Seiko - Per aspera ad ASTRON

[anbeast]

Prvi deo

Seiko je jedan od najznačajnijih proizvođača satova na svetu. Gotovo fanatična posvećenost kvalitetu, inovacijama i konstantna težnja višem i boljem, uzdigle su Seiko od male radionice za popravku satova do svetske korporacije koja proizvodi i prodaje milione satova; čiji proizvodi predstavljaju granične kamenove i menjaju industriju satova iz korena. Masovnost i dostupnost njihovih proizvoda doveli su do toga da se Seiko satovi posmatraju pomalo sa visine, kao nešto obično i sa horološkog aspekta ne odveć poželjno. Ipak, poznavaoci veoma cene ovu firmu i ono što on postiže svih ovih godina, ali šira publika još uvek nije do kraja ”otkrila” Seiko. Putovanje kroz vreme sa Seikom, koje nam na ovim stranicama predstoji će, verujem, mnogima “otvoriti oči”. Pre nego sam se prihvatio pisanja ovog teksta o istoriji i značajnim proizvodima Seika i sam sam imao samo maglovitu predstavu o Seikovoj veličini i značaju. Veoma sam srećan što sam prilikom sakupljanja podataka za pisanje saznao toliko zanimljivih stvari koje su prilično promenile moju percepciju ovog horološkog diva. Sada bez trunke sumnje tvrdim da Seiko stoji rame uz rame sa Omegom, Rolexom, IWC-om, Tag Heuerom, a polako zalazi i u teritoriju Langea, Vašerona, Odemar Pigea i sl. Ukoliko uzmemo da su kriterijumi da bi se neki proizvođač okarakterisao kao pripadnik elitnog “High End” kruga sledeći:

• Da imaju mehanički sat u ponudi.
• Da je mehanizam projektovan i izrađen “in-house”,
• Da je pažnja posvećena detaljima gotovo opsesivna.
• Da je brend nesumnjivog pedigrea. Što znači da se čitavo vreme svog postojanja trudi da prevazilazi samog sebe i da nikada ništa ne radi osrednje. Da je, po mogućnosti, osnovan pre 1900. godine i da iza njihovih proizvoda stoji ljudska strast, emocija, a ne samo cost-benefit analiza.
• Da osnivačka porodica i dalje ima svoj udeo u upravljanju

Seiko, nesumnjivo ispunjava sve kriterijume, što će se, nadamo se, i jasno videti kako naše putovanje bude odmicalo.

Početak i formativne godine

Jedan od prvih promotivnih postera

Namera mi je da Vam, cenjeni satofili, ukratko ispričam istoriju kompanije od njenog osnivanja u kasnom 19. veku, preko stabilizovanja i učvršćivanja u pedesetim godinama dvadesetog veka, sve do prekretnice zvane: "Kvarcna revolucija", krajem šezdesetih godina koja je Seiko vinula u nebeske visine i preoblikovala celokupnu industriju satova. Informacije za pisanje teksta uglavnom su potekle iz knjige: „Journey in time. The Remarkable story of Seiko“, Džona Gudala, koja predstavlja zvaničnu istoriju ovog brenda, i sa zvaničnog sajta Seika, uz poneku mrvicu odavde i odande.
Za nas i za Seiko putovanje kroz vreme počinje 1877. godine, kada mladi, osamnaestogodišnji Kintaro Hatori (Kintaro Hattori) otvara malu radnju za popravku satova u Ginzi i time (ne znajući) postavlja temelj modernom časovničarstvu u Japanu.
Kintaro Hatori je bio čovek, nepresušne energije, inovativnog duha i fantastičnog osećaja za biznis. S pravom će kasnije postati poznat kao „Japanski kralj satova“.

Sat zasnovan na lunarnom kalendaru

Pre nego nastavimo priču o Seiku, moramo pomenuti da se sve do 1872, u Japanu, merenje vremena zasnivalo na lunarnom kalendaru i da je nama poznati, solarni kalendar uveden dekretom Meiđi (Meiji) kabineta, kojim je 3.decembar 1872. postao 1. januar 1873. godine. Iako se obično na tadašnji Japan gleda kao na tradicionalističku i ekonomski zaostalu zemlju, od srednjeg do kraja 19. veka, tamo je postojala vrlo razvijena proizvodnja (naravno zanatska) komplikovanih mehaničkih satova, ali zasnovanih na lunarnom kalendaru. U trenutku promene, sva ekspertiza i znanje u vezi sa mehaničkim merenjem vremena, najednom su postali beskorisni. Ovo naglašavamo, jer pored toga što je zanimljivo, još više ističe brzinu kojom je Hatori, bez mogućnosti da se osloni na znanje prethodnika, osvajao novu tehnologiju.

Hatori i Jošikava

Vratimo se Seiku. Već 1881, Hatori u svojoj 22 godini, formalno osniva kompaniju „K.Hattori“ za popravku i trgovinu polovnim satovima. Kompanija se ubrzano razvijala i uskoro je postala značajan trgovac satovima na veliko (Wholesaler).

Hatori je strasno želeo da odmakne dalje od prodaje i servisa satova. Bio je nestrpljiv da započne sa njihovom proizvodnjom. Nešto pre nastanka Seikoše, 1892. godine, Hatori sreće Curuhiko Jošikavu (Tsuruhiko Yoshikawa), inženjera koji je posedovao prodavnicu satova. Bez okolišanja Hatori je Jošikavi izložio svoje planove o započinjanju proizvodnje. Jošikavi se očigledno plan svideo i prihvatio je da radi u Hatorijevoj firmi za platu od 30 jena mesečno. Ubrzo je Curuhiko Jošikava postao važan šraf kompanije – glavni inženjer. On je najzaslužniji za razvoj tehničkih sposobnosti i proizvodnih kapaciteta u formativnom periodu novostvorene kompanije. U skladu sa zaslugama i njegova plata je porasla na nekih 420 jena mesečno. Nakon postignutog dogovora sa Jošikavom, Kintaro kupuje propalu fabriku stakla u Tokiju i kompanija za proizvodnju satova, pod imenom Seikoša (Seikosha) je rođena! Na japanskom jeziku, „Seiko“ znači: izuzetan, minut ili uspeh, dok „sha“ ima značenje: kuća. Dakle, grubo rečeno: „Kuća izuzetnog uspeha“, „Kuća vremena“ (ovo je moje lično domišljanje). Vrlo prigodno ime, ispostaviće se. Formiranje Seikoše može se smatrati pravim početkom kompanije koja će postati jedna od najznačajnijih i najinovativnijih proizvođača satova na svetu. Fascinira podatak da da je samo osam nedelja nakon početka poslovanja, 12 prototipova zidnih satova u američkom stilu bilo dovršeno. Nekoliko meseci po osnivanju broj radnika je porastao sa 15-16 na 30 ili 40. Preduzimljiv i sposoban da "nanjuši" poslovnu priliku, Hatori ubrzo seli fabriku u Janagašimu (Yanagashima), koja nedugo zatim postaje epicentar japanske industrijalizacije.

