Registracija
Help
1736Likes
LinkBack URL
About LinkBacks
Od Kartera do Putina preko Ženeve
Tek nedavno, istražujuci podatke za temu o kojoj ću pisati postalo mi je jasno da u limuzini nije bio on, najveci sin nasih naroda i narodnosti, jednostavno tada više nije ni mogao da bude tamo. Bili smo deca, tek završili drugi osnovne, išli u školu i stanovali u blizini Ulice kneza Miloša, kroz koju su prolazile sve važne delegacije na putu od Narodne skupštine prema Belom dvoru, pa smo i druga Tita viđali kad se vrati izdaleka, ja sam ga još viđao na sletovima, tetka mi je uvek nabavljala kartu. Ono što pamtim i ostace mi urezano za ceo zivot, dok mi pioniri mašemo papirnim trobojkama sa petokrakom zvezdom, je veseli, nasmejani gospodin, koji stoji u otvorenoj limuzini i odmahuje veseloj masi koja se tiska sa obe strane ulice. Posle tog događaja, nakon toga što sam video američkog predsednika, takvu privilegiju u Jugoslaviji, a potom i Srbiji niko više nije imao, jer od juna 1980. godine više nijedan predsednik SAD nije posetio nasu državu.
Taj trenutak egzaltiranosti usledio je ubrzo nakon Titove smrti, koju sam emotivno teško proživeo, jer je dan uoči sahrane bio moj rođendan, na koji mi niko od drugara iz škole nije došao zato što je trajala sveopšta žalost. Za svoj deveti rođendan dobio sam ručni casovnik marke Poljot, koji sam, logično brzo sredio na fudbalu, i ne sećam se da sam njegov gubitak doživeo dramatično, niti da sam bio naročito zainteresovan za merače vremena u tom uzrastu. Godinu dan kasnije za naredni rođendan dobio sam Smenu 8, sa kojom sam se igrao tako sto šam skljocao na prazno, nikad film u nju nije stavljen niti je od mene ikad postao fotograf. Tako su moji počeci sa ruskom tehnikom neslavno započeli i stavljeni ad acta za više decenija.
Prelaskom u starije razrede osnovne škole i gradivo je postalo ozbiljnije i opširnije, kontrolni i pismeni zadaci češći, ispitivanja, kada se sa nestrpljenjem čeka da zazvoni takođe, tako da se po prvi put javila potreba za posedovanjem sata. To je bilo u periodu izmedju Olimpijada u Moskvi I Los Anđelesu, vreme kada su u Beogradu hit bili komisioni, gde smo kupovali Beneton i Lakostu, sumnjive Nike za koje sam uveren da su skoro sve bile turske, pa su mi se ogadile i nisam ih nosio do kraja osamdesetih, i naravno Casio digitronce i Seiko, satove na drmanje. Prvi digitronac koji su mi kupili bio je Casio sa pet melodija od kojih i dan danas pamtim Yellow rose of Texas, koja mi je bila omiljena. A tek što je svetleo, to je bilo čudo neviđeno. Želeo sam sat sa digitronom, nisu hteli roditelji da se otvore za toliko, a ko ga je kojim slučajem imao, poneko je čak imao s sat sa igricom, bio je glavni dasa u razredu. Teksaška žuta ruža mirisala je tačno onoliko koliko joj je trajala baterija. Verovatno je izgledao ovako.
U to doba naravno ništa nisam znao o satovima, čuo sam podrazumeva se da postoji Rolex, da je Filip Patek (tako sam upamtio) mnooogo skup, a da vozači formule 1 nose Tag Heuer… Omegu, Citizen i Longines pamtim kako su se pojavljivali na ciljnim ravninama atletskih takmičenja, pored marača vremena na TV tokom plivanja, skijanja i ostalih sportova gde pobednik treba da je najbrži. Stric je radio u JAT-u pa su otac i njegova braća imali SEIKO 5 iz Hong Konga, plavi cifer, cena 54 dolara. Deda je imao dzepni sat, i to je sve što o tome pamtim.
