Dobar novinski članak koji sam pročitao/la

[piksi]

КРФ, децембар 1915. године по старом календару. Српска влада на челу са Николом Пашићем и престолонаследником Александром Карађорђевићем је неумољива. У насталој атмосфери међусобног оптуживања ко је крив за трагични исход ратовања и Албанску голготу, да би се прикрило неразумно одбијање Лондонског уговора и посвећеност стварања заједничке државе троименог народа, сва одговорност је пребачена на војну команду. Наравно, на челу са начелником штаба Врховне команде, војводом Радомиром Путником.


Човек који је дванаест и по година био министар војске и начелник Главног генералштаба, потом штаба Врховне команде, творац новог устројства војске, стратег победа у балканским ратовима и понижавајућег пораза Аустроугарске армије, био је смењен. А како то међу Србима бива, војвода ће за смену сазнати од војног благајника, када је добио плату без додатка који следује начелнику штаба.


Један војсковођа симболичног презимена Путник, отпутовао је у историју. На његово место доћи ће Петар Бојовић, који ће наредне две године опорављати војску и водити је у пресудном пробоју Солунског фронта. То ће бити последњи сусрет двојице војника чији су животи и остварења дубоко повезани са историјом Србије на прелому двају векова, као и свему што је претходило у деценији пред избијање Великог рата. Обојица се нису определили за војнички позив из жеље за авантурама, већ из дубоког осећања да само војници могу да остваре достојанствен живот свом народу.


Иако нису били вршњаци дуго су и предано сарађивали. Први, онај старији, Путник, је рођен, а други ће завршити свој живот у јануару. Та чињеница поново ће их ових дана спојити у појединим медијима који ће подсетити на њих.


ПУТНИК је био старији десетак година. Рођен је у Крагујевцу 12, односно 24. јануара 1847. године. Готово сви војни историчари и његови биографи се слажу у оцени да је био најзначајнија и најтрагичнија фигура међу српским војводама, који ће из једног пораза и једне недоличне смене ући у легенду.


Баш онако како је његов прадеда Арсеније, предвођен имењаком Чарнојевићем, са Косова кренуо у Велику сеобу пут Панонске низије. Педантни Угари пописујући досељенике који су пристигли у Белу Цркву, уз име његовог претка дописали су презиме Путник, јер је он себе назвао "путником у непознатом правцу".

Војну академију је уписао 1861. Завршио је као осми у класи. Војевање је започео 1876. године у рату с Турцима и ниједан га рат више неће мимоићи. Није се повијао пред властодршцима. То ће осетити и краљ Милан Обреновић када је од Путника, који је био председник испитне комисије, тражио да један његов миљеник положи мајорски испит. Добио је одговор:


"Положиће ако буде знао!"


Официр није знао и није положио. И краљ га је пензионисао... После Мајског преврата и доласка на престо краља Петра I Карађорђевића, постаје начелник Генералштаба.


Кад је почетком новембра 1906. потписан уговор са Французима за куповину 180 пољских, 36 брдских и осам коњичких топова, фабрика је Путнику хтела да поклони револвер. Он је одмахнуо руком и рекао:


"Нећу да ме после неко пита зашто је Шнајдер мени дао револвер."


НАПАД Аустроугарске на Србију затиче војводу Путника у аустријској бањи Глајхенберг где је био на лечењу. Све дилеме зашто су га бечке власти пустиле да се врати у Србију развејао је Конрад фон Хецендорф, начелник Генералштаба Аустроугарске војске: "Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник него један од млађих генерала школован у Француској."


Умро је 17. маја 1917. године у Ници. Ковчег с његовим посмртним остацима остављен је у прозору цркве на Руском гробљу. И ту је стајао годинама. Тек када су двојица француских генерала поручила: "Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо", после више од девет година од његове смрти, сахрањен је 7. децембра 1926. на Новом гробљу.




Танана нит која прати судбине двојице војвода и слична је судбини њихових породица које су теране са својих огњишта ратовима и глађу. Путников наследник на месту начелника Генералштаба Петар Бојовић рођен је 4, односно 16. јула 1858. у селу Мишевићи код Нове Вароши. Његов отац се доселио из Васојевића, из села Бојовића код Андријевице. С пролећа 1867. године они из Старе Србије прелазе у село Радаљево код Ивањице.


БОЈОВИЋ је гимназију завршио у Београду са одличним успехом. По завршетку гимназије, у октобру 1875. уписује Артиљеријску школу, коју је завршио као први у класи.


