Zanimljivi linkovi i novosti iz sveta časovničarstva

[boskom]

Boško. Ne znam, šta da kažem. U pravu si, slažem se ali ipak misim, da si previše strog . Meni je još uvek bliže mišljenje analitičara, koji tvrde, da je Patek sa PP Sealom digao kvalitet završnice.
Ali sa druge strane, još mi bliža filozofija, koja ukrašavanju mehanizama ne daje tako veliki značaj, već mi je puno bitnija njihova funkcionalnost. Ove slike su dokaz, da niko nije savršen i ubeđen sem, da kada bi pretraživali slike i ostalih HH proizvođača, da niko ne bi mogao da izbegne nekom škakljavom detalju. Možda najmanje Breguet i Vacheron, jer oni još uvek neke operacije rade na 120 godina starim mašinama. Ali, onaj ko je malo detaljnije pratio rad Bregueta i Vacherona zna, da je tamo prisutne malo manje industrije nego kod Pateka (Breget: 1000 zaposlenih napravi 35.000 satova na godišnjem nivou, dok kod Pateka 1200 zaposlenih napravi 62.000 satova. Vacheron, koji pominješ, 900 zaposlenih napravi 26.000 satova). Sa druge strane Lange i Patek su jedini, čiji časovničari sastave kompletan mehanizam, pa ga onda ponovo rastave na prafaktore, da bi time anulirali i najmanje čestice prašine, koje su se stvorile prilikom prvog sastavljanja i još jednom naprave ponovnu montažu. Samo što prvobitne "obične" šarafe u drugoj montaži zamenujuju plavim.
Meni su sve ove slike jako drage, jer vidim da su ti mehanizmi plod ljudskih ruku (u najvećoj meri) jer CNC i Sparkle Wire su strane samo Dufouru, Danielsu i Becseiu.
Svestan sam, da smo različiti ali meni lično je svako uvećavanje pomoću posebnih stakala, mikroskopa i sličnim instrumentima, onoga što su stvorile ljudske ruke totalno bez veze. To me podseća na Ajnštajna, kada je postavio neku teoriju (sada se više ne sećam iz glave), a onda se skupila elita svetskih naučnika, koja je imenovala 10 najimenentjihih, da se suoče sa njim i obore njegovu tvrdnju. Ajnštajn im je odvratio: Ne razumem, ako grešim, onda je dovoljno da me obori mišljenje jednog stručnjaka a ne čitave vojske moždanih trustova. To me samo uverava, da sam u pravu.
Ne razumem u čemu je smisao, davati nekoliko desetina hiljada € za remek delo horologije i onda lupom tražiti neke nebitne devijacije na njemu. To ima smisla, kada se akteri (prozvođači) međusobno preispituju ali ja, da kao obožavaoc Bethoveena javno prozivam tog genija, zbog čega Fur Elise nije 15 sekundi duža...ne znam.

Haifische, Cenim vaš odgovor a i uvek sadrži korisne informacije i često nešto naučim. Zadovoljstvo je razmenjivati se sa vama.


Želeo bih da naglasim da postoji važna razlika između ručno dorađenog sata koji pokazuje nedoslednost između jednog primera i sledećeg zbog čovekove ruke, i stalnih mrlja i artefakata koji su ostali kao dokaz vrste obrade istog. Prvo je prihvatljivo cak mozda i romanticno, a drugo je aljkavo.

Što se tiče važnosti završne obrade ("finishing") ... to je duboka i pomalo nijansirana tema. Kao što znate, estetska obrada delimično je subjektivna i priznajem da je to nešto što je možda važnije meni nego prosečnom entuzijastu. Međutim, mislim da uopšte nije nerazumno smatrati nivo završne obrade satova onakvog nivoa o kojem sada razgovaramo, niti podvrgavati ih ovom nivou ispitivanja. Predlažem vam da je završna obrada ono što diktira i podiže cenu na ovom nivou horologije. Verujem da je to rekao i Walt Odets kojeg ste ranije pomenuli.

