Danas nije ništa bolje.
Problem je naravno (pored države kojoj odgovaraju što ''tuplji'' birači) u nastavnicima nedoraslim svojoj vrlo ozbiljnoj profesiji.
Off topic chat zez soba!
- Thread starter dragon
- Start date
Danas nije ništa bolje.
Problem je naravno (pored države kojoj odgovaraju što ''tuplji'' birači) u nastavnicima nedoraslim svojoj vrlo ozbiljnoj profesiji.
Ovaj Ivan je dao zanimljive odgovore, a sasvim je jasno i kako je do njih došao. Da bi se utvrdilo da li se učenik zeza, u ovakvim slučajevima je dovoljno samo pitati učenika zašto je dao takav odgovor i stvar je rešena. Sasvim je tačno da svaki mesec ima (bar) 28 dana, kao i to da 2 i 2 napisani zajedno nisu baš isto što i dva plus dva.
Nažalost, i danas se može videti mnoštvo testova koji sadrže tzv. očekivane odgovore, a neki se mogu nači i na internetu. Evo prepričanih primera:
Ja sam baki _________________ zlato (očekivano je 'unuk')
Napiši sledeće brojeve ciframa:
četrnaest: 15
petnaest: 16
Ovde je dete očigledno shvatilo da 'sledeći' znači 'onaj koji sledi navedenom broju', a da bi se greška izbegla, zadatak je trebalo da glasi ovako: Napiši navedene brojeve ciframa.
Video sam i neki zadatak koji je ocenjen kao netačan jer je dete svrstalo psa u člana porodice, a učiteljica je napisala da je pas samo kućni ljubimac, a primera ima još.
Osnovni problem obrazovnog sistema je što samo traži očekivane i unapred date odgovore i ne zahteva ozbiljno razmišljanje, a ovome doprinosi jeftino podilaženje priprostim roditeljima koji smatraju da je njihovo dete najlepše, najpametnije i slično. Ukratko, ako su detetu unapred dati zadaci, ono će ih uz dovoljno bubanja uraditi sasvim dobro, ali neće umeti ništa da primeni. Dete će dobiti peticu, roditelji će biti zadovoljni, ali će istom detetu načiniti medveđu uslugu. Ova praksa deljenja ocena kao konfeta za naučeno se ne menja da bi se kupila podrška roditelja jer eto, baš svako dete mora da ima odlične ocene. S druge strane, i priglupi nastavnici mogu imati odlično odeljenje, što jednostavno postižu tako što ih uče da polože test, a ne da primene znanje.
Evo nekih primera:
Francuska revolucija je događaj za koji će mnogi znati da je započeo 1789, setiće se pada Bastilje, da su Luj XVI i Marija Antoaneta završili skraćeni za glavu, i to je otprilike sve. Uzroci i posledice ovog događaja su mnogo bitniji od ovih podataka, ali zbog načina predstavljanja gradiva i ispitivanja, ljudi uglavnom pamte ovo o čemu sam pisao.
Ako spomenemo nastavu srpskog, evidentno je da u programu postoji dosta stavki, ali ovaj predmet ima najnesrećniju koncepciju i malo toga ostaje u pamćenju. Da bi se dobila dobra ocena, potrebno je znati da se npr. kaže iz Pljevalja, da je stanovnik dotičnog grada Pljevljak, da je Vukov Srpski rječnik prvi put izdat 1818. godine i da ima nešto preko 26.000 reči, da se prepriča neka knjiga, da se književno delo analizira u skladu sa već postojećim tumačenjima (!!!) ili da se napiše sastav na 'visokoumnu' temu kao što je Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda.
