Dobar novinski članak koji sam pročitao/la

[piksi]

Zanimljiv članak koji ukratko prikazije genezu ukrajinsko ruskih odnosa

Dok ruski tenkovi tutnje drumovima Krima, a ukrajinski nacionalisti duvaju u ratni rog, mi odgovaramo na pitanja: gde su koreni ukrajinskog identiteta i zašto nisu isto što i Rusi? Kakva je etnička i verska podela ove zemlje? Kakvo je stanje sa jezikom? Gde su tu politika i ekonomija?

Karta na kojoj možete videti rezultate ukrajinskih izbora 2012. godine. Foto: Wikipedia/Olegzima


Nije jednostavno odgovoriti na pitanje šta je Ukrajina i ko su Ukrajinci. Na prvu loptu, sve deluje prosto i očigledno: radi se o - u datim granicama - međunarodno priznatoj evropskoj državi kojoj je većinski narod dao ime koje nosi. Međutim, ispod te jednostavnosti krije se neverovatno zamršen splet podeljenih etničkih, verskih i jezičkih identiteta zbog kojih Ukrajina nije ni blizu onoliko homogena koliko se na prvi pogled čini.

Bez daljeg odlaganja, preći ćemo na stvar, u pokušaju da odgovorima na pitanja gde leže koreni ukrajinskog identiteta i posledičnog nacionalizma, koliko su Ukrajinci posebni u odnosu na Ruse, na koji je način ova zemlja podeljena po etničkim i verskim linijama, ko govori kojim jezikom, i šta je sa politikom i ekonomijom.

KRATKA ISTORIJA UKRAJINE

Prva poznata organizovana država među Istočnim Slovenima osnovana je u devetom veku od strane Varjaga na čelu sa Rjurikom na prostoru Kijeva, i poznata je kao Kijevska Rusija. Premda se istoričari spore oko toga ko su zapravo bili Varjazi, najšire prihvaćena teorija je da su u pitanju bili vikinški osvajači. Do tada, istočnoslovenska plemena živela su u demokratskim gradovima-državama (Vikinzi su zato ove krajeve zvali Gardariki, gde "gard" znači grad), a Rjurik je došao na poziv Novgorođana da zavede red. Njegov grb je danas grb Ukrajine. Njegov potomak, knez Vladimir, u Kijevu je primio pravoslavlje.

Nakon toga u 13. veku prostor današnje Ukrajine pada pod vlast Zlatne horde, potom litvanskog velikog vojvodstva a onda i poljskog kraljevstva (ove dve potonje države su se Lublinskom unijom de jure ujedinile u 16. veku). Sve do pojave Moskve kao centra ruske državnosti (ili, ako hoćete, istočnoslovenske državnosti), istorija Ukrajine neodvojiva je od ruske istorije. Rjurikovo potomstvo je vladalo i Kijevom i ostalim gradovima Rusa, a delili su i istu sudbinu, pokušavajući da se odupru i katoličkim naletima sa zapada i mongolskim sa istoka. U suštini, nije bilo nikakve razlike među njima.

1653. godine dolazi do pobune kozaka protiv poljske vlasti na čelu sa Bogdan Hmeljnickim koji formira hetmanat (slobodno rečeno, vojnu vladu). Tada se i prvi put javlja pojam Ukrajina, jer tako su kozaci zvali svoju državu (Rusi i Poljaci su ih zvali Malorusima). U suštini, ovo ime znači ono što i mislite da znači: krajinske regije jednog šireg etnosa. Bilo kako bilo, kozaci se stavljaju pod nominalnu vlast Rusije, ali će u narednih sto godina voditi ogorčenu borbu i protiv Moskve i protiv Varšave kako bi ostali nezavisni (ili barem autonomni). U jednom trenutku Rusija i Poljska dele zemlju na pola.

Sredinom 18. veka Rusija potpuno pripaja Ukrajinu sebi, izuzev samog zapada, Galicije, koji je pripao Austriji. Stvari su ostale praktično nepromenjene do Prvog svetskog rata, na kraju koga u Rusiji dolazi do revolucije. Rusija postaje sovjetska republika, a u Ukrajini dolazi do haosa, sa mnoštvom različitih vlada, između ostalog anarhističke Slobodne teritorije, Ukrajinske Narodne Republike i Zapadno-ukrajinske Narodne Republike. Ova potonja biva pregažena od Poljaka, a u ostatku ukrajinskih zemalja nastaje nezavisna i suverena Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika. 1922. godine ona postaje deo SSSR-a.

