Zanimljivi linkovi i novosti iz sveta časovničarstva

[Haifisch23]

Nisu ni Japanci ni Švajcarci u nikakvom lošem finansijskom stanju, iako je prodaja satova (prvenstveno sa pojavom mobilnih telefona i ostalih elektronskih naprava) drastično pala u globalnom pogledu.
1949 godine je produkcija SWISS satova iznosila 30 miliona komada godišnje, 1960 godine se podiže na 50 miliona, 1974 dostiže rekordan broj od 90 miliona napravljenih satova, krajem kvarčne krize (1982 godine) produkcija iznosi samo 30 miliona komada ali čak i 2000 godine, taj broj je za 300.000 satova manji (29,7 miliona komada), 2019 godine - kada je Swiss produkcija u sjajnom položaju, produkcija je za 1/3 manja nego 19 godina ranije (20,6 miliona komada), da bi Covid 2020 godinu završili sa produkcijom od 13,8 miliona komada.

1949 godine Swiss produkcija je brojala 1400 proizvođača, 1957 godine 2300 proizvođača, 1974 godine rekordnih 2800 proizvođača, 2012 godina 600 proizvođača a danas se kreće oko 650 proizvodnih subjekata.

1949 godine je udeo Swiss produkcije u ukupoj svetskoj proizvodnji satova iznosio 60 %, 1960 godine pada na 40 %, rekordne 1974 godine, on je samo 30 %, a danas je tek oko 6 %. Ali tih 6 % u ukupnoj svetskoj količinskoj proizvodnji satova predstavlja čak 65 % ukupnog svetskog vrednostnog udela prodaje satova i zato je 2019 godina za Swiss bila najbolja u istoriji.

Japanci su takođe pali u količinima ali im još uvek ide vrlo dobro. Na primer, Casio na godišnjem nivou prodaje 9 miliona komada G Shock modela, štp predstavlja 48 % ukupne švajcarske produkcije. Zato su brojevi tako varljivi, jer tih 9 milona G Shockova ne predstavlja ni 3 % prihoda SWATCH grupacije. To je isto, kao da bi tvrdili, da je Ferrari u krizi jer prodaje 98 % manje automobila od Toyote.

Pošto se nalazimo na forumu, koji je prvenstveno sastavljen od ljubitelja satova (nadam se), a ne samo od korisnika tih naprava, što znači, da mehanička produkcija ima sasvim drugačije mesto u našim srcima od elektronike, sledeća slika odlično odražava stanje, odnosno svu bedu, japanske produkcije.

Kao što se vidi, udeo mehaničkih satova u ukupnoj produkciji japanske časovničarske delatnosti u poslednjih 5 godina iznosi siromašnih 4 % do 5 % i u tim proporcijama se kreće poslednjih 5 godina. Utisak je nešto povoljniji u finansijskom vrednovanju, gde taj udeo iznosi 14 %. Ako uzmemo u obzir kvalitet tih 2,4 miliona proizvedenih satova i subjekte, koji ih prave (Orient, Citizen, Seiko), ne treba nam puno prethodnog znanja, da shvatimo o kojem je kvalitetnom razredu reč. Kročili smo u treću deceniju 21 veka a najmanje trećinu tih mehanizama predstavljaju primerci sa non-hakcing funkcijom, dok je 95 % japanske ukupne produkcije u preciznostnim okvirima Swiss produkcije u periodu od 1930 do 1950 godine.

Situacija u Swiss razredu je sasvim drugačija. U količinskom aspektu, kvarc još uvek predstavlja većinu ali pogledajmo kakva je njegova dinamika.
2000 godine kvarc je predstavljao 91 % ukupne švajcarske proizvodnje satova (mehanika 9%), 2010 godine je predstavljao 81 % ukupne proizvodnje (mehanika 19 %), 2019 godine je dve trećine švajcarskih proizvedenih satova predstavljao kvarc (mehanika 35 %), da bi prošle godine još dodatno pao i sada predstavlja 60 % Swiss produkcije (mehanika već 40 %).
V vrednostnim proporcijama je slika sasvim drugačija. 2000 godine je kvarc iznosio 52 % ukupne švajcarske proizvodnje, 2010 godine pada na 32,5 %, 2019 pada na 16,5 %, da bi krajem prošle godine ukupan količinik Swiss Made iznosio samo 13,5 % elektronskih satova. To znači, da je švajcarska produkcija od 2,5 milona komada mehaničkih satova iz 2000 godine, 2019 podigla na broj od 7,3 miliona, da bi u 2020, kovidnoj godini, iznosila 5,5 miliona mehaničke linije. Švajcarci su uspešno vraćaju svojim korenima i time bitno podižu kvalitet produkcije.