Sve ovo što sam naveo jednostavno nema veze s mozgom, a ko hoće da proveri opštu pismenost neka slobodno pročešlja po Facebooku ili na bilo kom mestu na internetu gde se piše bez ikakvog urednika. Videćete da ljudi pišu neznam, ne ću, zadatci, avijon, samnom itd. O onome što podrazumeva književnost smešno je i govoriti, jer prepričavanje dela, koja su već prepričana ionako dostupna na internetu nema veze sa životom. Mnogo bolji zadatak je prepričati neki upravo dati materijal ili sažimanje dva teksta u jedan, opisivanje događaja, pisanje kratkih izveštaja i slično. Ko hoće da proveri, neka opet ode na FB ili neko slično mesto i potraži opis bilo kog događaja, npr. letovanja, odlaska na pijacu ili kupovine.
Dalje, na funkcionalnoj pismenosti se radi malo ili nimalo. Zbog toga mnogima nije jasno ni obično uputsvo za upotrebu nekog uređaja (pod uslovom da je normalno napisano), a polaganje običnog vozačkog ispita se svodi na bubanje odgovora na pitanja ili iščuđavanje oko nekih formulacija (propisi, saobraćajni znakovi itd.) začinjeno kukanjem na težak jezik.
Analiza književnih dela je tek priča za sebe - ako dobiješ da analiziraš roman, pripovetkiu ili pesmu, ima da ih analiziraš kako ti je rečeno ili možeš da se pozdraviš sa dobrom ocenom. Ukoliko bi neko Anu Karenjinu opisao kao bespotrebno dug roman, da Crnjanskom u Seobama nedostaje dinamika pripovedanja, da su neki Šekspirovi junaci bili naivni kao deca ili da su mnoge junačke narodne pesme nekrofilske i groteskne, mislim da se ne bi baš dobro proveo, iako se sve o čemu pišem može pročitati i u naučnim radovima. Koliko treba biti mentalno ograničen da bi se bilo koje književno delo moglo analizirati samo na osnovu datih tumačenja?
Odatle potiče i nemogućnost za samostalnu analizu neke izjave, vesti ili formulacije, a evo i primera: Rast izvoza je 7%, što prevazilazi i Nemačku. Ova rečenica lepo zvuči na prvi pogled, ali... izvezeš jedne godine 100 kila jabuka, a sledeće 107, što zaista jeste tih 7%. S druge strane, Nemačka jedne godine izveze 150.000 BMW-a, a sledeće 151.500, što je rast od 1%. Šta je bolje od ova dva?
O informacionoj (ne informatičkoj) pismenosti se takođe može mnogo reći. Koliko puta ste videli da neko na FB deli neproverene gluposti tipa 'Mala XY je teško bolesna. Podelite ovu objavu 50 puta da bi se skuio novac za njeno lečenje'? Postoji i druga varijanta: „Pre tri dana viđen je crni auto iz koga su izletela dva tipa i otela dete ispred jedne škole u Beogradu. Podelite odmah ovu objavu.” Nije viđeno ništa i nije oteto nijedno dete, jer bi se za to munjevito saznalo. Naravno, sve se desilo prijatelju prijateljevog prijatelja, a prenela je svastika kumove zaove koja je to čula od šuraka tečinog zeta. Uostalom, koja budala bi poverovala u događaj za koji se ne zna ni kada ni gde se desio i nije poznat ni policiji? Eto tako nastaju one famozne lažne vesti i ko u njih veruje.
U ovom trenutku nemam vremena da nastavim, ali mislim da je dovoljno za jedan post.
Nažalost, i danas se može videti mnoštvo testova koji sadrže tzv. očekivane odgovore, a neki se mogu nači i na internetu. Evo prepričanih primera:
Ja sam baki _________________ zlato (očekivano je 'unuk')
Napiši sledeće brojeve ciframa:
četrnaest: 15
petnaest: 16
Ovde je dete očigledno shvatilo da 'sledeći' znači 'onaj koji sledi navedenom broju', a da bi se greška izbegla, zadatak je trebalo da glasi ovako: Napiši navedene brojeve ciframa.
Video sam i neki zadatak koji je ocenjen kao netačan jer je dete svrstalo psa u člana porodice, a učiteljica je napisala da je pas samo kućni ljubimac, a primera ima još.