Tridesete godine XX veka obeležila je veštački stvorena glad od strane Staljina, potmognuta lokalnim komunistima, koja je pomorila između pet i sedam miliona Ukrajinaca, i koja je izrazito važna za ukrajinski identitet (slično kao što je Jevrejima bitan holokaust). Žito im je nasilno oduzimano i potom se izvozilo kako bi se punio budžet tvrdom valutom i plaćala industrijalizacija. Zbog toga su Ukrajinci Nemce dočekali kao oslobodioce (iako sam zapad zemlje nije bio pogođen ovom glađu jer je sve do 1939. godine bio deo Poljske). Takvo osećanje naravno nije dugo trajalo, ali kod onih na zapadu je bilo dominantno. Mnogi od njih su bili u SS-u, a među Jevrejima u getoima i logorima rečenica "dolaze Ukrajinci" bila je najgora stvar koja se može čuti.

Nakon rata Ukrajina je ponovo inkorporirana u Sovjetski Savez, sve do 1991. godine kada je ponovo postala nezavisna, ovoga puta bez socijalističkog prefiksa.

ETNIČKA I VERSKA PODELA

Verovatno bi bilo ispravno reći da su temelji ukrajinske posebnosti u odnosu na Ruse udareni tokom litvansko-poljske vlade, ali je prvi sprat kuće sagrađen tokom kozačkog hetmanata.

Nosioci ukrajinskog nacionalizma su na zapadu, među unijatima koji imaju pravoslavne obrede ali priznaju vrhovnu vlast rimskog pape. Ne postoje dakle pravi rimokatolici među Ukrajincima već tzv. grkokatolici koji su podlegli pritiscima Austrijanaca i Poljaka. Među njima treba razlikovati Rusine i daleko brojnije Ukrajince. Ovi potonji kao svoj centar vide Lavov, a u celoj zemlji ih ima oko četiri miliona, odnosno oko osam odsto.

Od ostalog stanovništva koje sebe smatra Ukrajincima (premda ne i nužno nacionalistima) postoje sledbenici Ukrajinske Pravoslavne Crkve koja je deo Moskovske patrijaršije i koja je ujedno i jedina priznata pravoslavna crkva. Ima ih oko devet miliona. Skoro dvostruko više ima sledbenika kanonski nepriznate Kijevske patrijaršije nastala 1995. godine, kojih je 17 miliona i mahom su u središnjem i zapadnom delu zemlje. Treća pravoslavna crkva je Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva, takođe nepriznata, koja broji oko četiri miliona vernika.

Ipak, kao što možete da vidite, ogromna većina (77.5 odsto) sebe smatra Ukrajincima, ali ne nužno i rusofobima. Procenat onih koji ne vidi suprotnost u ova dva identiteta je međutim teško utvrditi.

Što se tiče onih koji se deklarišu kao Rusi, a ima ih devet miliona (17 odsto), svi su pod Moskovskom patrijaršijom. Na Krimu su Rusi većina, Ukrajinaca ima 25 odsto a muslimanskih Tatara 12.

JEZIČKA PODELA

Iako Ukrajinci čine preko 77 odsto ukupne populacije zemlje, kao maternji jezik ukrajinski navodi 62 odsto, sa najvećom koncentracijom na zapadu i u centralnim krajevima. 35 odsto navodi ruski kao maternji, mahom na istoku i jugu.

Međutim, bez obzira na to, ankete pokazuju da ruski kod kuće priča između 43 i 46 odsto ljudi, što znači da je u ravni sa ukrajinskim. Iako nije službeni jezik, nešto što lideri sa zapada zemlje ne žele da dozvole, ruski je opštezastupljen.

Primera radi, 60 odsto pesama na radio stanicama je na ruskom jeziku, a samo 3,4 odsto na ukrajinskom. Preko 60 odsto štampanih medija je na ruskom, 83 odsto magazina i 87 odsto knjiga, takođe je na ruskom. Samo 28 odsto TV programa je na ukrajinskom jeziku, čak i na državnim kanalima. Najposećeniji internet sajtovi su listom na ruskom. Na ovom jeziku se gotovo isključivo obavlja i poslovna komunikacija.