Pošto mnogi vole da porede kvalitet japanskih satova sa švajcarskim, jedan zanimljiv podatak iz 2019 godine takođe znatno odražava tu usporedbu. Seiko sa 5930 zaposlenih u časovničarskoj delatnosti korporacije, na godišnjem nivou proizvede 18 miliona elektronskih satova, 2 miliona mehaničkih satova i 65 miliona mehaničkih i kvarčnih mehanizama. Švajcarska ETA sa 8000 zaposlenih na godišnjem nivou proizvede 5 miliona mehaničkih kalibara (ne satova) i 8 miliona kvarčnih kalibara. Ovde se potpuno vidi razlika u prisutnosti ljudskog faktora u procesu proizvodnje pa time i razlika u kvaliteti i preciznosti mehaničkih kalibara.

Što se tiče Grand Seika. Prvi model iz 1960 godine je bio proizveden i prodan u količini od 36.000 komada. U narednim decenijama se u preko 90 % udela prodavao samo na tržištu Japana. To je još uvek više od današnje produkcije Grand Seika, čija je prodaja globalno usmerena. Uzevši u obzir, da je količinska realizacija satova od tada do danas znatno pala, većina će pomisliti, da današnji Grand Seiko beleži izuzetan komercijalni uspeh. Ali nije baš tako. Ne smemo zaboraviti, da je već sledeće 1961 godine iz Diani Seikoshe izašao prvi King Seiko, koji je bio u jednakom kvalitetnom razredu i koji je sledećih 39 godina, takoreći ravnopravno konkurirao godinu dana starijem bratu. Te prvobitne količine su deceniju kasnije dostizale preko 350.000 satova na godišnjem nivou a glavni razlog za ukidanje King Seiko linije je bila koncentracija u Grand Seiko. Današnjih 35.000 satova Grand Seika, predstavlja 1/3 kvarca, 1/3 Spring Drive-a a ostalo je mehanika. Znači tih 12.000 mehaničkih satova na godišnjem nivou ne predstavlja baš toliki uspeh u usporedbi sa razredom u kojem želi da konkuriše (700.000 Omega, 780.000 Rolex, 180.000 Breitling, 120.000 IWC). Ni 500 do 700 proizvedenih Credora, Eiichi i Grand Seiko repetitora iz Haute Horlogerie razreda ne mogu da se uporede sa komercijalnim količinama AP, JLC, Vacherona, Pateka. Verujte da prodaja svih nabrojenih švajcarskih brendova u poslednjih 60 godina nije tako drastično pala i većina njih je čak povećala godišnju količinsku realizaciju, dok Grand Seiko tapka na mestu i čak regresuje.

Tačno je, da okršaj Swiss vs. Japan dolazi sa većine foruma ali prvi su ga započeli upravo japanci, što sam opisao u prethodnom postu. Rezultat toga je vidlljiv u činjenici, da Japan predstavlja četvrto najprodavanije tržište swiss produkcije, dok je suprotan put nepostojeći.
Na tim forumima švajcarce obično prati glas, da bi za pare prodali i rođenu braću, dok se istovremeno slavi ponos i tradicija Japana. A produkcija satova donosi samo 2/3 prihoda u ukupnim prihodima Seiko korporacije, koja je svoj život započela kao časovničarski delatnik. Kod Casia je potpuno suprotno.

[Waldi]

Haifisch23 - Svi ovi high end i luxury brendovi koje si pobrojao imaju svoju klijentelu otpornu na krize. Zato i jeste stanje takvo da se prakticno nista ne menja po pitanju prodaje VC, IWC, Omege ili Rolex-a, uprkos nekoj krizi kojom je ogroman broj ljudi pogodjen. Samim zim nema ni potrebe da se smanji proizvodnja, niti da se nesto specijalno radi na napadnom marketingu. Sa druge strane, GS je relativno skoro dosao do neke masovnije publike. Prvi Seiko Butique u Nemackoj otvoren 2015-te godine u Frankfurtu. Posle je to preslo i u Hamburg i ima ih sada u vecim gradovima Evrope. Do tada je to bila rekao bih vise egzotika ljubitelja horologije i kolekcionara/entuzijasta, uprkos sveprisustvu i uticaju na kvarcnu krizu. Nije ga bilo u svesti ljudi uopste kao brend koji ce da parira sada nekoj elitnoj Swiss grupaciji. Posebno i zato sto je sam koncept pristupa izrade drugaciji. Seiko se i tada, a i danas bori za masovnost vise nego za onu "prefinjeniju" grupu, mada, cini mi se da ulazi polako i tu. Isto kao i Citizen. Ne verujem da razvijaju 0200 mehanizam da bi ga prodavali za ispod 1000€. Neki strateski cilj sigurno imaju da se nametnu i tom trzistu, odnosno kupcima koji prvo gledaju u Swiss rafove. E sada, zbog greski koje prave i koje su pravili, taj im uspeh ide ili ne ide tako dobro kako su zamislili ili mozda bas imaju nesto trece u zamisli. Bilo kako bilo, Swiss ce jos dugo imati tu titulu mehanickog kralja dok se za Japan vezuje prvenstveno eksperimentisanje na polju tehnologija, i rekao bih, takodje im ide dobro. Ne bih potcenio ni robote, a ni "zlatne" ruke Svajcaraca

