Zanimljivi linkovi i novosti iz sveta časovničarstva

[Haifisch23]

Trebao si odgledati video u celini, jer se ni Grand Seiko nije baš proslavio. Kada povećaš 50 ili 200 puta, može se svašta videti. Ne želim, da opravdavam Rolex, nego da ukažem na nesmislenost takvih poređenja. Satovi se ne prave zato, da bi se njihov izgled ili kvalitet određivao na osnovi 200x velikog uvećanja. To nisu bakterije, pa da ih tražimo oko sebe. Posebno, kada se radi o industrijskoj masovnoj proizvodnji, kao što je kod Rolexa.
Ovde nije napomenuto ali 640 zaposlenih kod A. Lange Sohne godišnje napravi samo 5.000 satova. Uz to A. Lange kućišta ne pravi sam nego ih kupuje od specijalizovanih dobavljača. Zato je sve tako besprekorno i zato su cene A. Lange & Sohne satova takve kakve jesu. Oko 800 do 1000 zaposlenih u Morioki na godišnjem nivou napravi 33.000 Grand Seiko i oko 500 Credor & Ecihi satova. 6000 zaposlenih kod Rolexa na godišnjem nivou napravi oko 780.000 satova. Rolex pravi sve sam osim stakla i kazaljki.
Lange je do najboljeg hronografa u istoriji došao tako, da je upotrebio visokofrekventnu kameru, koja može napraviti 10.000 slika u jednoj sekundi. Time su došli do najpreciznijih snimaka rada pojedinih delova mehanizma. Ali čak ni time nisu bili zadovoljni jer ih je zanimala interakcija između glavne opruge i ravnotežnog točka. Hteli su da naprave aparat, koji je mogao da izmeri broj pomaka glavne opruge u oba smera i time došli do amplitude sile njenih pokreta. Uspeli su pomoću posebnog lasera, koga su sami konstruisali. Za to im je bilo potrebno tri godine. Ali je zato energetska efikasnost Datographa fantastičnih 93 % i zato je njegova prosečna dnevna preciznost od + 0,5 do + 2 sekunde, dok je uopštena maksimalna dnevno odstupanje -2 do + 3 sekunde na dan.
Rolex je vrlo sličnu metodu koristio i koristi kod razvoja svojih mehanizama. Zato imaju maksimalno dnevno odstupanje -2 do + 2 sekunde na dan. Cena Langea počinje od 20 i nešto hiljada Eura, Cena Rolexa od 5,4 k €. Cena Lange hronografa je 85 k €, cena Rolex hronografa 12,6 €. Ne verujem, da Rolex greši jer 200 puta uveličava delovanje mehanizama umesto da 200 puta uveliča i proveri izgled svake kazaljke, koje dobije iz Francuske. Preciznost mehanizama je lako uočljiva i za identifikaciju njegove netačnosti nije potrebna oprema od nekoliko hiljada eura nego samo oko i tačno UTC vreme, koje je dostupno svima besplatno.
Grand Seiko na mehaniki certificira preiznost u granicama +5 do -3 sekundi na dan i tu zaostaje za Lange i Rolexom, ali zato ima Zaratsu tehniku finiširanja, koja je svakako kvalitetnija od Rolexove. Da li se kvalitet sata ocenjuje po lepoti ili po radu? Nigde u stručnim gradivima ili krugovima, koje sam pratio i pratim nisam naišao, da je presudna ona prva. Svakako, da je kvaliteta obrade značajna ali na osnovi toga donositi zaključke ili opredeliti sudbina proizvođača je čisti banalizam i diletantizam.

Uopšte, upoređivati satove u različitim cenovnim razredima je totalan bezvezluk. Datograph dolazi iz Haute Horlogerie razreda, gde je perfekcionizam utkan u spoljaštnost i unutrašnjost sata. O ukrašavanju mehanizama možda nekom drugom prilikom, jer je to poglavlje samo za sebe. Ali je zato 12 puta skuplji od Rolex GMT II.

Problem Rolexa je to, što ga časovničarski analfabeti percepciraju kao vrh horologije. I u dobrom i u slabom značenju. A reč je samo o vrlo dobrom mainstream proizvođaču, koji diktira opšta događanja na sceni i zato je njen predvodnik. Zbog toga Rolex ne pokazuje svoje mehanizme, jer će nepismeni očekivati kvalitet ukrašavanja Haute Horlogerie a kod Rolexa nema Chamferinga (bevelinga, angliranja), black ili mirror polishinga. Uglavnom maincolaige, perlage i workhorse, koji radi besprekorno i savršeno tačno za cenovni razred kome pripada. Isti ti nepismeni, kada nemaju šta, onda uvećavaju ostale delove njegovih satova i traže greške, koje su oku neprimetne i što je još bitnije potpuno neznačajne.

[boskom]

Philippe Dufour je izjavio, da je u poslednjih 30 godina kupio samo dva sata. Oba su u glavnim ulogama u ovom videu a nijedan od njih nije Grand Seiko. Za Datograph je rekao, da je to za njega najbolji hronograf ikada napravljen a za GMT 2, da je odličan sat i da je jednostavno poželeo, da ga ima. Svi oni koji su pratili delo i njegovu biografiju neće imati razloga, da ne veruju, kada kaže, da nije čovek koji bi zvao okolo i molio za usluge. Otišao je u Rolex salon i tamo su mu rekli, da postoji lista čekanja. "Pa onda me stavite na listu čekanja". Ni sam ne zna kako ali nakon dva meseca su ga pozvali i prodali mu sat. Verovatno je toliko trebalo vlasniku radnje, da dođe sebi, kada je video, čije ime se našlo na listi. Čak i najveći je čekao.
Izjavio je, da ga više puta mlađi kolekcionari pitaju, čime da započnu kolekciju. Na prvo mesto daje Rolex za koga kaže, da je odličan value for the money i da je brend od poverenja. Drugi brend, koji uvek preporučuje je Nomos.