Što se tiče Kijeva, on je uglavnom podeljen po pola, u smislu da se oba jezika paralelno koriste bez problema.

POLITIČKA I EKONOMSKA PODELA

Na referendumu o nezavisnosti 1991. godine 92,3 odsto ljudi je podržalo otcepljenje od Sovjetskog Saveza. 80 odsto istočne Ukrajine je glasalo za nezavisnost. Čak je i Krim sa 54 odsto glasao za.

Veliko je pitanje kako bi svi oni glasali danas, ali što se tiče unutrašnje politike postoji podela koja prati etničku, versku i jezičku liniju.

Istočno od Dnjepra su uglavnom regioni koji pružaju podršku pro-ruskim strankama, dok su zapadno od te linije oni koji podržavaju suprotni put. Viktor Janukovič je 2010. godine pobedio zahvaljujući glasovima na istoku. Podela je neverovatna i gotovo pravilna, kao što možete da vidite na karti ispod.

Karta na kojoj možete videti rezultate ukrajinskih izbora 2012. godine. Foto: Wikipedia/Olegzima Karta na kojoj možete videti rezultate ukrajinskih izbora 2012. godine. Foto: Wikipedia/Olegzima
Međutim, varate se ako mislite da je zapad Ukrajine koji se graniči sa Evropskom unijom bogat, a istok koji se naslanja na Rusiju siromašan, pošto je situacija upravo obrnuta. Donski industrijski basen (Donbas), koji je jedan od najvećih na svetu, smešten je na istoku zemlje, a za vreme SSSR-a bio je centar vojne industrije, metalurgije i mašinogradnje.

Ukrajina je najveća strogo evropska zemlja, i prva u svetu po količini obradivih oranica visokog kvaliteta (Hitler je nije slučajno video kao novi "životni prostor" na kome će naseliti Nemce). Ima ih više i od Rusije i od Amerike. Uprkos svemu tome, Ukrajinci žive gore nego mi a privatizacija je bila gora čak i od naše.

Za kraj, nije zgoreg reći i da, premda se mi obično hvalimo da smo od velike geostrateške važnosti i na vetrometini, nismo ni približno toliko bitni kao zemlja kojom smo se danas bavili. Ukrajina je srce srca Evroazije.

NA ČIJOJ STE STRANI? Ovde je sve što bi trebalo da znate o Ukrajini (FOTO) | Telegraf - Najnovije vesti

[don Alberto]

FOTO: Pokušala da prošvercuje "roleks" od sedam miliona dinara | Novosadski informativni portal 021

[srdjanr]

САТ

Autor - Jugmedia




Још сам ишао у основну школу, када се мама појавила са две луксузне правоугаоне кутије. За брата и мене, то су вероватно били обични сатови, сатови који показују време. Мама је, са друге стране, крваво радила по неколико послова, не би ли својој деци приуштила по коју лепу ствар.
Можда је хтела само да имамо накит на руци, нашто што ће да „шљашти“, али направила је можда и најбољу куповину у свом животу.

Сеико 5 је класика, аутоматик, а опет, нешто најприближније врхунцу људске инжињерије, савршенство за мали новац

