Mehanizam estetike, te izvikane kvazi nauke, beznadežno zariba i prestaje da funkcioniše ako mu se oduzme srž, suština... Emocija. Rasprsne se kao mehur od sapunice, džaba filozofska upornost i striktni kanoni. Estetika mehanizma je nešto drugo... izaziva emociju bez izuzetka, pozitivnu (ili suprotnu), a upravo se bazira na kanonima. Mehanike, naravno. Pravi doživljaj satnog mehanizma, u našem slučaju, nastaje u trenutku kada funkcija mehanike nadilazi sopstvenu svrhu i preobrabražava jednostavnu mehaničku napravu u "nešto drugo". Mistično - jer tiče se Vremena, plemenito - delo je ruku posvećenih ljudi, posebno - ne vidi svako ono što bi trebalo, skupoceno - doslovna i metaforička vrednost, retko - ako je reč o "haute horology"... Da ne nabrajam:
Neke magije mora biti, metal se rađa u zvezdama. Hefest, otac svih kovača, je božanstvo a metalurgija i alhemija su rođene sestre... da ne pominjem što su kovači stare ere bili izopšten soj, osumnjičeni za vračarenje. Livci crkvenih zvona verovatno i jesu vračali. Japanski kovači se okupaju i pomole pre početka izrade mača. Savremeni racio je smirio strahove i objasnio suštinu... ali. Ostala je detinjasta opčinjenost, bljesak čistog metala, lepota ideje pretočene u nešto opruga i zupčanika. Hipnoza: ritam balansa koji kucka u transu... Mehanizam je nešto što osluškujemo, posmatramo i "dodirujemo" očima. Prolupetah na kilo. Ipak, ako je želja mehanike da oponaša život, satni mehanizam je nešto najbliže tome, po meni:
I to ide dalje, mislim na potrebu konstruktivnog genija da se iskaže, da stvara. Novi materijali (karbon, epoksi, poli-ovo, ono... hmmm, nisam preterano oduševljen, moj problem naravno), nova rešenja starih problema, drugačiji odgovori na ista pitanja, postavljanje stvari naglavačke... Često lutanja i promašaji ali nekad nešto, po definiciji, mora i da uspe. Napredak ili... zavisi od ugla posmatranja, nije sva publika u istom redu.
Priča se odnosi i na dekoraciju mašine, to je pa treći padež u svemu ovome... a čini mi se da ima veze sa tim što su davnih vremena časovničari često bili juveliri po zanatu i vokaciji pa prosto nisu mogli da odole izazovu. Korak po korak, cinculiranje mehanizma vremenom prerasta u "finiš", stvar prestiža, dokazivanja... Skeleton pogotovo. Dooo granice ukusa i preko iste, ne retko. Mom oku ne pasuje ta vrsta "nakita", možda imam ograničene poglede po tom pitanju. Kontradiktorne svakako, naime dopada mi se izgled ali mi sve ostalo uvezi toga smeta. Prosto imam potrebu da zaboravim da je u pitanju časovnik. Verovatno ima veze sa "epsko vs lirsko" pričom, malo ko je izbalansiran u tom pogledu (ili je to ili neka trauma).
Za mene, granična linija dekorativnog:
Ako sam davio (a jesam), imao sam potrebu, baš me briga. Jel vas neko tuko po ušima da čitate? Gledajte slike! A one su preuzete, naravno. Nek me tuže!
Neke magije mora biti, metal se rađa u zvezdama. Hefest, otac svih kovača, je božanstvo a metalurgija i alhemija su rođene sestre... da ne pominjem što su kovači stare ere bili izopšten soj, osumnjičeni za vračarenje. Livci crkvenih zvona verovatno i jesu vračali. Japanski kovači se okupaju i pomole pre početka izrade mača. Savremeni racio je smirio strahove i objasnio suštinu... ali. Ostala je detinjasta opčinjenost, bljesak čistog metala, lepota ideje pretočene u nešto opruga i zupčanika. Hipnoza: ritam balansa koji kucka u transu... Mehanizam je nešto što osluškujemo, posmatramo i "dodirujemo" očima. Prolupetah na kilo. Ipak, ako je želja mehanike da oponaša život, satni mehanizam je nešto najbliže tome, po meni:
I to ide dalje, mislim na potrebu konstruktivnog genija da se iskaže, da stvara. Novi materijali (karbon, epoksi, poli-ovo, ono... hmmm, nisam preterano oduševljen, moj problem naravno), nova rešenja starih problema, drugačiji odgovori na ista pitanja, postavljanje stvari naglavačke... Često lutanja i promašaji ali nekad nešto, po definiciji, mora i da uspe. Napredak ili... zavisi od ugla posmatranja, nije sva publika u istom redu.
Priča se odnosi i na dekoraciju mašine, to je pa treći padež u svemu ovome... a čini mi se da ima veze sa tim što su davnih vremena časovničari često bili juveliri po zanatu i vokaciji pa prosto nisu mogli da odole izazovu. Korak po korak, cinculiranje mehanizma vremenom prerasta u "finiš", stvar prestiža, dokazivanja... Skeleton pogotovo. Dooo granice ukusa i preko iste, ne retko. Mom oku ne pasuje ta vrsta "nakita", možda imam ograničene poglede po tom pitanju. Kontradiktorne svakako, naime dopada mi se izgled ali mi sve ostalo uvezi toga smeta. Prosto imam potrebu da zaboravim da je u pitanju časovnik. Verovatno ima veze sa "epsko vs lirsko" pričom, malo ko je izbalansiran u tom pogledu (ili je to ili neka trauma).
Za mene, granična linija dekorativnog:
Ako sam davio (a jesam), imao sam potrebu, baš me briga. Jel vas neko tuko po ušima da čitate? Gledajte slike! A one su preuzete, naravno. Nek me tuže!
