Registracija
Help
61Likes
LinkBack URL
About LinkBacks
Vojin Radmilović iz Hamiltona, ugledni sajdžija intervju za Vesti Online
Polako je najbrže
Što lakše i sporije radiš to brže posao bude završen, kazuje Vojin Radmilović iz Hamiltona. U svetu satnih mehanizama u kome on živi već više od četiri i po decenije, to je potpuno ispravna i tačna maksima. Njegov posao, a poznati je sajdžija u Ontariju, zahteva veliku ljubav, "živce debele kao noga" i nemerljivo strpljenje.
- Morate da imate ogromno strpljenje, da ste izuzetno precizni i da ne žurite. Jer, kad žurite unervozite se, zaboravite nešto, ispadne vam neki delić. Najbolje je polako, pa se sve brzo stigne i završi se posao - kaže Voja, za svoje mušterije Roj.
Satovima, ručnim i zidnim, bavi se od svoje 15 godine kada je kao dečak u Pančevu krenuo na zanat u Školu učenika u privredi. Dopao je majstoru Milisavu Todoroviću, poreklom iz okoline Pirota, koga je zavoleo kao oca. I majstor se prema njemu ponašao kao prema svome detetu, pa je puno od njega naučio.
- Mlad sam se oženio, dobio dva sina. Puno sam radio, dvadesetak sati dnevno, sedam dana u nedelji. Imao sam svoju radnju u Pančevu, zvala se "Omega". Kupio sam "ford", jedan iz Titove pratnje, dobro sam zarađivao. Ali, razmišljao sam, moj deda je ratovao u Prvom svetskom ratu, moj otac u Drugom, a mene čeka neki treći rat. Svim generacijama Srba rušile su se kuće, i meni će ako bude rata. Tako ja dođem u Kanadu 1974. godine i završim u livnici sa lopatom i krampom, jedno dve i po godine. Otvori se u Hamiltonu, u Itonsu, čuvenoj robnoj kući (koje više nema u ovom gradu), odeljenje za popravku satova i ja se zaposlim, priča Vojin.
Kasnije je prešao u "Siers", takođe čuvenu kompaniju, gde je bio menadžer, da bi 1981. godine otvorio svoju radnju.
I sami smo se uverili jednog subotnjeg prepodneva koliko je zaposlen majstor Voja. Razgovor smo na kraju morali da obavimo telefonom. Dolazili su klijenti i mladi i stari, i bogati i oni manje imućni, svako sa svojom željom i potrebom: nekima je samo trebalo promeniti bateriju u jeftinom satu, drugi su donosili desetine hiljada dolara vredne zidne časovnike koje su nasledili ili kupili, pa sad žele da čuju njihovo otkucavanje.
Pitamo ga koji su satovi najteži za popravak.
- Nema teških, samo za neke je potrebno više vremena da se dovedu u red - kaže naš sagovornik. Kada je, međutim, kvalitet ručnih časovnika u pitanju, tu naš sagovornik nema dileme.
- I najlošiji švajcarski sat bolji je od najboljeg japanskog. To vam je kao da upoređujete "džambo džet" i "cesnu". Kod japanskih satova su mehanizmi od plastike, i kad padne neće da se polomi, dok švajcarski ima mehanizam od parčadi mesinga i normalno je da je osetljiv. Neuki će reći za "seiko" da je dobar sat, baš zato što se ne lomi, a to je smeće, u stvari - podučava nas majstor Voja. Popravljao je naš sagovornik ručne satove čija je cena i nekoliko desetina hiljada dolara, a mušterije sa "roleksima" su česte kod njega. Naravno, tako skupoceni satovi su pitanje prestiža, a majstor kaže da su Kinezi iz Hongkonga naročito osetljivi na taj znak bogatstva i moći. Popravljao je i zidni časovnik koji pripada lokalnom masonskom sedištu, vredan 150.000 dolara. "Kutiju za taj sat majstori su četiri godine ručno gravirali", kaže.
A kako se odmara, zanimalo nas je.
- Ja nikad nisam umoran, moj posao je meni odmor, zapravo - to je moje uživanje. Izazov je konstantan, i toliko sladak, da čoveku nikada ne treba druga razonoda. Uostalom, ja sam navikao da radim, ne volim odmore, ne volim da putujem. Za sve vreme od kad sam u Kanadi jednom sam bio u starom kraju i jednom u Vankuveru.
Šta ga to pokreće?
"Kao dete uvek me je zanimala tajna satnog mehanizma, šta ga pokreće da kuca, kako to da pokazuje vreme. U ono doba u kući smo imali samo jedan budilnik, ali ga nama deci nisu ostavljali nadohvat ruke, a silno sam želeo da vidim šta ima unutra. Kad sam krenuo na zanat, posle jedno tri meseca, da meni majstor Milisav da rastavim i sastavim budilnik, ali kada ga budem sastavljao da izostavim dva najvažnija dela koja su bila lako lomljiva. Ja sastavim budilnik, ali uključim i ta dva najvrednija dela. Tada je vladalo pravilo da se na kraju treće godine zanata dobije ručni sat, a meni je majstor dao sat posle tri meseca... Ubrzo sam savladao i izradu osovina za ženske satove i krenuo da se bavim džepnim časovnicima", priča Vojin.
A kako se odmara, zanimalo nas je.
- Ja nikad nisam umoran, moj posao je meni odmor, zapravo - to je moje uživanje. Izazov je konstantan, i toliko sladak, da čoveku nikada ne treba druga razonoda. Uostalom, ja sam navikao da radim, ne volim odmore, ne volim da putujem. Za sve vreme od kad sam u Kanadi jednom sam bio u starom kraju i jednom u Vankuveru.
Jedini put kada ne voli svoj posao jeste kada ga dopadne mušterija koja traži da pred njim otvara sat.
- Naravno da pojma nemaju o satu i mehanizmu. Bilo je nekoliko takvih slučajeva otkad radim u Kanadi, i to me toliko naljuti, da odmah raskrstim sa takvima.
Razmišlja li o penziji, pitamo.
- U mom poslu čovek radi sve dok može i dok ga zdravlje služi, pa tako i ja mislim da radim dok god mogu, jer to je moj život - odgovara Vojin Radmilović.
Neka druga vremena
Uveo je majstor Voja pre 17 godina starijeg sina u posao jer bila su druga vremena, rad oko satova više se isplatio. Ne planira unuka da uvodi u porodični biznis. "Velika su odricanja, sati rada dugi, a ni zarade nisu više nekadašnje", veli. Osim popravkom svih vrsta satova, Radmilovići se bave i popravkom i dizajniranjem nakita i zato i odolevaju plastifikaciji i obezvređivanju svakog proizvoda. Za majstor Voju sat je čudesan mehanizam i ako se redovno popravlja i održava traje desetinama, pa i stotinu godina.
izvor : Vesti online / Dijaspora / Kanada / Moj život / Polako je najbrže
Odgovor sa citatom
Bookmarks sajtovi