Oprečna mišljenja o ETI 2824-2? Možda postoje ali ja ih u dugom praćenju tematika o satovima i mehanizmima mogu nabrojati na prstima jedne ruke. Čak i ta su bila plod neznanja i nekih osnovnih dvoumljenja kod novijih pratioca ove delatnosti.
Šta reći o jednom i drugom? Da li su uporedivi? Možda, jer oba sadržavaju komplikaciju datuma i imaju hacking funkciju ali je struktura dosta različita.
Dok je Seiko 4R35 zaista entry mehanizam, za ETA 2824-2 se to nikako ne može reći. ETA mehanički mehanizmi se za razliku od kvarčnih ne kategoziraju u Fashion, Trendline, Normflatline, Flatline i Thermoline, nego su po tom aspektu potpuno samostalni i svaki je priča za sebe. Ali,o tome kasnije.
1. Seiko 4R35 je entry mehanizam, jer mu je glavni "nedostatak" izostanak Sprona - Spring Microna. To je mikro opruga, koju je Seiko razvio u saradnji sa Institutom za istraživanje materijala univerziteta Tohoku i smatra se za jednog od najvećih uspeha Seika u vlastitoj istoriji. Radi se o smesi iz kobalta i nikla, koju karakteriše visoka elastičnost, dugotrajnost, velika animagnetna i toplotna otpornost, Spron 510 se upotrebljava započevši od 6R15 mehanizma, dok se jači stepen Spron 610 ugrađuje u Grand Seiko. Spron 610 je primerljiv sa Nivaroxom, koji je naziv dobio po istoimenoj fabrici, koju je Nicolas G. Hyek uključio u ETU odnosno SWATCH grupaciju, 1992 godine. Neki to smatraju njegovim najvećim uspehom.
ETA 2824-2 u svojoj osnovnoj varijanti (Standard) i Elabore, upotrebljava Anachron, koji je primerljiv sa Spron 510, dok se u Top Grade i Chronometer varijanti upotrebljava Nivarox (smes nikla i glicidura), koji je primerljiv sa Grand Seikoovim Spronom 610.
Uz razrede, koji se odnose na preciznost, te upotrebu zaštite mehanizma od udarca u vidu Incabloca u Standard i Elabore verziji ETA 2824, te Etaschoca u Top Grade i Chronometar verziji, ugradnja Anacrona ili Nivaroxa daje odgovor zašto ETA 2824-2 pokreće satove u cenovnom razredu od 600 € pa sve do 4.000 €.
Već iz ovog aspekta se vidi da komparacija Seiko 4Rxx sa ETA 2824-2 nije na mestu, ali možemo ići dalje.
2. Frekvencija: ETA 2824-2 sa 28.800 poluoscilacija u jednom satu ili 4R35 sa 21.600 odnosno 3 Hz. Ovde je ETA svakako u prednosti, jer smo već duboko zagazili u 21. vek uz napomenu, da se ETA 2824-2 serijsko proizvodi od 1982 godine (razvijena je bila već 1961) a 4R35 je u serijskoj proizvodnji od 2011 godine. Ovde se već postavlja pitanje dokazanosti, koja je opet na strani 2824-2, ali moje lično mišljenje je, da nijedan od ova dva kriterijuma nema takvu težinu, da bi se samo na osnovi toga jedan postavio eskplicitno ispred drugoga. To je više stvar filozofskog pristupa a ime nešto i estetskog kriterijuma, jer je puno lepše posmatrati klizenje sekundare na 4Hz nego na 21.600 b/h.
Da li se mehanizam zbog više frekvencije više troši? Da, neznatno i to samo u slučaju, da su oboje napravljeni iz potpuno jednakih materijala. Deo odgovora leži pod brojem 1 i u samoj strukturi mehanizma, a za drugi deo je teško reći, jer niko osim Seika i ETE ne zna, od čega su tačno napravljeni pojedini delovi kalibara. Na primer: potpuno je komparativan odnos ETA 2824-2 ili Sellita SW 200 jer je drugi klon prvoga, a već je opšte poznato i dokazano, da ETA koristi bolje materijale od Sellite. Tako bi mogli, da pravimo usporedbu Seika 4R35 sa Seikom NH35, koji prodaje vanjskim kupcima ali će biti potrebno još nekoliko godina, da bi dobili potpuno realnu sliku.
U svakom slučaju, ja se lično ne bih opterećiivao time, jer su i ETA i Seiko poznati po tome, što izdržljivost njihovih mehanizama nije samo pitanje godina, već i generacija.