Петар Бојовић је учествовао у шест ратова и одликован је са 26 српских и југословенских, као и 16 руских, француских и британских одликовања. Под његовом командом успешно је изведена Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву и продрла у Срем. У овој операцији је рањен. У јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Косово, чиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.


Бојовић је као начелник Штаба Врховне команде руководио повлачењем кроз Албанију и он је изабрао локацију на Крфу на коју се склонила српска војска. Командовао је српском офанзивом на Кајмакчалану, где је српска војска поразила бугарске јединице у кључној и предсудној бици за окончање Великог рата. Због сукоба са француским генералом Гијомом, подноси оставку на место начелника Штаба Врховне команде и поново преузима команду над Првом армијом са којом 1. новембра 1918. године улази у Београд. По пробоју Солунског фронта унапређен је у војводу и био је последњи официр коме је тај чин додељен.


Био је врстан познавалац стратешке употребе коњице и ваљда први официр који је осетио значај авијације у ратним вихорима. Захваљујући њему је у опсади Скадра први пут полетео један авион са ратним задатком.


У НОВОЈ држави био је кратко начелник Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Одбија да буде министар, рекавши да је он само војник, и одлази у пензију крајем 1921. године. За разлику од Хрвата који су се борили у редовима Аустроугарске војске које је краљ Александар тетошио, војвода Бојовић је потонуо у заборав. У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог светског рата.





После војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора Војске Југославије.


ЗНАЈУЋИ шта војвода Бојовић значи за српски народ, одмах по доласку Немаца у Београд, Франц Нојхаузен, Хитлеров лични опуномоћеник за Србију, нуди му сарадњу са снагама Рајха.Војвода је немачком изасланику одговорио:


"Господине, Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, док окупација траје, војском не могу са Вама сарађивати."


Почетком децембра 1942. године војвода Бојовић успева да упути писмо Дражи Михаиловићу у коме му шаље "очински поздрав и војничку заповест: Напред у победу, за краља и отаџбину".


Готово цео рат провешће у кућној изолацији. Долазак ослободилаца у Београд донеће и највеће понижење великом војсковођи. Група партизана упала је у његову кућу у Трнској улици на Врачару. Када су видели његову свечану униформу и шапку, уместо да се поклоне и одају почаст војнику који је крварио и за њихову слободу, младићи са петокракама на војничким капама искали су бес на деведесетогодишњаку.


Од повреда задобијених од овог батинања војвода је преминуо 20. јануара 1945. године. Сахрањен је без икаквих почасти, а његови земни остаци пребачени су таљигма на Ново гробље. Савременици сведоче да је на Радио Београду објављена вест да ће свако ко дође на сахрану војводе Бојовића бити ухапшен.

ПЛАНИНА У КАНАДИ НОСИ ПУТНИКОВО ИМЕ

Мало је познато да је у Канади једна планина, по завршетку Првог светског рата, добила име по војводи Путнику. У подножју планине налази се спомен-плоча, на енглеском језику, на којој пише:


"Планина Путник названа је у знак вечног сећања на мушкарце и жене из савезничких оружаних снага у Србији и њиховог вође, војводе Радомира Путника (1847-1917). Србија је изгубила четвртину свог становништва, како припадника војске, тако и цивила за време Првог светског рата (1914-1918). Ова жртва била је део канадских и савезничких борби у Европи против три царевине у циљу заштите људских права и слободе човечанства."


О личном животу поручника Петра Бојовића у његовом официрском досијеу остали су подаци о једној казни и две веридбе. Средином 1882. године кажњен је са десет дана затвора, зато што је у кафану ушао кроз прозор. Постоје и два министарска одобрења за женидбу, што говори о његовој склоности према женама. Као генералштабни мајор Петар Бојовић је у Крагујевцу упознао Милеву Јовановић, кћерку трговца Николе Јовановића. Венчали су се 4. јуна 1893. у Саборној цркви у Крагујевцу. Са њом је имао шесторо деце, четири сина и две ћерке.


Понижавања великих српских војсковођа | Репортаже | Novosti.rs

[skydrummer]

Piksi hvala za ovaj članak. Pročitao sam ga ali nikako da prokomentarišem.
Sve u svemu jedan u nizu sramotnih odnosa države prema zaslužnima a sve zarad ideologije i kojekakvih zabluda.

