Početak 16. veka je žestoko uzdrmao Evropu i sasvim promenio odnose sila. Katolička crkva zauvek je pocepana pokretom Reformacije 1517. god. Zbog ratova i nestabilnih prilika, Žan Kalvin, kalvinističke protestantske crkve, zbog progona je napustio Pariz i nastanio se u Bazelu, a zatim u Ženevi; za njim su krenule hiljade pristalica, ponajviše obrazovani ljudi i zanatlije. Iz sličnih razloga, veliki broj ljudi napustio je i Francusku, Italiju, Namačku i Holandiju i trajno se nastanio u Ženevi, gde su bili potpuno zaštićeni. U Ženevi, tadašnjoj samostalnoj i slobodnoj drževi-gradu, stelki su se svi uslovi za razvoj nauke, a posledično i časovničarstva, u čemu je očuvana prednost do danas: ovo protestantsko 'gnezdo' veoma brzo je izašlo na dobar glas po svojim znamenitim radionicama i majstorima, a ubrzo i po fabrikama.

Oko 1800. godine veoma čuveni pariski časovničar i matematičar Abraham Lui Brege (Abraham Louis Bregeut) ostvario je niz patenata, uglavnom za džepne satove i male mahanizme, a najčuveniji su Bregeova spirala, polukompenzacioni luk na kompasu, osigurač sata protiv udaraca...; njegovu ideju o remontoire navijanju ostvario je Adrien Filip, tek 1842. godine; dotle su se satovi navijali posebnim ključićima, a od tada do danas ugrađenim ključem odozgo ili sa satrane.

Polovinom 19. veka, pre svega zahvaljujući švajcarskoj preduzimljivosti, otpočela je prva industrijska proizvodnja satova. Do tada je časovničar bio umetnik, a od ovoga vremena on preuzima servis popravki ili je samo monter delova. Ubrzo, međutim, zahvaljujući idejama Morisa, pokušaće se da se povrati staro dostojanstvo umetničkim zanatima. Uzalud, i pored toga što je posebno u ovoj industriji činjen veliki napor da se održe manufakturni principi, male serije, skupocenost materijala i izrade, nikada se više neće vratiti vreme, poput onoga kada su časovničari, recimo u 15. i 16. veku, imenovani samo kao bravari, a posmatrajući danas njihova dela ostajemo bez daha, jer često su u pitanju bili nenadmašni umetnici.

I sve do 1565. oni su širom Evrope pripadali bravarskom cehu, da bi se tek te godine označio i prvi časovničarski ceh. Iz dokumenata znamo da se u ceh primalo po veoma strogim pravilima: kandidat je morao, u roku od godinu dana da izradi dva sata, jedan stoni, s repetiranjem na svaku četvrt, koji na jednom brojčaniku ima skalu za 24 sata, a na drugom skalu za četvrtine sati i pokazivač mesečevih mena; s druge strane sat je morao da pokazuje godišnji kalendar i dužine dana. Drugi sat je bio tipa pandativa, dakle onaj koji se nosi oko vrata, ali s budilnikom i izbijanjem sva 24 sata. Već početkom 17. veka, vreme za izradu ovog 'remeka' skraćeno je na osam meseci, a komplikovanost mehanizama je povećana; recimo, sat koji se nosi oko vrata morao je, osim predhodnih karakteristika da pokazuje minute.

Veoma raširen i cenjen zanat časovničara koji su izrađivali javne satove, tornjske, crkvene i slične, ostavljen je donekle po strani od svih pravila; vešti majstori bili su slobodni strelci sve do 1699. godine kada su po prvi put primljeni u ceh časovničara, naravno pod isto tako strogim i preciznim pravilima.

Izvor: “Sačuvano vreme MPU”, Dušan Milovanović, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 2005.