Što se tiče Datograph-a, mislim da je rekao da je za njega najbolji hronograf ikada *serijski* napravljen. :-)

Inače Haifische, svaka vam čast. Hvala vam 1000x što delite vaše iskustvo I znanje s nama na ovom forumu. Veliko mi je zadovoljstvo vas čitati.

[boskom]

Problem Rolexa je to, što ga časovničarski analfabeti percepciraju kao vrh horologije. I u dobrom i u slabom značenju. A reč je samo o vrlo dobrom mainstream proizvođaču, koji diktira opšta događanja na sceni i zato je njen predvodnik. Zbog toga Rolex ne pokazuje svoje mehanizme, jer će nepismeni očekivati kvalitet ukrašavanja Haute Horlogerie a kod Rolexa nema Chamferinga (bevelinga, angliranja), black ili mirror polishinga. Uglavnom maincolaige, perlage i workhorse, koji radi besprekorno i savršeno tačno za cenovni razred kome pripada. Isti ti nepismeni, kada nemaju šta, onda uvećavaju ostale delove njegovih satova i traže greške, koje su oku neprimetne i što je još bitnije potpuno neznačajne.

E ovo se nemože bolje reći. Baš tako.

[Haifisch23]

Hvala Boško!

Da, dobro napisano. "Serijski" napravljen hronograf. Za Dufoura i ranije pomenutog George Danielsa, već prisutnost CNC ili Spark Wire Machine u produkciji predstavlja serijsku proizvodnju. Dufour je zajedno je u tridesetgodišnjoj samostalnoj karijeri napravio ukupno oko 230 satova a George Daniels, koji je posedovao titulu Master u sve 32 discipline, koje su potrebne za nastanak sata, ukupno oko 100 satova. To su zaista bogovi horologije (Dufour je prvi u istoriji, koji je uspeo da komplikaciju sonnerie strpa u ručni sat), a Daniels je tvorac Co-Axial koncepta, ali koji svoju veličinu pokazuju i time, da se spuštaju nekoliko nivoa niže i nije im ispod časti, da daju naklon industrijalcima, kao što su Rolex, Nomos (Dufour) i Omega ili IWC (Daniels).
Sećam se izjave još jednog "lunatika" - Karija Voutilainena. Na pitanje, koji od današnjih velkih aktera zaslužuje pažnju, bio je vrlo kratak: "Jedino A. Lange & Sohne, iako je industrijski proizvođač". Ali, moramo razumeti taj svet. Voutilainen se nije zadovoljio sa minutnim repetitorem, koji je uz sonnerie, večiti kalendar i tourbillon oličenje Haute Horlogerie razreda, nego je frajer napravio decimalni repeater, koji se oglašava svakog sata, na 15 minuta i svaku minutu. Za njega i njegovu ekipu od 22 saradnika, godišnja produkcija od 50 satova predstavlja normalan standard.

Iako razumem taj ton minimalnog sarkazma kod većine nezavisnih malih producenata Haute Horlogerie razreda, lično ne pravim nikavu razliku u kvaliteti između njih ili Langea, Pateka, Vacherona, Audemarsa, Bregueta....Najveća razlika je u tome, što Vouitalainen, Strehler, Preziuso, Claret, Becsei, Gronefeld i slični imaju sposobnost prilagođavanja individualnim željama pojedinih kupaca i mogu ispuniti sve i svašta, dok je to kod "industrijalaca" nepostojeća komponenta. Inače, način proizvodnje je skoro isti. I kod Langea, Vacherona, Pateka isto kao kod Bethunea, Forsea, Heynea, Ferriera, ručno četkanje pojedine komponente mehanizma traje najmanje 4 sata. Samo što kod industrijalaca taj proces istovremeno radi 10 ili više majstora a kod malih 1 ili 2. Svima je zajednički taj ludi fanatizam za najsitnijim detaljima. To je razred, gde pitanje čovek ili mašina ne znači optimatizaciju troškova proizvodnje na jedinicu proizvoda i time povećanje profitabilnosti, nego šta je bolje odnosno od koga izvući bolji kvalitet. Kot Pateka su potpuno jasni: "Sve što ruka može napraviti bolje od mašine, to ćemo i uraditi. Ali tamo gde mašina može jednako ili čak bolje pomoći čoveku, tamo se nećemo slepo držati tradicije". Npr. instalacija dragog kamenja u zlato kod PP teče ručno, dok u čelik mašinski jer je čelik znantno tvrđi od zlata i mašina je tu efikasnija. Sa druge strane, tehnika Guilloche izrade brojčanika kod većine proizvođača se odvija pomoću kompjuterske mašine, jer čovečja ruka nije u mogućnosti stvoriti potpuno istovetne reljefne crte, šare ili linije. Ali kod Pateka kažu da takav brojčanik na svetlosti refleksira previše harmonično, čak monotono jer je sve jednako. Zato PP Guilloche brojčanike izrađuju ručno sa svojim majstorima. Ručno izrađene linije su nejednakomerne i na svetlosti reflektiraju sa puno više života nego one mašinske. Ali ni tu ne staju. Njihovi majstori imaju dozvolu te brojčanike izrađivati samo na početku radnog dana i na kraju radnog dana, odnosno kada je majstor još svež i pun elana i kada je već umoran. To daje još jednu dodatnu dimenziju. Zato njihovi majstori mogu uvek prepoznati, ko je autor određenog brojčanika čak i ako sat vide nekoliko godina kasnije. Istovremeno su svesni, da nisu savršeni pa naprimer emajl brojčanike dobavljaju od vanjskog proizvođača, Donze Cadrans iz La Loclea, čije su mušterije i Audemars, Ulysse Nardin, Breguet, Blancpain i Jaquet Droz.
Koliko je Patek Philippe posvećen savršenstvu, govori činjenica, da jedan od najpoznatijih satova u istoriji, model Henry Graves iz 1933 godine, koji važi za jednog od najsofisticiniranih umetničkih dela horologije, danas ne bi prošao kriterijum Patek Philippe Seala, koji je oduvek predstavljao svedočanstvo Geneve Seal standarda, kojemu je do 2009 pripadao i Patek Philippe ali ga je napustio nezadovoljan prelabavim granicama preciznosti (+- 8,6 sec/d). Henry Graves ne bi pao samo zbog preciznosti, nego i zbog neispunjavanja modernih zahteva PP standarda.
Slična posvećenost važi i kod ostalih Haute Horlogerie proizvođača i razlike su minimalne. Više je reč o tome, da li imamo vertikalno integrisanog aktera ili nekog, koji određene delove sata nabavlja od specijalizovanih suplajera.