Изузетно поштујем сваку пару, и сто евра, колико сада кошта петица, не схватам као симболичну суму, ипак, ако би ми пред очима растурили механизам до најситнијих делова, и рекли да их је људска рука направила, и да их склапа на стотине хиљада, вредност сата би ми била много већа од новца који се за њега даје.
Оба су била од нерђајућег челика. Један је био коцкаст са светлоплавим цифером и платинастим бројчаником, док је други имао округло кућиште и цифер бледосиве боје која је вукла на браонкасту, са златним казаљкама, обложени минералним стаклом. Поседовали су и показатеље за дан и датум.
Као старији, имао сам право на први пик, и иако сам био јако млад, и привучен бљештавом бојом коцкица, зрелост ме је одвукла да узмем онај са „пензионерским“ изгледом. Не знам где је братов сат, и да ли га чува, ја сам мој носио, све до скора.
Нажалост, пре неку недељу, од пада, иако стакло није пукло, скинули су се знак петице и оквир око датума. Механизам још увек ради, али се казаљке каче за отпале делове. Поправка ће бити најмањи проблем, комшија и један од најбољих пријатеља је сајџија.
Нешто друго сам имао на уму.
За неку годину, мој сат, напуниће тридесет банки. Није очуван као нов, носи ожиљке живота мога, и понеку тучу, баскет, фудбал, пијанке. Мислим да га средим и пензионишем. Већ ме је уткао, има ме, заслужио је одмор и повремену смотру.
За сваки дан, мораћу да пронађем нову играчку. Боље рећи друга, јер, иако нисам колекционар, нити врхунски познавалац сатова и хронологије, знам подоста, и знам да следећи мерач времена, као и претходни, неће имати кварц. Имаће душу.
Сат поред мерења времена има и компликације. За мене је, док нисам спознао израз за друге корисне функције, компликација била јако негативна ствар. Нешто што би требало избегавати.
Компликације на сату су они мали кружићи који могу бити штоперице, прикази месечевих мена, вечити календар…
Да дочарам и додам једну компликацију овом тексту.
Поред Спилберга, један од омиљених редитеља ми је и Скорсезе. Пре него што сам почео да пишем о сату, одмах сам се сетио његовог филма Хуго. Изузетно, изузетно емотивно јак филм.
Скорсезе је помоћу њега хтео да да омаж почецима снимања, како је све настало, oмаж биоскопу и филму. Ипак, стицајем околности, прича је била толико јака да је основну идеју збацила у страну.
Мали дечак, Хуго, сироче, од оца, који је на железничкој станици био радник на одржавању сатова, једино што му је остало од њега, био је механизам, робот.. Сличан, управо сату. Нажалост, иако је знао да га састави, фалио му је део за навијање. Одрастајући на перонима, навијајући сатове, упорно је трагао за кључем.

Временом, научио сам да ценим рад

Железничка станица у потпуности осликала данашње животно окружење; а Хуго, мали дечак, прави представник обичног човека, пропаћеног, урабљеног и ишибаног, човека који и поред тога није изгубио осећај за оне око себе, чак ни за оне који га одгурују, а није изгубио ни осећај за културу, за наслеђе.
Хуго, фантастичан ванвременски јунак.
Дакле, компликације могу бити јако корисне, али само ако су ми заиста потребне. Мени сат треба да има казаљке, бројеве, по могућству римске и датум. Све друго превазилази ми дневне потребе.
Гледајући данашње тржиште сатова, могу рећи да су сатови као и људи. Прилагодили су се новом времену. Униформисали, постали издржљивији, штедљивији, прецизнији, ефикаснији, а још су и појефтинили. Све што захтевају је да им на неколико година променим батерију и радиће свој посао док не цркну.
Шта бих још хтео поред тога? Ништа нарочито, само да када га принесем близу главе, чујем откуцаје срца, а такав, такав већ тражи више времена, скупљи је, тражи да се одржава, а зна и да погреши, закасни. Шта ће ми који ђаво тако нешто!?
Када сам добио свој први, и једини ручни сат, нисам у њему видео више од украса. Временом, научио сам да ценим рад. Прво, своје мајке, па и оних мајстора који су га направили. Касније, са новим сазнањима, још сам више ценио рад оних који су механизам сата изумели.
Мајка је сатом унела одређену револуцију у мом животу, међутим…
Много више од аутоматских сатова, новина, књига, грамофона, много више од турске кафе, видео касета, боросана, много више од лимара, казанџија, кујунција, много више -биће важније какав ћу учитељ бити ја.
Хоћу ли своју децу научити да поштују туђи рад и туђе време. Хоће ли док им се по рукама врте разне справице, моћи да схвате да то неко прави, ради, хоће ли моћи да цене?
Ако до њих не допрем, ако схвате све касно као и ја, какав ћу сат купити, биће обичан популизам!

[Haifisch23]

Odličan tekst! Ovde se može svako pronaći. Hvala Srđane za postavljeno.

[skydrummer]

Хвала... по ко зна који пут.

Арно Гујон одвео децу из српских енклава на КиМ на море (ФОТО) | Друштво | Novosti.rs

[cikaZubic]

nije bas novinski članak al je interesantna cinjenica

[dusan51]

Ovaj decak tuznog izraza lica je sestogodisnji Tedi iz Arizone.Od 32 drugara iz skole pozvana na proslavu njegovog 6-og rodjendana niko nije dosao.Novinari ABC15 iz Arizone postavili su ovu sliku na sluzbenom Fejsbuku.Pocele su da stizu reci utehe,cestike i pokloni Iz cele Amerike.Mozda najdirljivija i najlepsa stigla je od kosarkaskog kluba "Finiks sana"za utakmicu protiv LA Lejkersa."Sta mislis da proslavimo s hiljadama ljudi kod nas?Karte su tvoje Tedi cujemo se uskoro".