Ako odlučite da ne pregledate satove na koje trošite znatan novac u pogledu njihove završne obrade, to je u potpunosti na vama i poštujem tu odluku. Takođe ne proučavam svaki sat koji posedujem, jer mi nije to uvek i u svakom slucaju naj bitnije. Verujem da će to biti jedna od lepih stvari o našem zajedničkom interesu, da postoji ponešto za svakoga, a i za svaku priliku.


Poenta mog ranijeg posta bila je da smatram da su Patek-ovi standardi za završnu obradu njihovih nižih modela manje poželjni u poređenju sa njihovom industrijskom konkurencijom, na istim ili sličnim nivoima cena. Razumem da funkcionalno i praktično govoreći, CNC rad na nagibu ostavlja malo metalnih vlakana, pa bi bilo kakav dodatni rad na skosama uglavnom bio samo dekorativan. Ali smatram da je na ovim nivoima cena opravdana kritika. Kao tačke poređenja pominjete Breguet-a, Vacheron-a i Lange-a. Govoriću o Breguet-u i Lange-u jer posedujem ili sam posedovao nekoliko njihovih modela, dok sam, doduše, manje upoznat sa Vacheron-ovim [modernim] radom lično. Ako mene pitate, u okvirnom opsegu od 10.000 USD do 70.000 USD, Breguet proizvodi neke od najlepše dovršenih satova koje takav novac može kupiti, sa znatno više ručnog rada po dolaru od Pateka, mada njihov relativni nizi uspeh u brendiranju to ne govori. Ručno izrađeni guillochet brojčanici mnogih Breguet satova su prizor za videti, a standardi završne obrade mehanizma čak i za njihove modele od 10.000 USD su sjajni. Lange nastoji da radi prelepo, mada nerado upoređujem standarde završne obrade sa Patekom, jer shvatam da je nemačko srebro nešto mekše i da je s tim donekle lakše raditi.


Veliki pozdrav, Bosko

[Haifisch23]

Nisu mi poznate količine prodanih satova ni Rolexa ni ostalih proizvođača iz tog doba. Uglavnom su mi poznate ukupne količine pojedinih proizvođača. Ne bih znao ni za Ingenieur 3227/01, da svojevremeno nisam naišao na intervju sa tadašnjim CEO u Europa Staru. Rezultati prodaje pojedinih modela su poznati samo proizvođačima i švajcarskom horološkom savezu. Sve što procuri u javnost, uglavnom dolazi iz aukcijskih kuća i nije zvanično. Ovo što si naveo, meni izgleda vrlo malo.
Poznate su mi ukupne količine prodaje modernih proizvođača ali ne po modelima nego po linijama (mehanika vs. quartz). I do njih je vrlo teško doći, jer nisu dostupni javnosti. Do njih sam dolazio čitajući mnoštvo intervjua sa predsednicima uprave pojedinih firmi. U proseku, da bi došao do nekih dragocenih podataka potrebno je pročitati i do 20-30 intervjua. Švajcarci su takvi, da sami ne pričaju ali kada su upitani onda sve kažu. Kod japanaca je lakše. Seiko i Citizen objavljuju zvanična godišnje izveštaje, kod njih poslovna godina traje od marta do februara.

Nisam mislio na Ingi kao omaž Oaku. Više na to, da bi Genta morao ostati samo na Oaku. Nautilus je sa drugačijim rešenjem kućišta oko krunice ipak prilično drugačiji. Iako se ne radi o omažu, idejno rešenje Ingija ipak previše vuče na Oak. Svaki pojedini elemenat je različan ali overall, kada sam pogledao Ingija nikako nisam mogao izbeći ideji, da je možda tako izgledala prvobitna ideja za Oak, koja je potom dorađena. Samo lični utisak, neki moji unutrašnji osećaji, koji verovatno nisu u skladu sa realnim stanjem stvari i zbog toga su iracionalni. Ali bili su prisutni i na Ingiju mi se Genta učinio prvi put sa priličnom dozom nedostatka kreativnosti. Nešto u stilu: "ma i ovo je dobro za IWC". Ponavljam, samo lični osećaj o kome je nebitno diskutovati. Na umetnost moramo gledati vlastitim očima i ne treba tražiti konsenz.

[Haifisch23]

Boško. Sa svime se slažem, sve što ste napisali je na mestu. Svako ima pravo, da pregleda sat za koji je dao ogromne novce. Nisam mislio u tom smislu. Više na to, da možda nekad previše očekujemo od ljudske ruke iako ona može praviti čuda.