Rolex- kupovinom najveće većine satova od gore pomenutih proizvođača, vlasnik postaje korisnik umetničkog dela, koji u svakom trenutku može naći mesto u bilo kom horološkom muzeju, jer ruku kupca krasi proizvod najvišeg horloškog standarda, unutrašnjog i vanjskog segmenta sata, uz naravno odgovarajaću cenu. Rolex sat će takođe naći mesto u bilo kom muzeju na planetu ali ne zbog ekvivalentnog kvalieta u vidu najprefinjenijih tehnika njegove izrade u komparaciji sa gore navedenim. Prostor u muzeju će naći zbog prvog hronometar ručnog sata (1910), prvog vodotpornog kućišta (1926), prvog Cushion oblika kućišta (1928), prvog automatskog navijanja pomoću rotora (1931), prvog dvosmernog samonavijanja putem rotora (1933), Submarinera (1953), koji je u časovničarstvo uveo potpuno novi i najrašireniji trend - komerijalnog divera, pa je time postao najuticajniji ručni sat u istoriji, prvog sata koji je omogućio razlikovanje noćnog i dnevnog vremena (1955) - Pepsi bezel, koji predstavlja najuticajniji ovaj deo sata u istoriji, prvog sata u istoriji sa displejom dana i datuma (1956) - Day Date, prvog sata u istoriji sa magnetnom otpornošću 1000 Gausa (1956) - Milgauss, prvog sata u istoriji sa Panda brojčanikom (1963) - Daytona, najuticajnijeg sportskog rally hronografa u istoriji (1963 Daytona), prvog helijum ventila u istoriji (1969 - Komex), prvi u istorji sa najvišem stepenom antikorozivnosti kućišta (1985) - čelik 904, prvog sata u istoriji sa Ceracrhom bezelom i prvog sata široke potrošnje sa silicijumovom spiralom (2002).
Rolex se ne može uporediti sa Haute Horlogerie razredom po najvišim standardima atraktivnosti i završne obrade mehanizma ali zato je njegov standard preciznosti Superlative Chronometer u tom segmentu drugi najviši u istoriji mehaničke horologije i zaostaje samo za Richard Mille standardom (+- 1 sec/d). Svi znamo kakva je razlika u cenama RM satova i uopšte modela iz Haute Horlogerie sa cenama Rolexa. Znam, mnogi će skočiti i konstatovati, da i njihovi Seiko i ETA mehanizmi takođe rade u COSC ili čak standardu Superlative Chronometra ali nije poanta u tome. Sva filozofija i jedro tih standarda leže u činjenicama zbog kojih se Seiko sakriva iza -45 +35 sec/d, -25 + 15 sec/d, - 5 + 3 sec/d, ETA +- 12 sec/d, +- 5 sec/d, -4 + 6 sec/d ili odakle hrabrost IWC za 0 do 7 sec/d, Omegi sa Metas 0 do 5 sec/d ili toliko ludosti Pateku Philipu i A. Lange & Sohnne sa -2 do + 3 sec/d ili udarca u zid Rolexa sa +- 2 sec/d. Preciznost nije samo stanje podešenosti mehanizma, nego kvalitet njegove izrade i kvalitet komponenta iz kojih je satkan, da to omogućuju ceo životni dob sata odnosno između servisnih intervala. To nije samo određeno doba u trajanju mehanizma u nepoznatom trajanju, koje omogućuje i 10 puta bolju preciznost od certifikovane već obaveza i sposobnost mehanizma, da radi celo vreme svog postojanja i čiju moralnu i materijalnu odgovornost nosi proizvođač, koji ga tako zvanično opredelio.
Zbog toga je Rolex najuticajniji proizvođač u horologiji. I što je podjednako važno, on je jedan od retkih vertikalno integrisanih proizvođača, što mu daje dodatnu težinu. Horološko laici neprestano trube uglas, da uticaj lažno podiže sa veštačkim listama čekanja odnosno namernim kočenjem proizvodnje. Brend, koji proizvede najviše satova u svom cenovnom razredu: 100.000 satova više od Omege na godišnjem nivou, 6 puta više satova od IWC, 4,5 puta više od Breitlinga, 31 put više od Zenitha, 3 puta više od Tag Heura, 10 puta više od Choparda, 13 puta više od Panerai, 9 puta više od Montblanca. Brend koji na godišnjem nivou proizvede 2 puta više mehaničkih satova od dva razreda cenovno nižeg Longinesa, 40 puta više od Orisa, 5 puta više od Alpine i Frederique Constanta (čak i sa kvarčnom linijom), 5 puta više od nekoliko puta jefinijih Hamiltona, Certine, Mida. Brend, koji na godišnjem sam proizvede 300.000 satova više nego zajedno Jaeger Le-Coultre, Patek Philippe, Hublot, Audemars Piguet, Breguet, Blancpain, Glashutte Original, Ulysse Nardin, Vacheron Constantin, A. Lange & Sohne, Girard Perregaux, Piaget, Richard Mille, mehanički Bulgari, Parmigiani. Praktički ceo Haute Horlogerie industrijski segment proizvodnje.
Dok je sa strane horoloških analfabeta optuživan, da namerno koči proizvodnju, sa strane konkurencije je optuživan, da previše proizvodi. Kada su prvog čoveka Patek Phillipa, Thierry Sterna pitali za razlog smanjenje produkcije Nautilusa na čeliku, bez ustručavanja je izjavio: Ne želimo, da Nautilus bude najveći razlog zbog kojeg se ljudi odlučuju za kupovinu našeg brenda. Ne želimo politku brenda koncetrirati samo oko jednog modela. Mi nismo Rolex, da se masovno unosimo kupcima.