Prvi sat koji sam samostalno kupio bio je ORIS, sivi plastikanac nalik na Swatch, kupljen u free shopu (tada su vec postojali i u Beogradu) 1987, na pasoš brata iz Čikaga, jer su tada u free shopovima mogli da kupuju stranci, normalno kupovali su i Jugovići sa stranim pasosima. Secam se da sam burazerov pasoš kopirao i da smo drugari i ja sa tom fotokopijom obavili još mnoge kupovine nakon mog Orisa. Taj sat sam jako voleo I dugo žalio za njim kada mi je spao sa ruke prilikom guranja da uletim u noćnu 704 na trgu. Nisam ni primetio da ga nema, dugo nisam imao lepši i draži sat od njega. Danima pokušavam da pronađem adekvatnu sliku ovog sata na netu. Sat koji sam pronašao na internetu je istog oblika, razlika je u tome što je moj bio sive boje, sa plastičnom narukvicom. Interesantan je podatak da je Oris nekako u to vreme prestao da proizvodi kvarcne satove, tako da je ovaj koji sam imao verovatno bio jedan od poslednjih.
Za osamnaesti rođendan od kuma dobijam Timex, taj trenutak smatram za inicijaciju u svet zaljubljenika u satove. Kum je strastveni kolekcionar antikviteta, i slovi za eksperta za stare zidne satove, tako da je Timex koji sam od njega dobio, za mene predstavljao mnogo više od poklona za punoletstvo. I danas Timex doživljavam kao pravi sat, sat koji često pruža više nego što košta, uostalom nosio sam istu marku sata kao i jedan od Karterovih naslednika, koji mu je odlepršao negde u našem komšiluku. U JNA ga nisam poneo, svestan da mi tamo neće trebati, da je tamo glavni merač vremena tzv. Džombometar, džepni kalendar koij vojni obveznici nose tih (u to vreme) godinu dana i nikad više. Po povratku iz vojske Timex je doziveo tužnu sudbinu svojih prethodnika. Na jednom od letovanja u Crnoj Gori, nisam ga skidao sa ruke na plaži, pa smo se lepo nakupali, isplivali, osolili i okvasili. Prvo su se samo pojavile kapljice unutra, onda je stao i upokojio se. Nažalost nisam uspeo da nađem adekvatnu fotografiju kojom bih prikazao ovaj sat.
Zatim nastupaju devedesete, period koji sam svesno zaboravio. Neka Bari i Tokio budu vremenska granica iza koje prestaje sećanje. Neka odu u zaborav sve necivilizacijske tekovine u toj deceniji, pa i muzika i drustvene igre, sve mi se to smučilo. Uostalom tih godina nosiu sam QQ pa mi ni sećanje na njih na budi previše emocija.
Da nema losih trenutaka manje bismo cenili i one lepe. U dvehiljadite ulazim sa diplomom, raznim poslićima iza sebe (nisam od onih koji su se snašli tih godina), više odlazaka preko granice da se zaradi neki dinar, dobro amortizovanim jugićem, verom da konačno idu bolji dani, kao i pomenutim QQ plastikancom na ruci.
Kako se bližilo vreme za zasnivanje porodice, bio je red i da kupim prvi sat koji je koštao trocifreno u evrima. Festina je kupljena 2003. u BPM u Bulevaru, quarz Chrono bike koji sam sa zadovoljstvom nosio do 2007. godine. Sat je i dalje ispravan, nosi ga moj mlađi brat.
Deo koji sledi mnogo je lakši za pisanje jer je vremenski jaz mnogo kraći, dostupnost informacija veća a modeli o kojima će biti reči su ili u mom posedu ili im imam pristup.
Sve počinje tokom letovanja u Grčkoj 2006. godine na plažu na Rodosu dok prelistavam časopis za muškarce i rubrike o gežetima i satovima za moderne muškarce. Još uvek dosta imena nekih švajcarskih firmi sa francuskog govornog područja nisam umeo ni da izgovorim, savladao sam to tokom nastupajućih godina. Karakteristike sata kakvog sam želeo sledećeg da nabavim bile su: Švajcarac, automatic, okrugao sa ravnim kazaljkama, kružićima na brojčaniku, datumom, dugmićima na desnoj strani, kao i da nema rimske brojeve.