Osnovni problem obrazovnog sistema je što samo traži očekivane i unapred date odgovore i ne zahteva ozbiljno razmišljanje, a ovome doprinosi jeftino podilaženje priprostim roditeljima koji smatraju da je njihovo dete najlepše, najpametnije i slično. Ukratko, ako su detetu unapred dati zadaci, ono će ih uz dovoljno bubanja uraditi sasvim dobro, ali neće umeti ništa da primeni. Dete će dobiti peticu, roditelji će biti zadovoljni, ali će istom detetu načiniti medveđu uslugu. Ova praksa deljenja ocena kao konfeta za naučeno se ne menja da bi se kupila podrška roditelja jer eto, baš svako dete mora da ima odlične ocene. S druge strane, i priglupi nastavnici mogu imati odlično odeljenje, što jednostavno postižu tako što ih uče da polože test, a ne da primene znanje.
Evo nekih primera:
Francuska revolucija je događaj za koji će mnogi znati da je započeo 1789, setiće se pada Bastilje, da su Luj XVI i Marija Antoaneta završili skraćeni za glavu, i to je otprilike sve. Uzroci i posledice ovog događaja su mnogo bitniji od ovih podataka, ali zbog načina predstavljanja gradiva i ispitivanja, ljudi uglavnom pamte ovo o čemu sam pisao.
Ako spomenemo nastavu srpskog, evidentno je da u programu postoji dosta stavki, ali ovaj predmet ima najnesrećniju koncepciju i malo toga ostaje u pamćenju. Da bi se dobila dobra ocena, potrebno je znati da se npr. kaže iz Pljevalja, da je stanovnik dotičnog grada Pljevljak, da je Vukov Srpski rječnik prvi put izdat 1818. godine i da ima nešto preko 26.000 reči, da se prepriča neka knjiga, da se književno delo analizira u skladu sa već postojećim tumačenjima (!!!) ili da se napiše sastav na 'visokoumnu' temu kao što je Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda.
Sve ovo što sam naveo jednostavno nema veze s mozgom, a ko hoće da proveri opštu pismenost neka slobodno pročešlja po Facebooku ili na bilo kom mestu na internetu gde se piše bez ikakvog urednika. Videćete da ljudi pišu neznam, ne ću, zadatci, avijon, samnom itd. O onome što podrazumeva književnost smešno je i govoriti, jer prepričavanje dela, koja su već prepričana ionako dostupna na internetu nema veze sa životom. Mnogo bolji zadatak je prepričati neki upravo dati materijal ili sažimanje dva teksta u jedan, opisivanje događaja, pisanje kratkih izveštaja i slično. Ko hoće da proveri, neka opet ode na FB ili neko slično mesto i potraži opis bilo kog događaja, npr. letovanja, odlaska na pijacu ili kupovine.
Dalje, na funkcionalnoj pismenosti se radi malo ili nimalo. Zbog toga mnogima nije jasno ni obično uputsvo za upotrebu nekog uređaja (pod uslovom da je normalno napisano), a polaganje običnog vozačkog ispita se svodi na bubanje odgovora na pitanja ili iščuđavanje oko nekih formulacija (propisi, saobraćajni znakovi itd.) začinjeno kukanjem na težak jezik.
Analiza književnih dela je tek priča za sebe - ako dobiješ da analiziraš roman, pripovetkiu ili pesmu, ima da ih analiziraš kako ti je rečeno ili možeš da se pozdraviš sa dobrom ocenom. Ukoliko bi neko Anu Karenjinu opisao kao bespotrebno dug roman, da Crnjanskom u Seobama nedostaje dinamika pripovedanja, da su neki Šekspirovi junaci bili naivni kao deca ili da su mnoge junačke narodne pesme nekrofilske i groteskne, mislim da se ne bi baš dobro proveo, iako se sve o čemu pišem može pročitati i u naučnim radovima. Koliko treba biti mentalno ograničen da bi se bilo koje književno delo moglo analizirati samo na osnovu datih tumačenja?