[Haifisch23]

Waldi,

Izgleda, da nisi najbolje razumeo moj post. Grand Seiko je nekada imao puno više masovnije publike nego danas. On je dobio nešto novih klijenata u Evropi i još više u SAD ali je zato izgubio ogromno u domaćem Japanu, koji se u luksuznom razredu sve više okreće Swissu. Sa obzirom na cene, pod kojima se prodaje, GS cilja na istu publiku kao Omega, Breitling i Rolex ali ga politika menadženta brenda stavlja u deficitan položaj.
Ne shvatam ovo, što si napisao, da je koncept izrade GS drugačiji - nije ništa drugačiji. GS se ne sme mešati sa HH razredom horologije. Kod njega proizvodnja teče po istom principu, kao kod Breitlinga, Omege, Rolexa. CNC i Sparkle Wire, odnosno MEMS, kako ga japanci nazivaju. Komponente i satovi se sastavljaju po načinu takozvanih stanica - pretežno ručno. To je daleko od onoga što radi Micro Art Studio, gde na godišnjem nivou naprave 500 do 700 Credora & Eichija. Lična karta Haute Horlogerie razreda su minutni repetitori, večiti kalendari, tourbilloni i svemirske komplikacije. Pasoš Haute Horlogerie razreda su angliranje, te black i mirror poliranje. Ni GS ni Breitling ni Rolex a ni Omega nemaju ništa od toga. Za razliku od Credora, Pateka, VC, AP.....

Citizen ravija mehanizam 0200 ?! - samo u snovima. To im radi La Joux Perret. Zar zaista misliš, da neko, ko proizvodi Miyotu 8200 i 9015 ima znanja, da razvije 0200.

Niko ne potcenjuje robote. Problem je u tome, što ih fanovi japanaca precenjuju.

[Waldi]

To je sada vec zanimljiva kalkulacija. Ako su nekada imali vise u Japanu, pa su se smanjili nakon izvoza u svet. Ne znam da li je to vise posledica otvaranja Japanskog stanovnistva svetu, u potrazi za novim, ili je do te mere opao kvalitet Seika za svoje trziste. Opet mi se cini da je marketing odneo danak kod GS. Ili pak sa druge strane, mozda i jeste fora da proizvode manje i gadjaju klijente kojima je to egzotika i koji su umorni od Swiss-a.

Kod izrade sam prvenstveno mislio na ono sto si vec pisao, otprilike 30% kvarc, 30% mehanika, 30% spring drive. To neces naci bas u ponudi kod Rolexa ili Omege. Kao i eksperimente sa dizajnom cifera. E, to je mozda sada nesto sto ce odbiti nekog ko bi da izdvoji toliki novac, pa da uzme u obzir pitanje vrednosti nakon izlaska iz radnje ili kasnije prodaje, zatim, koji model da uzme, prepoznatljivost itd. Ipak mislim da je prosecan kupac GS upuceniji u tematiku od prosecnog kupca Rolexa, kome je dovoljno reci da je svaki mehanizam u svakom modelu garantovane 2 sekunde odstupanja, i moze da bira sta god zeli, jer sta god da kupi, to je Rolex. Kod GS ipak se moze javiti podozrivost. Licno mislim da ce GS barem u narednih 10-20 godina beleziti uspon u Evropi i u SAD, sto ne mora nuzno da rezultira nekim unizavanjem prodaje Omega ili Breitling-a ili Rolexa.

Citizen- Pa naravno, nije li ovo prvi put u istoriji da su Japanci kontaktirali Svajcarce za saradnju? Znanje se placa. Kupuje. Samim tim sto idu u tom pravcu govori nam da imaju ambicije i sa Citizen znakom, a da nije Campanola. Lepsa mi je ta prica od Seiko - Tag "saradnje". U startu se reklo kako i sta.

Za robote. da uprostim: Astron, Wave, G shock, pa i Iluminator od 25-30€ bi bili misaona imenica bez njih. Ako bi u buducnosti bili sposobni da naprave i bolju mehaniku to bi svakako bilo dobro, a i ovo sto danas rade, s obzirom na cenu, ispunjavaju tu funkciju u velikoj vecini slucajeva i vise nego solidno. (Mada tu pravi win win dobija kompanija iz razloga + - 35~45 na zvanicnoj specifikaciji)

[Haifisch23]

