Obrada fotografija-umetnost ili ?

[SEIKO]

Volio bih još nešto da podijelim sa vama.
Zamislite odnos dvije umjetnosti - slikarstvo i fotografija. Slikar ima samo četkicu, boje i platno i talenat i on rukama stvori djelo za koje je izdvojio dane i dane... Dok fotograf danas pored fotoaparata ima i kompjuter da uljepša i poboljša svoje djelo dok slikar to ne može mimo onoga što mu ruke i talenat omogućavaju. To je 1:0 za fotografa, jer ima računara za saveznika a slikar ne. Navikli smo na to da slikari većinom stvaraju slike koje se ne tiču stvarnosti, crtaju grčke bogove koje ne postoje, brodolome koje su vidjeli iz glave, nebitno kakve teme, ali u 60% posto slučajeva, dako ne i više, slikari su crtali uglavnom stvari koje nikad nisu ni vidjeli, Recimo Leonardo da Vinči i njegova Tajna Večera, on sigurno to nije posmatrao dok je crtao i da je izmislio prostor jer su dotični ljudi na slici bili već vjekovima mrtvi. To je samo jedan primjer. A čovjek je zato stvorio fotografiju da prikazuje stvarnost - ono što slikari nikad nisu mogli. I zato smatram da originalna fotografija jedino vrijedi, jer kao takva pokazuje ono za šta je namjenjena. Zamislite da slikate šolju pa foto obradite i pokažete nekom sliku u kaže da je šolja savršena. A ono da je vidi uživo, razročara se.
No da se ne ponavljam, želio bih da vam ukažem na jedan zanimljivi test pošto se i ja navukao na temu.
Smatram da, kad biste dovjeli dva fotografa, jednog običnog fotografa i onog najboljeg na svijetu koji se slikama slavnih ličnosti priroda proslavio, i sad da ovaj najbolji fotograf ne smije obraditi sliku, a ovaj obični smije. Jasno da kad ljudi pogledaju slike da će reć da je ova obrađena ljepša iako prethodno ne znaju za to. E to nije fer za ovoga profesionalca jer je on tu uvrijeđen i kao fotograf i kao umjetnik. Zato smatram kao što kolega prije reče - da je obrada fotografije - Vještina. Tu, po mom mišljenju nema umjetnosti, jer umjetnost predstavlja samo ono što čovjek sam stvori. Malo osoba će fotografisati savršen trenutak, ali će mnogo više običnu sliku u kompjuteru učiniti savršenom. Prosto, programima svak može manipulisati ko hoće da nauči i da se potrudi, neko će brže , neko sporije ali suština je da će to više ljudi moć nego napraviti pravu fotografiju.
Opet kažem da je ovo samo moje mišljenje bez namjere da vrijeđam.
Pozdrav

[fotopetar]

Za mene je fotografija jedino onda umjetnost kad ona sama bez obrade pokazuje svoju ljepotu i tonove.
Žao mi je al morat ću se opet bacit i izvadit koju svoju fotografiju,napose galeba dok leti (koliko je to komplicirano za ulovit kako valja trebalo mi je subota i subota na trajektu da bih ulovio nekoliko super fotki).Imam i prekrasnih fotografija prirode napose Brača,sad sam malo to zapustio(satovi su u prvom planu) al uskoro budem opet malo švrljao i čim izaberem najbolje budem ih postavio da uživate u njima.Ja sam pobornik čiste fotografije bez fotošopva,sve što mi se ne sviđa brišem i problem riješen a kad želim pravu fotografiju tražim pravi momenat (zalazak,dobar oblak,dobru minicu...)

[Neša]

Moram priznati da mi se do sada nije desilo da naprosto moram da dotrčim na forum, a da u pitanju nije neka tema o satovima. Bilo kako bilo, ovde ima zanimljivih stavki na koje bi trebalo odgovoriti.

