п р а б а б а
спијем пре неку ноћ, ама удубија сам се у сан као филм да гледам. сањам паре, сањам ново шеталиште, сањам бившу ми а она клекнала на патос и моли ме, ја у одело... него ајде, да не зборим с'д. сањам ти ја такој и у сред' ноћ упада чича ми у кућу у стилу жана клода вана дама. вика ми – буди га татка ти! ја га будим татка ми а он дошја из неку пијанку, соба му б'зди као вински подрум. татко ми се пробуди а чича ми га одведе на страну и рече му... умрела ги баба од 97 године. татко ми се потресе па ми вика – ја не могу да верујем... тој неје могуће... молим ве... разуверите ме. викам – зашто бе тато неје могуће, стара је жена била. а он онакој припит, подригна па ми вика – па б'ш затој бе мајмуне не могу да поверујем, ники неје вероваја да ће тај жена некад да умре. закопала је и испратила скоро целу нашу фамилију. она је памтила сви владари од цара душана па на овам'. да је поживела још неку годину пријавију би гу на националну географију. ја га саслуша татка ми па си легна да спијем а они отиднаше да гу „чував“, као да може да бега негде. ја се сабајле пробуди и отидна да запалим свећу. запали ја свећу, попи 7 ракије, изедо 2 ратлука и 4 ћевапа. дође време да гу терамо бабу на бунушевачко гробље. он'ј што вози погребни кола се навалија на њи па ме питује – а бе синко, овој млада ли је нека жена била? викам – млада, млада, генерација са стаљина. на гробље ситуација стандардна. поп си поје песму на коју узима паре већ 25 године, татко ми пребројава фамилију да види кој је дошја а кој неје да би могја после да се извлачи к'д не иде по са'ране а ја се дописујем са девојку ми. морам, много је љубоморна. ће помисли да гу л'жем и да сам измислија смртни случај. татко ми чим виде да држим телефон у руке приђе ми па ме мана по руке а телефон ми испадна у рупу б'ш у тренутак к'д гу спушташе бабу. кад сам почнаја да кукам. као да сам закопаја целу фамилију. нека тетка ми прилази и вика ми – не се секирај синко, она се наживела, с'д ви млади треба да живите, на вас останује свет. ја ву се раздра – бегај мори! таман почнаше да фрљав земљу преко бабу зазвони телефон испод њума. сви се чудив како може на мртву бабу да звони телефон. а као за баксуза сам турија мелодију кад ме зове девојка да свира – уно моменто, успори темпо, можда сутра се видимо. мислим се – бабо, такав је моменто да неће се видимо сигурно. верујете ли људи да ја имам тол'ко љубоморну девојку да је телефон звонија око 45 минута док су гу копали бабу. испратисмо гу бабу уз северину и отиднасмо у капелу. девојка ми после раскина па се нешто мислим - ја сам бе у туј рупу са'ранија бабу, телефон и везу са девојку ми. затој увек палим 3 свеће. овија из теленор ми несу веровали к'д сам ги испричаја ситуацију. ће видимо да л' ће добијем нов' апарат.
послато са sm-g935f уз помоћ тапатока
