Dobar novinski članak koji sam pročitao/la

[skydrummer]

Два лепа текста поводом скорашње годишњице краја Првог светског рата.

Због подвига каквог нема ни на филму СРПСКОМ ВОЈНИКУ салутирали официри САД | Репортаже | Novosti.rs

Цвет који устаје из мртвих и расте стазама српске војске: Симбол оних који су дали живот за слободу | Репортаже | Novosti.rs

[skydrummer]

Kao što reče autor teksta, naklon do zemlje za ovog diskretnog junaka.

https://www.espreso.rs/sport/ostali-...uge-foto-video

[skydrummer]

Свака част! Нажалост овакви људи не добијају довољно медијског простора.

https://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%...ko-130000-evra

[tzuta]

The most legendary lost watches of all time


https://www.gq.com.au/style/watches/...4fc50554448084

Sent from my HTC U11 using Tapatalk

[mihajlons]

Pravi clanak za dobro jutro

https://net.hr/hot/megan-fox-0369951...b-9a4c4a019444


Sent from my iPhone using Tapatalk

[bgmoto]

Kad potera baksuz...

https://www.juznevesti.com/Hronika/N...-porse.sr.html

[Nešoni]

Jedan tekst sa mnoštvom prelepih fotografija o bajkersom putu po Iberijskom poluostrvu. Uveče, pred spavanje, čita se u dahu, moja preporuka
https://forum.bjbikers.com/topic/194...-km-solo-tura/

Sent from my LYA-L29 using Tapatalk

[piksi]

Tražeći potvrdu kako se Ulica Maksima Gorkog nekada zvala Prestolonaslednika Petra, naišao sam na jedan lep tekst o nekadašnjem Beogradu

https://www.politika.rs/scc/clanak/4...radnog-vremena


НОЋНИ ЖИВОТ БЕОГРАДА КРОЗ ИСТОРИЈУ

Непрегледна кафана без радног времена

Негдашња градска периферија одувек је била посебна прича. – Свака чаша вина мора да се „прегради” бар једним залогајем, односно тај нектар је једино пиће које се троши кашиком и виљушком

Савско купалиште (Фотографије Био једном један Београд)

Постоји она злослутна јеврејска клетва – „Дабогда имао, па немао”. То су, након што су их Немци најурили из стана, на сопственој кожи осетили госпођа Јелена и њен син Слободан Марковић, доцније познат и као Либеро Маркони, или Грешни Елефтерио, који су ослобођење града дочекали у рушевинама предратне фабрике плутаних чепова на углу Баба Вишњине и Крунске улице, надомак Каленић пијаце и кафане „Табор” која је радила сву ноћ. То свратиште је важно за ову причу зато што је Слободан тугу најчешће лечио „алкохолним облогама”, и то оним точеним у чашицама од 0,05, и тек када му је Врховни Оберкелнер цех умало наплатио голим животом, прешао је на она већа, винска паковања. Тако су настале и неке од његових чувених збирки песама и приповедака.

А туга га је заскочила 16. априла 1944. године, на „Крвави Васкрс”, кад су савезници на Београд изручили товар бомби који је засенио априлска крвопролића 1941. и по броју, и по тонажи смртоносних пошиљки, а нарочито по броју жртава. Слободан је тих дана био најурен из Недићевог логора за преваспитавање имућне а заблуделе српске младежи у Смедеревској Паланци, а у Београд је стигао таман да, пролазећи Крунском улицом, угледа сијасет раскомаданих тела породиља, беба, бабица и лекара које је смрт заскочила у разнетом Државном породилишту. Разрушено здање је доцније обновљено и у њему је сад Студентска поликлиника, али жртве и данас, после 78 година, бриде као жива рана.


После смо по савезницима именовали улице и подизали им споменике, а Крунску назвали по пролетерским бригадама, да се не забораве олако.

И Улица пролетерских бригада, иако у њој од „Барајева” до „Каленића” није било ниједне кафане, умало да уђе у веселу повест града да је необичан догађај освануо у новинама. Јер, у вечитом полумраку те улице увек будни станари соцреалистичког здања на углу Смиљанићеве, угледали су сподобу где лежи на тротоару. Најхрабрији међу њима одважио се да му се примакне на три-четири метра и да с безбедног растојања строго упита „Шта радите ту, друже?” – а онај одоздо тихо простења – „Чекам такси”.

Храбриша се вратио у сигурност зграде, а незвани „лежећи гост” је у међувремену нестао, ваљда му је приспео такси, ко зна?

Неколико дана касније, „Каленићем” се пронела прича да је онај „чекач” био наш познати новинар, писац и сценариста, који је славу стекао с неколико филмова такозваног црног таласа... и три-четири изванредне телевизијске серије – за децу (што је и он сам признао, али после ко зна које чаше пића).