Potraga za željenim modelom počinje, polako otpadaju satovi koji ne zadovoljavaju nabrojane kriterijume, ja i dalje imam skromno poznavanje materije. Nakon višenedeljnog traganja zaključujem da je Navitimer World (baš taj model, zbog rasporeda podbrojčanika) ono što tražim i ubrzo počinje ekspedicija nabavke. Bio sam veoma angažovan u svojij potrazi tako da sam nabavio dva Breitlingova kataloga, istovetna, za švedko i nemačko tržište. Cene u Beogradu su bile katastrofalno visoke u to vreme, više nego duplo veće od cena koje su bile aktuelne na američkim sajtovima. Cene u zemljama u blizini Austrija, Nemačka, Italija bile su značajno veće nego od amaeričkih, a meni nije bilo zgodno da naručujem preko okeana. Tako mi se nekako nametnuo Istanbul, gde sam otišao po prvi put turistički, sa namerom da se ponovim i svojim prvim Švajcarcem. Odmah po dolasku u hotel uputio sam se sa suprugom na Kapali Čaršiju (supruga je imala vrlo pozitivna iskustva sa kupovinom u Turskoj, čak je upoznala jednog zlatara iz Kušadasija koji se u međuvremenu preselio u Istanbul, pa smo i njega tom priliko tražili). Iako sam bio skeptičan po pitanju kupovine na toj ogromnom pijaci supruga me je uveravala kako nemam čega da se plašim, da je kupovina u juvelirnici sigurna, jer su turski zakoni veoma strogi, pa ako zlatar ne dao Bog podvali sledi mu robija i doživotno zatvaranje posla. U prvoj juvelirnici koja je prodavala Breitling našao sam traženi model i to obe verzije, sa kožnom i čeličnom, Navitimer narukvicom. Probao sam oba, više mi se svidelo kako mi na ruci stoji model sa kožnom narukvicom, pa sam se odlučio za njega. Razlika u ceni između dva modela je bila podnošljiva, priznajem da sam pogrešio što nisam uzeo metalnu narukvicu, jer bi mi se kroz dve zamene kaiša koje sam do sada obavio ona potpuno istopila. Pogađanje je trajalo između sat i sat i po vremena. Nudio me Turčin čajem, ja prihvatio kafu (za čudo kafa u Turskoj nije mi lepa kao naša, retka su mesta na kojima sam je sa merakom gustirao), pustio me čak i da zapalim u radnji, da bismo se posle silnog pregovaranja složili oko cene na obostrano zadovoljstvo. Mislim da je dobroj ceni doprinelo ne to što sam ja ne znam kako dobar pregovorač, već što je u to vreme švajcarski franak bio mnogo slabiji nego danas, a Turci su koliko sam primetio cenu satova vezivali za Švajcarce. Narednih dana sam uživao u turističkom obilasku Carigrada, mada sam, priznajem bacao pogled na svoju ruku više nego na bilo koju od brojnih turističkih atrakcija i znamenitosti pojedinačno. Inače dobar deo sredstava za kupovinu ovog sata obezbeđena su tako što mi je novac dala majka uz želju da ugravira posvetu na njemu, ja sam dodao nešto malo para, kao i za turistički aranžman. Naravno da nisam nikada želeo da se išta gravira po satu, što nikako ne umanjuje moje emocije prema njemu. Ako postoji ijedan sat koji nema cenu, ne prodaje se ne menja, niti ima bilo kakvih drugih planova za njega nego da bude tu gde jeste, onda je to ovaj.
Narednih pet godina nisam se odvajao od Navija, u međuvremenu sam u Dekatlonu u Milanu kupio neki jeftin digitronac za trčanje.
U jednoj od milanskih samoposluga kao nagradu za vernu kupovinu dobio sam Breil sat koji sam poklonio mlađem bratu.