Uz sve to, Rolex ima neograničena sredstva, da preko noći može okupiti ekipu najvećih stručnjaka i sa njima otpočeti proizvodnju minutnih repeatera, večitih kalendara, sonneria i tourbillona. Tako bi i zvanično postao član Haute Horlogerie elite. Tada bi i Rolex satovi sadržavali anglirane komponente, black mirror polirane mostove, koje bi prkazali preko transparentnih poklopca. Ali nema potrebu za time i lično bih želeo, da tako ostane.

[Nešoni]

Pola onoga što si napisao nisam razumeo, za pola proizvođača/izraza nisam čuo.Ali naravno pročitao sam tvoj post kao opčinjen. To se zove učenje mislim. Ali trenutno imam dva mehanizma, jedan od cca 100 usd (Miyota 9039) i kineski pt5000 (cca 80 usd) koja za poslednja 3 meseca (prvi) to jest mesec i po (drugi) imaju sekund ili dva zaostatka. Ne dnevno, nego za ceo period. To je u rangu kvarca. Malo sreće a malo sam ciljano tražio ova dva mehanizma. U narednih par meseci napisaću nešto o tome (trenutno sam poslovno razapet na više polja). Kakve to veze ima sa temom? Nikakve. Jedino što imam dva "cigana, sirijca" koji imaju plavlju krv od svih Vinzdora. Postoji neka poenta ovog mog posta, ali sam preumoran da bih je uobličio. Pozdrav Haifisch, drago mi je što si opet aktivniji na forumu. Bez tebe bi naša mala družina izgubila veliki deo svoje svrhe

Sent from my LYA-L29 using Tapatalk

[boskom]

Hvala Boško!

Da, dobro napisano. "Serijski" napravljen hronograf. Za Dufoura i ranije pomenutog George Danielsa, već prisutnost CNC ili Spark Wire Machine u produkciji predstavlja serijsku proizvodnju. Dufour je zajedno je u tridesetgodišnjoj samostalnoj karijeri napravio ukupno oko 230 satova a George Daniels, koji je posedovao titulu Master u sve 32 discipline, koje su potrebne za nastanak sata, ukupno oko 100 satova. To su zaista bogovi horologije (Dufour je prvi u istoriji, koji je uspeo da komplikaciju sonnerie strpa u ručni sat), a Daniels je tvorac Co-Axial koncepta, ali koji svoju veličinu pokazuju i time, da se spuštaju nekoliko nivoa niže i nije im ispod časti, da daju naklon industrijalcima, kao što su Rolex, Nomos (Dufour) i Omega ili IWC (Daniels).
Sećam se izjave još jednog "lunatika" - Karija Voutilainena. Na pitanje, koji od današnjih velkih aktera zaslužuje pažnju, bio je vrlo kratak: "Jedino A. Lange & Sohne, iako je industrijski proizvođač". Ali, moramo razumeti taj svet. Voutilainen se nije zadovoljio sa minutnim repetitorem, koji je uz sonnerie, večiti kalendar i tourbillon oličenje Haute Horlogerie razreda, nego je frajer napravio decimalni repeater, koji se oglašava svakog sata, na 15 minuta i svaku minutu. Za njega i njegovu ekipu od 22 saradnika, godišnja produkcija od 50 satova predstavlja normalan standard.