Odatle potiče i nemogućnost za samostalnu analizu neke izjave, vesti ili formulacije, a evo i primera: Rast izvoza je 7%, što prevazilazi i Nemačku. Ova rečenica lepo zvuči na prvi pogled, ali... izvezeš jedne godine 100 kila jabuka, a sledeće 107, što zaista jeste tih 7%. S druge strane, Nemačka jedne godine izveze 150.000 BMW-a, a sledeće 151.500, što je rast od 1%. Šta je bolje od ova dva?
O informacionoj (ne informatičkoj) pismenosti se takođe može mnogo reći. Koliko puta ste videli da neko na FB deli neproverene gluposti tipa 'Mala XY je teško bolesna. Podelite ovu objavu 50 puta da bi se skuio novac za njeno lečenje'? Postoji i druga varijanta: „Pre tri dana viđen je crni auto iz koga su izletela dva tipa i otela dete ispred jedne škole u Beogradu. Podelite odmah ovu objavu.” Nije viđeno ništa i nije oteto nijedno dete, jer bi se za to munjevito saznalo. Naravno, sve se desilo prijatelju prijateljevog prijatelja, a prenela je svastika kumove zaove koja je to čula od šuraka tečinog zeta. Uostalom, koja budala bi poverovala u događaj za koji se ne zna ni kada ni gde se desio i nije poznat ni policiji? Eto tako nastaju one famozne lažne vesti i ko u njih veruje.
U ovom trenutku nemam vremena da nastavim, ali mislim da je dovoljno za jedan post.
Vladimir NS
Member
Ja bi dodao jedan primer dešavanja u školama.
Istinita priča (lično poznajem dete i roditelje iz priče):
U osnovnim školama se obeležava dan multikulturalnosti i tim povodom je psihološkinja došla u jedan razred da pričaju o toj temi.
Rekla je o čemu je reč i kako u Vojvodini ima puno nacionalnih manjina.
Na to je dete (poljske nacionalnosti) reklo: Džin dobri (tako nekako se kaže dobar dan na poljskom).
Psihološkinja to razume kao Doviđenja, valjda u smislu: idi, i napravi frku da je tražila da se dete ne znam kako kazni.
Majka deteta je morala da ide u školu da se objašnjava sa njima.
Eto kako dete može da nastrada jer je bez pitanja odgovorilo u duhu teme.
Ajd, sad vi meni recite da li je to normalno?
Istinita priča (lično poznajem dete i roditelje iz priče):
U osnovnim školama se obeležava dan multikulturalnosti i tim povodom je psihološkinja došla u jedan razred da pričaju o toj temi.
Rekla je o čemu je reč i kako u Vojvodini ima puno nacionalnih manjina.
Na to je dete (poljske nacionalnosti) reklo: Džin dobri (tako nekako se kaže dobar dan na poljskom).
Psihološkinja to razume kao Doviđenja, valjda u smislu: idi, i napravi frku da je tražila da se dete ne znam kako kazni.
Majka deteta je morala da ide u školu da se objašnjava sa njima.
Eto kako dete može da nastrada jer je bez pitanja odgovorilo u duhu teme.
Ajd, sad vi meni recite da li je to normalno?
Evo da na brzinu kažem još ponešto. Još jedan od velikih problema u našem obrazovanju jeste nepostojanje standarda za školske predmete. U prevodu, to znači da za ocenu 5 kod nastavnika X nisu isti kriterijumi kao za ocenu 5 kod nastavnika Y. Ovo se lako rešava uz pomoć tzv. standardizovanih testova, što podrazumeva da svi učenici za ocenu rade test iste težine, odnosno sadržine, i da za to dobiju istu ocenu. Celom cirkusu doprinosi i školski pravilnik o ocenjivanju, koji npr. propisuje da je za dvojku dovoljno da učenik prepoznaje gradivo, što se može tumačiti mnogo šire od bilo kog književnog dela. Konkretno, to znači da dvojku iz bilo kog stranog jezika bez problema može dobiti neko ko prepozna da je Bon jour francuski, da je Guten Tag nemački itd.