[skydrummer]

Два лепа новинска чланка.

Чувар успомене на славне јунаке војводе Синђелића | Репортаже | Novosti.rs


ПОСЛЕДЊА СРПСКА ПАРФИМЕРИЈА: Једини преостали парфемџија у Београду још чува своју кућу мириса | Репортаже | Novosti.rs

[Neša]

Stara mesta: pet beogradskih časovničara

Tragajući za starim majstorima upoznali smo niz neposrednih i izvrsnih zanatlija širom Beograda, ali se i suočili sa činjenicom da je deo njih zbog restitucije nepovratno napustio lokale u kojima se odigravao vredan višedecenijski rad.
Autor: Maša Seničić Fotograf: Nemanja Knežević

Odabir samo nekoliko starih mesta za predstavljanje nije nikada jednostavan zadatak, niti je pri ovom izboru moguće biti sasvim objektivan; jedan tekst, dakle, nipošto nije konačan ili sveobuhvatan, ali njegova dužnost leži u tome da ponudi raznovrsnost. Majstori sa kojima smo razgovarali nalaze se u različitim, udaljenim delovima grada, a njihove jedinstvene priče formiraju sliku o nekom drugom Beogradu, onom u koji najčešće zalazimo vođeni nuždom za tačnim vremenom. Mnogobrojne lokalne televizijske stanice i novine radile su reportaže o časovničarima, prevashodno sa romantičnom željom da svojim čitaocima približe nekadašnji duh grada. Polazeći više od potrebe da se istraži savremeni status jednog zanata nego od melahnoličnih pitanja o njegovom naslućenom propadanju, prošetali smo Beogradom, te posetili neke od starosedeoca i njihovih naslednika.


MAKENZIJEVA
Radnje nema. Voskar se u toku godine preselio u Kosovsku ulicu, obućar je i dalje tu, ali izostaje izlog sa mesinganim postoljem na kojem se nalazilo nekoliko pažljivo posloženih satova. Vraćam se, proveravam: da, tu su sada samo dva lokala koji prodaju gotovo identičan asortiman keramičkih proizvoda. Časovničar više ne postoji. U poprečnoj, Mutapovoj ulici, između bureka kod Čede i odavno zatvorene krojačke radnje, nalazi se i jedina preostala sodadžijska radnja u Beogradu, stara 70 godina. Razgovaram sa gospođom koja je vodi, o zanimljivim mestima koja se nalaze oko Kalenić pijace, kada mi usput napomene kako je časovničar Vojislav Petrović zbog restitucije morao da napusti svoj lokal. Seća se da je to bio jedan od lepših izloga u komšiluku, a beskonačne keramičke posude koje su ga zamenile su joj izlišne i neukusne. Priznaje, međutim, da i nju čeka ovakva budućnost u borbi oko prostora za rad: sve beogradske zanatlije se nalaze u sličnom problemu jer se njihov povlašćen položaj – koji im je država pre mnogo godina omogućila sa dobrim razlogom – postepeno sasvim gubi. Kako smo naknadno saznali, gospodin Petrović se preselio u Merkator, ali ga tamo nismo našli.

CETINJSKA
Časovničar Zujović u Takovskoj je na pauzi za ručak u sred svog podeljenog ranog vremena, te se sa njim nažalost mimoilazimo. Nešto niže, u Cetinjskoj 12a, iznad rupe u zidu stoji natpis prema kojem zaključujemo da će se ovde ubrzo otvoriti podrum vina. Komšinica iz susedne, veoma simpatične pekare, obaveštava nas kako časovničar Pavić još od juna nije više ovde. Restitucija. Budući da se preselio nedaleko, u Ulicu 29. novembra, posećujemo ga u juvelirskoj radnji sa čijim vlasnikom sada deli prostor. Petar Pavić je veoma tih i miran, mlad čovek, čiji izgled i ponašanje ne podražavaju vodeće stereotipe o sajdžijama. Radnja u kojoj je do nedavno radio bila je pod zakupom njegove porodice oko 60 godina, ali je zbog kirije koju su nametnuli novi vlasnici Pavić morao da pronađe novo mesto za rad.