Prvi džepni sat "Time Keeper"

Posao sa zidnim satovima cveta, ali Hatori mašta o proizvodnji džepnih satova. Ono o čemu je maštao uglavnom je i sprovodio u delo, zato ne čudi da je već 1895. godine, Seikoša sastavila svoj prvi džepni sat – Time Keeper. U to doba, tehnologija izrade celokupnih mehanizama još nije bila osvojena, te je 22 linijski ( 22 lignes je oko 49.5mm) mehanizam sa cilindarskim zaprečnim sklopom najverovatnije bio švajcarskog porekla. U svakom slučaju, Time Keeper je prvi džepni sat koji se mogao podičiti natpisom: „Made in Japan“. Zanimljivo je da su svi Seikošini proizvodi toga vremena imali nazive na engleskom jeziku: Time Keeper, Excellent, Empire, Mercy, Ruler, World...
Proizvodnja je rapidno rasla. Na početku, dnevno se proizvodilo 70 zidnih satova, a tri godine kasnije proizvodnja je dostigla 300 primeraka dnevno, da bi 1897, Seikoša postala najveći japanski proizvođač.
U skladu sa stalnom težnjom Kintara Hatorija za inovacijama i diversifikacijom proizvodnje, 1899. godine Seikoša osvaja proizvodnju mehaničkih budilnika. Ovaj novi proizvod ubrzo na kineskom tržištu, po prodaji nadmašuje nemačku konkurenciju.

Hatori je očigledno bio vrlo sposoban biznismen. U prelomnim trenucima uvek je nekako uspevao da učini pravu stvar za svoju kompaniju. Kada su oko 1900. drugi japanski proizvođači propali, Seikosha se održala i ostala je, u određenom periodu, jedini japanski proizvođač satova.
Na prelazu vekova, časovničarska industrija je bila koncentrisana u SAD i Švajcarskoj. Američka ekonomija je bila u zamahu i industrijski principi tamo razvijeni, a preuzeti od strane Hatorija, su umnogome pomogli da Seikoša postane gigant. Hatorijeva kompanija u prvi danima nije bila odveć inovativna u tehnologiji i dizajnu. Svoj tadašnji uspeh više duguje Hatorijevoj poslovnoj sposobnosti, brzini prilagođavanja i veštini da prepozna da su inovacije i masovna proizvodnja ključ preživljavanja na duge staze. Od prvih dana Kintaro je sanjao o dostizanju "prvenaca" u industriji satova. Kasnije, naslednici porodice Hatori su te snove više puta i ostvarili.

Fabrika 1909.



Glavni ulaz u Seikošu 1897.



Sklapanje džepnih satova 1903. godine

U periodu do prvog svetskog rata, Seikoša se stabilizovala i razvijala. Postepeno su osvajali proizvodnju delova mehanizama. Isprva su proizvodili ploče, mostove, zupčanike, dok su finije elemente: balanse, spirale i zaprečne sklopove uvozili. Kasnije su i ovi delikatni sklopovi osvojeni i celokupna proizvodnja je obavljana "in-house". Otežavajuću okolnost Seikoši predstavljala je činjenica da je japansko tržište preferiralo uvoznu robu pa je pored razvoja proizvoda i obučavanja radnika neophodno bilo snižavati troškove da bi se satovi mogli prodavati po nižim cenama od uvoznih. Usled izbijanja Rusko - japanskog rata 1905. godine, Seikoša je nakratko bila obavezna da proizvodi upaljače za artiljerijske granate. Međutim, ovo se nije negativno odrazilo na razvoj jer je taj posao doneo zaradu koja je, naravno, bila reinvestirana. Prvih dvadesetak godina dvadesetog veka Seikoša nastoji da nabavi što više mašina i uči se industrijskom načinu proizvodnje. Hatori u ovom periodu sa saradnicima ponovo putuje u SAD i Evropu radi sticanja novih iskustava i saznanja. O tom putovanju sam Hatori, 1929. godine, kaže ovako: "To je bilo posmatračko putovanje. Stvari koje smo saznali i naučili na ovom putovanju su veoma značajne. Naša jedina nada da izbacimo američke i evropske proizvođače sa našeg tržišta bila je u povećanju efikasnosti fabrika putem masovne proizvodnje i snižavanje troškova uz zadržavanje visokog kvaliteta proizvoda". Krajem ovog razdoblja fabrike su uglavnom opremljene novim uvoznim mašinama i alatima kao i onima koje su sami, pod Jošikavinim vođstvom, razvijali i usavršavali. 1914. godine sve fabrike su konačno potpuno elektrificirane, a svi parni i motori sa unutrašnjim sagorevanjem korišćeni za pokretanje mašina i alata izbačeni iz upotrebe.