Iako razumem taj ton minimalnog sarkazma kod većine nezavisnih malih producenata Haute Horlogerie razreda, lično ne pravim nikavu razliku u kvaliteti između njih ili Langea, Pateka, Vacherona, Audemarsa, Bregueta....Najveća razlika je u tome, što Vouitalainen, Strehler, Preziuso, Claret, Becsei, Gronefeld i slični imaju sposobnost prilagođavanja individualnim željama pojedinih kupaca i mogu ispuniti sve i svašta, dok je to kod "industrijalaca" nepostojeća komponenta. Inače, način proizvodnje je skoro isti. I kod Langea, Vacherona, Pateka isto kao kod Bethunea, Forsea, Heynea, Ferriera, ručno četkanje pojedine komponente mehanizma traje najmanje 4 sata. Samo što kod industrijalaca taj proces istovremeno radi 10 ili više majstora a kod malih 1 ili 2. Svima je zajednički taj ludi fanatizam za najsitnijim detaljima. To je razred, gde pitanje čovek ili mašina ne znači optimatizaciju troškova proizvodnje na jedinicu proizvoda i time povećanje profitabilnosti, nego šta je bolje odnosno od koga izvući bolji kvalitet. Kot Pateka su potpuno jasni: "Sve što ruka može napraviti bolje od mašine, to ćemo i uraditi. Ali tamo gde mašina može jednako ili čak bolje pomoći čoveku, tamo se nećemo slepo držati tradicije". Npr. instalacija dragog kamenja u zlato kod PP teče ručno, dok u čelik mašinski jer je čelik znantno tvrđi od zlata i mašina je tu efikasnija. Sa druge strane, tehnika Guilloche izrade brojčanika kod većine proizvođača se odvija pomoću kompjuterske mašine, jer čovečja ruka nije u mogućnosti stvoriti potpuno istovetne reljefne crte, šare ili linije. Ali kod Pateka kažu da takav brojčanik na svetlosti refleksira previše harmonično, čak monotono jer je sve jednako. Zato PP Guilloche brojčanike izrađuju ručno sa svojim majstorima. Ručno izrađene linije su nejednakomerne i na svetlosti reflektiraju sa puno više života nego one mašinske. Ali ni tu ne staju. Njihovi majstori imaju dozvolu te brojčanike izrađivati samo na početku radnog dana i na kraju radnog dana, odnosno kada je majstor još svež i pun elana i kada je već umoran. To daje još jednu dodatnu dimenziju. Zato njihovi majstori mogu uvek prepoznati, ko je autor određenog brojčanika čak i ako sat vide nekoliko godina kasnije. Istovremeno su svesni, da nisu savršeni pa naprimer emajl brojčanike dobavljaju od vanjskog proizvođača, Donze Cadrans iz La Loclea, čije su mušterije i Audemars, Ulysse Nardin, Breguet, Blancpain i Jaquet Droz.
Koliko je Patek Philippe posvećen savršenstvu, govori činjenica, da jedan od najpoznatijih satova u istoriji, model Henry Graves iz 1933 godine, koji važi za jednog od najsofisticiniranih umetničkih dela horologije, danas ne bi prošao kriterijum Patek Philippe Seala, koji je oduvek predstavljao svedočanstvo Geneve Seal standarda, kojemu je do 2009 pripadao i Patek Philippe ali ga je napustio nezadovoljan prelabavim granicama preciznosti (+- 8,6 sec/d). Henry Graves ne bi pao samo zbog preciznosti, nego i zbog neispunjavanja modernih zahteva PP standarda.
Slična posvećenost važi i kod ostalih Haute Horlogerie proizvođača i razlike su minimalne. Više je reč o tome, da li imamo vertikalno integrisanog aktera ili nekog, koji određene delove sata nabavlja od specijalizovanih suplajera.

[Unapred se izvinjavam zbog svog lošeg jezika.]


Što se tiče Patekovoj "jeftinijoj" ponudi (recimo ispod $75K USD), moje lično iskustvo i mišljenje je da su se njihovi industrijski standardi završne obrade pogoršali tokom poslednje decenije (a mozda cak i dve decenije), i narocito od kada su napustili Geneva Seal standard i zamenili ga s njihovim tkz "Patek Seal." Da li ste znali da je čuveni "Patek Seal" izašao u isto vreme kada su pojačali proizvodnju? E sad, znam da ste pročitali standarde Geneva Seal-a, ali samo za ostale koji mozda neznaju (ovde je parafrazirano):


"Polirane fasete/angliranje: Gornje ivice svake ploče ili mosta moraju biti iskošene i uglačane. Ne postavljaju se zahtevi za način na koji će biti isečene ili uglačane, što bi tehnički omogućilo mašinske isečene ivice koje se nakon toga ručno poliraju."


Ovo nije deo Patek Seal-a. Uklonjen je, među ostalim standardima završne obrade, i zamenjen stvarima poput: "Sat ćemo servisirati zauvek, po ceni". To je Pateku omogućilo da ponudi drastično niže standarde dorade na svojoj jeftinijoj ponudi, jer mogu da ostave tragove mašina i ne moraju da ih uklanjaju.


Hajde da pogledamo nekoliko primera. Koristicu tudje slike s neta (s referencom).


Prvi primerak:



(od kolege "horomariobro"-a s instagrama: https://www.instagram.com/horomariobro/)

Obratite pažnju na maršrute na unutrašnjem obimu težine namotaja. To nije ukras, već je traljavo.


Pa onda ova slika SteveG-a (Patek Philippe Caliber 5000, rose gold) Pateka 5026:



Obratite paznju na oznake brbljanja CNC-a na gornjim ivicama. Nazalost ovo nije jedan izuzetak. Ako dobro pogledate 10x lupom skoro bilo koji moderni i "jeftiniji" Patek, videcete slicne tragove. Evo jos dve-tri slike raznih modela gde se moze isto videti:







E kad vidim takve stvari, i to ne pojednako, tesko mi je verovati to kad kazu "Sve što ruka može napraviti bolje od mašine, to ćemo i uraditi. Ali tamo gde mašina može jednako ili čak bolje pomoći čoveku, tamo se nećemo slepo držati tradicije".