"Saradnja" Tag Heuer - Seiko, koju pominješ - Tag Heuer je Seikov 6S37, kojeg je kupio od japanaca nazvao Tag Heuer 1887. Zato, što je kupio nešto, što je Edouard Heuer izmislio još davne 1887 godine a Seiko je taj oscilator u svom stilu "pozajmio" tokom kvarčne krize. Tag Heuer ga je pošteno platio, a Seiko je od tada zvanično ostao bez visokog srednjeg razreda. Od tada je Tag Heuer napravio i vlastiti TH 02 hronografski kalibar sa COSC specifikacijama i rezervom snage od 80 sati, a Seiko je svojim mušterijama dao modularni 8R48 sa standardnim -25 + 15 sec/d, koga trpaju u satove od 2 do 4k €, dok ga Yema kupuje od Seika i stavlja ga u modele od 1,2 k €.
Tu dolazimo i do te poznate win win situacije za Seiko - odnosno svetog pravila kod preporučivanja satova: Ako želiš drlog onda kupi Seiko, a ako želiš dobar sat onda kupi švajcarca. Znam, da to neki doživljavaju kao uvredu ali obično fanovi japanaca sebe smatraju većim znalcima od snoobovskih swiss, pa onda, ako se ne varam i na ovom forumu pišu, kako Seiko 5 ima više sličnosti sa Submarinerom nego razlika.

Da li je prosečan kupac Rolexa upućeniji u tematiku od kupca Grand Seika? Ne znam i u to ne ulazim. Verovatno ima nečega u tome, ali to nema nikave veze sa onim, što brend nudi. U svakom slučaju prosečan kupac Rolexa će doći do kvalitetnijeg sata od prosečnog kupca Grand Seika.

I na kraju, da ne budem pogrešno shvaćen. Nemam ništa protiv robota. Seiko sa njima još uvek pravi kulturne i solidne satove u svom cenovnom razredu. Ali tamo treba, da ostanu. Ništa više od toga.

[Vladimir Pejakovic]

Sve mi diraj, al u Zastavu nemoj

nema tu winwin situacije, moglo se o tome govoriti pre nekih 15 god, do 10, kad su im diveri bili oko 100 evra, mada nije to bio mali novac i tad za mehanizam koji se pokrivi kad ga servisirate, sada oni to naplaćuju po nekih 4 puta višoj ceni, a 10 godina nisu ama baš ništa promenili, podsećaju me na Zastavu iz Kragujevca, mada i može im se jer su fanovi fanatici

danas su svi satovi, ali bukvalno svi bolji od njih u svakom cenovnom rangu, štaviše modni satovi nude više, ne svi ali jedan solidan postotak

ja sam to prvi govorio pre 10 godina kad nije niko govorio, sada imate pola-pola, jedni kažu kao i ja kako jeste, a druga polovina su teški fanatici koji se vređaju i spremni su na sve da odbrane zamišljen i nepotkovan stav, mahom nisu poznavaoci, već početnici u svetu satova

iole kršten poznavalac niti ima niti ih planira

[Haifisch23]

Ja bi najviše izdvojio baš VFA (Very Fine Adjusted), koji pominješ, jer oni verovatno najbolje odražavaju karakteristike Seika, sa kojima se u neku ruku još uvek suočava. Kada su 1969 godine bili predstavljeni kalibar 4580 VFA, ručni navijač iz Daini Seikosha i 6185 VFA iz Suwa Seikoshe, sa Hi Beat frekvencijom 36.000 b/h važili su za pravo tehnološko čudo, do tada nikada viđeno u horologiji, sa mesečnim odstupanjem od 1 minute odnosno +- 2sekunde na dan, što je Rolexu uspelo tek 31 godinu kasnije. Ali ono što je bitno kod te specifikacije su činjenice, da se radi o Seikovim navodima, koje nisu nikada bili potvrđeni sa strane zvanične međunarodne merne organizacije i što je Seiko garantovao takvu preciznost za vreme od 2 godine nakon kupovine novog sata. Problem je bio i u tome što je početna cena tih satova iznosila 4 prosečne japanske plate a davati toliki novac za samo 2 godine garancije nije bilo nešto, što bi racionalni japanci masovno prisvajali. Sve to se dešavalo tri godine nakon zabrane najmerodavnije međunarodne institucije za merenje vremena Bureaux Officiels de Controle de la Marche des Montres (današnji COSC), koja je Seiku sprečila, da na satove stavljaju naziv Crhonometre, jer ih nisu slali na testiranja, koja su potrebna za takav status. Seiko se prvi put na testiranjima u observatoriju Neuchatel pojavio 1963 godine. Tada je njihov najbolji interni Chronometar kalibar na testiranjima dostignuo tek 144 mesto i bio je zadnji. Naredne godine su došli sa nekoliko poboljšanja ali je rezultat bio tek 153 mesto. To je bio već visoko rangiran kalibar Daini Sekoshe 965. Prvo odličan rezultat dolazi 1965 godine, kada 965 dostiže 9. mesto, a 1966 još jedan kalibar iz Dainija, 052 dostiže 4. mesto. Nakon toga skoro tri decenije nisu slali mehanizme na testiranja, pa se njihove specifikacije uzimaju sa određenom dozom rezerve. Ali da se vratimo na pomenute VFA odnosno Vrlo Preciznu Podešenost. Seiko je oduvek preciznost bazirao prvenstveno na izuzetno finom podešavanju, dok su struktura i još više materijali, uvek bili pola koraka ili korak iza toga. To se odražavalo u tome, da su im mehanizmi nakon nekoliko godina rada ispadali iz prvobitnih specifikacija. Zato su i na VFA davali garanciju na 2 godine. Sećam se jednog članka na tu temu iz 2018 godine, kada je model sa 6185 VFA mehanizmom bio prodan na aukciji i da je nakon redovnog servisiranja timegrapher pokazivo dnevno odstupanje +-15 sekundi dnevno. To je jedan od razloga, zašto Seiko nikada nije došao na ideju za ponovom proizvodnjom neke od verzije VFA kalibara ikada kasnije u istoriji, kao što su to na primer radili sa 68A UTD (Ultra Thin Dress), koji je takođe nastao 1969 godine u Daini Seikoshi. Ovaj ručni navijač sa 1,98 mm visine se 1973 godine razvija u rodijum platiran 6810, da bi se 1993 godine pojavio kao 6870 u Credor liniji. Taj mehanizam se održao tako dugo, jer već u početku nije napravljen u hronometar razredu, ali je zato zbog visine izuzetno važan kao temeljac linije Credor, koja bazira na dress satu a ne na robusnom Grand Seiku. Uz ukrašenost mehanizama, koja je u Credoru dostigla razred Haute Horlogerie, to je suštinska razlika između ove dve linije.