Period između dva rata

Prvi ručni sat Laurel iz 1913 i Prvi ručni sat sa imenom Seiko iz 1924. godine

1912. godina je još jedna prekretnica za Seikošu. Pritisak domaće konkurencije naveo ih je da opet prošire dijapazon svojih proizvoda i iznova zadaju zadatak takmacima. Proizvodnja sopstvenog ručnog sata postala je nova opsesija Kintara Hatorija. Shvatio je da, radi konkurentnosti, mora osvojiti proizvodnju svih komponenata pre nego se upusti u poduhvat. Kao rezultat tih napora, 1910. godine Seikošini stručnjaci su uspeli da proizvedu sopstvene spirale, a do 1913, osvojili su i proizvodnju emajliranih brojčanika. Svi pojedinačni uspesi su 1913. doveli do stvaranja Laurela, prvog japanskog ručnog sata. Ovo je verovatno bio prvi proizvod koji je Seikoša do poslednjeg šrafa proizvela u svojim fabrikama. Nemoguće je prenaglasiti značaj ovog dostignuća. Težnja koja je dovela do ovog potpuno "in-house" sata, lansiraće Seiko u sam vrh časovničarstva. Napor i veština koju su radnici i inženjeri uložili da bi osvojili proizvodnju delova za ručne satove, koji su neuporedivo delikatniji od delova budilnika i zidnih satova, dostojan je divljenja. Teškoće su bile velike i dugo vremena Seikoša je bila sposobna da proizvede samo 30 do 50 komada dnevno. Nedugo zatim, crni oblaci navili su se nad Evropom i svetom - počeo je Prvi svetski rat.
Ovaj rat je doneo mnogo zla svetu, ali je za Seikošu bio dar sa neba. Zahvaljujući Kintaru Hatoriju koji je pre rata nabavio velike zalihe švedskog čelika za spirale i američkog za zupčanike, Seikoša nije osetila nestašicu sirovina. Takođe, proizvodnja je bila integrisana, kontrola čvrsto u rukama Hatorija. Sve ovo konkurencija iz Nagoje nije uradila ni imala pa je - propala (opet). Nemački proizvođači usled rata nisu mogli da izvoze svoje budilnike u Francusku i Veliku Britaniju pa je tu rupu na tržištu popunila Seikoša. Do polovine 1915.godine Seikoša je iz ove dve zemlje dobila narudžbine za 800.000 budilnika. Hatorijeva kompanija je izvozila i u Australiju, Indiju, Ameriku.... Velika tražnja otkrila je slabost proisteklu iz nepotpuno industrijalizovane proizvodnje komponenata. Delovi nisu bili potpuno međusobno zamenjivi već su se morali uklapati i podešavati ručno, što je bio dugotrajan i zahtevan posao koji je uključivao mnogo kvalifikovanog manuelnog rada. Hatori je u potrazi za rešenjem opet pogledao u pravcu SAD. Tamo su Ford 1909, i Istmen Kodak nešto ranije, razvili tehnike masovne industrijske proizvodnje koje su omogućavale proizvodnju međusobno izmenjivih delova što je eliminisalo ručno uklapanje i time ubrzalo i racionalizovalo proizvodnju.
Hatorijevo insistiranje na diversifikaciji proizvodnje doprinelo je tome da Seikoša, za razliku od konkurencije, uvek sigurno prebrodi turbulentna vremena. Kada su budilnici i džepni satovi bili nerentabilni, gubitke su pokrivali zidni satovi, kada su kasnije budilnici postali profitabilni, pokrivali su gubitke na džepnim satovima.

"Empire" džepni sat

Uspeh Seikoše na početku XX veka ilustruje podatak da je od 1909. godine, kada je predstavljen luksuzni džepni model "Empire", carski dvor godišnje kupovao 150 komada ovih satova da bi ih poklanjao zaslužnima. Ukoliko je nešto dostojno cara nema sumnje u njegov kvalitet i prestiž.
Velika nevolja zadesila je Japan i Hatorijevo preduzeće 1923. godine kada je zemljotres uništio centralu Seikoše i fabriku u Ginzi. Pored infrastrukture stradalo je i oko 1500 satova koje su kupci ostavili na servis ili popravku. Hatori je i u ovom teškom trenutku prepoznao priliku da ojača rejting svoje kompanije. Svima koji su ostali bez svojih satova dao je nove besplatne iako je viša sila bila odgovorna za uništenje njihovog vlasništva. Ovaj potez je snažno odjeknuo i postao jedna od legendi koje se prepričavaju. Hatori je još jednom načinio hvale vredan potez, koji teško da bi danas neka firma povukla u sličnoj situaciji.

Posledice Kanto zemljotresa

Na volšeban način, Seikoša je uspela da nedugo nakon zemljotresa, u decembru 1924, predstavi novi model ručnog sata. Ovaj sat je specifičan po tome što je prvi sat koji je nosio ime Seiko. Određeno vreme, ručni satovi su nosili ime Seiko, a džepni Seikoša (ova praksa nije važila za vreme Drugog svetskog rata).
Dvadesete i tridesete godine protiču u konstantnom povećanju kvaliteta i obima proizvodnje. Prodaja dostiže vrhunac 1937. Kada je prodato 2 miliona satova. To je predstavljalo otprilike polovinu celokupne japanske produkcije. Na žalost, Kintaro Hatori nije doživeo da ovo vidi. Umro je 1934. u 75. godini. Nasledila su ga dva sina, Genzo i Šođi (Genzo i Shoji).

Prvi značajan (i dalekosežan) potez koji su naslednici povukli bilo je otvaranje nove kompanije 1937. Godine. Ta nova kompanija je nazvana: Daini Seikosha ("Daini", znači drugi). Daini Seikoša je preuzela proizvodne aktivnosti od Seikoše. Danas je ta kompanija poznata kao: Seiko Instruments.
Još jednom je nesreća za sve ostale bila sreća za Seikošu. Po izbijanju rata sa Kinom, japanska vlada je zabranila svaki uvoz i time Seikošu oslobodila konkurencije. Japan je pravo iz konflikta sa Kinom skliznuo u Drugi svetski rat i sva industrija usmerena na ratnu proizvodnju. Ni Seikoša nije bila izuzetak. Ponovo je, kao za vreme Prvog svetskog rata, po naredbi vlade bila u obavezi da smanji proizvodnju civilnih satova i da se posveti mornaričkim hronometrima i vremenskim upaljačima za bombe i granate.