Uključen je radio, a sa njega ide klasična muzika. Petar priznaje da nije postao časovničar zbog svoje želje, već iz nužde, jer je trebalo pomoći majci i radnji koja se našla u problemu. Časovničarski zanat je porodična tradicija, a kako Petar nažalost nije imao prilike da sa ocem provede dovoljno vremena za njegovo izučavanje, svemu ga je naučila majka Svetlana. Ona se specijalizovala za zidne satove i danas radi takođe u Beogradu, a odnedavno ima radnjicu u Čumićevom sokačetu. Petar je zapravo studirao sociologiju, ali na ovom fakultetu nikada nije diplomirao; tvrdi da je to zato što je kao sajdžija pronašao nešto u šta mu je zanimljivije da gleda nego u ekran računara. Premda se više ne nalazi u svojoj radnji, oko Petra je i dalje alat koji koristi od samog početka, oko dvadesetak delova osnovne opreme starije od njega. Kako kaže, ne koristi ih iz nostalgičnih razloga, već zato što je taj čelik neuporedivo kvalitetniji od ovog današnjeg.
Časovničar Pavić veruje da svaki sajdžija ima nešto u čemu posebno uživa, a kako kolega ima manje nego posla, oni ponekad popravku satova prosleđuju jedni drugima i u tom smislu nisu konkurencija. Veoma važna časovničarska etika ogleda se u poslovima koji se prihvataju, kao i u onima koji se odbijaju! Što se Pavića tiče, on bira da primi pola starih i pola novih satova, a ne pristaje samo na ono što bi mušteriju navelo na neprijatno i dugo čekanje. Poslednje pitanje koje smo mu postavili bilo je lično koliko i profesionalno – da li neko okružen otkucajima neprestano mora biti okružen i mislima o vremenu. Nakon što nas je zamolio da isključimo diktafon, odgovorio je kako su za njega satovi igračke, a da vreme mora biti nešto veće, subjektivno, neodredivo, te možda upravo zbog toga Petar Pavić nikada ne nosi ručni sat. Zainteresovan za druge majstore koje nameravamo da posetimo, časovničar nam je dao broj telefona Milutina Đinića, upozorivši nas da ne insistiramo na poseti ukoliko shvatimo da je trenutak pogrešan. Nedugo potom, čuli smo da je gospodin iz Svetogorske ulice preminuo od teške bolesti, a njegova radnja uskoro će biti prazna.

SAVSKA
Majstor Velkovski Dragoslav nije unutra u trenutku kada ulazimo, pa shvatamo da smo ga prekinuli u razgovoru sa prijateljima iz mehaničarske radnje koja se nalazi odmah do njegove. Izvinjavamo se, ali gospodin Velkovski već je iza pulta i daje nam osnovne informacije: radnju je osnovao njegov otac koji je sredinom 50-ih došao iz Skopja, a od 1964. godine se ona nalazi gde i sada, u Savskoj br. 7. Dragoslav je završio Višu ekonomsku školu ne znajući da će postati sajdžija, a njegova nesvakidašnja prošlost vidljiva je kroz staklena vratanca vitrine u kojoj stoje fotografije; naime, bavio se profesionalno fudbalom i igrao u drugoj ligi, između ostalog za Sutjesku iz Nikšića. Nakon svega toga, usavršio je časovničarski zanat u mašinskom centru «Prvi maj» 1983. godine.
U njegovoj časovničarskoj radnji, čiji je drveni enterijer sasvim očuvan, nalazi se veliki broj kaiševa i satova različitih proizvođača, ali i jedan mali ispravni ventilator, star gotovo koliko i sama radnja; na njega nam je posebno skrenuta pažnja. Lokal, razume se, ne pripada sajdžiji, ali posla ima dovoljno da se uvek bude makar na pozitivnoj nuli. Restituciju ne pominjemo jer gospodin Dragoslav ne zna ko će ga naslediti i šta će se dogoditi u bliskoj budućnosti, ali otkriva da postoje još dva brata Velkovski, takođe časovničari: jedan radi na Dušanovcu, drugi u Batajnici.
Dok odlazimo, majstor se vraća hladnom pivu i svojim prijateljima, a ovaj gotovo staromodni prizor zaista prirodno pripada okolini Železničke stanice u kojoj i dalje opstaju razni zanatski lokali. Na početku Sarajevske ulice, Milešević Momir isto tako radi kao časovničar, ali na njegovim vratima zatičemo natpis da će se brzo vratiti. Iako sada nismo uspeli da ga sretnemo, jedan mehanički sat me je već nekoliko puta naterao da prođem ovuda, a majstor Milešević upozorio me je da ga stalno nosim i gledam na njega: to je jedini siguran način da sat poživi.