Sad biste mogli reći da sam oštar prema Pateku na ovom "jeftinijem kraju" visoke horologije, da oni prave vrhunski dovršene satove u vrlo visokom kraju i da sigurno nisu jedini koji izvode anglage s CNC-om. I sve je to tačno. Medjutim, rekao bi da nisu svi jednaki po tome, cak i od "industrijalaca" narocito na "jeftinijem kraju" visoke horologije.


Hajde onda jedan primerak relativno novih modela. Sigurno ste videli novu Calatravu "Clous de Paris" 6119? Cena: $29,570 USD.


Kad pogledamo dizajn mehanizma:



Sta ovde fali? Ovo je vrlo ocigledno mehanizam velikog kvaliteta, Patek standarda... pogledajte dobro unutrasnje uglove...



Pa barem 5 su mogli biti unutrasnji uglovi, a moguce bi bilo da ih bude i 8... umesto duboko isecenih uglova sta vidimo? Zaobljeni uglovi. Hocu reci da su ovaj mehanizam dizajnirali tako da bi im bilo lakse da ga iseku CNC masinom, i posle da ga samo rucno malo poliraju, sto naravno zna da ostavi tragove CNC masine kao sto smo vec i videli. Da su ih napravili duboke -- i mogli bi to isto uraditi CNC-om -- morali bi ipak vise vremena provesti s rucnim alatom oko svakog unutrasnjeg ugla, i to ne samo u obicnom poliranju nego vec u oblikovanju uglova.


Al ajde, sat je "samo" $29,570 USD... jedan od naj jeftinijih Pateka pa nemaju vreme za to... medjutim neki drugi ocigledno imaju. Npr Vacheron Ref.82172/000G-9383 s Ca. 440AS. Cena: $20,600 USD. Slika (render) mehanizma:



Dobro... samo jedan unutrasnji ugao i nije mnogo dubok, ali je tu. Sat je $10,000 jeftiniji od nove Calatrave.


Jos bolje, evo Breguet Classique 5177. Cena: $23,700 USD. Slika mehanizma (The Naked Watchmaker - https://www.thenakedwatchmaker.com/d...assique-5177):



Dva dublja coska... i pogledaj kvalitet poliranja.


Jel vam delujem malo frustriran? Pa, ocekujem vise od kralja visoke horologije. Zato i jeste kralj, zar ne?


Dosta za danas, barem o Pateku. Mozda sam malo preterao, znam da je ovo mozda samo moja obsesija, i za dosta ljubitelja satova nije ni toliko bitno koliko je marka sata. Mada da mi je tesko prihvatiti to da su industrijalci svi od prilike isti sto se ovoga tice.

[Haifisch23]

Nešoni,

Upravo o tome je pisano u jednom delu mog posta. Nije nikakva utvara, da mehanizmi, koji su deklarisani sa -45 do +30 sekundi dnevnog odstupanja postižu 10 puta ili čak još bolje rezultate. Poanta je bila u tome zbog čega su tako deklarisani odnosno zašto se proizvođači sakrivaju iza tako velikih brojeva i onda ispadaju "heroji", kada njihovi satovi u praksi postižu tako odlične rezultate odnosno, kako ti nazivaš krv boje plavom. Zamoliću te da budeš iskren pa da i nakon godinu, dve, tri izmeriš preciznost tih mehanizama i da napišeš koliko su tačni. Neće biti ništa od toga. Naravno, govorim o svakodnevnom radu sata. Njihova preciznost će skakati i biće zavisna od uslova nošenja i radiće u deklarisanim granicama, koje su širokog vrednosnog raspona i koje će biti daleko od sadašnjih rezultata. Sa druge strane COSC certifikati i gore napomenuti mehanizmi najvišeg kvaliteta će raditi u deklarisanim granicama svo vreme svog života. Ako se desi odstupanje, proizvođač je dužan, da mehanizam vrati u deklarisanim granicama na svoj trošak. Bez obzira, da li je sat u garanciji ili nije. Napraviće 15 dnevno testiranje na 5 ili 6 pozicija i vratiti ga u stanje normalnog rada.
Kada bi bilo tako jednostavno, kao što si napisao ili kao što većina misli, onda bi svi proizvođači spustili granice na puno niži raspon. Seiko ne bi imao razlike od -45/+35 pa sve do -5/+3. Svi njegovi mehanizmi bi bili u COSC granicama i onda bi bio istinski zmaj a ne samo tigar na papiru. Ali japanci dobro znaju, šta je produkt štancovanja i da će performans njihovih mehanizma kroz neko vreme ličiti na tegobe dede Pantelije, čije kosti bolje prognoziraju vreme od najmodernijih satelita, pa su ih ostavili u tako velikim i realnim granicama inače bi umesto nekoliko 10 miliona novih prozvedenih kalibara vreme trošili na rešavanje reklamacija i ubrzo potonuli u crvenim brojevima.
Ako si iole pratio istoriju horologije, onda znaš, da je prepuna sličnih podviga. Čak je i Rondi, 1965 godine, uspelo na običnom Roskopf (šiftarici) kalibru 625, koji su napravili za Oris dostignuti kriterijum hronometra. Ali su ubrzo morali skinuti naziv Crhonometre jer im je nakon godinu dana rada, kalibar duboko izlazio iz hronometarskih granica. Jednostavno, struktura i kvaliteta komponenata nisu dopuštale potrebnu preciznost na duži period.

