Bancika,
Tvoje pitanje je vrlo jednostavno ali je odgovor vrlo kompleksan i svakako nije jednoznačajan. Tvoje pitanje predstavlja odličan primer različitog pristupa prema časovničarstvu u generalnom smislu. Status korisnika (upotrebljivača) satova i status ljubitelja horologije, kao delatnosti. Sa stanovišta korišćenja satova je sasvim svejedno, da li je mehanizam, koji pokreće sat generički (ono što navodiš kao isprobani mehanizmi, koji se koriste u gomili satova). Važno je da dobro radi i da je pristupačan, odnosno nje skup. Zato je sasvim logično, da se sa te perspektive na In House produkciju gleda, kao ono što navodiš: uzimanje prava sebi za hvalisanje, koje i ne mora, da bude bazirano na realnim osnovama.
Sa perpektive ljubitelja horologije je situacija sasvim suprotna. Iako je najvećoj većini sledbenika to neshvatljivo, postoji velika razlika između prosečnog korisnika satova i prosečnog ljubitelja horologije. Korisniku satova je važno ono što sam gore napomenuo i tu staje. Za kupovinu sata postave neku razumnu gornju granicu i to je to. Ljubitelj horologije polazi iz istih osnova ali su mu važniji nebrojeni dodatni detalji vezani za brend i karakteristike sata, koji tu granicu (vrednosnu spremnost za kupovinu) dižu u neuporedivo veće visine. Ako karikiram, prosečan korisnik će biti prezadovoljan sa ETA 2824-2 Standard gradeom za koga će platii nekih 700 do 1000 €, dok će prosečan ljubitelj za COSC verziju istog mehanizma bez problema odvojiti 5 viši iznos.
Da bi lakše razumeli, moramo se vratiti nazad u prošlost. Pre dolaska kvarca, sve je bilo jednostavnije. Postojala je samo mehanička grana horologije, ljudi su kupovali satove prvenstveno kao potrebu u svakodnevnom životu - merenje i prikazivanje vremena. Razlike između brendova su bile znatno manje. U mehaničkoj sferi su se satovi najviše razlikovali po tome, da li su mehanički ili automatski ili da li su Swiss Lever odnosno Pin Lever (šiftarice). Naravno, 99 % kupaca nije znalo definirati ova dva pojma a nije ni bilo potrebno, jer je postajala znatna razlika u prodajnoj ceni.
Deset godina nakon dolaska kvarca, ponuda se znatno raširilia, satovi postaju sve jeftiniji, tržište modnih brendova postaje enormno a trenutno imamo i potpuno novi segment - smart satove. Sve to je prouzrokovalo izuzetnu diferencijaciju tržišta. Produkcija mehaničkih satova u količinskom segmentu postaje sve manja ali zato izuzetno pridobija na imidžu kvaliteta i time na sve višim cenama, koje su u realnom smislu (ne samo nominalnom) i 10 puta veće od onih od 50 godina nazad. Danas je 99 % mehaničkih satova u odnosu na kvarc i smart sferu luksuzna roba. Zbog toga smo u poslednjih 15 godina svedoci sve veće i veće diferencijacije segmenta sfere mehaničkih satova. Sada za prodaju sata nije dovoljan samo taj fizički proizvod u svom golom smislu nego i puno više od toga, odnosno ono što kažemo, priča (marketing). Iako mnogi marketing shvataju, kao neki vid naduvane i nepotrebne reklame, odnosno manipulacije usmerene na kupce, istina je sasvim drugačija. Pogledajmo šta definiše jedan brend u horologiji:
Na prvom mestu je svakako znanje i inovativnost, koji vode u doprinos horološkoj sceni i neposredni uticaj na nju, te ujedno predstavljaju temelj za izgradnju tradicije. Uz sve to, ne sme biti zapostavljena još jedna izuzetno važna osobina - originalnost.
