Registracija
Help
54Likes
LinkBack URL
About LinkBacks
Merenje vremena na Olimpijskim igrama
Nikada me niko neće ubediti da je na Olimpijadi 2008. godine u Pekingu Majkl Felps prvi dotakao ciljnu ploču pre Milorada Čavića, Omegi negativno brojanje sa moje strane povodom tog događaja, iako kažu da je to bila pobeda sa najmanjom zabeleženom (izmerenom???) razlikom u istoriji. Nekada je bilo nemoguće izmeriti tako male vremenske periode, a oni, tako sićušni, kao što se da zaključiti, odlučuju o ogromnim količinama radosti i plača, dabome i besa u pojedinim situacijama.
Slična stvar se desila i skolo pola veka ranije, samo što je ovog puta Amerikanac izvukao deblji kraj.
Na Olimpijskim igrama u Rimu 1960. godine desila se neverovatna stvar a to je da je takmičar u finalu plivanja na 100 metara kome je izmeren najbrži rezultat osvojio srebrnu medalju. U to vreme još uvek nisu postojale kontaktne ploče na cilju, a vreme su presuđivale sudije na cilju, dosuđujući pobedu po sopstvenom mišljenju onom koji je prvi stigao na cilj. Za svaku traku su bile zadužene po tri sudije koje su koristile štoperice, i dodeljivale pobedu ukoliko bi trka bila izjednačena. U cilju su takmičari, Australijanac John Devitt i Amerikanac Lance Larson bili izjednačeni. Sudije na cilju su izmerile Amerikancu vremena 55.0, 55.1 and 55.1., dok su Australijancu sve tri sudije izmerile vreme 55.2. Dvoje od troje sudija za prvo mesto proglasilo je Australijanca pobednikom, a sudije za drugo mesto su presudile obrnuto, proglasivši Australijanca kao drugoplasiranog. Umesto da prihvati izmerena vremena, glavni sudija je proglasio Devitta pobednikom, a Larsonove žalbe su ostale uzaludne. Kontaktne ploče uvedene su u upotrebu na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju, 1968. godine.
Sledi vremenska linija koja prikazuje kako su merena vremena na modernim Olimpijskim igrama
•1896: Atina; za merenje rezultata korišćena je štoperica
•1912: Štokholm; po prvi put u upotrebi električno merenje vremena i foto finiš
•1920-te: Antverpen, Paris, Amsterdam; merenje vremena upotrebom Heuerovih hronografa, koji su merili stotinke sekunde
•1932: Los Anđeles; Omega je uvela prvi sredstvo, „Kirby kameru“, koja je fotografisala ciljnu liniju
•1948: Sent Moric; uvedeno fotoelektrično ćelijsko oko za beleženje foto-finiša
•1952: Helsinki; Omega Time Recorder, prvi put koristi se kvarcni sat i prikazuju se odštampani rezultati. Za ovu novinu Omega je od Olimpijskog komiteta nagarđena prestižnim „Krstom zasluga“. Satovi koji su pridodati kamerama sa automatskim objavljivanjem vremena omogućavaju precizna merenja do nivoa stotinki sekunde.
1964: Tokio; po prvi put su na televiziji uživo prikazivana vremena takmičara. Seiko je po prvi put određen za zvaničnog merača vremena na Olimpijadi, a njegov doprinos je povezivanje startnog pištolja sa kvarcnim satom za merenje vremena i kamerom za foto-finiš
•1968: Meksiko Siti; prvi put su u upotrbi kontakte ploče koje su korišćene za takmičenja u vodenim sportovima
•1972: Minhen; Po prvi put prilikom merenja vremena sportista u obzir se uzima i vreme reakcije
1976: Montreal; po prvi put u upotrebi elektronski displeji za prikaz merenja u realnom vremenu
•1992: Albervil; Elektronski foto-finiš po prvi put u potpunosti integrisan sa sistemom za merenje vremena
•1996: Atlanta; radio talasi korišćeni po prvi put u biciklističkim i maratonskim trkama
•2002: Solt Lejk Siti; infracrveni zraci zamenjuju fotoelektrične ćelije u sankaškim disciplinama, radio talasi korišćeni u skijaškim disciplinama na duge staze
•2008: Peking; po prvi put se koristi GPS na veslačkim takmičenjima, omogućujući gledaocima da u realnom vremenu imaju uvid u stanje na stazi.