[boskom]

instagramske izmišljotine, nema šta više da se priča slika pokazuje izmišlja pa se ide u perverziju i novu potragu za lajkovima

inače boskom kad smo kod obrade, ovaj grand seiko je daleko od rolexa ali ljudi konzumiraju ovakve stvari i to je to, ja kad kažem da su njemu samo kazaljke i eventualno cifer na visokom nivou ljudi me gledaju kao totalnog idiota i histerično napadaju, taj sat je lep samo dok mu se ne skine rotor i prvi most, ispod toga je kao ETA u malo boljim satovima tipa Longines, tako da razlika Grand Seiko i Rolex je ista koliko i Rolex i apsolutno bilo koji pa i najjeftiniji Breguet, Blancpain, Audemars, Patek i Vacheron

Ha! Iskreno receno, tek sam sada pogledao YouTube video o kojem se prica. Ranije sam odgovarao na komentare Haifisch-a, koje su za mene mnogo zanimljivije od tog snimka sa mikroskopom!


Inace, uporedjivanje pod mikroskopom ovih satova nema smisla. Cak mislim da ovo nema nikakve veze sa obradom, u smislu
da tu nema nisto novo ili interesantno receno ili nauceno sto se toga tice.

[boskom]

EDIT: elem reci mi šta misliš o japanskom Genti, Taru Tanaki i grammar dizajnu uopšte, ljubitelj sam tog dizajna, priče i predmeta koje je kopirao i preneo u dizajn sata, samurajskih predmeta, odela, kape, katane i slično, mada imam samo jedan komad njegovog dizajna u kolekciji, ali najčistiji komad

ljudi se prže na ogledalo površine i kojekakve zaratsu pikanterije, istina je da je to ništa specijalno i da odaje subjektivno dojam mnogo, daleko skupljeg sata nego što zaista jeste, zato ljudi padaju na izgled grand seika toliko lako

Vidite, to je baš dobar primer. Ja posedujem Grand Seiko SBGA211g I ako sam ljubitelj dobrog obrada, nije to što me zanima kod njega (mada da Zaratsu na kazaljkama zaista lepo izgleda).

Šta mi se dopada kod njega? Prvo, verovatno već znate da se radi o kvarcnom timing mehanizmu. Impresionira me nivo tehnike I istorija razvoja spring drive-a.

Drugo, jednostavno mi se svidja estetika.


(moj sat)

A što se tiče završne I dekorativne obrade, on je u glavnom “industrijski” radjen mašinama, I nema tu ništa preterano specijalno. Može se lepo videti detaljno I sve to slobodno saznati I na netu, zahvaljujući dekostrukciji The Naked Watchmaker-a: https://www.thenakedwatchmaker.com/d...eiko-snowflake

Inače ako će mo gledati u Seiko smeru I dobroj obradi trebalo bi gledati Credor (npr. Eichi, Eichi II, ili još bolje ovaj Sonnerie s Spring Drive-om: https://www.thenakedwatchmaker.com/d...redor-sonnerie )

[Haifisch23]

Kako god okretali, stvarnost 21. veka je, da je ručni pristup obradi sata sve manje prisutan. Zbog toga veliki akteri, izradu vanjskih delova sata (kućišta, brojčanike) sve češće predaju u ruke specijalizovavnih izvođača a sami preuzimaju unutrašnju dekoraciju. Lep primer za ovo, predstavlja Vacheron Constantin. Da li možda znate, ko mu proizvodi najzahtevnije brojčanike? To je studio Stern Creations. Kao i VC i oni su članovi Richemont grupacije. Ako vam ime Stern odzvanja kao nešto poznato, ne trebate biti začuđeni. Naime, radi se o nekadašnjoj firmi Fabrique de Cadran Stern, koje je bilo u vlasništvu braće Stern. Da, baš one braće, koji su 1934 kupovinom postali vlasnici Patek Philippa. Naravno, Cadran Stern je bio glavni proizvođač brojčanika za Patek sve do 2000 godine, kada ga prodaju gore pomenutoj Richemont grupaciji. Ugovorom je određeno, da studio Stern Creations i dalje bude dobavljač priličnog broja kreacija za Patek Philippe, a pošto je deo Richemont grupacije, tu je odmah do svoje porcije došao i Audemars Piguet i A. Lange & Sohne. Patek Philippe nije jedina mušterija izvan Richemonta, pa tako i neki od najzahtevnijih Breguet brojčanika dolaze sa iste adrese, kao i čuveni Mother of Pearl Rolex Daytone. Stern Studio koristi ručnu izradu brojčanika na tradicionalnim mašinama starim preko 100 godina (najbolji primer je VC model Historique Aronde 1954) a odličan je i u mašinskoj izradi - zamislite, koliko bi vremena zahtevalo ručno giljoširanje brojčanika za Royal Oak Audemars Pigueta, kod koga svaki kvadratić mora iznositi tačno 0,49 kvadratnih milimetara.

