaćenu mantru "ljubitelja" satova sa našeg geografskog područja) ovog Komada Čelika? Pa....Ne baš.

Kao prvo, sat na gornjoj sliki sadržava nekoliko zlatnih komponenti: kazaljke, markeri i malteški krst na brojčaniku su napravljeni od belog zlata, simbol VC na donjem desnom delu kućišta je takođe zlatan, dok se mehanizam navija pomoću masivnog rotora iz 22 karatnog zlata.
Znam, standardni vokabular gore pomenutih kolega će ovo poslednje opredeliti kao obično nepotrebno preseravanje za naivne, ali taj rotor nije zlatan samo iz estetskih razloga, nego je 22 karatno zlato masivno i efikasnije navija mehanizam i time ga lakše održava u gornjem rangu rezerve snage, sprečavajući izohronizam i time omogućava veću preciznost sata.

Ali, naravno sve ovo nije dovoljno da se konkretno približimo zoni, koja je uzrokovala konačnu prodajnu cenu modela.

Za tako nešto ću morati da vas vratim nekoliko stranica nazad u ovoj temi:

Haifisch 23 - Moja kolekcija

ili da izvučem ono najbitnije:

Koliko časovničarskog vremena izraženog u jedinici jednog časa (1h) je potrebno za izradu sata eminentnih proizvođača u segmentu luksuzne masivne industrijske proizvodnje (prva slika) do industrijskog visokog časovničarstva (treća slika)?

Svedočimo činjenici da je razredu kome pripada Vacheron Constantin u proseku potrebno 10 puta više vremena, nego u osnovnom luksuznom razredu, gde možemo naći takve asove, kao štu su Rolex, Omega, IWC, Grand Seiko....Naravno, preko 90 % ove tematike se odnosi na najdelikatniji deo svakog merača vremena - mehanizam, a u segmentu mehanizma na njegov finiš.

Ovde se neću upuštati u rezultat funkcionalnosti i dekoracije tog elementa, jer je to u detaljima opisano na poslednjih 15-tak stranica ove teme Haifisch23-Moja Kolekcija, nego na utrošeno vreme, energiju i stručnost subjekata koji su potrebni za postizanje tog cilja. Prevedeno u jezik ekonomije - u troškove, koje takav način proizvodnje iziskuje.

Nije isto Ženevsku šaru izraditi pomoću CNC mašine, koja je tipična za proizvođače sa slike 1, kao to uraditi specijalnim oruđem vođenim rukom majstora u segmentu sa slike 3.

Nije isto ukošene rubove mostova izraditi CNC mašinom i njome takođe izvršiti osnovno poliranje (segment sa slike 1, iako su i ovde čak i takvi primeri vrlo retki), nego uzeti u ruke oruđe sa nazivom touret i ukošene površine fino polirati, kako bi se maksimalno moguće uklonili tragovi reza cnc mašine i zaokružiti gornje rubove anglaža, kako bi se što kvalitetnije spojili sa Ženevskom šarom (segment sa slike 3).

Nije isto na površinama mostova stvoriti određene kreacije putem lasera (segment sa prve slike) ili ostvariti giljoširanje sa mašinom vođenom rukom majstora (segment proizvođača sa slike 3).

Nije isto samo preskočiti površine pozadine mostova (segment slike 1) ili mašinom vođenom rukom majstora izvršiti njihovo uglađivanje (segment sa slike 3).

Nije isto izvrteti ponore šatona i na njima izvršiti osnovno mašinsko fino poliranje pomoću cnc mašine (segment sa slike 1) ili oblikovati šatone sa posebnim oruđem vođenim rukom majstora i na ponorima izvršiti zrcalno poliranje (segment slike 3).

Nije isto štift nemirnice dovršiti osnovnim finim poliranjem (segment slike 1) ili na njemu ručno izvršiti zrcalno poliranje (segment slike 3).

Nije isto izvršiti hemijsko poliranje šrafova na mostovima (segment slike 1) ili im touretom ukositi rubove i na njima izvršiti zrcalno poliranje (segment slike 3).

Nije isto točkove kinetičkog sklopa samo prevući hemijskim procesom (segment slike 1) ili ih nakon toga i mašinom vođenom rukom majstora ručno polirati (segment slike 3).