Da li je moguće stvoriti umetničku skulpturu uz pomoć 3D štampača? Mislim, šta je to što daje umetničku vrednost Davidu osim puke klesarske veštine Mikelanđelove da ga oslobodi viška mermera, a da ga ne polomi

Mislim da si upravo u ovom delu teksta dao jednu od glavnih karakteristika umetnosti. Ukoliko bismo poredili neku skulpturu sa 3D štampom, ili npr. gipsanim odlivkom, lako ćemo uočiti šta izdvaja skulpturu. Kao prvo, skulptura kao kreativni proces nije masovno dostupna, u smislu da je ne može svako uraditi, već su za nju potrebni talenat, veština, sposobnost da se uoči detalj, da se to prenese, ali i da se zamisli, što važi i za slikarstvo. Slikar ili vajar nemaju uvek pred sobom model, a čak i ukoliko ga imaju (pre svega mislim na slikara), 'hvatanje' modela na medijum dostupan nama ne traje nekoliko sekundi, već podrazumeva sate, dane, mesece, ili čak godine mukotrpnog rada. Pogledajte detalje ovih slika, pa prosudite sami:



Prva slika predstavlja detalj Davida, a druga Laokonta (ili Laokoona) i sinove u trenutku smrti. Ako pogledamo Davida, primetićemo da je autor majstorski prikazao detalje kao što su nokat na palcu, bore na prstu, ušne školjke i još mnogi drugi. Isto važi i za drugu sliku – ukoliko se pogleda i bez uvećanja, vidi se da su i tu majstorski urađeni svi detalji, kao npr. svaki mišić ili tetiva. Nemoguće je da je neko stajao sve vreme izrade skulpture kao model, što znači da su autori morali da upotrebe maštu i znanje kao bi ih preneli. Naravno, ovde je bilo ulepšavanja, ali ono proizilazi iz želje da se napravi estetski idealno ljudsko biće, a ne iz potrebe za pukim šminkanjem manjih nedostataka. Podsećam da su i jedno i drugo delo rađeni u kamenu, koji je potrebno dugo obrađivati, a glavne alatke su običan čekić i dleto.

Ne bih se složio sa konstatacijom da je moguće biti vrhunski umetnik bez crtačke veštine. Ponavljam – v r h u n s k i. Pikaso je cenjen upravo zato što je bio i dobar crtač. Iako postoji uvreženo mišljenje da je umeo da nacrta samo ljude sa dva nosa i tri glave, to nije tačno, što se vidi iz njegovih ranijih radova. Ovde ću preneti samo neke, a to su dva autoportreta i slika mladića sa lulom:



Tu je i Salvador Dali, nesumnjivo dobar crtač, koji je umeo da spoji detalj i fantastičnu imaginaciju. Naslikao je npr. ovo:



Ili, da spomenem čuvenu sliku koja se nalazi na tavanici njegovog muzeja u rodnom mu Figerasu (šp. Figueras, kat. Figueres):

Može biti i da stagnira, ali je moguće i da je teško razlučiti šta je šta u trenutku dok se dešava? Velikani prošlosti su većinom bili necenjeni u svom dobu. Do nas su stigli, da tako kažem, filtrirani. Možda je i njihovim savremenicima izgledalo da umetnost stagnira ili čak nazaduje?

Što se tiče književnosti, ne bih se složio da je umetnički ugled većinom ostao nepoznat u trenutku delovanja umetnika. Naravno, da je bilo i drugačijih slučajeva, ali publika je tada imala istančaniji ukus i umela je da prepozna prave vrednosti mnogo brže. Osim toga, na sceni je nekada dominirala kvalifikovana publika, što danas nije slučaj. Knjige su postale relativno jeftine, pismenost je normalna pojava u razvijenom svetu, dok to ranije nije bio slučaj. Osim toga, danas se knjige prevode mnogo brže nego ranije i postaju dostupnije stranom čitaocu mnogo brže nego danas. Ne sporim činjenicu da i danas ima velikih književnika, ali kod njih ne postoji neki veliki pokret ili tendencija, kao što su nekada bili romantizam, realizam, renesansa i slično. Čak ni danas ne uspevamo da precizno odredimo neke strogo odelite pravce, kakvi su bili navedeni, već govorimo o modernizmu uopšte, ali sve to deluje nekako smućkano na brzinu. Uostalom, evo šta je John Keats pisao u devetnaestom veku:

Thou still unravished bride of quietness,
Thou foster-child of silence and slow time,
Sylvan historian, who canst thus express
A flowery tale more sweetly than our rhyme:
What leaf-fringed legend haunts about thy shape
Of deities or mortals, or of both,
In Tempe or the dales of Arcady?
What men or gods are these? What maidens loth?
What mad pursuit? What struggle to escape?
What pipes and timbrels? What wild ecstasy?