Džepni hronograf iz 1940. godine i "Super", prvi Seiko sa centralnom sekundarom

Međutim, razvoj nije u potpunosti stao. U teškim ratnim vremenima, Seikoša je uspela da razvije novi ručni sat sa centralnom sekundarom, džepni hronograf (prvi u Japanu), a na zahtev mornarice, razvijen je marinski hronometar. U to doba K. Hattori & Co Ltd je bila jedini vertikalno integrisani proizvođač satova u Japanu. Podeljene su uloge dvema kompanijama pod okriljem K. Hatori & Co. Seikoša se posvetila budilnicima i zidnim satovima, dok se Daini Seikoša koncentrisala na razvoj ručnih satova. Iako je na početku profitirala, ne treba pomisliti da je Seikoša potpuno izbegla razaranja i teškoće izazvane ratom. Jedina fabrika koja je čitava dočekala kraj rata je bila Daini Seikoša fabrika u Suvi (Suwa) u prefekturi Nagano. Nedostatak uvoznih sirovina, nekonzistentan kvalitet domaćih sirovina, nedostatak inovacija usled odsustva konkurencije, uticali su na to da se Seiko satovi, prodaju vrlo brzo, ali njihov kvalitet nije bio sjajan. Seikova ponuda u periodu neposredno nakon rata bila je beznadežno staromodna. Satovi su u smislu dizajna vukli korene iz 30ih, mehanizmi su takođe bili zastareli. Rukovodstvo je svakako znalo da je ključ opstanka u razvoju novih mehanizama i novih dizajna.
1948. godine pojavio se Super, sat sa centralnom sekundarom i stilski usklađen sa novim dobom. Super je razvijen u Suva fabrici Daini Seikoše. Ubrzo, Kameido fabrika Daini Seikoše izbacuje model Unique, koji je bio veoma sličan ali 0.3mm tanji. U ovim godinama začinje se prijateljsko rivalstvo dve fabrike unutar iste kompanije koje će zdravim takmičarskim duhom doprineti da brojne inovacije ugledaju svetlo dana i da japanska časovničarska industrija dostigne svetski nivo.

Od 1900. godine do kraja Drugog svetskog rata Seikoša je savladala masovnu proizvodnju i izgradila čvrstu kompanijsku organizaciju, dospela je na mnoga strana tržišta i etablirala se kao najveći i najznačajniji proizvođač satova u Japanu. Međutim, do tada su se inovacije uglavnom odnosile na organizaciju proizvodnje i način menadžmenta. Proizvodilo se masovno ali proizvodi nisu bili baš vrhunskog kvaliteta i inovativnosti. Podižući Seikošu iz pepela Drugog svetskog rata, naslednici Kintara Hatorija su odlučili da je neophodno poraditi na razvoju novih proizvoda za novo doba. Došlo je vreme da se preciznost i dizajn satova stave u prvi plan. Zapošljavani su sposobni inženjeri da bi Seikošine proizvode zasnovali na naučnim istraživanjima i dostignućima. Počelo se sa dodavanjem funkcionalnosti poput kalendara, vodootpornosti i slično. Razvijani su novi mehanizmi sa automatskim navijanjem, a preciznost je polako postajala opsesija. U ovom periodu nastaju možda prvi zaista originalni Seikovi proizvodi. Mnogo se pažnje posvećuje ovladavanju proizvodnjom potpuno zamenjivih delova što je ključ uspešne industrijske proizvodnje i što u velikoj meri utiče na efikasnost i snižavanje troškova (smanjenjem škarta i smanjenjem udela ručnog rada). Već početkom pedesetih godina, Seikove fabrike bivaju opremljene konvejerima (Radi poređenja, Rolex se veoma ponosi činjenicom da u njegovoj nedavno završenoj fabrici u Bjenu unutrašnji transport komponenata obavlja nekoliko kompjuterizovanih konvejera. Seikovi konvejeri, naravno, nisu bili kompjuterizovani ali ukazuju da je kompanija zauzela pravi kurs još pre 60ak godina). Ovi napori su se itekako isplatili, jer već 1965.godine Seiko poseduje najautomatizovanije fabrike za proizvodnju satova na svetu. Porast kvaliteta i obima proizvodnje utiče na to da uskoro izvoz Seika prevazilazi izvoz bilo koje države uključujući tu i Švajcarsku. (Nije greška! Ne prevazilazi izvoz neke posebne kompanije, nego celih zemalja!). Poboljšanim kvalitetetom, preciznošću i niskom cenom Seikovi satovi počinju ozbiljno da ugrožavaju i same Švajcarce.
Seiko je kasnih pedesetih i tokom šezdesetih načeo dominaciju Švajcaraca ali još uvek nije figurirao kao ozbiljna pretnja. Jedno međunarodno takmičenje, koje su Japanci vrlo ozbiljno shvatili i posvetili mu se sa prilježnošću samo njima svojstvenom, lansiraće Seiko u sam vrh proizvođača i iz korena promeniti mapu časovničarske industrije.

Hronometarsko takmičenje nojšatelske observatorije i stupanje na svetsku scenu

Primerci sa takmičenja u Seikovom muzeju i Seiko Marvel

Od svog osnivanja Suva Seikoša (Suwa Seikosha) je težila tome da napravi "savršen sat". Počev od 1948. godine, u organizaciji japanskog Instituta za mere, održavalo se državno takmičenje u preciznosti. Seikoša je bukvalno dominirala na tom takmičenju. Njihov model Marvel bio je toliko uspešan da na domaćem tržištu nije imao praktično nikakvu konkurenciju. Na testiranju 1958, Marvel je zauzeo sva mesta od prvog do devetog!!! (Da! Bio je prvi, drugi, treći...i deveti na listi rezultata!!!). Godine 1960, takmičenja su prestala da se održavaju. To nikako nije prekinulo i Seikova stremljenja ka višem, boljem, preciznijem. Ohrabreni uspesima na domaćem terenu, mnogi su se u Suva Seikoši pitali kako bi se njihovi proizvodi nosili sa najboljima - sa Švajcarcima. Hronometarsko takmičenje nojšatelske opservatorije, nosilo je prefiks Internacionalno i ljudi iz Seika su počeli ispitivati mogućnosti da se njihov proizvod nađe na tom takmičenju. U kompaniji je zaključeno da bi pojavljivanje na takvoj manifestaciji pozitivno uticalo na percepciju Seika među kupcima, a procenjeno je da se iz toga mogu izvući i veoma korisna iskustva za poboljšanje proizvoda. (Otprilike na način kako automobilska industrija koristi Formulu 1 i ostala moto takmičenja za istraživanje novih tehnologija.)