Takođe je sve više otvoreno pitanje, koliko su zaista potrebne najzahtevnije tehnike finiširanja mehanizama - ukošavanje i crno poliranje u današnjim uslovima izrade, kada smo svedoci znatnom tehnološkom razvoju materijala iz kojih su sačinjene komponente.
Iako je ukrašavanje mehanizma, koje poznajemo danas nastalo iz sasvim drugih razloga, ono je kroz vekove doživelo veliki napredak. Naime, dekoriranje je staro skoro toliko, koliko i prva nešto veća proizvodnja džepnih satova. Džepni sat je predstavljao pravu revoluciju, jer ljudi za identifikaciju vremena nisu više bili zavisni od crkvenih zvonika, sunčanih i zidnih satova i zurenja u najsvetliju zvezdu, nego su ispomoć imali uvek kod sebe. Ali problem je bio u njihovoj preciznosti. Deset i nešto minuta na dan je bilo sasvim uobičajena praksa. Zbog toga su proizvođači morali da se dosete nečega, što će dodatno privući pažnju i držati interes bogatih kupaca, pa su mehanizme, koji su u celini bili dostupni vanjskom pogledu, počeli ukrašavati finim tehnikama izrade. Kada je u 17. veku konkurencija već polako uzimala maha, neki od njih su bogatim dekoracijama sakrivali tehnike izrada vlastitih mehanizama a u tome je prednjačio čuveni engleski časovničar John Harrison. Vremenom je ukrašavanje postalo normalna poslovna praksa, pa je tako ostalo u upotrebi i krajem 18. veka, kada je preciznost satova pala pod minutu dnevnog odstupanja. Smanjivanjem veličine i prelaskom na ručne satove ono postaje sve veći izazov i demonstracija veštine proizvođača i pridobiva sve više na značenju. Istovremeno su časovničari ustanovili, da nije sve u strukturi i dobrom ulju, nego i da ukošeni i visoko polirani delovi smanjuju međusobno trenje komponenta i znatno usporavaju proces habanja. Osim toga, sa sebe odbijaju prašinu, koja nastaje unutar mehanizma, pa čak i u konačnoj fazi sprečavaju nastanak oksidacije. Time tehnike dekoriranja sve više napreduju, pa iz početnih evolviraju u sve veću upotrebu perlaga, peskarenja, dijamantskog poliranja, kružne satenske obrade, satiniranja, collicammonaga i rodijumskog platiniranja.
Krajem '70 godina prošlog veka, proizvođači, koji su naglašivali ove najbolje prakse, u želji da se ograde od kvarc producenata i niskocenovnih roskopf mehaničkih kalibara, koji su zbog primitivne izrade i konstrukcije još uvek bili u upotrebi, uvode izraz Haute Horologie (visoka horlogija), koji kulminira 2005 godine, ustanavljanjem saveza takvih aktera - Fondation de la Haute Horologie. Tako nastaje čuveni Beli dokument (White Paper), koja sadržava 5 kriterijuma, koji omogućavaju članstvo u ovom elitnom društvu. To su Legacy (nasleđe, istorija, zaostavština), In House produkcija kalibara, Finishing (završna obrada - odnosi se na unutrašnjost sata), Umetnost finog časovničarstva (The Art of Fine Watchmaking) i Izrada & kvalitet (Craftmanship and Quality - pretežno ručna izrada i obavezno ručno sastavljanje sata).
Ali vremenom dolazi do izuzetnog napretka u izradi materijala, koje sačinjavaju komponente - potpuno antikorozivni i antimagnetni materijali, silicujum nemirnice i spirale, sve veča elastičnost materijala......) i tehnike najfinijeg dekorisanja mehanizama sve više gube na svojoj funkcionalnosti i sve više vrše početnu, ukrasnu funkciju. Tako i među strukom dolazi do nekih mimoilaženja i različitih tumačenja potrebe za ovim detaljima. Poznato je da čak i Daniels, koji je koristio tradicionalan pristup nikad nije bio naklonjen prevelikom ukrašavanju i uglavnom je stajao na ukošavanju i nešto jačem poliranju.
Dokaz za napredak tehnike izrade mehanizama i materijala predstavljaju proizvođači, kod kojih čak i nije prisutno angliranje i black polishing: ETA COSC razred, Breitling, IWC, Grand Seiko, Omega, Rolex. Njihovi preporučeni servisni intervali se ni u najmanju ruku ne razlikuju od A. Lange & Sohne, Audemarsa, Vahcerona, Pateka. Baš suprotno, nešto su duži.
Setimo se samo, da je Buchereru pre nekoliko godina uspelo ono što je Patek godinama pokušavao ali nije uspeo - sistem perifrernog navijanja. Kod njega je težina oscilacija smeštena na glavnu ploču a ne na rotor. Zato kad pogledamo kalbar CFB A1000, uzalud ćemo tražiti rotor, jer ga nema. Vidljiv je kompletan mehanizam. Ono što je Pateku predstavljalo nekada nerešiv problem - skoro nikakva efikasnost odnosno prevelik gubitak energije u usporedbi sa klasičnim rotorskim mehanizmom, faktori poput cnc, cad, liga, sparkle erosion i silicijum su omgoćilu ovaj podvig.