VENIZELOSOVA
Produžavamo ka časovničaru Dušku Dragašu, koji se nalazi u broju 22, Venizelosova ulica, vrata do jorgandžije. O istorijatu mesta u kom se nalazimo ima da nam kaže samo najosnovnije, bez ulepšavanja, a to je da je 1956. godine, njegov otac otvorio ovu samostalnu časovničarsku radnju u kojoj je radio do 1968, kada je preminuo. Otac se školovao u «Insi», tačnije, tamo je polagao majstorski ispit, a Duško je najviše naučio radeći kod tatinog ujaka, Dušana Varde, koji je imao radnju u Prizrenskoj ulici. Nakon očeve smrti, iako mašinac, Duško je 1970. godine iz praktičnih razloga preuzeo radnju na sebe i od tada u njoj provodi svaki dan, puno radno vreme, bez obzira na to što je već nekoliko godina u penziji.
Što se tiče samog časovničarskog zanata, majstor Dragaš smatra da je to posao kao i svaki drugi, a uzbudljiv postane samo ukoliko se nešto slomi ili se sitan deo zagubi; za skupocene satove – čije bi izučavanje možda predstavljalo izazov – fabrike daju dugogodišnju garanciju. Iza majstorovih leđa, pažljivo poređane, nalaze se mašine za otvaranje i zatvaranje satova, kao i mašina za regulisanje, kako kaže, takozvani kardiogram za satove. Gospodin Dragaš ga uključuje, pri čemu se priseća kako je u trenutku kada je kupio ovu mašinu radio dva meseca samo da bi je otplatio. Vibrograf pravi male tragove na papiru, pokazujući kako prikačeni mehanizam radi; majstor šteluje sat dok crta ne postane ravna. Nakon toga, gospodin Dragaš rasklapa drugi sat i njegove delove strpljivo spušta u korpicu, koja zatim ide u kiselinu. Kompletno čišćenje traje ukupno oko trideset minuta, a sastoji se od nekoliko pojedinačnih procesa nakon kojih se delovi suše. Alat koji se takođe nalazi u radnji, a više se ne koristi, jesu mašine za promenu osovina, predivno upakovane u specijalno napravljene drvene kutije. Sada, kada satove uglavnom pokreće elektronika, menjaju se samo baterije ili se prosto stavljaju potpuno novi mehanizmi. Popravka je postala prilično jednolična.
Dva ogromna sata, koji izledaju više kao delovi nameštaja nego kao podsetnici na vreme, pripadaju gospodinu Dragašu i predstavljaju nasledstvo od oca, a časovničar nas upoznaje sa činjenicom da je nekada proizvodnja sličnih satova bila više nego uobičajena, i to kao integralnih delova spavaćih soba ili kuhinja. Nakon četrdesetak minuta provedenih u radnji, majstor nas kroz smeh pita šta ćemo sada sa tolikim fotografijama, te otvara kredenac da nam pokaže nekoliko napravljenih u istoj ovoj radnji, od kojih je jedna završila i u britanskim novinama. Kada konačno zaključi da nema šta više da nam kaže, on nastavlja sa svojim poslom, pa zajedno komentarišemo kako je zanimljivo što je pult od stakla, tako da mušterije mogu da vide šta časovničar radi. Ovo se čini kao još jedna zaostavština nekog prošlog vremena: transparentnost i nedostatak mistifikacije u radu.