Konačno, 1963. godine Seiko je učestvovao na takmičenju u kategoriji marinskih hronometara svojim kvarcnim stonim satom poznatim kao: Crystal Chronometer. Rezultati su bili sjajni, sat je osvojio 10. mesto. Dostignuće je bilo istorijsko jer pre toga nijedan proizvođač van Švajcarske nije ušao u "Top 10". Ovo je bila samo najava tektonskih promena u industriji. Naravno, trnovit je put do zvezda i uspeh ipak ne dolazi preko noći. Sledeće godine, Seikove obe fabrike (Suva i Daini Seikoša) su učestvovale u kategoriji ručnih satova. Rezultati su bili poražavajući. Sat Suva fabrike je zauzeo 144. mesto, a sat Daini Seikoše 153. Čast Seika spasili su kvarcni hronometri koji su svi prošli hronometarski test (Naravno, ovi kvarcni satovi nisu bili ručni, do toga tek treba da dodje). Seikovi inženjeri i radnici nisu ovim bili demoralisani. Relativni neuspeh je samo raspalio njihov kompetitivni duh pa je preciznost postavljena na pijedestal i težnja ka njoj smatrana je prioritetom. Raspalilo se i prijateljsko unutrašnje rivalstvo dve Seikove fabrike. Rad, posvećenost i trud se gotovo uvek isplate pa su Seikovi rezultati iz godine u godinu bivali sve bolji. Do kojih se detalja išlo i na šta se sve obraćala pažnja u cilju ostvarivanja što boljih rezultata govori sledeća anegdota. Nakon jednog od takmičenja ustanovljena je namagnetisanost balanse jednog od primeraka Daini Seikoše, i to je smatrano uzrokom lošeg rezultata. Naredne godine, stručnjaci Daini Seikoše su se potrudili da balanse imaju antimagnetska svojstva, da što više delova naprave od Permaloja (legure nikla i gvožđa) kako bi mehanizam bio zaštićen od jakih električnih struja kojima bi potencijalno bio izložen u avionu. I ovo nije sve! Satovi su u Švajcarsku poslati južnim rutama da bi se izbegao uticaj severnog magnetnog pola.

King Seiko VFA mehanizmi

Mnoga saznanja do kojih su inženjeri došli stvarajući primerke za takmičenja našla su svoj put do komercijalnih proizvoda i povećavala unutarkompanijsko znanje o proizvodnji satova. Tako je utvrđeno (ono što je danas poznato svakome) da preciznost raste sa povećanjem frekvencije mehanizma. Seikovi inženjeri su eksperimentisali sa frekvencijama koje su dostizale 50Hz (uobičajeno danas je 4Hz) ali je zaključeno i da je sve preko 10Hz, ili još bolje, 8 otkucaja u sekundi nerentabilno za komercijalnu upotrebu. Utvrđeno je da ispunjavanje kućišta vodonikom sprečava oksidaciju i to je upotrebljeno u određenim VFA (Very Fine Adjusted) i Grand Seiko modelima. Takođe, pre ovih takmičenja, u Seiku ništa nisu znali o bimetalnim balansama koje su kompenzovale nestabilnost oscilacija izazvanu promenama temperature. Gotovo se ništa nije znalo o pojedinim tehničkim rešenjima koja su koristili Švajcarci, tako da su Seikovi inženjeri morali počinjati sa "belog lista papira". Ispostavilo se da su takvi počeci umnogome doprineli pronalaženju neuobičajenih i kreativnih rešenja do kojih se možda ne bi došlo da se gradilo na već postavljenom temelju.
Poslednje takmičenje u Nojšatelu, održano je 1967. godine. Na njega je Seiko poslao "Calibre 45" mehanizme koji su ugrađivani u Grand i King Seiko modele. To su bili posebno fino uštelovani mehanizmi i bili su poznati kao: "Observatory Chronometers". Oni su na takmičenju zauzeli drugo i treće mesto iza Omege koja je bila prva. (Na drugom mestu je bio primerak Daini Seikoše, a na trećem Suva Seikoše). Veoma je zanimljiv podatak (a možda i indikativan) da je 1968. godine najavljeno da se nojšatelsko takmičenje više neće održavati. U tome ne bi bilo ničeg odveć zanimljivog i indikativnog da to nije objavljeno ubrzo nakon što je Seikošin kandidat za takmičenje 1968, testiran i pokazalo se da je postigao neuporedivo bolje rezultate nego prethodni pobednik, Omega. Ništa zato, Seiko se prijavio za takmičenje koje je organizovala Ženevska opservatorija. Već prvi pokušaj je doneo fantastičane rezultate. Švajcarske kompanije su zauzele prva tri mesta, ali je Seiko zauzeo sva mesta od četvrtog do desetog što je rezultiralo prvim mestom u ukupnom plasmanu. Pre toga ovakav rezultat nijedan drugi proizvođač nije ostvario. Seiko je uspeo da za samo pet godina dogura od 144. do 1. Mesta. Po bilo kojim standardima, ovo je bilo čudesno postignuće. Seiko je konačno bio na vrhu. Za samo osam godina posvećenosti i napornog rada stigao je od anonimnog, ali perspektivnog glumca do svetla najveće svetske pozornice. Tih osam godina su zauvek izmenile reputaciju Seika. Slobodno možemo reći da je Nojšatelsko hronometarsko takmičenje stvorilo Seiko kakav danas poznajemo. Jedan od članova seikovog tima inženjera o atmosferi koja je obavijala takmičenje, kaže sledeće: "Mislim da smo imali snažan osećaj svrhovitosti. Nije se tu radilo o logici, već o istrajnosti i revnosti da se napravi sat "koji će biti bolji od Švajcaraca". Jedan od naših korporativnih principa sadrži frazu: "...snaga pojedinca i demonstracija ujedinjene snage...". Taj princip se možda ne bi pojavio da nismo imali iskustvo ovog takmičenja. Pitam se, nije li hronometarsko takmičenje stvorilo principe koji će postati duša naše kompanije?".

Nastavak u sledećem postu.....

[anbeast]

Drugi deo

Kvarcna revolucija

Seiko Astron prvi kvarcni sat na svetu (1969.)