•2010: Vankuver; debituje elektrontski startni pištolj
•2012: London; uveden je Quantum merač vremena, pomoću koga je moguće merenje u milionitim delovima sekunde.
Satovi na Olimpijadama
Važnost tačnog merenja vremena uočena je još na prvim igrama u Atini, ali tada nisu postojali zvanični merači vremena. Sudije na takmičenjima koristile su svoje lične satove, različitih marki i preciznosti, što je dovodilo do velikih problema prilikom proglašavanja zvaničnih vremena.
Prvi zvanični merač vremena na Olimpijskim igrama bio je Heuer, čiji hronograf Mikrograph Pocket Chronometer, postaje oficijelni sat Olimpijskih igara 1920., 1924. i 1928. godine.
Iako je Heuer kompanija koja je napravila revoluciju u merenjima vremena na sportskim takmičenjima, merenjem stotinki sekunde, proizvođač satova koji je najviše obeležio Olimpijske igre je, nesumnjivo Omega,koja je počela saradnju sa MOK-om 1932. omogućivši merenje vremena na Olimpijadi u Los Anđelesu, korišćenjem Olympic Calibre 1130 štoperica.
Kao što je već navedeno, u Tokiju je zvanični merač vremena bio Seiko, koji je tada potpuno automatizovao sistem merenja vremena, povezivanjem kvarcne tehnologije sa startom i foto finišom.
Longines je bio prisutan na Olimpijadi u Minhenu, 1972. godine.
Ručno i FAT merenje
U cilju što preciznijeg merenja vremena a i proglašenja rekorda na sportskim takmičenjima od 1977. godine koristi se kompletno totalno automatsko vreme Fully automatic time (FAT).
FAT je sistem merenja vremena trke koji porazumeva da se vreme automatski aktivira davanjem starta, a vreme u cilju meri automatski, a takođe se u analizira upotrebom foto finiša. Koristi se u atletskim, plivačkim, auto-moto trkama, biciklizmu, kao i u mnogim drugim sportovima. U plivanju završetak trke meri se kada takmičar u cilju dotakne kontaktnu ploču.
Po prvi put FAT je mereno na Olimpijadi 1928. godine u disciplini stipl čez i izmereno je vreme pobednika 9:21 4/5 ručno merenje vs. 9:21.60 FAT. Aparat koji je tom prilikom korišćen je bio Löbner kamera-tajmer. Na Olimpijadi 1932. godine za merenje vremena korišćena su tri sistema; ručno, ručno merenje uz korišćenje foto-finiša i kamera „Kirby“ koja je korišćena u ciljnoj liniji konjskih trka da bi se odredio pobednik. Interesantan je i podatak da je Omega po prvi put postala zvanični merač vremena, što je neprekidno bila do takmičenja u Tokiju , 1964. uodine, u Minhenu 1972. godine,merenje vremena povereno je Longinesu, da bi saradnja sa Omegom ponovo bila nastavljena od Montreala, 1976. godine.
Na Olimijadi u Berlinu FAT je korišćen, ali u manjoj meri. Nakon prekida zbog II svetskog rata, novost u merenju vremena u Londonu, 1948. godine, predstavljao je je Bulovin Pfototimer, kombinacija kamere za foto-finiš i preciznog automatskog merača vremena. Pfotitimer se aktivirao na startu, na znak startnog pištolja, što je dovodilo do toga da su izmerena vremena bila za oko 0,02 sekunde manja nego stvarno ostvarena. Zvanično merenje i dalje je nastavljeno korišćenjem Omeginog „magičnog oka“, koje su razvili domaćini igara, Britanci. Tačnost izmerenog vremena je bila u okviru jedne stotinke sekunde.
1952. godine, u Helsinkiju u upotrebu ulazi Omega Time recorder, kvarcni merač, koji je omogućavao i prikazivanje izmerenih rezultata. Razlika između FAT-a i ručno merenog vremena i dalje je bila prilična (0,24 sekunde u trci na 100 metara u proseku, a zabeležene razlike su se kretale u rasponu od 0,05 do 0,45 sekundi). U trci na 200 metara ova razlika iznosila je 0,21, a na 400 metara, 0,16 sekundi. Na narednim Olimpijadama razlika između ručno merenog i FAT vremena bila je nešto manja.