„Пампур бар”

Једино што је годинама подсећало на стару фабрику пампура и стан породице Марковић били су двориште и околне улице препуне плутаних чепова. Зато је стара кафана међу сталним гостима упамћена и као – „Пампур бар”. Назив су доцније својатале многе, а најдуже она склепана испод кабина савског купатила између Старог и Новог моста, на новобеоградској страни, која је своје најсветлије тренутке доживела по најцрњем мраку. Тај „Пампур бар” и Стари мост били су поприште најчуднијег покушаја самоубиства који се збио шездесетих година. Наиме, неки Љуба, мангуп из Сарајевске, у пола ноћи је угледао девојку којој никада није смео да изјави љубав како излази из једне од кабина за пресвлачење у пратњи стаситог и лепушкастог момка. А „пресвлачили” су се сат и по-два! Очајан, Љуба најави окупљеним пајташима да ће себи прекратити муке, па крете изокола на мост. Већ је свитало, а он је још стајао на огради испод лука, њихао се у ритму алкохола затеченог у крви и зурио у воду. Кафана се испразнила, а радозналци се начичкали крај обале – неки да га одговарају, а неки да га охрабре.

У један мах, он се отисне у мрачну Саву. Међутим, није клонуо, није се превалио нити бацио, већ се винуо увис градећи телом савршену „ласту”, која је заслужила дуг и искрен аплауз. Злобници су доцније испод гласа причали да се он до тада више пута „самоубијао” на истоветан начин, а да је једном то предузео и трезан.

Оба „Пампур бара” нестала су такорећи истовремено, мада је „Табор” и ту испредњачио: раније је почео, пре је и завршио.


Једина конкуренција „Табору” биле су „Кикевац”, двестотинак метара низ Улицу престолонаследника Петра (потоњу Максима Горког), „Соколац” и „Стара Србија”, ближе Јужном булевару. „Стара Србија” се прославила као „музикантска берза” много пре „Шуматовца”, а важна је јер су се уметници у њој представљали „уживо” пред кафанском публиком. „Дебитанти” су доле пристизали из просторија Удружења кафанских музичара (с председником и капелмајстором Милетом Богдановићем) које се налазило на углу Чубурске и Улице Филипа Кљајића, кога је на плавој табли недавно одменио патријарх Варнава. Нажалост, све три су избрисане из београдског земљописа одавно.

На углу Јужног булевара таворио је и „Неимар”, али та кафана је после рата променила намену, па јој је и ново радно време усклађено са потребама „радника, сељака и поштене интелигенције” – од 8 до 21, а суботом понекад и до 22 часа.

Шапутало се да је читав кварт омеђен Чубурском, улицама Орловића Павла, Максима Горког и Краља Николаја био једна непрегледна кафана без радног времена. То су потврдила и браћа Живорад и Бата Стојковић, који су рођени управо ту, надомак крчме „Чубура”, где им је отац држао стовариште дрвене грађе. Али, та негдашња градска периферија одувек је била посебна прича.

За изрибан живот

Све ове ноћне кафане, уз неизбежан роштиљ, као и неколико гурманлука, на репертоару су имале и такозвана готова, кувана јела. То је откривено крајем шездесетих, када је комшија Града Стојаковић, писац и издавач, затечен у „Кикевцу” где је пред зору изволео поручити (и појести) – пуњене паприке!

На сасвим разумно питање – зашто? – одговорио је вечитом мудрошћу да свака чаша вина мора да се „прегради” бар једним залогајем, односно да је тај нектар једино пиће које се троши кашиком и виљушком, те да се кувана јела пред зору једу како би се што лакше и безболније преградили ноћ и дан.

А да је био у праву потврђује један чудан догађај с краја прошлог века. У Београд се из расејања вратио близак рођак потписника ових прича и одсео у „Метрополу”. Једног јутра, пред зору, позове он телефоном да пита где се у то доба у престоници могу појести шкембићи у сафту. Поручио је у хотелу да му их принесу као „рум сервис”, а реакција персонала била је таква да су драгог госта умало сместили на ургентно одељење психијатрије. А није завршио као гост Лазе К. Лазаревића јер је случај приписан пијанству.

Само благодарећи Крсти Црнчевићу, најпознатијем београдском кафеџији, дознало се да је последњи престонички бастион шкембића у сафту – „Млава”, кафана на двестотинак метара од „Кикевца”, кад се крене узбрдо ка Возаревом крсту. Био је у праву, а онај срећник се због тог открића више није враћао у Беч, чак ни да спакује и донесе личне ствари које су му тамо остале. (Заиста, шта ли је с том кафаном – да ли „Млава” још постоји, да ли је онаква каквом је памте или је преиначена у „night club”, што је одувек била, али се није тако звала?)

[VLADAN P]

Vezano za ovaj zanimljivi tekst - Preporučujem da pročitate kratki roman Mome Kapora '' Legenda o Taboru '' koji upravo govori o gorepomenutoj čuvenoj kafani.

[sasa14]

Cene od pre 35 godina.Zamislite sad ovu cenu za Submariner i da ga ima u prodavnicama, tacno bi se tukli ljudi