GOSPODSKA
Snimak iz radnje na diktafonu beleži 48 minuta, premda makar 10 mora biti samo zvuk brojnih satova koji različito svedoče o prolaznosti u sobi prekrivenoj lamperijom. Majstor Srboljub Jović je izuzetno ljubazan, ali dok iza drvenog pulta gleda u svoje šake i mehanizam između njih, jasno je da je daleko zainteresovaniji za časovnike nego za posetioce. Motiv golubova koji se pojavljuje u radnji otkriva njegovu drugu strast, pored ove očigledne, u kojoj je gospodin Jović našao svoje zvanje. Radnju u Gospodskoj ulici nasledio je davnih šezdesetih od Miodraga Kostića, iako ona beleži postojanje još iz 19. veka, a Jovićeva ćerka Gordana sada nastavlja posao u kom joj ponekad ne veruju da je majstor jer je žena. Kada malo bolje razmisli, zna za samo još dve žene koje su časovničari u Beogradu, a jedina koju zapravo poznaje živi i radi u Brusu. Srboljub je već 16 godina u penziji, ali i dalje joj pravi društvo, a Gordana koja je po struci optičar sada vodi radnju. Gordanina majka takođe je radila sa satovima, na traci u čuvenoj fabrici «Insa», čija se proizvodnja nalazila u neposrednoj blizini njihove radnje.
Nakon što je tokom 90-ih lokal u kom se nalazi kratko bio na prodaju, zemunska časovničarska radnja je u procesu restitucije dospela u nezavidnu poziciju čak i bez živih naslednika – prostor je pripao gradu, koji je neočekivano podigao kirije na dupli iznos. Na sreću, Jovići i dalje imaju dovoljno posla, a svi njihovi zidovi prekriveni su satovima od kojih su neki i zaboravljeni, nikada pokupljeni sa popravke: papirići koji upućuju na vlasnike poprimili su žućkastu boju i vire ispod prašine. Osim gomile alata, raštrkanog tako da se Gordani nalazi na dohvat ruke, tu su i mašine: vibrograf, za regulativu satova, kao i nekoliko manjih predmeta čija je izložbena vrednost verovatno postala veća od upotrebne.
Dok razgovaramo, razgledamo biljke, nalepnice i razna alkoholna pića dobijena na poklon, a u radnju ulazi supruga kineskog ambasadora koja lično donosi pozivnicu za proslavu 67 godina od osnivanja Narodne republike Kine. Gordana objašnjava da su oni vremenom postali kućni prijatelji, te da je sve počelo od toga što je kineski ambasador došao kod njih u radnju da šegrtuje. Prihvatila ga je, kao što bi i bilo kog drugog učenika, jer misli da je praktičan rad jedini način da se o ovom zanatu nešto nauči. Kao strastveni ljubitelj satova, Gordana poseduje jedan ručni koji nikada ga ne skida, ali priznaje da joj otkucavanje zidnog sata u kućnoj tišini često biva nepodnošljivo. U radnji, međutim, i ne primećuje preko stotinu istovremenih sekundara.


Što iz stvarne potrebe, što iz nekog prećutnog zajedništva, čini se da se svi beogradski časovničari poznaju i među sobom poštuju već decenijama. Postoji neka živa i drugačija mapa grada koja ih sve povezuje, zajedno sa majstorima koji izrađuju staklo, dobavljačima opreme i onima koji trguju neophodnim delovima. Obrazovni centar «Prvi maj» u kom se nekada pohađao časovničarski zanat danas ne postoji, a za ovakvu nastavnu jedinicu ni na drugim mestima više nema dovoljno zainteresovanih. Osim mahom teorijskog kursa na Narodnom univerzitetu «Božidar Adžija», u Srbiji nema nikakvog relativno institucionalizovanog načina da se postane sajdžija, dok u inostranstvu postoje škole u Švajcarskoj i Nemačkoj. Ovaj zanat se, kako tvrde majstori, ipak ispravno može naučiti samo posmatranjem, pokušavanjem i radom, a nijedna knjiga ne vredi dok se sami ne suočite sa satovima: zidnim, stonim, šahovskim, ručnim. Svi časovničari koji su nas ugostili u svojim radnim prostorima primaju na šegrtovanje, te ostaje nada da će biti onih koji će samoinicijativno želeti da usavršavaju znanje o ovim naprednim mehanizmima – bilo da su ambasadori ili radoznali srednjoškolci. Sve to, naravno, ukoliko sprovođenje restitucije ne ostavi pustoš iza nekolicine preostalih beogradskih samostalnih časovničarskih radnji.


Izvor: https://www.beforeafter.rs/grad/star...h-casovnicara/

[don Alberto]

Hvala na takstu!!!