I da, ono što si napomenuo. Puno više satova sa ETA mehanizmima se servisira nego oni sa Seiko kalibrima. Svakako, to ne zavisi od potrebe samog mehanizma, nego od odnosa vlasnika prema satu. Zašto je to tako? Deo odgovora leži u ceni satova, a deo odgovora u svesti i podsvesti kupaca. Jedno je, kada servis 6 godina starog sata iznosi 150 ili 50 €. Kada taj iznost predstavlja 50 % ili 25 % aktualne tržme vrednosti. Tada mnogi Seikoljupci zaborave na taj aspekt pa svoju vatrenu ljubav prema Seiku javno izražavaju time, da njihov sat ne poznaje žeđ za servisom i da je za razliku od Swiss Made, neuništivog karaktera. To su veoma zabavne teme za čitanje. Nešto slično, kao i sa sledećom tačkom.
3. Preciznost. Seiko kalibar 4R35 ima certifiicarno prosečno dnevno odstupanje u rangu od +45 do - 35 sekundi. Maksimalno dnevno odstupanje nije nigde navedeno.
ETA 2824-2 se pravi u 4 verzije:
Standard - maksimalno dnevno odstupanje +- 30 sekundi, dok je prosečno u rangu od +- 12 sekundi
Elabore - maksimalno dnevno odstupanje +- 20 sekundi, dok je prosečno u rangu od +-7 sekundi
Top Grade - maksimalno dnevno odstupanje +- 15 sekundi, dok je prosečno u rangu od +- 4 sekundi.
Jednako važi i za COSC hronometar standardizirane mehanizme, koji su za razliku od Top Grade, izloženi nešto dužem trajanju testiranja, svaki COSC kalibar mora biti označen serijskim brojem i svaki takav kalibar mora pratiti certifikat u obliku dokumenta.
Preciznost mehanizama ne određuju sami proizvođači po vlastitim kriterijumima, nego se radi o procesu, na osnovi ISO certifikata 3159, 3764, 3765 i 14856. Prilikom certificiranja su mehanizmi izloženi raznim opterećenjima, bočnim i direktnim udarcima, naglim promenama temperature, visine, vlažnosti i vazdušnog pritiska.
Odatle dolaze razlike u standardiziranoj preciznosti i simpatičnih pokušaja raznih vlasnika satova, koji tačnost mere u dnevnim sobama ili uredima, okretavši satove na gore, dole, napred i nazad i ushićenog objavljivanja tih rezultata na raznim forumima. Tamo vidimo, da su prosečna Miyota, Seiko i cela plejada sličnih u fantastičnim COSC granicama ali je surova istina, da bi takvi mehanizmi izloženi gore navedenim uslovima, brzo dobili kijavicu, curenje iz nosa i temperaturu, dok bi se oni, koji su već u korenu nosioci propisanih standarda, ponašali jednako kao i u dnevnoj sobi.
Iz navedenog je više nego očigledno, da komparacija Seika 4Rxx sa ETA 2824-2 nije na mestu, jer 2824 u onoj najslabijoj varijanti, koja u mnogo slučajeva pokreće satove u istom cenovnom razredu, kao 4Rxx ima 4 puta bolju preciznost. Uostalom, to ne važi samo za ova dva mehanizma, jer su svi ETA mehanički kalibri po ovem kriterijumu daleko ispred Seika ili Grand Seika, koji čak i u verziji sa 36.000 b/h ne ulazi u COSC hronometar standarde.
Kada govorimo o Seiku 4R35, bili smo svedoci javne blamaže Seika, koja se odnosi na verziju kalibra 4R35 A i verziju 4R35 B. Po Seikovim tehničkim specifikacijama, 4R35B sa 24 rubina je predstavljao nadgradnju verzije 4R35A, koje je sadržavala 23 rubina, mada su satovi sa novijiom verzijom na rotoru bili obeležavani sa 23 jewels. Ekipa iz Caliber Corner je bila znatiželjna i poslali su im javno pismo:
“Dear Seiko, can you please confirm if the 4R35B has 23 or 24 jewels? Tech sheets say the “B” has 24 jewels, but many watches with a 4R35B signed rotor say 23 jewels. Thank you in advance for any clarification you can provide. -Caliber Corner”
Ovo je odgovor Seika:
Dear Customer,
We have inspected few watches with B movements, and they all state 23 jewels.
Thank you for your feedback, we are in process of correcting that information.
Kind Regards,
SWA
Tako je to, kada se tehnički crteži prave u Japanu a satovi se prave u Maleziji. Ovo je samo još jedna u nizu nekonsiceznosti u vodenju ove korporacije, koja je posledica masovnog štancanja satova.