Problem ocenjivanja, odnosno dobijanja prolazne ocene, jedan je od razloga za veoma visoku funkcionalnu nepismenost, a Srbija je po ovom neslavnom kriterijumu prva u Evropi. Evo i nekoliko linkova o tome:
https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/252758/Nepismenih-u-Srbiji-13-miliona
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/o...ju-petice-a-iz-skole-izlaze-nepismeni/n2d8mn5
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/z...procenat-funkcionalno-nepismenih-daka/dmktqef
https://www.danas.rs/drustvo/prvi-u-evropi-po-broju-funkcionalno-nepismenih/
Iako čika Google zna gotovo sve, o ovome se neće naći mnogo podataka iz popisa jer država svesno krije ove podatke. Imao sam prilike da vidim neka istraživanja, ali i da ih sam sprovodim, tako da definitivno znam o čemu govorim. Mogu i da iz prve ruke potvrdim pod imenom i prezimenom da pojedini naučni časopisi ne žele da objave istraživanja o ovoj problematici jer ne žele da naprave sami sebi problem pošto žive na državnim jaslama. Opet, kao što rekoh i ranije, pogledajte šta sve postoji na internetu i broj onih koji npr. veruju u to da je Zemlja ravna, koji veruju u horoskop, u boga, chemtrails, u štetnost vakcina, kojekakve teorije zavera i slično. „Obrazovanje” na internernetu je fenomen sam po sebi, a proističe iz nedostatka informacione pismenosti, o čemu sam govorio u svom prethodnom postu.
Simptomatični su i rezultati sa PISA testova, koji su u našem slučaju među lošijim. Učenici nisu umeli da urade jednostavne računske operacije, kao npr. konvertovanje iznosa u južnoafričkim randima u japanske jene, iako je postupak isti kao i konvertovanje dinara u evro ili obrnuto.
Donedavno su i maturski ispiti bili zasnovani na već urađenim zadacima iz neke zbirke, što je doprinelo celom cirkusu. Bilo da govorimo o matematici ili nekom drugom predmetu, nije isto uraditi poznat zadatak i primeniti stečeno znanje. Ukoliko znamo da je u jednačini 2X+8=20 X=6 možemo reći da je odgovor tačan, ali ukoliko ne znamo zbog čega je to tako ili kako da dođemo do njega, onda postoji veliki problem.
Nažalost, naš obrazovni sistem ne prepoznaje važnost strategija učenja, odnosno načina na koji učenik može doći do saznanja. Na primer, mnogi koji polažu vozački ispit nabubaće koje vozilo ima prednost u krućnom toku, ali neće shvatiti jednostavnu činjenicu – trake u kružnom toku su praktično iste kao i trake na ravnom putu, tako da ne sme da bude sečenja, prestrojavanja kako se kome ćefne i slično. Isto tako, svako zna u teoriji da je potrebno vezati pojas, da nije pametno držati telefon u ruci tokom vožnje ili voziti prevelikom brzinom, ali u praksi to baš i nije slučaj. Dovoljno je nabubati pravilo ili podatak i eto dobre ocene ili položenog ispita. Da se sve ovo povezuje sa jednostavnim gradivom iz fizike, na osnovu koga je evidentno da uradac u nešto pri brzini od samo 50-60 km/h može biti fatalan, mnogi bi dobro pripazili pre nego što sednu za volan.
Konačno, ukoliko neko želi još linkova za ovo o čemu sam govorio, molim da se ne trudi oko toga. Jedino što mogu da dam jeste link za Narodnu biblioteku (https://www.nb.rs/) ili COBISS (sistem za pretraživanje knjiga po bibliotekama: www.vbs.rs), a koga zanima gradivo koje se studira bar četiri godine na fakultetima lako će naći link sa adresom fakulteta, gde postoje biblioteke, zaboravljena mesta puna knjiga iz kojih se uči.
Nije. Gospođa psiholog je kreten.