Prvi kriterijum koji moramo uzeti u obzir je, da li se radi o proizvođaču satova (fabrikantu) ili sastavljaču satova (assembleru). Taj prvi kriterijum se odnosi na ono, što predstavlja srce i mozak sata - mehanizam. Zato je osobina subjekta, da li poseduje sposobnost i znanje samostalnog stvaranja mehanizma, najvažniji i najpresudniji faktor, koji ga definiše na horološkoj sceni. Fabrikant je horloški subjekat, koj osmišlja, razvija, izrađuje i ugrađuje mehanizme u vlastite satove, dok je Assembler horološki subjekat, koji ebauche ili već u celini sastavljene mehanizme kupuje od drugih i postavlja ih u satove, koji nose njegov naziv. Ono što je svojstveno fabrikantima je ne samo izrada komponenti mehanizama nego i izrada svih oruđa (alata), koje su potrebne za nastanak komponenti i njihovo sastavljanje u mehanizam. Svaki mehanizam je specifičan i iziskuje zahtev za specifičnim alatom.
Ne smemo se zaustaviti već na ovoj tački. Postoje razlike između fabrikanata i sastavljača, što u kvaliteti, što u načinu delovanja zbog čega se horološki učesnici kasificiraju u različite kvalitetne i cenovne razrede.
Proizvodnja satova se sastoji iz 4 faze:
T0 - Izrada komponenata za mehanizam
T1 - Sastavljanje komponenata u mehanizam
T2 - Ugradnja mehanizma u kućište, kao ugradnja brojčanika i postavljanje kazaljki na njega
T3 - Ugradnja narukvice, kaiša
T4 - Graviranje, završna obrada, dokumentiranje
Fabrikanti sami rade sve 4 faze, gde moramo još dodati osmišljanje (arhitektura) i razvijanje mehanizma, dok Assembleri u pojedinim i izuzetno retkim primerima započinju od faze T1, a u 99 % primera primenjuju faze T2 do T4.
Faze T0 - T4 su jedan od ključnih faktora međusobnog razlikovanja horoloških subjekata. Ali to nije sve. Oni se međusobno razlikuju i po to tome, da li sami izrađuju kućišta, brojčanike i narukvice. Ostale elemente sata (umetne rubine za mehanizme, kazaljke, stakla, dihtunge) ovde ne ispostavljam, jer ne postoji fabrikant, koji bi sve proizvodio sam (najbliži tome je Cartier). Zbog toga se fabrikant, koji sam izrađuje preko 90 % komponenata za mehanizam, mehanizme, kućišta, brojčanike i narukvice može pohvaliti laskavom titulom vertikalno integrisanog proizvođača (Patek Philippe, Vacheron Constantin, Audemars Piguet, JLC, Rolex, IWC, Seiko...).
Ali uvek postoji još jedno ali. Ni sve nabrojano nije dovoljno, da bi dobili potpunu diferencijaciju horoloških subjekata. Sa dodatnim "ali" ne mislim na težinu pojedinih komplikacija. Taj faktor nije presudan momenat u poređenju, jer se radi o izrazitom stepenu specijalizacije (npr. svemirska specijalitete Kristianna Van Der Klauuwa ne mogu postaviti ispred minutnih repetitora Pateka ili Gyrotourbillona JLC). Taj dodatan faktor predstavlja način produkcije, koji predstavlja presudne činjenice, koje zatvaraju krug i daju mu glavnu, manju ili sporednu rolu na horološkoj sceni. Pod načinom produkcije se smatra sposobnost, znanje i spremnost finiširanja mehanizma odnosno ono što razlikuje razred Haute Horlogerie (Bevelling, Black & Mirror Polishing) od Luksuznog razreda (Perlage, Shot Blasting, Diamond Polishing, Rhodim Plating, Colimaconnage) i od Srednjeg ili entry razreda (Geneva Stripes).
Vrlo je važan i još jedan faktor - godišnji obim proizvodnje i broj zaposlenih. On je inače vrlo malo ispostavljen, jer ga ne žele isticati ni akteri, ali veruj, da pomniji pratioci već na osnovi ova dva kriterujuma mogu odrediti o kakvom se režimu proizvodnje ili sastavljanja radi i time pravilno presuditi način delovanja subjekata.