Na kraju, što se tiče Seika 4R35 i ETA 2824-2 i odluke za kupovinu. Generalna istina je, da su i jedan i drugi dobri, izdržljivi i pouzdani mehanizmi. 2824-2 to dokazuje već 39 godina a za 4R35 za ovih 9 godina važi, da nije bilo nekih većih primedbi. Svaki od njih potpuno opravdava svoju ulogu i svaki od njih je vredan uloženog novca. ETA 2824 je očigledno kvalitetni i bolji mehanizam, zato sam u jednom postu napisao, da sa njim počinje ozbiljna modena horologija. Ali to ne znači, da 4R35 ne pokreće satove, koji su u opštem značenju loši. Naprotiv. Vlasnik i jednog i drugog imaju puno razloga za zadovoljstvo. I sve zavisi više od njihove percepcije nego od karakteristika samih kalibara. Tačno se zna, ko spada u koji razred i svako veštačko izdizanje donosi nepotrebno trošenje slova na ekranima.
Za mene, mehanizam predstavlja srce i mozak sata i zato mi je najvažnijii njegov deo. Uostalom, to je segment, koji je oduvek nosio najveću težinu prilikom određivanja kvaliteta samog sata pa tako i njegovog proizvođača. Ali treba uzeti u obzir i ostale elemente, odnosno fasadu (staklo, narukvicu, kaiš, finiš) i iz toga izvući konačne zaključke. Ima nas različith, neko gleda na sat kao nakit a neko kao na kombinaciju umetnostii, tradicije i znanja.
Napomenuo si, da ETA i SWATCH imaju neke planove - to je priča stara već 19 godina. Ovakva je bila sutacija 2001 godine.
ETA je u razdoblju 1996 do 2001 godine subjektima izvan SWATCH grupacije (ovu grupaciju čine ETA s.a zajedno sa Nivarox, Breguet zajedno sa Lemaniom, Omega, Blancpain, Longines, Glashutte Original, Rado, Hamilton, Mido, Tissot, Certina, Union Glashutte, Jaquet Droz, Swatch, Balmain, Calvin Klein) prodao ETA mehanizme u vrednosti 767 miliona CHF, što je super rezultat. Isti ti subjekti su na tržištu prodali za 7,5 biliona CHF satova, što znači, da je SWATCH grupa u ukupnoj realizaciji imala samo 10 % tržišni udeo. Istovremeno je švajcarska agencija za konkurenciju COMCO presudila, da je ETA dostignula monopolni položaj, pa joj je zato izdala dekret po kome je primorana da svoje mehanizme dobavlja svima drugima bez obzira, da li se radi o stogodišnjem tradicionalnom proizvođaču ili mikro te modnom brendu, koji je nastao u prethodna dva dana. Jednostavno, opstanak svih tih firm je bio zavisan od ETE. Sa druge strane je ETA ulagala ogromna finansijska sredstva u razvoj novih mehanizama bez prethodne garanicije, da li će taj mehanizam na kraju biti uopšte dostojan za redovnu prodaju.
Po rečima Nicolasa G. Huyeka, ETA je na taj način postala supermarket za druge brendove. Postali su zarobljenik vlastite veličine. ETA je sa jedne strane uložila stotinu milioa CHF u razvoj i poboljšanje svojih mehanizama, koje je morala, da proda direktnim konkurentima na tržitšu. To je isto, kao da bi BMW sa svojim motorima zalagao Audi i Mercedes. Istovremeno su dobili još jednu zabranu. Pošto su postali predmet nacionalne protivkonkurencijske istrage, COMCO im je zabranio povećavanje cena mehanizama. Čak je i Jean Cloude Biver, tadašnji predsednik uprave Hublota za New York Times izjavio: Zahvaljujući SWATCH grupaciji, ne postoji bilo koja grana industrije sa tako malim ulaznim troškovima.
Nicolas G. Huyek je odlučno pristupio u sečenje ove vrpce, koja je gušila njegovo delo - Swatch grupaciju, dodatno vođen činjenicom, da je još krajem '80-tih godina javno upozoravao, da će svaki brend morati početi, da brine sam za sebe. Tako 2002 godine Swatch group javno obznanjuje, da će sa početkom 2005 godine prestati sa dobavom ebauche ETA mehanizama svim subjektima izvan grupe. Tadašnji kupci su samo sastavili mehanizme, koje su dobili u sirovom stanju, nato napravili konačnu dekoraciju i označavili ih svojim nazivima. Objava je u potpunosti uskomešala svetsku časovničarsku delatnosti, na scenu ponovo stupa COMCO i Nicolasu nalaže, da mora nastaviti sa dobavom u nepromenjenim količinama do kraja 2008 godine i da ne sme prestati sa snabdevanjem do kraja 2011 godine, dok će se o eventualnom smanjenju za te tri godine naknadno dogovoriti.
