Hvala Boško! Ne, ovo prvi put vidim, mada mi je Stephen McDonnell poznat već neko vreme.
Zaista odlična prezentacija i uživao sam svaku sekundu u njoj. Kakav vatromet strasti, predanosti, nadmoći i ujedno nemoći, prepletenosti sreće i straha, genijalnog znanja i sumnji, uverenosti i poniznosti i onog najznačajnijeg: iskrenosti.
Imati hrabrost, pred svetom otvoriti dušu i predstaviti psihološki aspekt posla je na mene napravilo najveći utisak i to je ono što sam već negde u ovoj temi naveo - kada od žestine spoznanja osetiš bol u grudima. Drago mi je što sam upoznao i ličnu notu ovog vrsnog časovničara, mada ostajem zabrinut za njega i bojim se da će jednog dana puknuti.
Svakako, odlična ideja Max Bussera da tvorac mehanizma prezentira svoje dostignuće, koje mu je uzelo 6 godina i nadam se da će ovo predstavljati novi vetar u modernoj horologiji. Naravno, uz obaveznu konstataciju, da si ovako nešto može priuštiti samo nezavisno časovničarstvo, jer ako bi je proširili na srednji luksuzni razred, mitovi o tamošnjoj In House produkciji bi se pretvorili u jeftine humoreske.
Istakao bih i Stephenovo naglašavanje, da pogled na mehanički sat na ruci nikada ne sme ići u smeri uzimanja zdravo za gotovo, jer je u njemu sadržana ogromna količina znanja i spretnosti, kao i razmišljanje o svrhi kupovine luksuznog mehaničkog sata, što i sam uvek naglašavam deleći potrošače na ljubitelje i korisnike.
A za sve to je potrebno razumevanje i shvatanje koncepcije njegovog rada, kao i načina izrade. Sećam se jednog intervjua Philippa Duffoura na švajcarskoj tv, kada se prisećao svojih početaka kao samostalni delatnik. Nakon povratka sa US Devičanskih ostrva i neuspele suradnje sa Geraldom Gentom i Commor Watchom, kao prvi u istoriji komplikaciju Grand Sonnerie minutni repetitor ugrađuje u ručni sat ali mu je nedostajalo novaca, da obezbedi advekatno kućište iz plemenitih metala. Obilazio je razne prodavače i kolekcionare, svi su mu se otvoreno divili ali je na tome i ostalo. Poslušao je predlog jednog od njih i nakon dužeg perioda ponovo pokucao na vrata Audemars Pigueta.
Kada je rekao, da je odmah dobio narudžbu za izradu 5 satova sa tom komplikacijom, voditelj emisije je zajapuren glasno protestvovao: "Šta? Samo 5 komada?! Kako ih nije sramota!". Philippe je onako na svoj način uzvratio: "Ne - baš suprotno. To je za mene značilo 5 godina zagarantovanog posla"
Ostalo je već istorija. Dufour je utabao stazu, Daniel Roth je bio sledeći, zatim Franck Mulller, pa onda sledi najuticajniji čovek moderne nezavisne horologije Francois-Paul Journe, kod koga su svi želeli da rade. Čak je i čuveni Ludovic Ballouard, autor legendarnog modela Upside Down, kod F.P Journa na komplikaciji Sonnerie Souveraine imao normu 4 mehanizma u godini dana ali mu je zahvalnost za gostoprimstvo uzvratio sastavljajući 6 komada u istom časovnom periodu
. Sve ukupno 7 godina.
Tako i veza između Max Bussera i Stephen McDonnela odlično deluje. A šta drugo i očekivati od "ludog" Maxa, koji je samostalan put počeo tako, što mu ušteđevina od 900.000 CHF, koje je zaradio radeći za Harry Winston, nije bila dovoljna, pa je nedostatak od 700.000 CHF dobio tako, da je 25 komada budućeg modela HM1 prodao unapred ubedivši neke od trgovaca i kolekcionara da mu daju avansnu uplatu od 35 %, čak za 2 godine unapred
Naravno, ne odvijaju se sve stvari ovako uspešno. Posebno u industriji, koja je (razumljivo) tromija i sporija, kada su promene u pitanju. Ako se vratim nazad kroz ovu temu, gde si pomenuo švajcarce i kvarc, setio sam se primera Patek Philippa.
1931 godine se Patek nije našao pred bankrotom samo zbog učinka Velike svetske ekonomske krize, nego i zbog činjenice, da tadašnji menadžment nije pravovremeno prepoznao rapidan rast prodaje ručnih satova, koja je dve godine pre toga prvi put nadmašila prodaju džepnih. Patek se lenjo kupao u prethodno stečenoj slavi i nije našao potrebu u prilagođavanju novom trendu. Kada je porodica Stern 1932 godine preuzela vlasništvo, panično su pristupili reševanju problema. Iz Tavannes Watch co. dovode vrhunskog časovničara Jean Pfistera, koji pravi mehanizam za prvu Calatravu, kojom se ponovo vraćaju na vrh delatnosti.