...

O Attic shape! Fair attitude! with brede
Of marble men and maidens overwrought,
With forest branches and the trodden weed;
Thou, silent form, dost tease us out of thought
As doth eternity: Cold Pastoral!
When old age shall this generation waste,
Thou shalt remain, in midst of other woe
Than ours, a friend to man, to whom thou say'st,
"Beauty is truth, truth beauty," - that is all
Ye know on earth, and all ye need to know.

Naslov pesme je „Ode on a Grecian Urn“, a napisana je 1819. godine, tj. pre skoro dva veka. Iako sam uzeo relativno lak primer, da li se pesma može lako rastumačiti bez poznavanja istorije i grčke mitologije? Stojim na raspolaganju ukoliko je potrebno nešto prevesti.

[Neša]

Zaboravio sam da spomenem još nešto što je važno za dalju diskusiju. Današnja intelektualna elita, koja postavlja standarde umetnosti, nije ista kao ona od pre pedeset, sto ili više godina. Iako se nekada možda malo više robovalo standardima jednog vremena, likovna umetnost i skulptura su doživele uspon kada su ponovo otkriveni grčki estetski ideali, koji su postavili osnove za njihov razvoj. U književnosti je priča malo drugačija, ali se više ili manje svodi na isto – poznavanje starijih pravaca omogućilo je njen razvoj. Danas je umetnička kritika postala masovna, a njome se može baviti gotovo svako. Ovo bih ilustrovao jednom anegdotom, kao i nekim sopstvenim zapažanjima.

Na konferenciji održanoj u čast jednog živog pisca izbio je skandal pošto je upravo taj pisac izjavio da odavno nije čuo više gluposti na jednom mestu. U prenošenju njegovih reči bio sam veoma uzdržan – autor je upotrebio izraze kao što su bullshit i load of crap. Da bi skandal bio veći, na konferenciji su izlagali veliki (eh, da li su istinski veliki?) naučni autoriteti i kritičari.

Tokom studija, a i u kasnijem radu, imao sam prilike da dosta naučim o engleskoj književnosti, koja mi je i upisana u diplomu, iako sam prvenstveno lingvista. Članci o Šekspiru često su bili izvor smeha. Pojavljivali su se neki pametnjakovići koji su njegova dela pripisivali drugima. Pitanje autorstva jeste bitno za književnost, ali porast broja kandidata za autorstvo njegovih dela samo umanjuje kredibilitet onih koji ga osporavaju, a sve je uglavnom zasnovano na nekim posrednim pretpostavkama koje bi jedinu vrednost mogle da imaju u kafani. Evo i ilustracije – ukoliko se ne pojavim na forumu nekoliko dana, neko će pomisliti da sam na odmoru, neko da sam na službenom putu, neko da imam problema sa internetom, a neko će možda i smisliti da sam se naljutio i da nemam nameru da više pišem. I, ko će biti u pravu? Najverovatnije niko, ukoliko se ispostavi da mi je npr. pokvaren kompjuter. Isto tako, bila su mi smešna i mnoga tumačenja Šekspirovih dela, a omiljena su mi bila lupetanja o tome da li je Šajlok iz Mletačkog trgovca tragičan lik ili oličenje zlikovca. 'Alo, ljudi, zbog čega vam nije palo na pamet da likovi nisu uvek crno-beli? I najgori zločinac može biti dobar otac ili suprug, ali to ne menja činjenicu da je u pitanju ipak samo zločinac.