Tako sve više postajemo svedoci dileme koja je slična onoj o potrebi prisutnosti tourbillona u ručnim satovima. Svi znamo, da je ovaj genijalan pronalazak Abrahama Louis Bregueta u obliku kaveza, na koga je pritvrđen mehanizam svojim permanentnim određenim vremenskim okretanjem anulirao uticaj gravitacije na rad sata. On je zaista bio velika pomoć u statičnom položaju džepnih satova i dodatni faktor kvalitete ali kakva je njegova uloga u ručnom satu, gde ruka vlasnika već sama po sebi predstavlja tourbillon? Nikakva ili minorna. Ali u visokoj horolgiji nije stvar u tome. Jedan od najvećih izazova za mastere horolgije predstavlja ugradnja kaveza u minimalan prostor satnog kalibra. Još ako je on lebdeći - flying (pritvrđen na mehanizam najtanjim žicama) i ako je za njegovu ugradnju potrebno oko mesec dana časovničara sa dvadestgodišnjim iskustvom, onda je jasno zašto ova kompliakcija donosi takvu težinu konačnoj ceni.
Slično je i sa tehnikama angliranja i zrcalnog porliranja. Takvo ukrašavanje mehanizama čak i u uslovima industrijske proizvodnje predstavlja najmanje 1/3 celog vremena nastanka konačnog sata, jer se pravi ručno (sećam se da je Daniel Roth svojevremeno imao duplo više zaposlenih majstora poliranja nego časovničara). Iako je u današnjim uslovima njena inžinjerska funkcionalnost dovedena u pitanje, ona je prisutna i još uvek predstavlja najviši stepen veštine izrade sata. Iako sveto trojstvo horolgije sačinjeno iz Pateka, Audemarsa i Vacherona nisu kraljevi zbog chamferinga i polishinga, nego više zbog doprinosa horlogiji na radu mehanizma i ostalih delova sata, oni još uvek odlično izvršavaju onaj prvinsk zadatak dekoracije: skup sat, ne samo da mora odlično raditi, nego mora da bude i lep.

[Karadjordje]

Satovi pod mikroskopom.
https://www.youtube.com/watch?v=hKrJOMaFuyA

[Haifisch23]

Milane, nisam primetio, da si me ranije pitao za Taru Tanaku.