Pošto sam ranije pisao o Milunki Savić (Dobar novinski članak koji sam pročitao/la ) evo i jednog kratkog video klipa o Milunki:

[skydrummer]

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D...-bezuba-nacija

Samo jedna reč-sramota. U 21.veku kada drugi gledaju kako da produže životni vek čoveka mi se kao nacija, zahvaljujući svepametnim, samoprozvanim stručnjacima i reformatorima, borimo sa krezubošću uz obrazloženje štedi se. Još se nije rodio onaj ko je uspeo da na zdravlju nacije ostvari neke budžetske uštede a da se to ne odrazi na zdravlje te iste nacije a kasnije i na bužetske troškove. Oni koji su pre nekoliko decenija otvarali sve te državne stomatološke ordinacije i vodili računa o dentalnom zdravlju nacije nisu to radili zato što su bili dokoni ili rasipnički raspoloženi.

Zar je bilo teško zaključiti da kada se pogase stomatološke službe u domovima zdravlja i ambulantama , kada se većina državnih stomatoloških službi zaključa, zatvori, raspusti da će to dovesti do toga da se pitamo postajemo li krezubi kao narod.

Sećam se da je u mojoj osnovnoj školi bila stomatološka ordinacija samo za đake škole. Ordinacija je radila u dve smene, sve je bilo džabe, đaci su po razredima pozivani na sistematske preglede , nije bilo hoću, neću. Ako se utvrdi da nešto nije u redu sa zubima odmah se zakazuje popravka. Isto tako se sećam da su u onim najranijim školskim danima (prvi, drugi razred) dolazili stomatolozi i držali nam predavanje kako se pravilno peru zubi (svi smo prali zube na času, i držali smo jednu četkicu, čašu i pastu za zube u ormariću ), puštali su nam neke crtaće o tome šta su bakterije, koliko su štetne po zube itd. Kada bi to danas rekao ovim "stručnjacima" oni ne bi verovali da je tako nešto postojalo ili bi nas ubeđivali da to sve ipak nije bilo baš tako. I nije, bilo je još bolje.

Sve navedeno je koštalo, sve je zahtevalo vreme, sve su to bili stomatolozi iz državnih ustanova (privatni su bili misaona imenica) ali država je znala zašto to radi. Tada se struka pitala ,a ne MMF, i ta struka je znala da se na zdravlju ne može i ne sme štediti i da sve što ne platiš na mostu platićeš na ćupriji. Ta struka koju već dugi niz godina niko ništa ne pita, znala je da kvarni zubi utiču na čitav niz bolesti od kardiovaskularnih pa nadalje i da loše sažvaka hrana pravi niz problema.
Imali smo i jaku industriju stomatološke opreme. Mlađi verovatno nisu čuli za novosadski Jugodent. To je bio gigant u proizvodnji stomatološke opreme (ako se ne varam imali su saradnju sa Simensom). Osvrnite se malo oko sebe kada budete seli u jednu od malobrojnih državnih stomatoloških stolica pa ćete videti natpis Jugodent. Možete videti natpis i u privatnim ordinacijama. Danas je taj Jugodent pretvoren u tržni centar. Valjda nam nedostaju tržni centri (inače u istoj ulici na rastojanju od 1 km ima još dva tržna centra ili supermarketa kako god). Imali smo i domaću proizvodnju potrošnog materijala (plombe, anestezije i sl, -Galenika, možda još neka firma), šta je danas ostalo ne smem ni da razmišljam. Ima ko će o tome da misli, svi ovi reformatori i veliki mislioci u proteklih skoro deceniju i po što zatvaraju, raspuštaju, i pričaju o štednji, rebalansu i sl.



Za one koji imaju volju, još par tekstova na ovu temu.

Da urušavanje stomatološke zaštite nije od juče pokazuje i ovaj tekst. Ovde se kao godina urušavanje pominje 2006.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D...14-stomatologa

Ko pita stručnjake kada imamo"stručnjake" :
Сви органи страдају од зуба | Здравље | Novosti.rs

Kako i u samom tekstu kažu, agonija Jugodenta
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D...nije-Jugodenta

Kada se sve sažme u minut i pet sekundi onda to otprilike zvuči ovako:


A ima i verzija kraća od minute:

[skydrummer]

Nisu ga bez razloga zvali Genije. Lep članak, vredi pročitati i podsetiti se.
Dan kada je Dejo srušio Krojfa: Pre tačno 23 godine Genije je postao kralj Evrope - Nedeljnik