Jean Pfister je predstavljao potpunu suprotnost od prošlog kadra kompanije. Potpuno okrenut novotarijama kojima je posvećivao najviše vremena. U Patek uvodi Nivarox antimagnetnu spiralu i berilijum nemirnicu, čime postiže hronometarske specifikacije mehanizama.
Opsednutost tačnošću u sledećih 26 godina, koliko je bio na čelu tehničkog segmenta preduzeća, sprovodi 1948 godine kada Patek formira odeljenje za elektroniku. 4 godina kasnije nastaje sat na kvarčni pogon sa dimenzijama 1,5 m visine i 0,7 m širine. Do kraja decenije veličinu smanjuju na mere stolnog sata i postaju dobitnici glavne nagrade Agencije USA za minijaturizaciju.
1962 godine nastaje revolucionarni model Chronotome, prvi serijsko proizveden kvarčni hronometar aparat, koji je bio precizniji od mernih uređaja u opservatorijama u Neuchatelu i Ženevi.
Time se budi i krajnja ideja, da se nastavi smanjivanje tog mehanizma sa kvarčnim oscilatorom do veličine ugrađivanja u ručni sat.
Nakon udruživanja sa ostalim proizvođačima, osnivanjem CEH - krajnji rezultat je Beta 21. Ali tu se nekako odražava taj švajcarski, da ga tako nazovem, akademski pristup konačnom rešenju. Dok su japanci u nekoliko godina prešli na masovnu proizvodnju ovih kalibara izraženu u destinama milijona osnovnih količinskih jedinica, ukupan broj proizvedenih Beta 21 kalibara je iznosio samo oko 6000 komada. Ipak, Patek je ostvario zaostavštinu Jeana Pfistera, koja se odnosila na "ništa nas više ne sme iznenaditi" pa je sa 500 potrošenih kalibara predstavljao najvećeg klijenta u krugu 19 preostalih članova CEH-a
Npr. Rolex je proizveo 200 satova sa Beta 21 kalibrom.
Zanimljivo je da je čak i Philippe Dufour sarađivao na nastanku Jaeger Le-Coultre verzije ovog kalibra (JLC 352) ali je brzo odustao, jer je po vlastitim rečima ugrađivanje integralnih ploča i zamena baterija, živa dosada.
Pet decenija kasnije, svedoci smo da ima mesta za sve. Kvarc, elektroniku i mehaniku. Sećam se reči jednog od najvećih magova revitalizacije mehaničkog časovničarstva, Jean-Clauda Bivera, kada su pre pola decenije neki panično nagoveštavali još jedan kolaps švajcarske mehaničke grane zbog uništavajućeg stampeda smart satova:
"Ne, ne radi se o nikakvom takmičenju, jer jedno je tehnologija a drugo je mehanika. Tehnologija znači zastarelost, a mehanika znači večnost. Zastarelost se nikada ne može takmičiti sa večnošću".
Ko je pre 6 godina kupio smart sat i uporedi ga sa današnjim, dobro zna šta je imao u mislima. Još više, ako je u isto vreme kupio i mehanički sat.
Sećam se, da je misao nastavio u šaljivom tonu, da bi swiss industrija trebala Apple za svaki prodani smart sat nagraditi sa 1$, jer su 30 miliona ljudi koji svake godine kupe taj sat nosioci poruke: Hej, to je nešto što nosite na ruci i štva vam pruža informaciju. Kada to rade, zapravo nam olakšavaju posao, jer nam je puno lakše poručiti tim istim kupcima: Hej, takođe možete kupiti kvalitetan swiss sat, koji će vam takođe pružiti informaciju, jednostavnu ali urađenu sa dušom.
I onda ga iz vlastitih redova zaj...i lansiraju Swatch Omegu
Sušta i žalosna istina je i ovo što si preneo u zadnji post, gde sam naveo:
Čemu priča o ljubavi prema mehaničkim satovima ako nema volje za učenjem, istraživanjem i razumevanjem tog dragocenog i nepresušnog gradiva?
Mehanički sat ujedno predstavlja i poligon najdubljih i najplićih izliva osećanja određenih pojedinaca. Ne sećam se više gde ali sam pre neki dan naišao na nekom forumu zapažanje, gde je bila slika Calatrave 5196 a ispod komentar, da kada bi na tom satu pisalo Casio umesto Patek Philippe, niko ga ne bi ni štapom dodirnuo. Sledilo je neko objašnjenje vlasnika o harmoniji elemenata na ciferu i vanvremenskom dizajnu itd. I takvo nešto se pojavi na forumu ljubitelja satova.
Čak i ako uzmemo u obzir, da postoje oni koji nemaju tu osnovnu sposobnost prepoznavanja da kao i kod svih velikih stvari i ovde lepota dolazi iznutra, kako onda shvatiti taj pothvat upoređivanja dva sata iz sasvim različitih sfera i horoloških razreda samo na osnovi fizičkog izgleda? I to sa strane onih, koji sebe smatraju ljubiteljima satova. Uvek će se naći oni, koji za sobom ne povuču vodu.To je rezultat neprestanog zurenja u slike satova na svim mogućim mestima, umesto upuštanju u njihov sadržaj. Da, uvek je lakše samo gledati nego misliti.