1964. godine u Tokiju, pobednik trke na 100 metara, Bob Hayes ostvario je rezultat od 10,06 po FAT merenju, što je konvertovano u zvaničan rezultat od 10,00, uprkos činjenici da je ručno izmereno vreme bilo 9,9 sekundi. Na Olimpijadama održanim 1964. i 1968. godine FAT sistem se preračunavao sa razlikom od 0,05 sekundi zakašnjenja, tako da je izmereno vreme pobednika od 10,06 sekundi umanjeno za 0,05 i zaokruženo na 10,00 sekundi. Ista preračunavanja vršena su i na narednoj Olimpijadi 1968. godine. 1976. godine, u Montrealu, razlika između FAT merenja i zvaničnih rezultata je bila još manja i iznosila je jednu stotinku sekunde.
Kao što je već navedeno, Omega je sveprisutna na Olimpijadama, još od 1932. godine. Za tada održane igre Omega je obezbedila 30 hronografa koji su merili vreme sa preciznošću od jedne desetinke sekunde. Već u Berlinu, organizatorima je na raspolaganju bilo 185 merača vremena, da bi ovaj broj 2012 porastao na 450 merača vremena, praćenih sa dodatnih 400 tona opreme, 180 kilometara kabala i optičkih vlakana za uvezivanje 80 javnih ekrana i 320 posebnih ekrana različine sportske discipline. Quantum sistem za je omogućio preciznost merenja u toleranciji od milionitog dela sekunde.
Dimenzije staze i vreme pobednika
Kako bi tačno izmereno vreme takmičara prikazalo realan rezultat, podjednako je važno i da dimenzije borilišta budu apsolutno precizne. Dužina staze mora biti jednaka na svakom stadionu. Normirano je da odstupanja ne smeju da postoje, odnosno mogu biti minimalna; pređena udaljenost ne sme da bude manja nego što je navedena dužina trke, a može se tolerisati ukoliko je veća za jedan desetohiljaditi deo. U slučaju trke na 100 metara znači da mora biti pretrčano između 100,00 i 100,01 metar. Dužina maratonske trke može biti uvećana za 4,2 metra. Zanimljivo je da ni dužina maratonske trke kroz istoriju nije bila uvek današnjih 42,195 kilometara. Dužina modernog maratona je u početku bila definisana na 40 kilometara, ali su se tokom vremena održale brojne trke koje su imale dužinu staze koja je bila različita od prvobitne. Međunarodni olimpijski komitet je doneo odluku da dužina maratonske staze na Olimpijadi u Londonu bude 42,195 metara, što je odgovaralo udaljenosti od zamka Vindzor do kraljevskog ulaza u Olimpijski, White City stadion. Legenda kaže da je ova odluka doneta da bi se udovoljilo želji kraljice Ane, koja je izjavila kako bi bilo lepo da mladi prinčevi i princeze mogu da posmatraju start trke u Vindzoru a kraljica finiš iz kraljevske lože na stadionu. Na narednim maratonskim trkama dužina staze je ponovo bila različita (40,2 km 1912 i 42,75 km 1920.), da bi od 1924. godine od Olimpijade u Antverpenu pa na dalje, dužina bila, sada standardnih 42,195 kilometara, što odgovara trci iz Londona 1908. godine
Veliki napredak u merenju vremena primetan je od prve Olimpjade u Atini pa do danas, što svakako neće biti uteha našem Čaviću, kao i nama, njegovim navijačima, ali je nesporno da je tehnologija omogućila tačno merenje sportskih rezultata, kao i razvoj sporta uopšte. Napredak se pokazao tolikim da je i sam Međunarodni olimpijski komitet, kada mu je nedavno TAG Heuer predočio da su moguća još tačnija merenja, odgovorio da je merenje sada dovoljno pouzdano, te da nije potrebno da bude u preciznijim vremenskim odrednicama nego što je sada slučaj.
Odgovor sa citatom
Elvedin kaže:
Bookmarks sajtovi