Isto važi i za ostale umetnosti. Usled neznanja i nemogućnosti da se pronikne u umetničko delo, mnogi kritičari naprosto lupetaju šta im padne na pamet, ili imaju želju da predstavljaju avangardu u odnosu na ostale kolege i da nalaze smisao u besmislenom, čime samo daju vetar u leđima onima koji ne znaju da nacrtaju ni čiča Glišu, niti da napišu običan školski sastav. Nažalost, mnogi današnji kritičari umetnosti su, narodski rečeno, obični šupci.

[sima hrabri]

tako je, neso! jos da dodam da je atomizacija i "profesionalizacija" bransi, pa i umetnickih bransi, dovela do toga da mnogi umetnici stvaraju za kriticare, dok kriticari pojedine umetnike i njihova dela koriste kao potkrepljenje za svoje teorije. iz ove industrijske simbioze tesko da sta dobro moze da izadje.

[VLADAN P]

Sve ovo što Neša napisa je tačno ali...
Rad kritičara i teoretičara umetnosti je bitan samo onima koji to moraju da slušaju (npr. studenti) i onima koji nemaju kapacitete da izgrade vlastiti stav po pitanju da li je neko delo umetnost ili nije.
Kritičari,mediji,izdavači...rade za mase ,a mi smo pojedinci.
Budite pojedinac.
Izgrađujte vlastiti ukus.
Buditi vi oni koji određuju šta valja a šta ne.

[Dzoni]

Zanimljivo je i pitanje ove mlade koja bi raspalila fotografa po vilici jer je "loše ispala". Mislim da u osnovi toga leže ljudski kompleksi zbog nesavršenstva. Na fotografijama moje malenkosti često se vidi da sam proćelav, da imam višak kilograma, da nisam visok kao košarkaš ili građen kao Švarceneger. I šta onda? Meni fotograf nije kriv zbog toga što sam visok 176 cm, što mi kosa opada, što nisam pazio na ishranu ili što nemam mišiće kao bilder. Ja sam ja, takav kakav jesam, i od toga ne bežim. Zbog sopstvenog izgleda se ne osećam ni bolje ni lošije. U realnom životu ću svakako napraviti neku smešnu grimasu ili izraz lica, pa ako me fotograf slika takvog, nije njegova krivica. Izgledam tako kako izgledam i nije mi potrebna promena. Mogu da sredim frizuru, da počnem sa dijetom, ali opet, to sam samo ja.

eh, Nešo, Nešo, Nešo...trebalo bi da te odvedem samo jednom sa mnom kad fotografisem svadbe....da vidis kako to sve izgleda...hajde što mlada zeli da joj ukloniš sve benove, bubuljice, bore, nego i mladozenje pocele zaprdjivati( s oproštenjem!), pa traze da im smanjim glavu u Photoshopu, da im "nabacim" kose, da ih "izdužim"...ma cirkus ljudi moji kakvih zahtjeva sve primam...to je čudo-za ne povjerovati...pa sve do prijetnji da ako ne ispadnu dobro da bih se mogao probuditi sa konjskom glavom na jastuku....čudo sta sve ima u ljudskim glavama.....

[Neša]

U pravu si Vladane, a mislim da nismo dovoljno definisali ulogu današnje kritike i publike, kao i masovnu dostupnost umetničkog obrazovanja i kvaziobrazovanja. Mnoge umetničke veličine su se školovale kod starih, poznatih i priznatih majstora, dok su danas umetničke škole i akademije dostupne svuda. Osim toga, bilo je i talentovanih pojedinaca koji su svoj talenat razvili na druge načine. Mnogi poznati književnici razvili su svoj dar zahvaljujući tome što su imali šta da pročitaju, što danas nije baš uvek slučaj. Ukoliko pogledamo npr. ko predaje na glumačkim akademijama, lako se može videti da mnogi od predavača nisu vrhunski glumci, već samo prosečni. Naravno, ima časnih izuzetaka, ali mnogi profesori glume zapamćeni su samo kao obični epizodisti. Na mnogim fakultetima postoje čak i kursevi kreativnog pisanja, ali teško da će iznedriti nekog nobelovca ukoliko tamo predaju čak i ljudi koji su u životu napisali samo nekoliko eseja, pripovedaka, ili čak ni toliko. Umetnik se može školovati, ali talenat se ne dobija u školi. Ako pogledamo ko glumi u domaćim filmovima, videćemo da je tu uvek prisutna slična ekipa, dok ima sigurno onih koji mnogo više zaslužuju da se nađu na platnu. Konačno, kada je gluma u pitanju, jednu od najboljih domaćih verzija Kralja Lira koju sam gledao izvelo je kragujevačko pozorište „Joakim Vujić“, iako su njegovi glumci uglavnom nepoznati u javnosti.