Problem ocenjivanja, odnosno dobijanja prolazne ocene, jedan je od razloga za veoma visoku funkcionalnu nepismenost, a Srbija je po ovom neslavnom kriterijumu prva u Evropi. Evo i nekoliko linkova o tome:
https://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/252758/Nepismenih-u-Srbiji-13-miliona
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/o...ju-petice-a-iz-skole-izlaze-nepismeni/n2d8mn5
https://www.blic.rs/vesti/drustvo/z...procenat-funkcionalno-nepismenih-daka/dmktqef
https://www.danas.rs/drustvo/prvi-u-evropi-po-broju-funkcionalno-nepismenih/
Iako čika Google zna gotovo sve, o ovome se neće naći mnogo podataka iz popisa jer država svesno krije ove podatke. Imao sam prilike da vidim neka istraživanja, ali i da ih sam sprovodim, tako da definitivno znam o čemu govorim. Mogu i da iz prve ruke potvrdim pod imenom i prezimenom da pojedini naučni časopisi ne žele da objave istraživanja o ovoj problematici jer ne žele da naprave sami sebi problem pošto žive na državnim jaslama. Opet, kao što rekoh i ranije, pogledajte šta sve postoji na internetu i broj onih koji npr. veruju u to da je Zemlja ravna, koji veruju u horoskop, u boga, chemtrails, u štetnost vakcina, kojekakve teorije zavera i slično. „Obrazovanje” na internernetu je fenomen sam po sebi, a proističe iz nedostatka informacione pismenosti, o čemu sam govorio u svom prethodnom postu.
Simptomatični su i rezultati sa PISA testova, koji su u našem slučaju među lošijim. Učenici nisu umeli da urade jednostavne računske operacije, kao npr. konvertovanje iznosa u južnoafričkim randima u japanske jene, iako je postupak isti kao i konvertovanje dinara u evro ili obrnuto.
Donedavno su i maturski ispiti bili zasnovani na već urađenim zadacima iz neke zbirke, što je doprinelo celom cirkusu. Bilo da govorimo o matematici ili nekom drugom predmetu, nije isto uraditi poznat zadatak i primeniti stečeno znanje. Ukoliko znamo da je u jednačini 2X+8=20 X=6 možemo reći da je odgovor tačan, ali ukoliko ne znamo zbog čega je to tako ili kako da dođemo do njega, onda postoji veliki problem.
Nažalost, naš obrazovni sistem ne prepoznaje važnost strategija učenja, odnosno načina na koji učenik može doći do saznanja. Na primer, mnogi koji polažu vozački ispit nabubaće koje vozilo ima prednost u krućnom toku, ali neće shvatiti jednostavnu činjenicu – trake u kružnom toku su praktično iste kao i trake na ravnom putu, tako da ne sme da bude sečenja, prestrojavanja kako se kome ćefne i slično. Isto tako, svako zna u teoriji da je potrebno vezati pojas, da nije pametno držati telefon u ruci tokom vožnje ili voziti prevelikom brzinom, ali u praksi to baš i nije slučaj. Dovoljno je nabubati pravilo ili podatak i eto dobre ocene ili položenog ispita. Da se sve ovo povezuje sa jednostavnim gradivom iz fizike, na osnovu koga je evidentno da uradac u nešto pri brzini od samo 50-60 km/h može biti fatalan, mnogi bi dobro pripazili pre nego što sednu za volan.
Konačno, ukoliko neko želi još linkova za ovo o čemu sam govorio, molim da se ne trudi oko toga. Jedino što mogu da dam jeste link za Narodnu biblioteku (https://www.nb.rs/) ili COBISS (sistem za pretraživanje knjiga po bibliotekama: www.vbs.rs), a koga zanima gradivo koje se studira bar četiri godine na fakultetima lako će naći link sa adresom fakulteta, gde postoje biblioteke, zaboravljena mesta puna knjiga iz kojih se uči.
Nije. Gospođa psiholog je kreten.
Last edited:
lookic
Member
I onda će ta ista deca da upišu fakultete, nekako ih završe i onda leče, projektuju, vode državu...