Od važnih GS mehanizama bih izdvojio prvi GS mehanizam 3180 iz 1960 godine, koji je sa specifikacijama +12 do - 3 sec/d, 1964 godine dobio i zvaničan hronometar status - po tadašnjim kriterijumima.
Tu je takođe prvi automatski GS kalibar 6200 iz 1966 godine - Seikomatic Chronometer i baš je on bio razlog, zbog kojeg je Seiko morao skinuti navedbu hronometar sa sata i specifikaicja.
Ne sme se proći ni pored prvih Seiko Hi Beat kalibara iz 1967 godine - 6100 Suwa Seikosha automatik i 4500 ručni navijač iz Daini. Oba sa već pomenutom frekvencijom 5Hz.
Vrlo je važan i prvi automatski kalibar sa današnjom standardnom frekvencijom 28.800 b/h, kojeg Suwa pod nazivom 5621 lansira 1970 godine za King Seiko i pod nazivom 5641 za Grand Seiko. Važan je i po tome, što sa njime počinje prva automatizovana proizvodnja High End kalibara u Seiku.
Tačno dve decenije nakon stvaranja Credor linije, 1998 godine dolazi kalibar 4S79, koji je nakon više od 30 godina, prvi zvaničan COSC hronometar. 2000 godine nastaje Micro Art Studio i time se Credor postepeno potpuno odvaja od Grand Seiko produkcije. Zato minutne repetitore, sonnerie za koje je uz najviše tehnike finiširanja komponenanta, najviše zaslužan Philippe Dufour ne bi navodio, jer je to neki sasvm drugi svet a tih 300 do 500 komada godišnje realizacije i u komercijalnom pogledu predstavlja neko drugu sferu Seika.

Automatski hronograf 6139, koji navodiš. Prvi automatski hronograf sa zvaničnim početkom prozvodnje. Neki mu u tom pogledu daju prednost pred El Primerom i još znatniju pred Chronomaticom ali ne možemo zaobići činjenicu, da je bio inferiorniji od ta dva konkurenta. El Primero je ionako za nekoliko razreda odskakao u tom trogulu (jedini sa statusom hronometra, sa mogućnosti dograđivanja Moonphase komplikacija), Chronomatic Calibre 11 je u tom trouglu lošiji od El Priemera i 6139 jer je modularan (sastavljen od Buren 1821 kalibra i Duboiz Depraz hronografskog modula 8510) ali je zato za razliku od Seika imao dva podbrojčanika, koji je samo sa jednim bio prilično siromašan i zato je predstavljao samo predigru za 6138, koji je došao naredne 1970 godine. Ali vrlina oba Seikova kalibra je što su integrisani Column Wheel hronografi i zato se po tom kriterijum mogu usporediti sa El Primerom.

Kod hronografa bih takođe izdvojio odličan 6S37, koji je došao 1998 godine i koji je Seiko čvrsto držao u High End razredu automatskih hronografa sve do 2016 godine, kada im ističe ugovoreni rok za proizvodnju, jer su ga prodali Tag Heueru. Zanimljivo je i to, da je taj mehanizam kod Seika radio na +15 - 10, dok je Tag na njemu dostigao Top grade sa +-5 sec/d.