Pošto spadam u one, kojima je dizajn sata u drugom planu a središte univerzuma predstavlja mehanizam, bilo bi mi lakše, da si me pitao za Tsuneja Nakamuru...ali ajde. Kao što se kod švajcarskog dizajna ne može mimoići Gerald Genta, tako kod japanskog, srž svega predstavlja Taro Tanaka. Mislim, da je odgovor njegovog dela sadržan već na samom početku u mislima, koje je izneo u nekoliko sledećih rečenica:

“As I looked in one of the showcases I saw many watches sparkling brilliantly. Then I looked on the other side and saw watches that had a rather uneven gleam; the difference was all too apparent. The brilliantly sparkling watches were Swiss and those with the duller finish were by Seiko”.

To je bilo 1959 godine, kada je ušao u salon satova u Tokiju. Ovo ga je označilo i determiniralo njegov put. Tako je nastao njegov prvi Grand Seiko 57GS, 1964 godine, koji je već sadržavao ta famozna 4 pravila, gramatiku dizajna (Grammar of Design), koje nisu sudbonosno uticale samo na najviđenije GS linije, nego i na puno ostalih Seiko modela. On je uradio nešto nezamislivo u tadašnjom svetu japanskih satova, time da je izgled proizvoda oduzeo iz ruka časovničara i predao ga u ruke za to izučenim stručnjacima - dizajnerima, kakav je i sam bio. Nešto, što je Švajcarska poznavala već 20 godina. Tanako je nemačkim Gebr. Sallaz. mašinama, koje su u tadašnjoj Suwi 9 godina vršile samo osnovnu funkciju poliranja kućišta, udahnuo areolu svetosti, pa time danas obuka za majstora Zaratsu tehnike traje čak 3 godine. Ako malo karikiram, Taro je Black polishing sa komponenta mehanizma preneo na vanjsku svetlost. Danas preko 80 % posto Grand Seiko i Credor linija temelji na njegovom dizajnerskom pristupu i lično mislim, da je on uz Yoshikazu Akahanea, tvorca Spring Drive tehnologije, jedini čovek u vezi sa Seikom, koji je uspeo, da stvori vlastiti stil. Stil, koji je nastao pod uticajem švajcaraca ali koji još uvek sadržava ogromno ličnog artističkog potpisa.
Možda ćeš mi se smejati ali meni je još uvek neprikosnoveno prvo delo, koje je stvorio za Seiko. Seiko 5. Nije tu bilo ničeg prefinjenog ali snalažljivost jednog mladog diplomanta dizajna je bila zaista fascinantna. Ok, poznato je da Tare Tanake ne bi bilo bez Rena Tanake, tadašnjeg direktora marketinga Seika. On je bio taj, koji je prepoznao talenat i doveo ga u Suwu Seikoshu. Za mene lično, Reno Tanaka uz Taru Tanaku, gore pomenutih Tsunea Nakamuru i Yoshikazu Akanahea, te naravno, tvorca Kintara Hattorija i svakako (kasnije) Phlippe Dufoura, predstavlja najvažnije ljude u istoriji korporacije.
Direktor marketinga Reno Tanaka je sredinom '50 godina prošlog veka kreirao dečju liniju Seiko Disney Time, koja je imala izuzetan uticaj na japansku populaciju, jer je ime Seiko ugradila u mozak ne samo te, nego i budućih generacija. Naravno, to nije bilo ništa novo, jer se ugledao na zapadni marketing odnosno na Timex i Ingersoll, koji su Mickey Mouse modele u tonama izbacivali na tržište već početkom '30 godina. Pošto se približavala 1964 godina, gde je Tokio bio domaćin olimpijskih igara i pošto je prošlo samo 19 godina od kapitulacije Japana u drugom svetskom ratu, taj događaj je bio od izuzetne važnosti, jer je Japan dobio ogromnu priliku, da se svetskoj javnosti prikaže u vrlo povoljnoj sliki. Tako je i Seiku bilo potrebno nešto jako - masovno, što bliže običnom čoveku. Reno Tanaka je osmislio koncept pristupačnog automatskog sata. Imao je u glavi sve, čak i prikladno ime - Sportsmatic. Ali mu je bio potreban neko, ko će ideje sprovesti u stvarno delo. Tsuneo Nakamura je inžinjer, kojeg Seiko deklarira kao tvorca Magic Levera. To je čak istina uz jedan "mali" dodatak. Tsuneo ga je pokupio od IWC genija Aleberta Pellatona i malo ga je "autorizovao". Dovoljno, da mu se uz puno dobre volje, oprosti.