[Petar012]

http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D...-bezuba-nacija

Samo jedna reč-sramota. U 21.veku kada drugi gledaju kako da produže životni vek čoveka mi se kao nacija, zahvaljujući svepametnim, samoprozvanim stručnjacima i reformatorima, borimo sa krezubošću uz obrazloženje štedi se. Još se nije rodio onaj ko je uspeo da na zdravlju nacije ostvari neke budžetske uštede a da se to ne odrazi na zdravlje te iste nacije a kasnije i na bužetske troškove. Oni koji su pre nekoliko decenija otvarali sve te državne stomatološke ordinacije i vodili računa o dentalnom zdravlju nacije nisu to radili zato što su bili dokoni ili rasipnički raspoloženi.

Zar je bilo teško zaključiti da kada se pogase stomatološke službe u domovima zdravlja i ambulantama , kada se većina državnih stomatoloških službi zaključa, zatvori, raspusti da će to dovesti do toga da se pitamo postajemo li krezubi kao narod.

Sećam se da je u mojoj osnovnoj školi bila stomatološka ordinacija samo za đake škole. Ordinacija je radila u dve smene, sve je bilo džabe, đaci su po razredima pozivani na sistematske preglede , nije bilo hoću, neću. Ako se utvrdi da nešto nije u redu sa zubima odmah se zakazuje popravka. Isto tako se sećam da su u onim najranijim školskim danima (prvi, drugi razred) dolazili stomatolozi i držali nam predavanje kako se pravilno peru zubi (svi smo prali zube na času, i držali smo jednu četkicu, čašu i pastu za zube u ormariću ), puštali su nam neke crtaće o tome šta su bakterije, koliko su štetne po zube itd. Kada bi to danas rekao ovim "stručnjacima" oni ne bi verovali da je tako nešto postojalo ili bi nas ubeđivali da to sve ipak nije bilo baš tako. I nije, bilo je još bolje.

Sve navedeno je koštalo, sve je zahtevalo vreme, sve su to bili stomatolozi iz državnih ustanova (privatni su bili misaona imenica) ali država je znala zašto to radi. Tada se struka pitala ,a ne MMF, i ta struka je znala da se na zdravlju ne može i ne sme štediti i da sve što ne platiš na mostu platićeš na ćupriji. Ta struka koju već dugi niz godina niko ništa ne pita, znala je da kvarni zubi utiču na čitav niz bolesti od kardiovaskularnih pa nadalje i da loše sažvaka hrana pravi niz problema.
Imali smo i jaku industriju stomatološke opreme. Mlađi verovatno nisu čuli za novosadski Jugodent. To je bio gigant u proizvodnji stomatološke opreme (ako se ne varam imali su saradnju sa Simensom). Osvrnite se malo oko sebe kada budete seli u jednu od malobrojnih državnih stomatoloških stolica pa ćete videti natpis Jugodent. Možete videti natpis i u privatnim ordinacijama. Danas je taj Jugodent pretvoren u tržni centar. Valjda nam nedostaju tržni centri (inače u istoj ulici na rastojanju od 1 km ima još dva tržna centra ili supermarketa kako god). Imali smo i domaću proizvodnju potrošnog materijala (plombe, anestezije i sl, -Galenika, možda još neka firma), šta je danas ostalo ne smem ni da razmišljam. Ima ko će o tome da misli, svi ovi reformatori i veliki mislioci u proteklih skoro deceniju i po što zatvaraju, raspuštaju, i pričaju o štednji, rebalansu i sl.



Za one koji imaju volju, još par tekstova na ovu temu.

Da urušavanje stomatološke zaštite nije od juče pokazuje i ovaj tekst. Ovde se kao godina urušavanje pominje 2006.
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D...14-stomatologa

Ko pita stručnjake kada imamo"stručnjake" :
Сви органи страдају од зуба | Здравље | Novosti.rs

Kako i u samom tekstu kažu, agonija Jugodenta
http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D...nije-Jugodenta

Kada se sve sažme u minut i pet sekundi onda to otprilike zvuči ovako:


A ima i verzija kraća od minute:

Tek sad vidim ovaj tekst. Sve si lepo sročio iako si van struke. Ja bih dodao još nešto. Prvo, Galenika pravi materijal. I dobar je. Drugo, zubna služba doma zdravlja radi kako - tako - manje - više. Više manje nego više. Po principu radio ne radio svira ti radio. Bio, video. Sad kao privatnik viđam neke apsurdne stvari iz doma zdravlja. Što je najluđe nekad ni pacijenti nisu svesni da ne mogu biti zbrinuti za 10 minuta, na kraju lepo je narod rekao "što je brzo to je kuso". Inače na mnogim mestima dobri stari Jugodent je zamenjen kinezima, koji su lepi i lepo rade na početku, ali su lošeg kvaliteta, kvare se, imaju mnogo elektronike (sumnjivog kvaliteta), i na kraju, plastične su ko kinder jaja, samo krckaju. Treće, najbitnije, iz nekog mog iskustva, glavni problem je novac. Najviše ljudi na moju konastataciju da je stanje loše mi se pravda kako nemaju novca. Sad naravno papir trpi sve, ko zna da li je tako, zatim, nekad su to pogrešni prioriteti, neretko čujem da ljudi neće skuplje intervencije jer "moraju na more/menjaju auto/itd.", zatim tu je i neodgovornost, a u osnovi svega toga je neznanje. Ljudi su ne obavešteni, misle da je higijena usta tu zbog lepog mirisa pred izlazak (ako je ima uopšte), da se zubi samo vade, da mora da boli pri intervenciji, a opet, da je sve u redu ako nema bolova (koji se javljaju tek pri progresiji karijesa).... a opet sve to jer nemamo plan o preventivi kao npr. Skandinavci (država duradi nešto).... Stanje je ne loše nego alarmantno, stariji maloletnici gube zube intenzivno...

[tzuta]

B92: Na aukciji Putinov sat vredan milion dolara

http://www.b92.net/zivot/vesti.php?y...nav_id=1268642

Sent from my GT-N7100 using Tapatalk

[piksi]

ISTORIJA BRKOVA U SRBA Kako se kroz istoriju menjala moda i odnos prema "ukrasu muškog lica"

ISTORIJA BRKOVA U SRBA Kako se kroz istoriju menjala moda i odnos prema "ukrasu muškog lica"

U istoriji muške mode brkovi su bili onaj detalj koji bi u nekom trenu postao pase, da bi se već u sledećem vratio na velika vrata kao svedočanstvo, simbol ili deo muškog identiteta.


Brkovi i brada ne mogu se posmatrati odvojeno od muškog lica, čijem se izgledu u svakoj kulturi i epohi posvećivala posebna pažnja. Samo nošenje ili nenošenje brkova ili brade, njihov izgled i oblik, šalju mnoštvo poruka o osobi čije lice krase - kaže Ivana Jovanović-Gudurić, viši kustos Muzeja grada Novog Sada i autorka izložbe "Ukras muškog lica - brk", koja do 15. juna gostuje u Manakovoj kući u Beogradu.


Tvoj karakter kaže svetu da si muškarac, a tvoji brkovi su uzvičnik na kraju te rečenice - engleska poslovica
Na izgled i negu svoje glave evropski muškarci nisu obraćali mnogo pažnje sve do renesanse. Od tada oblik i dužina postaju bitni, kao pokazatelji društvenog statusa muškarca. U upotrebi su mirišljave pomade i voskovi.


- Krajem 17. veka u modu ulaze kovrdžave i duge muške perike, uz koje su muškarci eventualno nosili tanke brčiće, dok bradu ne nosi niko. Već sredinom narednog stoleća sa evropske modne scene nestaju i brkovi, neuklopivi sa novim hitom - kratkim perikama i konjskim repićem na potiljku - kaže ona.


U 19. veku građanska klasa u Novom Sadu imitira životni stil Evropljana pa i vizuelni identitet
U tom periodu u Engleskoj je vladala kultura "učtivosti". Muškarac "od manira" bio je čistog, glatko izbrijanog lica, a nošenje brade i brkova bilo je neprihvatljivo. Otkriće livenog čelika pospešilo je brijanje, dok se na tržištu pojavljuju i prvi "afteršejvovi", kao što su kreme za lice, puderi i mirisi.


- I francuski i engleski vojnici su u nekim trenucima imali obavezu nošenja brkova, koji su postali simbol hrabrosti i borbenosti. Taj militarni izgled mnogo je uticao na oblikovanje idealnog modela muškosti i brkovi i brada se vraćaju u modu. Obični ljudi želeli su da imitiraju ili pripadnike engleske vojske ili istraživače "egzotičnih" predela, koji nisu imali gde da se briju. Oblik i izgled malja na licu uklapali su se u važeće modne trendove - od razbarušenog romantičarskog izgleda do brižljivo oblikovanih bakenbarda - kaže ona.