To je bio pregled najvažnijh Seiko kalibara iz prošlog veka. Da, to su kalibri koji su se u svakom slučaju jednakopravno našli u razredu najvećeg dela švajcarskog razreda. Ono što kod Seika posebno cenim u tom razdoblju je, da su bili najplodniji brend u istoriji horologije. Sve u 14 godina. Od prvog In House ručnog navijača, do automatskog kalibra, automatskog hronografa, hronometra, do ručnog kvarca. To je Seikov top razred, koji zaslužuje poštovanje.
Ali pošto su se uvek sami poredili sa švajcarcima, ne možemo izbeći jednu neoborivu činjenicu. Švajcarci su uvek primoravali Seiko, da se uzdiže odnosno da ide na bolje, dok je sa druge strane Seiko i takozvana japanska horologija švajcarce uvek primoravala, da se spuštaju nekoliko razreda niže (kvarc u vidu swatch plastikanera, kao i kvac uopšteno).

[popovac 76]

Iako se u mnogo čemu slažem sa vama moram istine radi a i zbog drugih da napomenem da ovde da su Švajcarci bili apsolutno u panici tih šezdesetih godina.
Naime 1963 godine SEIKO je poslao svoj stoni sat sa kvarcnim mehanizmom na takmičenje u Nojšatelu i on je zauzeo odlično 10 mesto .. iz tog razloga su naredne 1964 obe fabrike i Dani i Suva učestvovale sa ručnim satovima i zaueli poražavajuća 144 i 153. mesto ...
Proverom tih satova japanski inženjeri su ustanovili da je tokom puta došlo do namagnetisanja balansa pa su za sledeće takmićenje koristili leguru nikla i gvožđa - permaloj koji ima dobra atimagnetska svojstva takođe su krenuli da koriste sa bimetale kako bi kompenzovali temperaturnrne razlike.... sve je to dovelo do toga da su 1967 kad su na takmičenje poslali svoje mehanizme iz obe fabrike (kalibar 45) zauzeli drugo i treće mesto odmah iza Omege.
Još zanimljivije je to što kada su naredne godine objavili razultate testiranja svog novog modela i koji su bili bolji od prošlogodišnjeg pobednika Omege - naprasno je prekinuto takmičenje Nojšatelu...
Seiko je onda učestvovao na takmičenju Ženevske opservatorije i njegovi satovi su zauzeli sva mesta od 4 do 10 čime su ukupno postigli najbolji rezultat... Možete zamisliti ljubomoru Švajcaraca i razloge žašto nisu hteli da im daju da na satove stavljaju oznaku Crhonometre..... dakle za samo 5 godina od poslednjeg do prvog mesta.... uz sve prepeke i pokuušaje da ih osujete zaboga jer švajcarci su jedini koji imaju tapiju na izradu vrhunskih satova...
Dakle potpuno se slažem za sadašnje stanje u Seiko kompaniji ali kasne šezdesete i sedamdesete su ipak bile godine SEIKO-a i to im niko ne može oduzeti

[Baron]

Mali off:
Imam Daiwu GS2 Seiko gold mašinicu iz ranih 70. Mašinica za pecanje ima 2 kuglična ležaja što je tih godina bilo dosta rijetko, kao i još neka napredna rješenja.
Slika je sa neta...

Послато са SM-G960F помоћу Тапатока

[Haifisch23]

Greška prilikom kucanja - Rolexu je trebalo zapravo 41 godina za zvaničnu specifikaciju +-2, sa kojom je zvanično izašao 2010 godine, Izvinjavam se.

Nemoguće je doći do zvaničnih podataka, koji se odnose na preciznost pojedinih mehanizama različitih proizvođača. Što se tiče ručnih satova, to područje je nekada bilo vrlo konfuzno. Prvi, koji je svoje satove počeo redovno datirati nazivom Chronometre je bio Rolex, 1927 godine. Ubrzo su i ostali proizvođači pošli istim putem. Problem je bio u tome, što su se služili internim testiranjima i hronometar statusom su titulirali sve satove, koji su po njihovim internim specifikacijama dostizali permanentnu preciznost na duži period. To je rezultiralo, da su i mehanizmi, koji su imali odstupanja i oko +-45 sec/d označivani kao Chronometre. Pošto je Rolex bio prvi i skoro jedini, koji je redovna testiranja vršio kod vanjskih mernih institucija, u to vreme kod Key Observatory iz Londona, 1937 godine počinje satove opremljati sa nazivom Officially Certified Chronometre. Naime u periodu od 1927 do 1950 godine, od svih izdanih hronometara švajcarskim proizvođačima sa strane zvaničnih mernih institucija, 90 % su činili Rolex kalibri.
1951 godine, Švajcarski časovničarski savez dolazi pameti i donosi zakon, na osnovu kojeg se satovi mogu tretirati kao hronometar samo u slučaju, da su testirani kod ovlaštenih institucija - to su bile švajcarski opservatorijum u Neuchatelu, opservatorijum u Ženevi, opservatorijum u La Locleu, francuski opservatorijum u Besanconu i londonski Key opservatorijum.