U međuvremenu, i ženu sam uspeo da ubedim da je vreme da svoj stari Roamer zameni novim Švajcarcem, jer shodno napretku u karijeri bilo je vreme i da joj se na ruci nađe nešto još reprezentativnije. Inače postoji i anegdota vezana za moju suprugu i satove. Naime, kada je diplomirala devedesetih majka je upitala šta želi za poklon, a ona će skromno da bi neki sat. Kada je pitala koju bi marku želela ona je odgovorila da bi Pateka, danas tvrdi da nije znala za nešto drugo. U razgovor se umešao njen otac koji je dobacio majci da je jeftinije da joj kupi novi auto, tako da draga dobila jugića i Roamera koji je nosila godinama.
Elem, nas je put 2010. godine ponovo naneo u Istanbul, gde se udavala ženina koleginica, Turkinja, sa kojom je radila u Milanu. Učinilo mi se da bi to bio povoljan trenutak za kupovinu Breitlinga za ženu, što se naravno i dogodilo. Ovog puta franak je bio znatno jači nego nekoliko godina ranije, ali sve jedno, posle dugog pregovaranja postignuta je prihvatljiva cena. Zanimljivo je da narukvica na ovom satu nije originalna sa izloženog modela, original je bila čelična, meni se dopala više kombinacija čelik zlato, pa je kujundžija pristao da je skine sa drugog sata i zameni.
Sledeći jako bitan trenutak vezan za moje satove bio je krajem 2011. kada nam se rodila ćerka. Kako bih se koliko toliko zahvalio i odužio mami za blagoslov i sreću kojom me je zasula, naumio sam da joj kupim jedan lep prsten. Ponovo kreće potraga preko interneta za modelom koji sam želeo, a trebalo je da se slaže sa ogrlicom koju sam joj kupio nekoliko godina pre toga. Video sam da to što tražim, u Beogradu može da se kupi u Petitte Geneve, kod Petrovića. Ljubazni mladi gospodin Petrović mi se našao na usluzi, brzo smo se dogovorili oko detalja, poručio je to što sam tražio, ali me je usput ubedio i da pogledam satove koje imaju u radnji. Moram da napomentem da Rolex satove nikada nisam preterano voleo, nisam žudeo za njima, iskreno nisu mi se mnogo dopadali. Često sam u inostranstvu kroz izloge časovničarkih radnji gledao njihove modele, ne mogu da se setim da sam ostao fasciniran ni jednim od njih. Ono što mi se nije dopadalo kod njih bila je lupa na datumu, kazaljke sa “Mercedes znakom”, definitivno cena, kao i spoznaja da već imam solidnog Švajcarca. Tokom nekoliko dolazaka u “Malu Ženevu” isprobao sam modele iz gotovo svih serija i tu se našao jedan koji je bio drugačiji od ostalih, netipičan za ono što je bila moja spoznaja o Rolex satovima. To je bila Daytona, tada su imali u radnji model od crvenog zlata sa braon kaišem od krokodila, što definitivno nisam mogao da priuštim sebi. Takođe sam saznao da se najviše traži model koji je u čeliku, sa belim brojčanikom, osnovna verzija što bi se reklo. Rečeno mi je da se na taj model čeka mesecima, nisu ga imali u radnji, nije bilo izvesno kada će ga nabaviti. Sve u svemu poželeo sam ga. Očekivao sam da će u kući biti jako burna reakcija kada izložim svoje namere, ali za divno čudo posle nekih mesec dana dobio sam dozvolu za kupovinu. Bacio sam se u potragu, poslao upite svim ovlašćenim dilerima u bližoj i daljoj okolini, i dobio sam odgovor da ga imaju u Istanbulu i Zagrebu. U Turskoj je cena bila veća (pretpostavljam da nisu hteli da ostavljavju pisani trag mejlom, te da bih oči u oči dobio mnogo bolju cenu) nego u Zagrebu, gde je trebalo da ga dobiju u roku od desetak dana. Ponudili su mi još neke povoljnosti vezano za gotovinsko plaćanje, a i povraćaj PDV je bio značajniji (Hrvatska ima znatno veće poreze). Tako sam se ja uputio podno Sljemena preko Minhena, obavio posao, uveren da druge satove neću godinama kupovati.