Sve navedeno se odnosi samo na finiširanje mehanizma u segmentu funkcionalnosti, gde se površine obrađuju, kako bi im se izmenila hemijska struktura i time znatno poboljšao performans i dugovečnost trajanja, a kada svemu tome dodamo i dekorativni segment finiširanja mehanizama u kojem se izrađuju fini oštri vanjski ili čak unutrašnji uglovi u segmentu proizvođača sa slike 3, onda nije potrebna posebna logička nadarenost, da bi se razumelo, da svi navedeni procesi zahtevaju više truda, više vremena, znatno višu količinu čovečjeg prisustva, koje zahteva i određeni stepen stručnosti i spretnosti, pa time i više troškove radne snage, što na kraju rezultira u nekoliko puta veće troškove izrade sata u Industrijskom Finom časovničarstvu (segment slike3), nego u industrijskom masovnom lukduznom razredu (segment slike 1).

Da. Svi koji ste napisali, da je nakon cene ovog Vacherona, Rolex zaista jeftin sat...u pravu ste. Rolex je u principu odličan sat i zaslužuje čast i počast, ali ako ste pažljivo ikada pratili razmišljanja vodećih horoloških delatnika ili analitka, divljenje Rolexom se najviše odnosi na činjenicu efikasnosti, da im u sistemu takve masivne vlastite proizvodnje (Rolex na godišnjem nivou proizvede 20 % celokupne količine Swiss mehaničkih satova) uspeva da održi najstroži industrijski kriterijum preciznosti. Niko od onih, koji su dobro upoznati sa načinom proizvodnje satova ne može biti očaran načinom produkcije Rolexa, jer tu nema ničeg uzbudljivog, pošto je sve automatizovano u najvišoj mogućoj meri koju omogućava moderna produkcija mehaničkih satova.

Koliko i zašto su u Vacheronu nenormalni, kada su ovaj komad čelika procenili na 33,5 k €, možemo analizirati na sledećem primeru.
Možete dobiti sat ovog brenda i po više nego duplo nižoj ceni - takođe na čeliku:
Fiftysix 40mm (14.100,00 €). Isto tako sa simbolom, kazaljkama i markerima iz belog zlata, dok mehanizam navija skeletoziran rotor iz 22 karatnog roza zlata.

Gde nastaje razlika? Mehanizam VC1326 nije plod vlastite proizvodnje, nego dolazi iz Richemont grupacije, tačnije iz njihovog proizvođača kalibara ValFleuirer. Reč je o poznatom Cartier 1904 MC.
Vacheron Constantin ga kupuje u ebauche stanju (rasklopljenog), što znači da ga sam sastavlja, ali to nije sve, jer ga ujedno i dovršava na svoj način. Npr. mostovi su prerađeni u zakrivljenijem obliku i time je izgled dobio na eleganciji i svrstava se u takozvani Premium paket pokretača satova. Čak su rubovi Malteškog krsta na rotoru ukošeni i ručno polirani touretom, što još uvek predstavlja jednog od najintenzivnijih i najskupljih procesa u produkciji mehanizama.
Ko želi videti razliku, šta znači kada pod svoje, sasvim solidan kalibar uzme jedan od članova svete trojice, neka uporedi ovaj mehanizam sa istim u Cartier satovima ili sa Piaget Polo S, gde se Cartier 1904MC takođe može naći pod nazivom 1110P. Evidentna je razlika u klasi dorade i zato ne čudi razlika u ceni između satova napomenutih brendova.
Fifty Six se prodaje u cenovnom rangu Girard Perregaux Laureata, iako će pažljivija analiza pokazati, da je u toj uporedbi nešto kvalitetnije finiširan.

Ali čak ni takav, VC1326 se ne može uporediti sa kvalitetom izrade i dorade Vacheronove In House produkcije, pa zato nije nosilac standarda Ženevskog pečata (Geneve Seal).
Zašto? Rubovi na mostovima su ukošeni (anglirani) CNC mašinama i nisu dodatno polirani touretom, izostalo je fino poliranje mosta paletne viljuške, primetna je manja prisutnost zrcalnog poliranja na određenim komponentama, glave šrafova i ponori šatona nisu tako savršeno obrađeni i slično. Pa zato, mnogi poznavaoci namršte progled prilikom susreta sa njim, jer to nije onaj pravi Vacheron, koji pripadnost standardu Ženevskog pečata, dokazuje već 124 neprekidnu godinu.