1957 godine, Rolex lansira seriju kalibra 1500, čiji je Balance Wheel bio prvi opremljen sa zlatnim Microstella šarafima. Zvanični podaci nisu nikada izašli u javnost ali se smatra, da su se tada kao prvi spustili pod granicu +-5 sec/d. Nezvanično je zbog toga, što su opservatorijumi različito iznosili podatke. Naime, nije se radilo o računanju dnevnog proseka odstupanja izraženog u vrednosti sekundi na dan, nego o ukupnoj oceni čitavog perioda testiranja. Na primer, Neuchatel opservatorijum je vrednosti 45 dnevnog merenja oduzimao i za status hronometra je bila potrebna ocena 7,5 dok je opservatorijum u Ženevi, vrednosti 50-dnevnog testiranja sabrajao i status hronometra je dobio mehanizam sa minimalnim skorom 60.
Tek 1973 godine, nastankom glavne međunarodne merne organizacije COSC, dobivamo i međunarodne standarde i u početku 90-ih godina, famoznih -6 + 4 sec/d za hronometarski mehanički sat. Procene su, da je pre nastanka COSCA, kriterijum hronometara za ručni sat iznosio u granicama -3 do +12 sec/d.

A sada, da se nadovežem na izlaganje kolege Popovca 76. Gore napomenuti opservatorijumi su izdavali hronometar certifikate na osnovi svakodnevnih merenja kao i na osnovi takmičenja. Dok su se se redovitim (celogodišnjim) putem dobivanja certifikata služili samo švajcarski proizvođači, od 1959 godine takmičenja postaju međunarodna. Najveća takmičenja je organizovao Neuchatelski opservatorijum u periodu od 1945 do 1967 godine. Povodom toga je izdan i bilten svih tih takmičenja, koji je dostupan svima.

Link:

Observatory Chronometer Database

Šta moramo uzeti u obzir prilikom tumačenja rezultata?

1. Takmičenja su imela izraziti karakter prestiža

2. Mehanizmi, koji su bili slani na takmičenja su bili uglavnom napravljeni isključivo za te potrebe, što znači dolazili su u Neuchatel bez kućišta, pritvrđeni na kvadratne blokove u drvenom ili ovoju iz aluminijuma

3. Više od 90 % mehanizama, koji su bili predmet takmičenja nisu nikada bili ugrađeni u sat za redovnu prodaju. Ako pregledate bilten naći ćete čitavo more mehanizama, koji se nikada nisu pojavili na tržištu. Zašto? Da bi dostignuli najviši mogući kriterijum komponente moraju biti napravljene na najvišem mogućem nivou preciznosti sa ciljem, da se maksimalno anauliraju i najmanje tolerancije. Zupčanici moraju biti savršeno umreženi i polirani. Pivoti moraju biti maksimalno tačno oblikovani i imati savršena odstupanja. Svi metali moraju biti maksimalno čisti i potpuno kompenzirati toplotu, hladnoću i magnetizam.Glavna opruga mora biti samo za taj kraći period savršeno oblikovana i prilagođena, da bi se dostignula potpuna izohronost. Sve to nije bilo moguće transformisati u svakodnevnu masovnu proizvodnju. Zato takav komercijalni sat pre 2000 godine nije bilo moguće napraviti. Samo unapređenje modernih materijala omogućava, da danas imamo bar nešto slično tim satovima. Najlakše ćemo razumeti, ako ih uporedimo sa fabrikom automobila, koja proizvodi mašine za široku potrošnju i mašine za razred Formula 1. Hronometar iz 1967 godine sa količnikom 2,5 je baš taj motor, koji pokreće bolid u tih nekoliko trka a nakon toga izdahne. Takav motor je nemoguće prebaciti u automobil, sa kojima se pravi 300.000 km. Na primer, 1967 godine je na takmičenje bilo donetih 1274 kalibara od kojih je određeni proizvođač imao i po nekoliko desetina. Samo 906 je dobilo klasifikaciju hronometra (7,5), dok je od tih 906 samo 201 osvojilo nagrade. Seiko je na takmičenje doneo oko stotinu tih kalibara i nakon toga ugradio u ručne satove u limited edition izdanju. Njihova prodajana cena je bila 180.000 Yena. Ako bi gledali na horologiju sa takvim pristupom onda bi Omega odnela epitet prvog automatskog kalibra u istoriji, čak 22 godine pre El Primera. Da, taj Lemania hronograf je kucao nekoliko puta po mesec dana. Ali nikako nisu uspeli, da mu produže životni vek, pa je projekat ostao na smetištu istorije.