2008 godine SWATCH grupacija ponovo javno objavljuje prestanak dobave ETA mehanizama i Nivarox opruga svim subjektima izvan grupe, da bi COMCO delimično izašao u susret sa zakonskom odredbom koja nalaže suksecivno smanjivanje količina mehanizama do 31.12.2019 godine i Nivarox opruga do 31.12.2023 godine. Ali Nicolas se ne bi prezivao Hyek, da ne bi smislio još jedno genijalno rešenje. Morao je da poštuje zakon ali je zato najvećim konkurentima počeo da dobavlja već u celini sastavljene (ne ebauches) mehanizme, pa im je celu stvar otežao na takav način, da su ovi morali sami, da ih potpuno rasklapljaju i onda prilagođavaju sopstvenim kapacitetima. To im je dodatno oduzimalo vreme i povećavalo troškove proizvodnje. Tako su bili primorani, da se u najvećoj meri preusmere u drugog proizvođača klonova tih mehanizama, takođe švajcarsku Sellitu.
Ovaj proizvođač je od 1960 godine bio partner ETE, što se tiče proizvodnje mehanizama. Posao je tekao na takav način, da bi ETA Selliti dobavljala komponente mehanizama, koje bi ovaj sastavljao u celinu i isporučivao ih nazad ETI. Posao je odlično trajao sve do 2003 godine, kada se ETA odlučuje, da sama preuzme sastavljanje kalibara. Zanimljivo i ironično je, da je Nicolas G. Hyek tada novopečenog vlasnika Sellite Miguela Garciu, lično ubedio, da ovaj počne sa proizvodnjom kopija Etinih mehanizama. Naime po švajcarskom pravu, tehnički nacrti i specifikacije mehanizama nakon isteka patentiranog razdoblja više ne pripadaju originalnom vlasniku, nego Švajcarsko Horološkom Savezu. To znači, da je svaki domaći subjekt imao potpuno slobodan put, da preuzme proizvodnju i koprianje mehanizama, na koje više nije postajala patentna zaštita. Ali, nije dovoljna samo želja jer bi novi igrač na sceni istovremeno preuzeo potpunu odgovornost, da će njihova verzija dostići jednak kvalitet, kao originalna.
Miguel Garcia je imao dovoljno hrabrosti pa je kolektiv sa 120 zaposlenika nakon četiri godine detaljnih priprema poveo na novi put. Tako se na tržištu, 2007 godine, pojavljuje klon ETA 2824-2 kalibra, Sellita SW 200. Već sledeće godine dobivamo SW 210-1 (klon ETA 2801), SW 215-1 (klon ETA 2804-2), SW 220 (klon ETA 2836-2) i SW 240 (klon ETA 2834-2). Uz to osnovni mehanizam SW 220 (ETA 2824-2), proizvode u sve 4 varijante: Standard, Special (Elabore), Premium (Top) i Chronometer. Jednako važi i za SW 220 (ETA 2836-2).
2009 godina donosi SW 300, koji je klon legendarnog ETA 2892-2, da bi 2012 godine Sellita predstavila svoj najveći uspeh, kalibar SW 500 (klon ETA Valjoux 7750).
Tako su i Garcia i NIcolas G. Hyek dobili sve što su hteli. Nicolas je znatno rasteretio ETU, istovremeno znajući, da Sellta ne može dostignuti jednaku kvalitetu materijala, koju poseduje ETA.
Ipak, Sellita je od 120 zaposlenih iz 2005 godine, danas porasla na 500 službenika, koji rade u dve fabrike u Švajcarskoj i jednoj fabrici u nemčakom Glashutteu, gde su počeli sa produkcijom komponeti iz vlastitih materijala, tako da se postavlja opravdano pitanje, koliko dugo će još zaostajati u kvaliteti izrade u komparaciji sa Etom.
Sa druge strane brendovi poput Tissota, Certine, Mida i Rada sve više pridobivaju na reputaciji sa ETA kalibrima, koji na ovaj način opravdano nose epitet In House produkcije.
Mogu li se porediti kao jednaki u istoj klasi na osnovu vaseg licnog iskustva? Da li je kupovina nekog sata sa 4R mehanizmom u istom rangu kao i ETA 2824 - 2 i obrnuto? /govorimo o mehanizmima/ Da li se ovde lome kolja Japan vs Svajcarska ili je ipak neko u prednosti iako se radi o entry level automaticima? Da li se treba ustrucavati od izbora nekog sata sa jednim mehanizmom, ako drugi jednako lep, ima ovaj drugi mehanizam? Sta bi ste vi pre izabrali? 
Vec samo o unutrasnjosti. 