Ipak, kakva je kompleknost finiša u Top levelu produkcije satova, pokazuje činjenica da Vacheron za osnovni Fiftysix radije kupuje i obrađuje tuđi mehanizam, nego da verziju sa istom komplikacijom nudi iz vlastite produkcije, jer bi mu ona previše podigla izlaznu cenu tog modela.

VC je cenu ovog modela 222 uzdigao za 20 % u odnosu na čelični model iz najprodavanije kolekcije Overseas, što je očekivano, jer isto važi i za međusobni odnos ove dve kolekcije u plementiom metalu. Glavni razlog je u manjoj produkciji kalibra 2455/2 u odnosu na 5100, koji pokreće Overseas kolekciju, jer su troškovi proizvodnje na jedinicu proizvoda veći. Kalibar 2455/2 je uportrebljen zbog retro izgleda, jer neodoljivo vuče na inicijalni 1120, imajući čak indetičku rezervu snage od 40 sati.

Pored toga, iskoristio je kolekcionarski potencijal modela VC222, koji je svakako veći od Overseasa, jer su kupci iz tog ranga spremni dati više.

Ipak, sve ovo je svetlosnim godinama daleko od nebuloza, koje se mogu pročitati na raznim mestima i iz kojih ispada, da VC sat napravi za 350€, a prodaje ga za 35.000 €. Naravno, svako ima pravo na svoje mišljenje ali ovde se uopšte ne radi o vlastitim idejama, nego o činjeničnom stanju o razlikama u načinu produkcije satova, koje su najbitniji faktor izlaska na tržište. Ko to nije u stanju da shvati, razume i prihvati, te pored toga, vlastitim neznanjem zagađuje okolinu, takva komunikacija postaje deo opšte zajednice i svakako joj ne daje odgovarajući doprinos. Takvim pojedincima je potrebno ukazati, da za sobom povuču vodu.

Priča o novim satovima je priča koja dolazi sa strane produkcije i to okruženje je primereno regulisano napisanim i nenapisanim ekonomskim pravilima u kojima veće devijacije izrazito odstupaju i brzo postanu vruća meta, jer su svi subjekti pod kontinuiranom prismotrom, što sa strane konkurencije, što sa strane stručne javnosti. Setite se samo Tag Hauera i priče sa prvim In House hronografskim kalibrom TH1887 i afere, koja je nastala iza toga...ili priče o Panerai "In House" (ETA) kalibara.....Što si više blizu vrhu, više si na udaru, pa zato nebulozama o komadu čelika mogu da veruju samo oni na jednakom stepenu horološkog razvoja.

Urnebes koji potencira osnovne zakone ekonomije ponudu i potražnju nastaje na sasvim drugom segmentu...tržištu vintage satova, gde razum ustupa mestu kolekcionarskoj strasti, a tamo nema granica. To onda više nije priča koja dolazi iz uređene okoline, pa ako upotrebim žargon iz priče o komadu čelika - ako poštanska marka, taj komadić papira košta nekoliko desetina hiljada eura, zašto onda komad čelika ne bi koštao nekoliko stotina hiljada iste valute.
A kavim nebulozima svedočimo svedoči činjenica, da njihovi autori tvrde baš to, da jedna nova, upravo štampana poštanska marka odnosno komadić papira, košta nekoliko desetina hiljada eura....

Na kraju, ne slažem se u potpunosti sa vama, koji mi napominjete da su Patek, VC, AP, Lange eltini proizvođači, koji satove prave za elite i pri tome nazirem taj podrugljivi ton. Elitizam je posledica, a ne uzrok. Sve zavisi od perspektive. I vaša je pogrešna.
Da vas pitam. Zašto je prosečan mehanički sat skuplji od prosečnog kvarčnog sata?
Pa valjda zato, jer je njegova proizvodnja sporija, kinetički sklop još uvek mora biti sastavljen ručno, jedan običan švajcarski mehanički sat je skuplji od običnog japanskog mehaničkog sata, jer je podešen makar u dve pozicije. Sve to zahteva vreme, određeno znanje, spretnost, za razliku od produkcije kvarca koja je u potpunosti automatizovana, pa zato neuporedivo brža i jednostavnija.
Gledajući sa te perspektive i jedan običan mehanički sat je čin elitizma u odnosu na kvarčni sat.
A prica o VC 222 je baš to, priča o razlikama u načinu proizvodnje.
Ponavljam, Elitizam je posledica, a ne uzrok.