4. Nisu sva velika imena nastupala na takvim takmičenjima. Ako pogledate u priložen bilten i ukucate imena, kao štu su Patek Philippe videćete, da nastupa samo jednom krajem '40 godina. Nećete naći proizvođače tipa, Audemars Piguet, Vacheron Constantin, Jaeger LeCoultre, IWC, dok vodeći na tom području Rolex nastupa tek 8 puta u periodu od 1945 do 1953, kada njihov pogon Aegler iz Biela šalje protoitipove. Navedena velika imena nisu bili učesnici takvih takmičenja jer od njih nisu imale nikakvih koristi. Kalibri koje su razvijali su se uvek nalazili u konačnim proizvodima, koji su već sami po sebi predstavljali premium nagrade. Važnije je bilo, da naprave pouzdane mehanizme, koji će tačnost održavati na veoma dug period nego trošiti energiju u nešto, što je namenjeno plaćenom oglasu u štampi. Hans Wilsdorf je izjavio, da sve te pehare, medalje jednom pokrije prašina a ljudsko uverenje, koje se prenosi od čoveka do čoveka u satu sa koleno na koleno, znači neuporedivo više.
Od velikih proizvođača su na takmičenju učestvovali Omega, Longines, Ulysse Nardin, Zenith, Girard Peregaux, Peseux, koji su uglavnom bili nosioci najviših priznanja.
Pošto je takmičenje zbog neodazivanja najuticajnijih proizvođača vremenom sve više gubilo na važnosti, dolazi do ukidanja, a ne zbog Seikovog uspeha odnosno švajcarske ljubomore, što su oduvek bili mokri snovi Seiko fanova. Kada su sledeće, 1968 godine, da produže takmičenje i eventualno dobiti neko veće ime, stvar je bila još gora. Seiko je zaista zauzeo pozicije od 4 do 10 mesta, ali o "ozbiljnosti" i "borbenim stavu" švajcaraca svedoči dobitnik prva tri mesta na takmičenju: kvarčna Beta 21. Ljubav švajcaraca prema kvarcu je osvedočena nekoliko godina kasnije, kada je 1/3 proizvođača radije zatvorila vrata, nego da su struju stavili u nešto, što ima oblik sata. Naravno Seiko je odmah u Japanu rastrubio, da je pobednik takmičenja u Ženevi u oblasti mehaničkih satova i da je porazio Švajcarce. Niko ne poriče. Nije lako pobediti na teniskom turniru ATP 250 u Umagu, ali je ipak nešto teže dignuti pehar na jednom od 4 Grand Slama. Ipak, simpatičan mi je taj entuzijazam fanova japanske horologije, koji u Seiku 5 pronađu Submarinera, u Padiju Seamastera a u Micro Art Studiju sa slikom Dufoura, središte japanske vekovne horološke zaostavštine, koja je stara čitavih 20 i jednu godinu.


Milane, bilo je puno mehanizama sa frekvencijom 18.000 b/h, koji su dostignuli status hronometara. Da ne dužim, ručni navijač Zentih 135, koji mnogi stručnjaci proglašavaju najboljim mehanizmom nekog ručnog sata u istoriji i Rolex 1530, koji je čak automatik sa tim statusom.

Što se tiče pitanja o cenama, imam neke podatke iz 1977 godine. Cena automatske Carrere sa kalibrom 12 je bila 345 $, Tudor Oyster Date Chronographa 250 $, Orfina Porsche Designa sa prvim Valjoux 7750 je koštala 475 $, Seiko 6138 hronografi u proseku oko 220 $, Citizen Bullehad 8110 200 $, Longines Flagship 300 $, Omega Speedmaster 250 $, Zenith Chronmaster El Primero 390 $, Rolex Cosmograph Daytona 500 $, Rolex Submariner No Date 400 $, AP Royal Oak 2,4 k $, Rolex Day Date 2,9 k $, Patek Philippe Nautilus 3,3 k $.

Što se tiče Seiko Quartz kalibara - svako, ko shvati i razume princip mehaničkih satova, teško će naći mesto u srcu za elektro monotoniju. Razumem oduševljenje mašinskih inžinjera, ljudi kojima je tačnost ulitmativnog značenja, dama koje satove nose kao modni dodatak i to poštujem ali uzimati kvarc tehnologiju i stavljati je u bilo kakav pokušaj ravnopravnog konteksta sa mehaničkom sferom horologije je više posledica neinformiranosti, neznanja i neiskustva u ovoj delatnosti. Istina, kvarc je prisutan i u tom organizmu ali ima funkciju hronične upale slepog crva. Upozorava na sebe i smeta. Razmatrati kvarc na nekom višem nivou je kao dodeljivanje Nobelove nagrade Lunov Magnus stripu ili uručivanje Pulitzerove nagrade za rubriku Vaš vrt u lokalnom nedeljniku. Zato je bolje, da ostane samo u sferi lakšeg interesovanja. Ako bih izdvojio Seikov uspeh na tom polju, onda bih se svakako vratio u 1978 godinu i izabrao kalibar 9983 Superior Twin Quartz sa duplim oscilatorom i godišnjem odstupanjem od +- 5 sekundi.