Razmak između donošenja odluke i njenog sprovođenja je najpouzdaniji pokazatelj da li će ti život biti izuzetan ili prosečan. Ne talenat, ne okolnosti, čak ni kvalitet tvojih odluka – već brzina kojom smanjuješ prostor između namere i stvarnosti. Posmatraj to kao neku vrstu koeficijenta trenja u tvom životu: što je manji, to se više tvoje unutrašnje snage zaista pretvara u spoljašnje kretanje. Kada možeš da pređeš iz „trebao bih da uradim ovo“ u stvarno delovanje u roku od nekoliko sati umesto nedelja, ti ne postižeš samo više – već funkcionišeš u suštinski drugačijem načinu postojanja, gde tvoje misli imaju neposredne posledice u svetu, i gde su tvoj unutrašnji i spoljašnji život u stalnom, tesnom dijalogu.
Ovo je važno jer uspeh zapravo nije pitanje ishoda – već brzine iteracije. Osoba koja može da odluči i deluje u istom dahu dobije deset pokušaja za nešto, dok osoba sa razmakom od nedelju dana između odluke i izvršenja dobije samo jedan. Oni brže greše, brže uče, brže koriguju pravac i brže umnožavaju svoje prednosti. Još važnije, oni ostaju u kontaktu sa stvarnošću. Kada se tvoje odluke odmah susretnu sa svetom, dobijaš trenutnu povratnu informaciju o tome da li su bile dobre. Ne možeš da se kriješ iza udobnih zabluda o tome šta bi uradio ili mogao da uradiš, jer stalno otkrivaš šta zaista radiš. Ta brutalna, ali oslobađajuća iskrenost prema stvarnosti je ono što razdvaja ljude koji postižu izuzetne stvari od onih koji imaju samo izuzetne namere.
Konačni uvid je da smanjivanje ovog jaza nije samo povezano sa uspehom – ono je možda najiskrenija definicija uspeha koju imamo. Jer šta je uspeh ako ne dokaz da si zaista živeo u skladu sa sopstvenim vrednostima i vizijom? Da si bio ono što si govorio da jesi? Svaki trenutak između odluke i akcije je trenutak samoprevare, mala smrt u kojoj se jedna moguća verzija tebe nikada ne rodi. Uspešni ljudi su izgradili živote sa gotovo nikakvim kašnjenjem između prepoznavanja i reakcije, između uviđanja šta treba uraditi i samog činjenja. Postigli su nešto što većina ljudi nikada ne uspe: uskladili su svoja dva ja – ono koje zna i ono koje deluje – u jednu, nedeljivu osobu koja se kreće kroz svet sa neumoljivom snagom.
.Mada moje mišljenje (poseban sam slučaj 
),nije kompetentno.