Nikada nećemo znati, kako bi se završila drska ideja mladog Tara Tanake, kojemu se nije svidela varijanta Nakamurinog mehanizma, kod koga je datum bio postavljen na poziciji 6, a dan u nedelji na poziciji 3. Taro je želeo dobiti maksimalnu lakoću čitanja podataka i uz pomoć autoriteta Rena Tanake, Nakamura je još jednom zavrnuo rukave i osmislio pozicioniranje obe komplikacije na pozicii 3. Ali Taro ne posustaje. Lakše je bilo to sve napraviti sa dva odvojena prozora. Taro je hteo, da obe komponente smesti u isti prozor. Da Nakamuru još više boli glava, morao je na istom kolutu staviti dve različite boje, jednu za dan a jednu za datum. Pošto je Seiko tada napadao svetsko tržište, morao je dodati i englesku troslovnu skraćenicu za dan. Tako je Taro Tanaka uticao na dva izuzetno značajna segmenta u Seiko 5 definiciji - dan i datum u istom redu i krunica na poziciji 4. Nema potrebe posebno isticati, da je Tanakino rešenje bilo itekako primetno i u najprodavanijim kasnijim linijama, 6139 i 6138. Ono je prisutno i danas i verovatno će biti tu zauvek.
Ono, što sam hteo da kažem je da Tanaka nije bio privržen samo vrhunskim artističkim potezima, koji su i danas najbitnije karakteristike Grand Seika i Credora, nego ga je krasio i izuzetan osećaj za praktičku stranu horologije.

Ali glavni problem Seika je što je potpuno biopolaran. Sa jedne strane imamo vrhunske stručnjake, koji nemaju nikakvih problema, da ukažu na svoje uticaje a sa druge strane osoran, oholi i bahati menadžment, koji već 60 godina doslovce svojom politkom omaložava dela svojih velikih umetnika. Kintaro Hattori je horologiju uvek nosio u srcu i njegova ideja, da se Seiko osamostali od švajcarske produkcije je bila sasvim razumna, puna poštovanja i međusobnog uvažavanja. Ali već sa prvim Grand Seikom, 1960 godine počinje propaganda, da Seiko nadmašuje kvalitet Swissa, koja još više dolazi do izražaja 1966 godine, kada im Međunarodni savez za hronometriju (od 1973 COSC) zabranjuje upotrebu naziva Chronometre na satovima, jer ih nisu slali na testiranje u Neuchatel, već su to radili interno u Suwi i Diani Seikoshi. To je bilo čak i dobro za njih, jer su onako uvređeni otišli na Hi Beat mehanizme i stvorili sopstveni Grand Seiko standard. Bahatost vrhunac dostiže 1982 godine, kada na pregovaranjima u New Yorku tadašnji predsednik Seika javno u oči Nicolas G. Huyeku, "daje do znanja", da švajcarci ne znaju, da prave satove, nego samo sireve, pa je najbolje, da produkciju predaju u ruke japancima i proaju omegu za 400 miliona $. 16 godina kasnije taj isti Seiko u Švajcarsku šalje nekoliko časovničara, gde ih seljačina od između muze krava, podučava kako se prave repetitori, sonnerie i anglraju te poliraju mostovi mehanizama. Bez mlekadžije Philippa ne bi bilo današnjeg Micro Art Studia.