Ne razumem taj cinizam, koji upotrebljavaš koristeći izraz Vinsdora, plave krvi, cigana, sirijce. Ja uvek govorim o činjeničnom stanju. Iako je horologija prepuna snobizma, nikada nisam bio deo toga. Ne slikam se sa svojim Rolexom ispred volana mog automobila, ne slikam se dopodne sa njim a popodne sa nekim drugim luksuznim satom i svetu dajem poruku, koji sam "frajer". Mene horlogija zanima u svom sadržajnom smislu a na fasadnom. Nećemo se valjda ponovo vraćati na temu, kako Rolex ponižava ljude jer ih tera da se crvene i upisuju na liste čekanja, a sa druge strane dizati u nebo kvalitet Steinharta, Pagani Designa. Lično mislim, da je veće lično srozavanje na ruku staviti legalnu kopiju Rolexa nego sebe staviti u poziciju i upisati se na listu čekanja za original. A možda se i varam, možda nije srozavanje kada se nosi legalna kopija, ako toga nisi svestan. Ali to onda više nije tema horolgoije nego etike ili opšte medicine.

Pola onoga što si napisao nisam razumeo, za pola proizvođača/izraza nisam čuo.Ali naravno pročitao sam tvoj post kao opčinjen. To se zove učenje mislim. Ali trenutno imam dva mehanizma, jedan od cca 100 usd (Miyota 9039) i kineski pt5000 (cca 80 usd) koja za poslednja 3 meseca (prvi) to jest mesec i po (drugi) imaju sekund ili dva zaostatka. Ne dnevno, nego za ceo period. To je u rangu kvarca. Malo sreće a malo sam ciljano tražio ova dva mehanizma. U narednih par meseci napisaću nešto o tome (trenutno sam poslovno razapet na više polja). Kakve to veze ima sa temom? Nikakve. Jedino što imam dva "cigana, sirijca" koji imaju plavlju krv od svih Vinzdora. Postoji neka poenta ovog mog posta, ali sam preumoran da bih je uobličio. Pozdrav Haifisch, drago mi je što si opet aktivniji na forumu. Bez tebe bi naša mala družina izgubila veliki deo svoje svrhe

Sent from my LYA-L29 using Tapatalk

[Haifisch23]

Boško. Ne znam, šta da kažem. U pravu si, slažem se ali ipak misim, da si previše strog . Meni je još uvek bliže mišljenje analitičara, koji tvrde, da je Patek sa PP Sealom digao kvalitet završnice.
Ali sa druge strane, još mi bliža filozofija, koja ukrašavanju mehanizama ne daje tako veliki značaj, već mi je puno bitnija njihova funkcionalnost. Ove slike su dokaz, da niko nije savršen i ubeđen sem, da kada bi pretraživali slike i ostalih HH proizvođača, da niko ne bi mogao da izbegne nekom škakljavom detalju. Možda najmanje Breguet i Vacheron, jer oni još uvek neke operacije rade na 120 godina starim mašinama. Ali, onaj ko je malo detaljnije pratio rad Bregueta i Vacherona zna, da je tamo prisutne malo manje industrije nego kod Pateka (Breget: 1000 zaposlenih napravi 35.000 satova na godišnjem nivou, dok kod Pateka 1200 zaposlenih napravi 62.000 satova. Vacheron, koji pominješ, 900 zaposlenih napravi 26.000 satova). Sa druge strane Lange i Patek su jedini, čiji časovničari sastave kompletan mehanizam, pa ga onda ponovo rastave na prafaktore, da bi time anulirali i najmanje čestice prašine, koje su se stvorile prilikom prvog sastavljanja i još jednom naprave ponovnu montažu. Samo što prvobitne "obične" šarafe u drugoj montaži zamenujuju plavim.
Meni su sve ove slike jako drage, jer vidim da su ti mehanizmi plod ljudskih ruku (u najvećoj meri) jer CNC i Sparkle Wire su strane samo Dufouru, Danielsu i Becseiu.
Svestan sam, da smo različiti ali meni lično je svako uvećavanje pomoću posebnih stakala, mikroskopa i sličnim instrumentima, onoga što su stvorile ljudske ruke totalno bez veze. To me podseća na Ajnštajna, kada je postavio neku teoriju (sada se više ne sećam iz glave), a onda se skupila elita svetskih naučnika, koja je imenovala 10 najimenentjihih, da se suoče sa njim i obore njegovu tvrdnju. Ajnštajn im je odvratio: Ne razumem, ako grešim, onda je dovoljno da me obori mišljenje jednog stručnjaka a ne čitave vojske moždanih trustova. To me samo uverava, da sam u pravu.
Ne razumem u čemu je smisao, davati nekoliko desetina hiljada € za remek delo horologije i onda lupom tražiti neke nebitne devijacije na njemu. To ima smisla, kada se akteri (prozvođači) međusobno preispituju ali ja, da kao obožavaoc Bethoveena javno prozivam tog genija, zbog čega Fur Elise nije 15 sekundi duža...ne znam.

[Haifisch23]

Dobrodošao na forumu Petle. Sudeći po načinu pisanja, mogu ti slobodno i 57. put zaželeti dobrodošlicu na forumu Milane, pardon Petle!

