Počelo je već da me nervira!
Ista stvar mi se dešava već po ko zna koji put...
Nađem neki sat koji mi se svidi, imam para da ga kupim i onda... Pogledam ove satove koje već imam i shvatim da već imam od svake vrste po bar jedan model koji mi se dopada. I, još, ne stižem sve ni da ih redovno nosim... uvek ostane neki kog se uželim pa ga nosim danima.
Malo mi bez veze da imam, recimo, dva ’’ronioca’’ automatic.
Ili - dva radna sata za svakodnevno čukanje.
Ili – dva sa 3133 mehanizmom.
Shvatate šta hoću da kažem?
Poznato vam je, verujem, da mi ’’zvučnija’’ marka ne znači ništa. Mislim, Casiu se radujem isto kao i Omegi... i obrnuto tako da otpada i varijanta da postojeće modele menjam istom, samo skupljom vrstom.
Kao da sve ono što bih želeo - već imam.
Nekako mi blesavo da prodam Seiko chronograph (koji mi se dopada) pa da kupim Citizen chronograph (koji će isto tako da mi se dopada). Čemu to?
Znam da zvuči glupo ali zeznuta situacija.
Možda, jedino, da zanemarim vlastiti kriterijum da je bez veze kupovati satove koje neću i nositi pa da jurim neke starije, retke, satiće?
Kakva su vaša iskustva po ovom pitanju?
Bookmarks sajtovi