Nažalost, danas nemamo edukovanu publiku, koja ima estetski ukus, a o „kritičarima“ ne vredi ni raspravljati u detalje. Kao ilustraciju mogu navesti da je jedna od najčitanijih knjiga kod nas bila „Kasandra“, što se desilo zahvaljujući istoimenoj TV seriji, dok su mnogi svetski nobelovci ostali da skupljaju prašinu po policama. Spomenuo bih i kontroverznu Amy Winehouse, koja možda jeste imala dobre glasovne sposobnosti, ali ovde govorim o poslednjem koncertu koji je izvela u Beogradu. Na internetu se mnogo diskutovalo o tom koncertu, koji je neslavno završio, a mnogi su ga i napustili. Beogradska 'elita', podstaknuta stavovima mainstream kritike, posmatrala ga je kao umetnički performans prve vrste, a svaki glas protiv bio je dočekan na nož, uz komentare da oni koji nisu shvatili koncert ne shvataju muziku uopšte i da je njihov nivo slušanje kafanske pevaljke. Lepo je kada oko nečega postoji opšte slaganje, ali to nije kriterijum vrednosti. Da podsetim, nesrećna Amy je bila toliko pijana i drogirana da je jedva uspevala da se održi na nogama. Ja zaista ne shvatam kako neko može da posmatra prizor pijane i drogirane devojke kao estetski doživljaj, osim ukoliko nema sadističke tendencije i ne vidim u čemu je razlika između pomenute pevačice i običnog pijanca ili narkomana koji nešto mumla. Ne mogu ni da je stavim u istu ravan sa Pavarottijem, kome nije potreban ni najprostiji muzički instrument ili tehničko pomagalo kako bi pokazao svoj umetnički dar.

[Neša]

Eh, Džoni, nisi ti kriv zbog toga što ima takvih zahteva. Kako reče Ajnštajn, samo dve stvari su beskonačne - svemir i ljudska glupost, samo što za ovo prvo nisam sasvim siguran. Osim gluposti, tu bi se mogao dodati i primitivizam.

Naravno, u svemu napisanom ne moraš da tražiš sopstvene fotografije, koje imaju velike estetske kvalitete i koje je uvek užitak pogledati. Možda smo počeli diskusiju od Photoshopa, ali zagazili smo u mnogo dublje vode.

[VLADAN P]

eh, Nešo, Nešo, Nešo...trebalo bi da te odvedem samo jednom sa mnom kad fotografisem svadbe....da vidis kako to sve izgleda...hajde što mlada zeli da joj ukloniš sve benove, bubuljice, bore, nego i mladozenje pocele zaprdjivati( s oproštenjem!), pa traze da im smanjim glavu u Photoshopu, da im "nabacim" kose, da ih "izdužim"...ma cirkus ljudi moji kakvih zahtjeva sve primam...to je čudo-za ne povjerovati...pa sve do prijetnji da ako ne ispadnu dobro da bih se mogao probuditi sa konjskom glavom na jastuku....čudo sta sve ima u ljudskim glavama.....

To je drugo.
To je primenjena fotografija koja se radi za naručioca po njegovim kriterijumima lepog.
Tu je sve dozvoljeno.
Tu je bitno samo tehnički dobro odraditi posao,sačuvati glavu ,naplatiti rad
i ,po mogućstvu,dobiti preporuku za sledeći posao.