Meni ne veruju kada kažem da mi je došao student na ispit (tehnički fakultet, znači, budući inženjer) i tražio da dozvolim da uzme telefon da pomoću digitrona izračuna koliko je 3/2 ( to je bila sva računica u zadatku). I onda jednog dana ja njemu treba da poverim da projektuje bilo kakvu konstrukciju.
Meni ne veruju kada kažem da mi je došao student na ispit (tehnički fakultet, znači, budući inženjer) i tražio da dozvolim da uzme telefon da pomoću digitrona izračuna koliko je 3/2 ( to je bila sva računica u zadatku). I onda jednog dana ja njemu treba da poverim da projektuje bilo kakvu konstrukciju.
aviator
Member
"Zašto Stiv Džobs i Bil Gejts svojoj deci nisu davali mobilne telefone?"
https://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2018&mm=11&dd=25&nav_id=1473963
https://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2018&mm=11&dd=25&nav_id=1473963
dzonitru
New member
Moram da se nadovezem na diskusiju o skolstvu.
Rekao bih da sam jedan od mladjih clanova, pa mogu i da podelim osrednje sveza iskustva.
Sto se tice zelje profesora da djaci razumeju gradivo, nema pravila. Ima i starijih nezainteresovanih i mladjih veoma predanih, kao i obratno. Moze se primetiti da mladji uglavnom vise drze do forme; tacno se zna sta se kada odgovara, na tacno utvrdjen nacin, bas po planu i programu, dok iskusniji redovno imaju svoje principe i pravila.
Postoje profesori istorije koji ce terati decu da reprodukuju veoma precizno cinjenice, dok ce drugi reci "Koja je glavna razlika izmedju srednjevekovnog grada i sela?" i traziti prost odgovor da je grad oGRADjen, sto vecina nece znati da kaze.
Sto se tice knjizevnosti, da, uglavnom traze da se znaju date analize teksta i daju pismene na temu "Beskrajan plavi krug". Doduse, imao sam jednog mladog profesora koji je imao stav da je svako tumacenje ispravno dok mozemo da ga potkrepimo datim delom.
Profesori matematike cesto nisu u stanju da objasne svrhu odredjenog dela gradiva, sto moze zasmetati pojedinim ucenicima, ali za razumevanje mnogih stvari je potreban visi nivo poznavanja matematike. Takodje, vecina unapred spremi zadatke koje ce raditi na casu i dok radi, izabere optimalnu metodu i radi. Jedan od mojih profesora iz srednje skole je dolazio na cas samo sa zbirkom zadataka i rekao: "Izvolite", pa bi mu neko od nas predlozio zadatak koji bi uradio na vise nacina, pa zajedno sa nama analizirao zasto je bolje koristiti odredjen metod. Takodje je u prvoj godini pri rastavu polinoma izveo formulu za resavanje kvadratne jednacine (radi se u drugoj) i rekao: "Ako ovo budete naucili napamet i koristili, necu vam priznati bodove. Ako je izvedete - nema problema"
Profesori i asistenti na fakultetu su sarenoliki, uglavnom zavisi od katedre; jedni pregledaju 100 radova za sat vremena (ne jedan asistent, nije fizicki moguce) odgovaraju brzo i redovno na mejlove i maksimalno su azurni, dok drugi 10 dana pregledaju test na zaokruzivanje i dva dana pred ispit ne odgovaraju na mejlove
Tako da se na kraju sve svodi na to da li ce djaku zapasti profesor koji zaista voli ono sto radi i ima zelju da znanje prenese ili neko ko ce se samo izivljavati i gledati samo da zavrsi sta mora.