Seiko je živeo Hatorijev san. Uvek više, bolje, novo...Nakon istorijskog uspeha i dostizanja vrhunca u oblasti mehaničkih satova, seikov fokus je pomeren na nešto novo i revolucionarno - na kvarcne satove. Odeljenja za razvoj mehaničkih satova su zatvorena, stručnjaci i sredstva prebačeni na razvoj kvarcne tehnologije. Ukoliko ga je uspeh u razvoju mehaničkih satova postavio na horolšku mapu, razvoj kvarcnih mehanizama će vinuti Seiko u stratosferu.
Fenomen merenja vremena pomoću oscilacija kvarca nije bio nov, međutim, nepremostivi problemi su bili minijaturizacija i napajanje energijom koje bi moglo biti "spakovano" u kućište ručnog sata. Krajem šezdesetih, Švajcarci i Seiko su bili rame uz rame u kvarcnoj trci. Iako su Švajcarci prvi predstavili prototip, Seiko je uspeo da pobedi u trci. Dan koji je promenio istoriju je Božić, (25. Decembar) 1969 godine. Tada je na tržište stigao Astron, prvi ručni kvarcni sat na svetu.
Predstavljanje Astrona je samo višnja na vrhu šlaga. Koncept kvarcnog merenja vremena ima mnogo dužu predistoriju koja seže čak u 19. vek, do Pjera Kirija.

Otkrivanje svojstava kvarca i rešenje problema napajanja

Kristali kvarca

Kiri je 1880, otkrio fenomen piezo-elektriciteta, osobine pojedinih kristala da generišu elektricitet kada se podvrgnu pritisku. Važilo je i obrnuto, kada bi se električna struja propustila kroz kristal kvarca, on bi se deformisao i vibrirao. Početkom XX veka, radio komunikacija i telefonija su bile u snažnom zamahu. U ovim oblastima tražio se način održavanja stabilnih frekvencija. Obavljajući istraživanja sa tim ciljem, Kanađanin Voren Marison (Warren Marrison) iz Belove telefonske laboratorije (Bell Telephone Laboratory), je ispitivao i svojstva kvarca. Koristeći kvarcne kristale uspeo je da napravi prvi kvarcni sat. Taj sat je bio ogroman (ispunjavao je čitavu prostoriju) i nepodesan za komercijalnu upotrebu, ali je bio izuzetno precizan. Uskoro su se kvarcni satovi počeli koristiti u naučnim laboratorijama i opservatorijama. Pored minijaturizacije ogroman problem naučnicima predstavljalo je stabilno napajanje energijom dovoljno malih dimenzija. Prve minijaturne baterije razvio je Semjuel Ruben (Samuel Ruben) tokom Drugog svetskog rata. Proizvodila ih je kompanija PR Malori (PR Mallory), ali one niti su bile osigurane protiv „curenja“, niti su mogle pokretati sat duže od godinu dana. Tek kada je Hamilton udružio svoje snage sa firmom Nejšnal karbajd (National Carbide) došlo se do baterije pogodne za ručne satove. Prvi sat koji je koristio ovu novostvorenu bateriju bio je Hamilton 500, električni sat lansiran na tržište SAD 1957. godine. Hamilton 500 jeste predstavljao prodor u dobrom pravcu, ali je ostao na pola puta. Kod njega je glavna opruga zamenjena baterijom, ali je regulatorni mehanizam ostao isti kao na mehaničkim satovima (Balansa i zaprečni sklop).

Nastanak kvarcnog oscilatora



Problemi minijaturizacije komponenata i napajanja električnom energijom bili su rešeni, međutim, od kvarcnog sata nas je delilo usavršavanje oscilatora koji bi zamenio klasični regulatorni sklop mehaničkih satova.
Maks Hecel (Max Hetzel), inženjer Bulove smislio je da bi se oscilacije zvučne viljuške mogle iskoristiti kao regulatorni mehanizam sata. Ovaj princip je primenjen u Bulovi Akutron (Bulova Accutron). Prototip se pojavio još 1955, ali je tržište ugledao tek 1960. godine.
Bulovina zvučna viljuška je oscilirala 360 puta u sekundi pomoću tranzistora koji je pokretala baterija. Umesto poznatog kuckanja, Bulova Akutron je proizvodila specifičan hučeći zvuk. Sat je predstavljao korak od sedam milja u povećanju preciznosti. Njegovi rezultati bili su 5 do 6 puta bolji od rezultata najboljih mehaničkih satova toga vremena. Iako je bio veliki korak napred u preciznosti, Akutron je usled konstrukcionih specifičnosti bio vrlo osetljiv na udare i snažne zvukove. U Bulovi, regulator u obliku muzičke viljuške nije imao veze sa kvarcom ali će naći svoju primenu u kvarcnim satovima.
Švajcarci su u svom Beta 21 kvarcnom mehanizmu koristili kvarcni oscilator u obliku šipkice koja je bila fiksirana u centru. Seiko je eksperimentisao sa tim oblikom oscilatora i čak ga primenio u QC - 951, marinskom hronometru poslatom na takmičenje u Nojšatelu. Kvarcni kristal oscilira stalnom frekvencijom ali ta frekvencija zavisi od zapremine kristala. Što je komad kristala veći – frekvencija je manja. Testiranjima se došlo do zaključka da oblik zvučne viljuške pruža najbolje performanse. Dokaz da su Seikovi inženjeri izabrali pravi put je i to da je danas oscilator u obliku zvučne viljuške industrijski standard.

Princip rada kvarcnih satova

Da bismo znali o čemu je ovde, zapravo, reč ukratko ćemo izložiti osnovni princip rada kvarcnog sata.
Srce mehaničkog sata je regulatorni mehanizam sastavljen od balanse i zaprečnog sklopa koji kontrolišu brzinu kojom se oslobađa energija glavne opruge. Ova tačno određena količina energije se putem prenosnog sklopa zupčanika prenosi na kazaljke koje se pomeraju u tačno određenim razmacima i pokazuju vreme. Kod kvarcnog sata ulogu regulatornog mehanizma preuzima kvarcni oscilator. Kada se izloži električnoj struji kvarcni oscilator vibrira preciznom frekvencijom. Električno kolo broji ove oscilacije i redukuje ih na jedan puls svake sekunde. Ovaj puls se može pomoću još jednog strujnog kola preneti na LCD. Kod analognih satova, mikro-elektromotor (Stepping motor) pretvara puls u kružno kretanje koje pokreće kazaljke.