Zato je za ljubitelja horologije izuzetno važno sve nabrojano. Nije toliko bitno, da li je Yema 2000 bolja od proverenog ETA 2824, koja pokreće Davosu, nego mu je značajnija sposobnost Yeme, da sama stvori taj mehanizam. Uvek će više ceniti milione eura, koje je Yema uzela na kredit od francuskih banaka, da bi uložili u projektovanje i realizaciju vlastitih mehanizama, više će ceniti njihov rizik nego neuporedivo komforiter Davose ugradnjom proverenog kalibra. Kada pominješ Yemu, njihovi In House mehanizmi rade u vrlo dobrim granicama +- 10 sec/d iza kojih Yema stoji moralno i pravno. Ne smemo zaboraviti, da proizvođač pravno stoji iza svojih specifikacija i da mora svako prekoračenje u troškovnom smislu snositi sam. To je više nego dovoljno, da se donese zaključak, da je mehanizam jednog proizvođača kao što je Yema veoma kvalitetan, jer se za razliku od Miyote i Seika, koje pominješ, ne sakriva iza 4 puta većih granica, nego se potpuno ispostavlja. Ja to ne shvatam kao hvalisanje, nego kao iskaz ličnog uspeha. Možemo zamisliti rizik jednog Nomosa, kada je potrošio 15 miliona eura (uglavnom kredita) u vidu vlastitog escapementa. Nikakve garancije nisu imali, kako će stvar proći na tržitšu a krediti se vraćaju i danas. To se naziva: Balls to the Walls. Hvalisanje? Možda, ali zašto da ne. Jednako važi i za Tag Heuer, Breitling, koji su poslednjoj deceniji izašli sa vlastitim mehanizmima. Današnje tržište je neumoljivo i stepen ozbiljnosti shvatanja pojedinog aktera je u velikoj zavisnosti sa sposobnošću In House produkcije. Čak i Swatch Grupacija jednake mehanizme naziva sa nazivom brenda a ne više kao ETA (Longines & Rado; Hamilton & Tissot, Hamilton & Mido.....).
Sve to je dovelo do situacije, da postoji sve više delatnika, koji plaćaju razvoj mehanizama specijaliziranim organizacija i kupuju ih kao In House. Teško je poverovati, da Oris sa 70 zaposlenih i godišnjom produkcijom od 20.000 satova ima spososbnost vlastite produkcije mehanizama. On čak ne pravi ni kućišta, brojačnike, narukvice, nego sve to outsourcuje. Postoji razvojni tim, koji precizira želje ali proizvodnja se odvija izvan fabrike. Slično je sa Titonijem, u većoj meri sa Maurice Lacroixom i mnogim drugima, pa čak i do HH razreda, gde caruje studio Ranaud & Papi. Preciznije bi bilo definirati takve mehanizme kao ekskluzivne. Sve to ne umanjuje kvalitet kalibra 400, koji pominješ i koji je odličan izbor u razredu satova oko 3,5 k €.
U još jednoj današnjoj temi smo mogli videti ni da masovni, generički mehanizmi nisu totalna garancija za potpuno delovanje. Dešava se, da ode i poneki zupčanik na Selliti SW 200 (1) ali sam ubeđen, da je u najvećoj meri za to kriv vlasnik sata a ne proizvođač. Svaki automatski mehanizam je u principu pravljen za režim svakodnevnog nošenja. Pošto danas mnogi poseduju više od jednog sata, obično dolazi do potpunog pražnjenja rezerve snage i prlikom naredne upotrebe sleduje mogućnost ručnog navijanja. Pri tome se zaboravlja, da je dovoljno samo nekoliko zavrtaja krunice a ne silovanje mehanizma sa 30 ili 40 okreta. Nakon izvesnog vremena i višestrukog ponavljanja može doći do sličnih problema. To nije stvar samo Sellite, nego svakog automatskog kalibra. Sellita je u prvim godinama osamostavljivanja od ETE imala izvesnih problema sa kvalitetom materijala ali danas su skoro na podjednakom nivou. Moj časovničar uvek ispostavlja kvalitet kalibra SW300, za koji kaže, da ima čak jači rotor od originala ETA 2892-A2.
