Registracija
Help
56Likes
LinkBack URL
About LinkBacks
Re: Zabrana ručnih satova
Mislim da nije baš sve tako crno-belo. Kada bi sada pitao većinu zaposlenih na univerzitetima, mislim da bi procenat onih koji su protiv nakaradnog sistema studiranja bio izuzetno visok. Da se ne lažemo, ne tvrdim da delim zaposlenje sa intelektualnom elitom, jer tu ima mnogo šljama, ali i najgorem šljamu bi bilo u interesu da se jedan ispit polaže bar po deset puta. Ukoliko se ispit posle nekoliko padanja plaća, eto i jednostavne lopovske računice – duže, pa čak i ozbiljnije studiranje = više $$$.
Zakone i propise u vezi sa obrazovanjem formalno donose oni koji su na vlasti, ali ih pišu sasvim druge osobe, dok oni u Skupštini samo dižu ruke. U donošenju svih nakaradnih propisa koji su unakazili celokupno obrazovanje učestvovao je ceo tim štetočina koji nema veze sa time ko je na vlasti, već parazitira u obrazovnim strukturama i odrađuje tehničke poslove. Naravno, u timu štetočina ima i onih koji predaju na univerzitetu, ali ima i mnoštvo psihologa, pedagoga, pravnika, ekonomista i ljudi iz drugih struka. O čemu se onda radi? Odgovor je relativno jednostavan – kopira se sistem koji već postoji u mnogim zemljama, ali se primenjuje nakaradno i uz nedovoljno sredstava, dok se sve struke stavljaju u nekakav propisani kalup, a da nisu u dovoljnoj meri konsultovani stručnjaci koji se njima bave. Rezultat toga je traljavo odrađen posao – otprilike kao kada bismo se dogovarali sa Nemcima, Francuzima i Japancima da idemo na put automobilom oko sveta, ali uz ograničenje da svako vozi nacionalni auto. Nama bi zapao Yugo, koji bi morao da se takmiči sa VW, Audijem, Renaultom, Peugeotom, Toyotom, Hodom itd. Naši propisi koji regulišu ocenjivanje i nivo znanja su manje-više prepisani od EU i SAD, ali i oni imaju apsolutno isti problem po tom pitanju. Ovo će potvrditi gotovo svako ko tamo radi u obrazovanju, ali i EU i SAD se razlikuju po tome što mogu da plate dobrog stručnjaka iz neke druge zemlje, tj. da ga uvezu. Zemlje trećeg sveta, u koje spadamo i mi, to ne mogu.
Što se tiče dostupnosti obrazovanja za sve, takva politika ovde postoji oko 60 godina, tj. od završetka II svetskog rata, a slično je i u EU. Bitne razlike su u tome što se u nekim zemljama proračunava koliko je potrebno ljudi iz ove ili one struke na godišnjem nivou ili u toku jedne decenije, a kod nas ne, i u tome što imamo nerazvijenu privredu koja ne može da ostvati dovoljno novih radnih mesta. Jedine obrazovne ustanove koje koliko-toliko imaju dobru kalkulaciju su Vojna i Policijska akademija. Uostalom, svi znamo da ima mnoštvo nezaposlenih lekara, inženjera, nastavnika, farmaceuta i slično, ali ko je još čuo da postoje nezaposleni potporučnici kopnene vojske? Jaka privreda uspešno amortizuje plus ili minus od nekoliko hiljada nastavnika, ekonomista ili lekara, ali kod slabe privrede to nije slučaj.
Osim problema sa privredom, kod nas postoji i problem što ima mnogo onih koji upisuju fakultet tek da bi se reklo da imaju diplomu, što ne znaju šta žele, a imaju i priglupe roditelje koji ne umeju da ih usmere ili im je svejedno. Danas je veoma izvesno da će naši lekari biti traženi u više zemalja EU, pa je sve više dece koja se upisuju u medicinske škole, a od nekoliko koleginica koje tamo predaju sam čuo da nikada nisu imale bolje učenike, jer je konkurencija veoma jaka. S druge strane, pošto predajem na fakultetu koji ima dosta neisplativih i nepotrebnih smerova, još kada sam počeo da radim sam shvatio da su mnogi debelo promašili izbor struke. Prvi predmet koji sam predavao bio je engleski kao izborni jezik, a jedno od prvih pitanja na časovima mi je bilo čime ćete se baviti kada diplomirate. Pošto su mi u učionici bili i studenti koji su upisali slovački, japanski, turski, češki, holandski, mađarski, poljski, rumunski, bugarski i mnoge druge jezike koji ne spadaju u svetske, ne pamtim kada sam od njih dobijao konkretnije odgovore, osim eventualno da to vole, da bi hteli da rade u nekom predstavništvu, da zbog porekla ili boravka u inostranstvu znaju taj jezik i slično. Hajde da razumem da je neko upisao npr. holandski iz entuzijazma, jer i mi skupljamo satove iz istog razloga, ali postavlja se pitanje šta onaj koji je upisao ove jezike želi da radi u životu za novac i zbog čega bi nekome država plaćala da studira japanski ili rumunski ukoliko za time nema potrebe. Nemam ja ništa protiv toga da neko drži u malom prstu ovaj ili onaj strani jezik, ali zašto bi poreski obveznici plaćali njegov hobi? Uostalom, satove koje posedujem sam platio od novca koji sam pošteno zaradio, jer svakako da ne mogu da tražim da mi neko ministarstvo finansira hobi. Isto važi i za bilo koju drugu struku koja ima malu zapošljivost. Sasvim je moguće da će stručnjak za japanski biti potreban npr. nekome u Italiji, Nemačkoj ili Švajcarskoj, ali zašto onda taj stručnjak ne bi platio studije iz sopstvenog džepa? Ukratko, problem nije to što je zakonski gledano svakome omogućeno da studira, već u tome što se novac nepotrebno baca na nezapošljiv kadar.
Hajde da završim i o onome što ćemo dobiti sa ovakvim obrazovanjem – jedno veliko ništa. Mislim da će bar kao kakva-takva korist biti i to da će onaj koji zaista nešto zna uskoro biti sasvim pristojno plaćen. Kada u državi bude nestalo npr. pedijatara, oftalmologa ili kardiologa, jednom će morati da im daju i mnogo veće plate da ne bi otišli u Nemačku ili Norvešku. Ovo se već dešava sa programerima, tj. bar sa onima koji poznaju određene platforme, kao i sa civilnim pilotima. Ne znam kako će biti za ostale struke, ali ako ništa drugo, i oni koji imaju mogo novca će morati negde da se leče, da školuju decu ili će neko morati da im projektuje kuću.
Odgovor sa citatom
Bookmarks sajtovi