Seikov put ka Astronu

Seiko je istraživanje kvarcnog merenja vremena počeo još krajem pedesetih godina. 1958. godine su napravili upotrebljiv kvarcni sat za jednu radio stanicu, ali je on bio veličine radnog stola. Crystal Chronometer QC-951 je bio prvi Seikov komercijalni kvarcni sat. On je učestvovao na Nojšatelskom hronometarskom takmičenju, a takođe je korišćen za merenja vremena na Olimpijadi u Tokiju 1964. godine.
Kvarcna tehnologija je predstavljala ozbiljan izazov jer je zahtevala potpuno nove veštine u odnosu na veštine potrebne za izradu mehaničkih časovnika. Neophodni su bili stručnjaci mnogih do tada nepotrebnih specijalnosti. Inženjeri elektronike, hemijski inženjeri, fizičari, kao i mnogi drugi morali su raditi zajedno na ovom zadatku. Veoma značajan za Seikovo fokusiranje na kvarcnu tehnologiju bio je Cuneja Nakamura (Tsuneya Nakamura), od 1963. direktor Suva Seikoša fabrike. Seiko je imao sreću da je gospodin Nakamura bio vizionar koji je u kvarcnoj tehnologiji video budućnost još u periodu kada je mehanika bila na svom vrhuncu. Mnogi su sumnjali u njegovu ideju o pomeranju fokusa sa istraživanja mehanike na istraživanje kvarca. On, je međutim smatrao da veoma dobra prodaja i zarada od mehaničkih časovnika pružaju odličnu priliku da se investira u budućnost. Nakamurina hrabrost i vizija isplatile su se i njemu i Seiku. Seiko je dospeo na vrh sveta, a Cuneja Nakamura je postao predsednik Seiko Epsona 1987. godine. U starom, dobrom duhu inovacija i diversifikacije Seiko je uložio ogromna sredstva, kreativnost i posvećenost novoj tehnologiji.
U Seiku se znalo da je švajcarski CEH (Centre Electronique Horologere), joint-venture nekoliko švajcarskih časovničarskih firmi, takođe u kvarcnoj trci. CEH je imao i prednost jer su na nojšatelsko takmičenje 1967, već poslali prototip kvarcnog ručnog sata. Trka za prestiž je započela. Tehnološke prepreke su bile značajne i u Seiku su naporno radili da bi ih prevazišli. Odlučujući momenat došao je 1968. godine kada je Predsednika Hatori Seika, Šođi Hatorija (Shoji Hattori) izdalo strpljenje te je doneo dekret kojim se naređuje da se kvarcni sat spreman za tržište ima napraviti u roku od godinu dana. Usledile su velike personalne promene, i samo je jedan član originalnog razvojnog tima ostao na svom mestu. Da bi se uštedelo na vremenu, radovi na razvoju tehnologije i na rešenjima za masovnu proizvodnju, obavljani su paralelno.

Tri ključne komponente analognog kvarcnog sata su: oscilator, CMOS i “stepping motor”. Sva tri elementa proizvedena su u Suva Seikoši (u skladu sa starom, dobrom tradicijom: “If something doesn’t exist, we ll make ourselves” ). Oscilator je razvijen u obliku zvučne viljuške. Novi razvojni tim odlučio se za motor otvorenog tipa (Open-type stepping motor) koji je bio manji, izdržljiviji, tanji od bilo čega pre toga. Ovaj motor je bio jako sličan onima koji se danas koriste. Ušteda energije postignuta je time što se sekundara pomerala u intervalima od jedne sekunde (Danas prepoznatljiva odlika kvarcnih satova) umesto da se kreće kontinualno kao kod mehaničkih satova. Ova odluka je naišla na značajan otpor iz marketinškog odeljenja, ali su inženjeri uspeli da ih ubede kako je, zapravo, to velika prednost i distinktivna karakteristika kvarcnog sata. U vezi sa ovim je i jedna anegdota: Masahiro Kurita, jedan od vodećih članova razvojnog tima, izjavio je: „Nikada do sada nisam uspeo da vidim sekundu“.

Seiko Astron, prvi kvarcni ručni sat na svetu stigao je na tržište 25. decembra 1969. godine i označio simboličnu prekretnicu i pomeranje odnosa snaga u svetskoj časovničarskoj industriji. Proizveden je u limitiranoj seriji od 100 primeraka i koštao je vrtoglavih 450.000¥ (Otprilike koliko je koštala Tojota Korola). Četri meseca kasnije, u vreme sajma u Bazelu, švajcarski proizvođači su predstavili svoje kvarcne satove zasnovane na istraživanjima CEH-a i Beta 21 mehanizmu. Kvarca trka se nastavila vrtoglavom brzinom. Međutim ono što će prevagnuti na stranu Seika nije četvoromesečna prednost prilikom predstavljanja prvog kvarcnog sata. Ta pobeda svakako ima veliku simboličku vrednost, ali presudna je bila razlika u Seikovoj strukturi u odnosu na Švajcarce. Od Kintara Hatorija i poseta Americi s kraja 19. i početka 20. veka, Seiko je verovao i ulagao u automatizaciju i vertikalnu integraciju. Već krajem šezdesetih godina Seikove automatizovane linije mogle su sortirati i sastaviti sve komponente sata, a zatim ih testirati, podesiti i ubaciti mehanizam u kućište bez ljudi. Ovakvu strukturu je bilo lako prilagoditi proizvodnji kvarcnih satova. Švajcarska časovničarska industrija je imala tradicionalnu, horizontalnu strukturu, gde su nezavisni proizvođači bili specijalizovani za određene komponente i svi ostali su te komponente kupovali od njih. Ovo je onemogućavalo tesnu koordinaciju , fleksibilnost i usmeravanje svih sredstava jednom cilju. Radi ilustracije, pomenuti Beta 21 mehanizam razvijan je od strane CEH koji je finansirao konzorcijum švajcarskih proizvođača. Razvoj je bio podeljen, pa je CEH razvijao sat kao celinu i integralno kolo, Ebauches SA mehaničke delove i kvarcni oscilator, Omega elektromotor, dok se konačni proizvod pravio u tri različite fabrike prema dizajnima i narudžbinama različitih proizvođača. Ovakva organizacija je Švajcarcima predstavljala ogroman problem. Dok su se Švajcarci preživljavali teške trenutke i sve restruktuirali iz korena, Seiko je jahao na vrhu talasa kvarcnog cunamija, preteći da u potpunosti uništi do tada poznati časovničarski svet. Uspešno pokretanje i kasnije izuzetno uspešno surfovanje na talasu kvarcne revolucije Seiko može zahvaliti pravilnim odlukama donesenim u vreme razvoja Astrona. Prvo su razvili kvarcni oscilator u obliku zvučne viljuške, zatim su primenili steping motore otvorenog tipa, razvili CMOS integralna kola i na kraju LCD za digitalne satove. Sve četiri stvari dnas predstavljaju standard u kvarcnim satovima i, kako stvari stoje, ostaće to i u 21. veku. Sve ove tehnologije omogućile su dodatnu diversifikaciju Seiku i postavile temelje Seiko Instrumentsa – jedne od najvećih japanskih kompanija za proizvodnju elektronskih uređaja. Takođe, lansirale su Seiko na vrh časovničarske industrije i utrle put novim horološkim dostignućima poput Kinetik i Spring drajv (Spring Drive) tehnologija.(O tome uskoro...) A sve je počelo sa kvarcom.....