Takodje, smatram da vecini ucenika pre pripreme za prijemni na fakultetu nisu potrebni privatni casovi, jer se srednjoskolsko gradivo (da ne pricam o osnovnoj skoli) uglavnom moze savladati uz rad i pomoc prijatelja/interneta/dopunske nastave. Licno sam osnovcima drzao privatne casove fizike za 200 dinara po satu jer je smesno malo rada i koncentracije potrebno, samo malo promisljenih pitanja koja ce navesti ucenika da razmislja o problematici i koja smernica. Imam zaista konjsko strpljenje, jednom sam dva i po sata pretvaranje mernih jedinica objasnjavao. Sve to moze roditelj uz malo rada i strpljenja da objasni. Cemu skolstvo ako cemo ici privatno na 8 predmeta?
Rekao bih da sam jedan od mladjih clanova, pa mogu i da podelim osrednje sveza iskustva.
Sto se tice zelje profesora da djaci razumeju gradivo, nema pravila. Ima i starijih nezainteresovanih i mladjih veoma predanih, kao i obratno. Moze se primetiti da mladji uglavnom vise drze do forme; tacno se zna sta se kada odgovara, na tacno utvrdjen nacin, bas po planu i programu, dok iskusniji redovno imaju svoje principe i pravila.
Postoje profesori istorije koji ce terati decu da reprodukuju veoma precizno cinjenice, dok ce drugi reci "Koja je glavna razlika izmedju srednjevekovnog grada i sela?" i traziti prost odgovor da je grad oGRADjen, sto vecina nece znati da kaze.
Sto se tice knjizevnosti, da, uglavnom traze da se znaju date analize teksta i daju pismene na temu "Beskrajan plavi krug". Doduse, imao sam jednog mladog profesora koji je imao stav da je svako tumacenje ispravno dok mozemo da ga potkrepimo datim delom.
Profesori matematike cesto nisu u stanju da objasne svrhu odredjenog dela gradiva, sto moze zasmetati pojedinim ucenicima, ali za razumevanje mnogih stvari je potreban visi nivo poznavanja matematike. Takodje, vecina unapred spremi zadatke koje ce raditi na casu i dok radi, izabere optimalnu metodu i radi. Jedan od mojih profesora iz srednje skole je dolazio na cas samo sa zbirkom zadataka i rekao: "Izvolite", pa bi mu neko od nas predlozio zadatak koji bi uradio na vise nacina, pa zajedno sa nama analizirao zasto je bolje koristiti odredjen metod. Takodje je u prvoj godini pri rastavu polinoma izveo formulu za resavanje kvadratne jednacine (radi se u drugoj) i rekao: "Ako ovo budete naucili napamet i koristili, necu vam priznati bodove. Ako je izvedete - nema problema"
Profesori i asistenti na fakultetu su sarenoliki, uglavnom zavisi od katedre; jedni pregledaju 100 radova za sat vremena (ne jedan asistent, nije fizicki moguce) odgovaraju brzo i redovno na mejlove i maksimalno su azurni, dok drugi 10 dana pregledaju test na zaokruzivanje i dva dana pred ispit ne odgovaraju na mejlove
Tako da se na kraju sve svodi na to da li ce djaku zapasti profesor koji zaista voli ono sto radi i ima zelju da znanje prenese ili neko ko ce se samo izivljavati i gledati samo da zavrsi sta mora.
Takodje, smatram da vecini ucenika pre pripreme za prijemni na fakultetu nisu potrebni privatni casovi, jer se srednjoskolsko gradivo (da ne pricam o osnovnoj skoli) uglavnom moze savladati uz rad i pomoc prijatelja/interneta/dopunske nastave. Licno sam osnovcima drzao privatne casove fizike za 200 dinara po satu jer je smesno malo rada i koncentracije potrebno, samo malo promisljenih pitanja koja ce navesti ucenika da razmislja o problematici i koja smernica. Imam zaista konjsko strpljenje, jednom sam dva i po sata pretvaranje mernih jedinica objasnjavao. Sve to moze roditelj uz malo rada i strpljenja da objasni. Cemu skolstvo ako cemo ici privatno na 8 predmeta?
skydrummer
New member
Zagoreee jel zavejaloooo !!!
don Alberto
Well-known member
100 mu bubnjeva Darkwood-a !!!
Similar threads