Pominješ Zaratsu - to je vrhunska tehnika poliranja i Seiko je tu našao svoje mesto pod suncem. Sasvim zasluženo. Zaostavština Taro Tanake je neprecenjiva. Svako, ko je imao priliku doživeti fizički susret sa Eichiem, Credorom i Grand Seiko repetitorom zna o čemu pričam. Čak i u Grand Seiko liniji je famozna. Ali, kada je Seiko na Baselworldu 2019, zaratsu reklamirao na mojem Great Blue Hole, e onda se upitaš, da li smo zaista takve ovce? Pa, Hamilton Pan Europe, kojeg su polirali kinezi je obrađen na istom nivou. To je slika Seika. Neprestano banalizuje svoje najbolje. Iako sam vlasnik Great Blue Holea, nisam ga kupio zbog zaratsu, nego što sam mi se svideo u nekom drugom pogledu. Tako sam vlasnik sata sa zvaničnom zaratsu tehnikom poliranja i neporavnatim bezelom. Special Edition za 1,3 k €. A možda i jesam ovca.
To je sasvim dobar primer današnjeg Seika. Prodaju maglu i manipuliraju tržištem. Baš je iz Seika pošla došla priča, da je 8L35 mehanizam samo neukrašena varijanta Grand Seikovog 9S55. A sadrži istu oprugu kao i ceo razred niži 6RXX, Spron 510 umesto GS Sprona 610, dnevno odstupanje je duplo lošije od hronometarskog 9S55, dok je rezerva snage takođe 20 sati manje. Mehanizam, koji je na rangu najosnovnije (Elabore) verzije ETA 2892-A2 ugrađuju u satove od 3k do 5k €. Dok sa druge strane Orisov diver sa In House 400 (možda je bolje reći ekskluzivnim) kalbrom sa 5 dnevnom rezervom snage i COSC specifikacijama košta istih tih 3k €. Da ne pominjem Titonijev Seascoper 600, COSC, In House košta duplo jeftinije. Zamisli Omegu da plasira Limited Edition sa ETA 2824, elabore verzijom. Javno bi ih linčovali.
Politika Seika, kojom lažno pokušavaju, da Grand Seiko liniju u očima javnosti prlibliže nekoliko razreda lošijem nivou (srednji razred ionako nemaju već deset godina) je zaista potpuno prizemlje industrijske manipulacije. To je ono, što me sprečava, da kako kažeš akviziram neki blistavi komad njegovog dizajna. Iako sam ubeđen, da je Grand Seiko u čijem je postojanju i te kako živ duh Tara Tanake, odličan sat, ta biopolarnost me sve više udaljava od takve odluke.
Ali kako kažu: Never say never.

[Waldi]

Ja ono malo sto sam gledao oko statistike i prodaje, odnosno prihoda, rekao bih da Seiku ne ide uopste tako lose ni sa Grand Seikom, a ni sa celokupnim "preduzecem". Posle svega izlozenog, slozio bih se da su mu nedostaci zaista neshvatljivi, posebno ako se uzme u obzir da moze da ih prevazidje uz malo manje "bezobrazluka" a vise sagledavanja i postovanja prema onoj zahtevnijoj grupi korisnika. Utakmica izmedju Seika (i generalno Japana i ostatka sveta) je prakticno vecno pred nama. Robotizacija i brza konzumacija je olicenje 21.veka i time idu u susret i proizvodjaci satova. Bezobrazluk takodje ide uz to. Za svaki brend cemo pronaci te kategorije bezobrazluka, sto o pitanju marketinga, sto po fuseraju po pitanju izrade. Tamo gde je to svedeno na minimum ili ga nema, bezobrazluk se svodi samo na pitanje cene

[Waldi]

Priznajem da nisam uporedjivao sa 1990 ali da ti verujem. Polazio sam od Seika ali sam u glavi imao ceo Japan. Zapravo, kazes da su oni jedni od par giganata koji se nekako drze, a ja se pitam koji su to giganti propali u Japanu? Ovo sve veznao za tu njihovu tvrdoglavost/bezobrazluk, kako vec, mozemo preneti i ne druge firme i generalno mentalitet. Svakako da recimo Sony nije isto sto i Apple, ali je ozbiljan igrac na sceni tehnologije, iako je recimo neka Toshiba propala jednom... Tako isto smatram da ne mozemo reci da su Citizen, Casio i Seiko u gorem finansijskom polozaju od recimo Hamiltona, Montblanc-a ili Panerai-a. (Karikiram ali nadam se da se rezume sta hocu reci) Generalno je mnogima profit u opadanju. Zapravo, da nije Kineza kupaca, uhvatili bi se mnogi za glavu. Ne samo Japanci.