Četiri osnovna stila u 19. veku


- Brzo su se širom Evrope izdvojila četiri osnovna stila. Mađarski stil, verovatno inspirisan husarima, negovao je brkove koji počinju od sredine gornje usne i puštaju se nadole, najviše do 1,5 cm dužine. Mnogo elegantniji bio je imperijalistički stil, koji je naziv dobio po nemačkom kajzeru Vilhelmu Drugom i koji su u to vreme negovali pripadnici kraljevskih porodica i viših klasa. Imperijalistički brkovi su gusti i čekinjasti, ali na samom kraju uvijeni nagore - kaže Jovanović-Gudurić.




U ovo zanatlijsko udruženje nije se moglo ući bez brkova
Bili su veoma zahtevni za održavanje, zbog četkanja i fiksiranja voskom, te ih je vrlo brzo zamenio volan stil.


- Volan stil dobio je ovakav naziv jer je oblikom podsećao na volan bicikle. Bio je najpopularniji u 19. veku, opšteprihvaćen kod različitih uzrasta, profesija, klasa. Po njemu, krajevi brkova morali su da budu izrazito uvijeni nagore, za šta su bili potrebni i određena dužina i vosak. Kao poseban stil izdvojili su se brkovi tipa "mali volan", koji su samo bili kraći i tanji - dodaje ona.


Član esnafa


Ova moda je gotovo istovremeno stigla i na naše prostore.


- U drugoj polovini 19. veka u Novom Sadu se razvija građanska klasa, čiji se pripadnici trude da što više imitiraju životni stil Evropljana. Od enterijera, mode, obrazovanja došlo se i do brkova, koji su postali obavezni deo vizuelnog identiteta muškarca-građanina - objašnjava ona.




Fotografije iz ovog perioda, koje su deo fonda Muzeja grada Novog Sada, to jasno pokazuju.


- Naročito su zanimljivi grupni portreti udruženja i esnafa, gde svaki muškarac, mlad ili star, na licu ima neku vrstu ukrasa. Za mladiće brkovi su bili jedan od pokazatelja da je su postali punopravni članovi zajednice odraslih muškaraca - kaže ona.


U 20. veku popularnost opada


Građanska klasa razvila je i novu naviku nege brkova i sređivanja kod profesionalaca.


- Sređivanje lica zahtevalo je tehniku koju nije svako mogao da primeni kod kuće. U gradu se otvorilo mnoštvo berbernica, a odlazak tamo je postao društveni događaj, rezervisan za muškarce. U jednom od najstarijih popisa zanata u Novom Sadu navodi se i berberin, što nam govori koliko je rano na ovim prostorima počela da se pridaje pažnja izgledu muškog lica - dodaje ona.


Krajem 19. i početkom 20. veka nošenje brade počinje da izlazi iz mode, dok brkovi postaju pitanje stila i sofisticiranosti. Pretpostavlja se da je obavezno nošenje brkova u vojsci ukinuto tokom Prvog svetskog rata, zbog upotrebe gas-maski i loše higijene na ratištima.


Slavne brke


Uprkos tome što ih 20. vek nije bio posebno zainteresovan za brkove, muževni zaštitni znak Toma Seleka, tanke linije iznad usana Klarka Gebla, Ajnštajnovi bujni čupavci, ekscentrični Dalijevi eksperimenti pa i komični "četkica za zube" brčići Hitlera i Čaplina, postali su popularni i ikonični koliko i njihovi vlasnici.




U Indiji se brkovi i dalje vide kao detalj koji muškom licu daje strogost. Zbog toga su u većim gradovima policajci ponekad više plaćeni ako nose brkove.


Kašika i papilotne


U 19. veku i jeku popularnosti brkova, napravljena je čak i posebna kašika za supu u koju muškarci nisu mogli lako da umoče brkove. A kako bi dobili odgovarajući kovrdžu na kraju brka, neki muškarci su noćili sa papilotnama na licu.


Poslednjih 13 godina, širom sveta se u novembru sprovodi akcija podizanja svesti o zdravlju muškaraca. Kako je brk isključivo muški atribut, muškarci se tokom čitavog novembra ne briju, kako bi tom maljavošću ohrabrili druge muškarce da zdravije žive, ali i sakupili donacije za lečenje bolesti koje u velikom procentu pogađaju mušku populaciju.

