Prelepa priča o satovima, ljubavi i porodici... koju je Vladan pomenuo zaista je sjajna priča i verujem da kod mnogih od nas starijih, nevezano za forum, evocira uspomene. Pokušaću da ovo ne zvuči patetično.
Kad sam krenuo na studije dobijem na poklon ručni sat, navijač, običan. Nisam ga mnogo ni nosio. E. Moser i ispod toga Zurich. Moj matori ga je zvao Žurić, zavitlavao me. Ništa više na ciferu, poklopca se više i ne sećam. Slabo sam ga i nosio, nije to bilo u modi, nije mi naročito ni značio a i nosio sam Casio. Onda ćale jednom dođe i otprilike kaže, daj ti ovo da ja nosim, zarđaće kod tebe a i da ne oštetim moj sat dok radim. Maltene nov Cortebert, isto običan ali sa posvetom od firme, to mu je valjda značilo. Ja mu dam Moser ali dok je kod njega, Cortebert je bio deponovan kod mene. Dogovor. To je ostalo tako jedno dvadeset godina. Matori je ponekad uzimao njegov sat samo da ga navije i proveri, na kraju je i to zabatalio. Corto ostade prenavijen (mojom zaslugom) u mraku fioke. Ćale umre (laka mu...) 2001. na Kosmaju, u vikendici. Dan dva kasnije, posle šoka, ja u stanu nabasam na Žurića, setim se i Corteberta a setim se i nekog običaja da sa upokojenim, na počivanje ode i nešto lično, nešto što je pokojnom značilo. Biće to sat, samo nisam znao koji. Onda pomislim da bi njemu verovatno bilo drago da njegov unuk jednog dana nasledi sat sa dedinim imenom na poleđini. Tako da je Cortebert tu, u kući, a kad god pomislim na matorog ja se setim i E. Mosera, Žurića.
Bookmarks sajtovi