Nemam potrebe za proveravanjem godina, jer sam o istoriji Ingineura pisao u temi moji satovi, kada sam predstavljao model iz te linije IWC-a - 3227/01. Da, 1954 godine IWC je lansirao prvog Inžinjera, koga su deklarisali sa antimagnetskom otpornošću 80.000 ampera odnosno 1000 Gaussa. Rolex prvog Milgaussa opredeljuje 1956 godine. Zašto sam napisao, da je Rolex prvi sat sa takvom otpornošću? Zbog toga što je Rolex za razliku od IWC dobio zvaničan certifikat od CERN-a. Iako sam dokazano veliki ljubitelj i poštovalac oba brenda, Rolex je to ipak malo temeljjitije odradio. Testiranje antimagnetizma pre 65 godina nije bilo stvar internih laboratorija nego naučnih organizacija, kakva je CERN. A Certifikat CERNA je dobio godinu dana pre zvaničnog lanisranja Milgaussa.
Što se tiče tvoje tvrdnje, da je Rolex iskopirao IWC-ev Ingeniur, savetovao bih, da malo pročitaš istorijat razvoja oba modela, pa onda nećeš u svom poznatom stilu ispaljivati ćorke na forumu. A da, to nećeš naći na internetu.
A što se tiče Gente...koliko se sećam, pre nekoliko meseci si baš ti bio u glavnoj ulozi sa njegovim istorijatom i Omegom. Vidiš, da su poverovali onim promašajima, koje si navodio, onda ovo što si napisao na kraju ima zaista poučan smisao: "jednostavno savet svima koji čitaju kojekakve tekstove po internetima je da sve uzimaju sa velikom dozom rezerve jer je mnogo tu netačnih informacija"

[Haifisch23]

Ne verujem, da je Milgauss pokupio lovorike Ingenieru samo zbog toga što je nosio CERN-ov certifikat. Moramo se vratiti u vreme izdanja oba modela, pa ćemo lakše razumeti. Ingi 666A je izašao na tržište krajem 1954 godine. Njegov dizajn sa 35,0 mm kućištem nije odstupao od klasičnih satova tog doba. Zanimljivost, koju je donosio sa sobom je bila visoko antimagnetsko svojstvo i kalibar 852, podverzija prvog automatskog kalibra IWC - 52, koji je Albert Pellaton razvio samo 4 godina ranije. Zavesa u kojoj je bio omotan mehanizam nije bila ništa novo, jer je Albert Pellaton svoj najlegendarniji mehanizam, ručni navijač 89, već 7 godina ranije omotao čelikom u legendarnom modelu Pilots Watch Mark 11, koji je napravio pravi dar-mar na tržištu.

Milgauss 6451 je u dizajnerskom smislu bio prava suprotnost Ingiju. Iako je predstavljen kao sat za naučnike, on je izgledao kao nova verzija Submarinera, koji je tada već treću godinu harao svetskim tržitšima. 37,5 mm prečnika, aluminijum bezel i čelična narukvica. Kao takav, on se približio znatno većem broju pristalica, posebno mlađim generacijama.
Osim toga Rolex je tada bio u potpunoj ekspanziji, započetoj 1945 godine sa Air Kingom i sa vrhuncem u razdoblju od 1953 godine, kada su sledili Explorer, Submariner 1954 godine, GMT Pepsi 1955, Day-Date1956 i zaključkom sa Daytonom 1963 godine.
Sa druge strane IWC od Ingeniura pa sve do Aquatimera 1967 godine, nije lansirao ništa tako novo, što bi mu omogućilo koliko toliko ravnopravnu konkurenciju sa Rolexom.
Ali, da budemo sasvim iskreni, oba modela postaju legendarna u današnjem smislu reči, tek u kasnijim izdanjima. Ingi je istinski zaživeo sa Jumbo verzijom iz 1976 godine, koju je dizajnirao Gerald Genta. Model je neodoljivo podsećao na Gentin životni potpis, Royal Oak, imao je takođe Guilloche brojčanik i prečnik 40,0 mm. Pošto je bilo vreme kvarca, ref. 3003 je znatno nadmašila prodaju automatske verzije sa kalibrom 8541, kojih je bilo napravljeno samo 1000 primeraka.
U puno jačem svetlu se poakazala 3227-01 sa početkom produkcije 2005 godine. On se takođe maksimalno približava verziji sa Gentinim dizajnom. Sa druge strane, činjenica da je do 2009 godine bio prodan u samo 7850 komada, objašnjava stopiranje njegove proizvodnje.

Milgaussu je uprkos početnim komercijalnoj eksploziji u sledećoj deceniji sa verzijom 1019 ostao prilično nedorečen, ako uzmemo u obzir brojeve, koje su uobičajene za Rolex, kada govorimo o prodanim količinama pa ga sredinom '70 povlače iz prodaje. Tek 2007 godine se vraća sa referencijom 116400. 14 godina kasnije još uvek je sastavni deo asortimana proizvođača, što znači, da više nego opravdava svoje postojanje.

Pitaš, da li je Ingenieur 3227-01 bolje izrade od sportskih modela Rolexa? Pošto sam ga imao duži niz godina, kao i Submarinera mogu reći, da su u istoj klasi. Integrisana narukvica je veliki plus ali Rolex Oyster sa svojom kopčom je u tom cenovnom razredu nenadmašiv. Guilloche brojčanik ide u korist Ingija ali markeri sa ivicama iz belog zlata naginju na stranu Roleca. Nosivost u svakom slučaju naginje na stranu Rolexa. Mašina je svakako na strani Rolexa. Dizajn? Submarinerov dizajn predstavalja najupečatljiviji zavet horlogije a ono što me na Ingiju prvo privuklo, nakon nekoliko godina je bilo presudno za njegovu prodaju. Kao što bih kupio svaku ploču Pink Floyda, pa čak i sa snimkom samo tonske vežbe, tako sam pre 11 godina kupio nešto, što je dizajnirao Gerald Genta. Ali vremenom se u svest uvlačio taj crv gorčine, da je Genta IWC prodao samo još jednu light verziju Royal Oaka i da takav stub horologije ne zaslužuje tako olak tretman.