[skydrummer]

Lep članak a može se nešto i naučiti.
Car Nikolaj slao Srbe da spasu otadžbinu | Reportaže | Novosti.rs

Ako niste čuli za Turovićevu iglu eto prilike da to promenite.
Misteriju igle sa Hisara ne znaju ni Amerikanci | Reportaže | Novosti.rs

[skydrummer]

Članak je kratak ali je veličina ovog čoveka ogromna. Hvala mu za sve što je učinio a učinio je mnogo.

Уз помоћ Арна Гујона деца из косовских енклава отишла на море | Друштво | Novosti.rs

[piksi]

Tekst o Damiru Desnici, kome smo toliko puta aplaudirali na Marakani a nije igrao u Zvezdi

Фудбалски геније из света тишине

Ријека – Свет одакле долази Дамир Десница је беспуће вечне тишине. Педесетседмогодишњак са лицем дечака, никада није чуо звиждуке и увреде навијача, никада није могао да слуша овације и аплаузе.
Глувонеми легендарни нападач Ријеке и југословенског фудбала, једини играч који је могао сустићи властити центаршут, како га је некада рафално описивао загребачки радио-репортер Иво Томић, сада је скромни демонстратор у омладинској школи фудбала на Кантриди.

Конобар, није му више од двадесет година, у једном од ријечких кафића, појма нема коме доноси чај.
– Дамир Десница? Никада чуо – каже младић, извињавајући се, док посматра човека због кога су дрхтали моћни Јувентус или Реал Мадрид, а Драган Џајић у тајности преговарао о његовом преласку у Црвену Звезду.

Не постоји више фудбалски кодекс части, јер, о величинама без мрље на каријери данас се не говори, они тону у заборав, не позивају се на славља, нису занимљиви таблоидима…
Али да су у овом кафићу Роберто Бетега или Емилио Бутрагењо, да су ту Цицо Крањчар или Дуле Савић, да су ту Миљан Миљанић или Анте Младинић, да су ту Пижон и Шестић, добро би се разумели са Дамиром.

Осуђен да вечито обитава на дну животне табеле, Десница је достигао саме фудбалске врхове. Никада није отишао у неки од клубова велике четворке – Звезду, Партизан, Динамо или Хајдук – и можда је у томе сва мелодраматична драж приче о њему: о хендикепираном играчу из малог клуба који не говори и не чује, али је и такав какав је, својим дриблинзима по левој страни, својој брзини и мењању правца у пуном трку, стварао грмљавину на стадионима по којима је газио.

Дамир се споразумева са људима тако што им чита са усана. Долази на заказивани интервју са Миланом Радовићем, центарфором из чувеног тима Ријеке који је харао крајем седамдесетих година, па све до распада Југославије. Била је то најтрофејнија генерација Ријеке.
– Два пута смо освојили Куп, били четврти у првенству, играли четврфинале Купа купова (1980), што сада могу да сањају сви тимови бивше СФРЈ – сећа се Дамир.
Када Радовић каже да је Десница без сумње највећи играч Ријеке свих времена и један од највећих у историји југословенског фудбала, Дамир се, посматрајући покрете Радовићевих усана, опет дечачки осмехује.

– Жао ми је што у оно доба нисам играо у клубовима велике четворке. Далеко бих више постигао и далеко више би се писало и причало о мени. Звали су ме сви они, почетком осамдесетих сам прегварао са Џајићем о преласку у Звезду, али ја сам се већ навикао на Ријеку. Можде ме и мој хендикеп негде изнутра, спречавао да одем у клуб и град где ме не познају. Постојао је још један разлог – тешка повреда менискуса. Каријеру ми је спасио доктор Буђевац из Бора. У Бор сам отишао на трећу операцију – преноси Дамирова сећања Радовић.
Ништа тренер Ријеке није морао да објашњава Десници. Када би кренуло лоше по тим, десеторица играча би погледали Дамира. Он би климнуо главом, чекао би да му леви бек дотури лопту. Онда би кренуо ка голу…