Danas je Seiko visoko kotiran u časovničarskoj industriji, posluje dobro ali i ne prestaje da gleda u budućnost. Krajem 20. veka, dostupnost velike količine kvalitetnih i jeftinih mehanizama omogućila je nastajanje brojnih modnih brendova bez iskustva u proizvodnji satova ali sa solidnim marketingom. Tržišna bitka u najnižem cenovnom segmentu je postala veoma oštra. Seiko je dugo vremena ulagao u kapacitet proizvodnje i vrednost svojih proizvoda u odnosu na cenu. Međutim, prethodno pomenute promene utiču na konkurentnost i Seiko je odlučio da je neophodno poraditi na samom brendu i njegovoj percepciji od strane tržišta. Nakon analiza usvojili su dva principa koji bi trebalo da vode Seiko u novonastalim okolnostima. Inovacija i rafiniranost su pojmovi koji su usvojeni i koji će u budućnosti definisati brend na tržištu. Seiko se zaputio u gornju klasu iako tamo postoje moćni konkurenti. Takva situacija svakako nije nova za kompaniju jer su od samog osnivanja konstantno osvajali nove prostore i suočavali se sa superiornom konkurencijom. U ovom najnovijem pregnuću, marketing je ključno oružje. Tehnologija nije nikakav problem, borba će se voditi u oblasti dizajna, cenovne politike i marketinga. Proces je relativno spor, ali pažljivijim posmatračima evidentan. Nama ljubiteljima, predstoje lepa vremena kada je identitet i vizuelni dojam Seika u pitanju, na žalost, i ne tako lepa kada su u pitanju cene. No, to je cena napretka...

Grafički prikaz istorije i hronologija Seika

IZVORI:

1. "A Journey in Time. The Remarkable Story of Seiko", John Goodall, Seiko Watch Corporation, 2003.

2. Seiko

[RUS]

Strasan tekst, svaka cast
I hvala na izdvojenom trudu i vremenu.
Bas me zanima, kolika bi danas bila vrednost astrona?

[glog]

Bravo za tekst!Uzivam citajuci.
Sad znam koji sledeci sat na listi kupovine

[banja]

Tekst je

[HADzI DALIBOR]

Tekst je odličan- ko da si ga za ispit pisao
Ova istorija pokazuje koliko je potrebno želje,volje,hrabrosti,discipline,a i sreće, da bi se uspjelo na svjetskom nivou!
Svaka im čast.
Još jedna stavka koja upada u oči je organizacija i logistika koja je kod Seika centralizovana i zbijena u odnosu na Švajcarsku gdje je to skroz drugačije i samim tim stvaraju sebi probleme.
Inovativnost,upornost i hrabrost da se predstavi nešto novo su takođe na strani Seika,dok Švajcarci to urade tek kada ih muka pritisne(najbolji je primjer kvarc tehnologija)!

[anbeast]

Hvala, gospodo, hvala na lepim recima. Zadovoljstvo je moje, kako to obicno kaze Skaj

Inovativnost,upornost i hrabrost da se predstavi nešto novo su takođe na strani Seika,dok Švajcarci to urade tek kada ih muka pritisne(najbolji je primjer kvarc tehnologija)!

Slazem se, uz jednu malu opasku. Seiko je kao nov igrac na trzistu bio prinudjen na takav pristup, Svajcarci su imali tradiciju, poznato ime, kvalitet i nije im, narodski receno, bila tolika frka
Sad cu mozda izreci jeres, ali Seiko je vise uticao na industriju nego, recimo Roleks. Ako ga uporedjujemo sa Paneraiem, Tagom ili slicnim, moja tvrdnja je neosporna. Na zalost, retko ce se ko, ukoliko ima izbor, odluciti za Seiko. Videcemo sta ce nam doneti njihovo klizanje u visu klasu... Meni se ne svidja sto pojedini Seiko modeli koji kostaju oko 1000 jedinica cvrste valute nemaju ukrasene mehanizme. Nije bas da ima uticaja na kvalitet i preciznost, ali daje malo dusu.

[backarelli]

Sjaaajan tekst o ovom, meni svakako respektabilnom, brendu !

Brado , odlično momče, odlično !

[HADzI DALIBOR]

Zvjerko,
Tačno! Švica ne bi nikada ubacila kvarc da to nije Seiko uradio- bez obzira što su imali sve spremno i prije Seika! Izlaskom Astrona na tržište su automatski promjenili mišljenje!
Seiko je na neki način ubrzao ovu industriju dok je kod Švajcaraca bio moto:"fino i polako", bez žurbe i naglih promjena(Roli se i danas drži te politike)!
Što se tiče dekoracije,Seiko ima i te kako šta da uči od Švajcaraca i Nijemaca. GS i Credor(i to od skora) se dekorišu,ostale linije nemaju ništa. To teško prolazi u visokoj klasi jer je dekoracija odraz ručnog rada. Jeste da estetika nema uticaj na kvalitet ali ima na prestiž i cjenovni rang.
Primjer je Credor minut repeater- izgleda kao da ima običan mehanizam u poređenju sa npr. A.Lange mašinama.

[Zagor]

Za 10 bradati