Dve godine nakon toga, 2014. Počeo sam da razmišljam o satu za odelo. Kako sam se prilikom kupovine Daytone jedno kratko vreme dvoumio izmedju nje I Date just II čelik zlato modela, nameravao sam da nabavim nešto koliko toliko slično tome, razumljivo po mnogo nižoj ceni. U užem izboru su mi bili Longines Conquest čelik crveno zlato i TAG Heuer Carrera. Prilika se sama namestila. Planirali smo godišnji odmor, pa obzirom da smo imali lepa iskustva sa Antalijom, ja sam predložio da odemo ponovo. Iskreno, već mi je tamo bilo dosadilo, ali godinama se lepo šopingovalo po outletima u gradu i okolini, samo što ja ovog puta nisam imao na umu odela. Prethodne godine primetio sam jednu od brojnih juvelirnica koja je prodavla TAG Heuer satove. Ovog puta sam se malo bolje pripremio, proverio sam radnju i ustanovio da su njihov ovlašćeni diler. Cena je ponovo bila više nego korektna, ispala je niža nego za sat u čeličnoj varijanti kod nas.
U leto 2014. već sam redovno posećivao ovaj forum, tada sam se i registrovao. U mojoj kolekciji nalazila su se tri automatik Švajcarca i jedan digitronac za bavljenje sportom. Znao sam, naravno, za Seiko i Ruse, ali iskreno nikad mi nije padalo na kraj pameti da bih tako nešto kupio. Setićete se one reklame za jednu od naših banaka koja ide otprilike: “Ako su cipele mora da su italijanske, ako je sat mora da je švajacarski, ako je kartica mora da je xxx”; slično sam i ja razmišljao. A onda sam uvideo brojne dobre strane kupovine nešvajcarskih, a veoma zanimljivih satova. Seiko i Amfibija su kako mi se učinilo dva posebna sveta. Izgleda mi da nijedna marka satova nije bila obrađena kao ove dve (iako Amfibija nije samostalna marka, ali dobro neka bude tako). Toliko postova, recenzija, fotografija i pregršt dobrih iskustva… A sve to može da se dobije za malo novca.
Priznajem da sam SNZG13 “prepisao” od forumaša, sreća pa ga SENSA ima i brzo su mi doneli u radnju, mala zamerka što mi nisu primili karticu, ali dobro, košta kao malo bolji parfem tako sam se pravdao ženi kad je počela da mi govori kako nisam više baš sasvim svoj sa svim tim mojim satovima.
I na kraju, krug se zatvara. Mnogo godina nakon američkog predsednika, u Beograd stiže Vladimir veliki (ruski predstavnici, predsednici i premijeri su tu sve vreme, ali tada sam na Ruse gledao “kroz drugačije naočare”, nije me zanimala njihova časovničarska industrija), ponovo se sprema veličanstven doček. Kako više nisam pionir tog dana sam žurio po ćerku u vrtić, nadajući se da ću izbeći kolaps u saobraćaju, jer gospodin Putin nije prolazio u blizini mog stana da mogu da prošetam na par minuta. Stigli smo, srećom, na vreme da sa terase gledamo pilote akrobate, nadam se da su nosili i ruske pilotske satove, imaju oni šta da ponude na tu temu. Ruski predsednik se zadržao u poseti Beogradu znato duže nego što je protokolom predviđeno, verujem da je poneo lepe utiske…
Nekoliko dana posle ovog događaja zazvonio je poštar i doneo Amfibiju koju sam poručio nedelju dana ranije preko Meranoma. Na sledećem godišnjem odmoru više neće biti razmišljanja gde ostaviti sat, da li hotelska soba ima sef… Slikali se ljudi kako je potapaju u vodu, plivaju, rone… Kažu radi im i dalje.
I na kraju svi zajedno
U ovom postu satovi su prikazani kroz prizmu vremena, sećanja i emocija, bez osvrta na tehničke karakteristike, o njima ćemo nekom drugom prilikom, ionako je većina njih jako dobro predstavljena na forumu do sada.
Odgovor sa citatom
Bookmarks sajtovi