– Био сам нераздвојан са Никицом Цукровом, задњим везним. Цуки ми је био све: преносио је савете тренера, али искрено да вам кажем, ни сам не знам како. И данас смо велики пријатељи, иако он живи у Шибенику. Заправо је тадашњи тим Ријеке био Југославија у малом – ја Србин из Обровца, Радовић – Ера са Златибора, Цукров Хрват – ма било нас је одакле хоћете. И никада се та југословенска лига и то другарство неће поновити. Тврдим, та лига је у рангу данашње Премијер лиге, Шпанске или Италијанске. Старији се сигурно сећају, требала је Звезда добро да се намучи, па да победи Ријеку. Требало је узети бод у Зеници, Тузли или Скопљу…

Да будемо искрени, и један Јувентус или Реал Мадрид, морали су добро да се озноје, како би добили Ријеку. Иако сматра да је његова најбоља утакмица коју је одиграо она против Локомотиве из Кошица, у Купу купова, када је у реваншу Дамир дао хет-трик, али се повредио, највеће признање је добио заправо на утакмици коју, због те повреде, није ни одиграо! Наиме, италијанска штампа је могла да одахне, јер славни Јувентус није могао да брине због Деснице.

– На Кантриди је било нула-нула. Тадашња генерација Јувеа, била је заправо репрезентација Италије, која је освојила првенство света. Тренер им је био Ђовани Трапатони, а играли су Зоф, Ђентиле Кабрини, Брио, Ширеа, Фурио, Тардели, Каузио... – присећа се Дамир. Плашио га се Јуве, плашио га се Трапатони, плашио га се Бетега... У Торину је Јуве добио Ријеку без Дамира, без Лукића, без Бачваревића, тешко, са 2:0.

У Дамирову исповест меша се некадашњи најбољи стрелац лиге Радовић. Он, наиме, „под пуном кривичном и материјалном одговорношћу”, тврди:
– Данас би Десница био већи играч од Месија! Данас не смеш да пипнеш Месија или Кристијана Роналда. Судија одмах свира фаул и даје хафовима или бековима жути или црвени картон. У наше време халфови су били праве „убице” – каже Радовић.
Питам Десницу – ко је био највећи костоломац, од кога је добио највеће батине?
Десница се пипа за колено.
– Имали сте једног Банковића из Радничког из Ниша, једног Шаренца из Олимпије...Требало је оданде извући живу главу. Знам само да сам највеће батине у животу добио на утакмици против Трепче. Можда су ти халфови били „убице”, али су нам били велики спортски пријатељи. Ничега више од тога нема…

У то време, уговори су трајали четири године, власти су донеле декрет да играчи не смеју да одлазе у иностранство пре 28. године, како би фудбалери забављали радничку класу. Тако су фудбалски тимови постајали праве породице, конкуренција је била жестока, а тимови из провинције, попут Ријеке, Радничког из Ниша или сарајевског Жеље, достизали су неслућене фудбалске европске висине.
Тако је на чувеној утакмици са Реал Мадридом, Ријека буквално осакаћена, јер је судија искључио, а кога би другог, него Дамира Десницу. Замислите, због – приговора! Како је глувонеми играч „приговорио судији”?

Тај црвени картон и та утакмица је одавно прерасла у легенду и временом је толико препричавана, да је добила најразличитије облике, од црнохуморних, до завереничких. Ствар је, ипак, далеко баналнија. Судија је свирао спорни аут, а Дамир је побеснео и почео да гестикулира…
– Тако сам од Уефе добио писмену потврду да сам проговорио – опет је насмејан, шалећи се на сопствени рачун, као што то умеју само највећи.
Чули смо свакојаке приче о њему: да је пропао, да је само економ у Ријеци, да деци доноси копачке, али он то негира. Штедња из иностранства пропала му је у Љубљанској банци, али се некако преживљава. Венчао се са супругом која је такође глувонема, али њихове две ћерке и унук, говоре и чују.
Ријека је некада пружила све Дамиру Десници и он је са њом остао нераскидиво везан. Дуго је размишљао да ли да открије нешто што никоме до сада није.
Увек је, заправо, имао још једну велику, непрежаљену љубав. Она се зове – Црвена Звезда.

Једна утакмица за „плаве”, један гол

Десница жали зато што је одиграо само једну утакмицу за репрезентацију Југославије. У дресу „плавих” играо је са Боротом, Шурјаком, Мужинићем, Стојковићем...
На тој, једној утакмици, постигао је гол. У репрезентацију га је позвао селектор Анте Младинић. Десница је, осим за Ријеку, играо неколико сезона за белгијски „Кортријк”.

http://www.politika.rs/scc/clanak/249216/Fudbalski-genije-iz-sveta-tisine