Omiljena knjiga/citat

[Clarissa]

Čitajte Lorku, ako možete nađite ovu knjigu, imate uporedo pesme na španskom i našem jeziku.
(mislila sam da skeniram, da vidite i španski, nešto zeza, biće citata kad opravim )

F.G. LORKA
CIGANSKI ROMANSERO

Neverna žena
prepev : Kolja Mićević

Povedoh je do reke
misleći da devojka je,
al’ udata ona beše.

To bi noću Svetog Jaga,
i skoro po dogovoru,
fenjeri su gasili se,
cvrčci počeli da svetle.
Iza zadnjih gradskih kuća
dotakoh joj grudi snene,
i one se rascvetaše
kao zumbul grane nežne.
Šustanje sam ja slušao
uštirkane suknje njene,
kao kada komad svile
deset oštrih kama seče.
Krošnje drveća bez sjaja
postajale su sve veće.
Vidik pasa lajao je
u daljini iznad reke.

I prođosmo kraj kupina,
trnja i trske zelene.
Ispod njene punđe na tlu
tad napravih udubljenje.
Ja odvezah svoju mašnu.
Ona skide vel sa sebe.
Ja opasač s revolverom.
Ona jeleke svilene.
Niti smilje nit’ puževi
nisu kože tako lepe,
ni kristali mesečevi
takvim sjajem ne trepere.
Noge njene bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola još uvek hladne
a od pola sasvim vrele.
Najlepšom sam od putanja
jezdio te noći cele,
na ždrebici sedefastoj
bez dizgina i opreme.
Ja ne mogu ponoviti
stvari koje ona reče,
da obazriv budem pamet
nalaže mi i poštenje.
Prljava od poljubaca
i od peska, pođe s reke.
A na vetar ljiljani su
potezali sablje bele.

Kao pravi Ciganin sam
vladao se celo veče.
Najzad sam joj poklonio
košaru od svile meke.
Al’ u nju se ne zaljubih
jer udata ona beše,
a reče da devojka je
kad povedoh je do reke.

 

[sima hrabri]

^ Nazalost, nema na YouTube, ali ako nekada negde nadjete plocu (mislim da nikada nije prebacena na cd) gde Vico Dardic recituje Lorkinu poeziju uz pratnju Urosa Dojcinovica - obavezno poslusajte!

 

[Clarissa]

Čitajte Isidoru Sekulić !
Pisma iz Norveške, jedan od najlepših putopisa na našem jeziku

Olso (Kristijanija), krajem avgusta
Živeo je u staro vreme jedan kralj koji se zvao Gilfi, i desilo se jedared da je kroz njegovu zemlju prolazila čudna neka žena koja ga je svojim čarobnim veštinama zabavila i zanela. Kao nagradu obećao joj je kralj onoliko zemlje od svoje kraljevine koliko četiri vola uzmognu preorati za jedan dan i jednu noć. Ta žena bila je iz plemena moćnih Asa, i zvala se Gefjon. Ona dovede četiri vola i upregne ih u plug. Volovi su bili njeni sinovi od jednog džina iz pustih ledenih planina Jotunhejma, i kad su ogromnom svojom snagom zaorali, plug je tako silovito i tako duboko sekao tle da se veliki deo zemlje sasvim otcepio od kopna. Volovi tada ponesoše otrgnutu zemlju morem, put zapada, dok se ne zaglaviše u tesnom jednom morskom prolazu. Tu je Gefjon učvrstila otkinuto ostrvo i dala mu ime Selund. A tamo odakle je tle iščupano, stvorilo se jezero Log, i, tačno i logično u materiji, kako god stoje zatoni jezera Loga, tako isto stoje grebeni ostrva Selunda, koje se danas zove Seland. U tu iskidanu, vodom, vetrovima i mrazevima izrastrzanu zemlju krećemo sada.
[...]

 

[JovanaM]

^
Tvrdjava :top:

I Derviš

 

[23jewels]

Ovu pricu sam "ukrao" sa profila mog prijatelja...naprosto,ostao sam bez teksta

[h=6]Čovek se vratio s posla kasno,
umoran i nervozan i nađe svog 9-godišnjeg sina kako ga čeka na vratima.

SIN: Tata, smem li te nešto pitati?
OTAC: Da, naravno, reci?
SIN: Tata, koliko zarađuješ na sat?
OTAC: To se tebe ne tiče. Zašto me to pitaš? - odgovorio je otac besno.
SIN: Samo sam želeo znati. Molim te, reci mi, koliko zarađuješ na sat?
OTAC: Ako već moraš znati, zarađujem 50 dinara na sat.
SIN: ...odgovori spuštene glave. - Tata, molim te, možeš li mi pozajmiti 25 dinara?
Oca je to pitanje razbesnelo....
OTAC: Ako je jedini razlog što me pitaš da ti pozajmim 25 dinara taj da možeš kupiti nekakvu igračku ili sličnu besmislicu, tada se okreni i idi pravo u sobu i razmisli zašto si tako sebičan. Ja ne radim svaki dan za takve dečje idiotarije!

Dečak je tiho otišao u sobu i zatvorio vrata.
Čovek je seo i postao još ljući zbog dečakovog pitanja...
"Kako se usuđuje pitati takva pitanja samo da bi dobio novac?"
Nakon nekih sat sat vremena, malo se smirio pa razmislo:
"Možda mu je za nešto stvarno trebalo za tih 25 dinara...
stvarno ne pita često za novac..."
Čovek je otišao u dečakovu sobu i otvorio vrata.

OTAC: Jesi li zaspao, sine?
SIN: Ne, tata, budan sam.
OTAC: Razmišljao sam... možda sam bio prestrog prema tebi malopre.
Imao sam težak dan i iskalio sam se na tebi.
Evo ti 25 dinara koje si tražio.
Dečak je ustao, smešeći se.
SIN: Oh, hvala ti, tata! - poviknuo je.
Tada, posegnuvši rukom ispod jastuka, izvukao je snop zgužvanih novčanica. Kad je otac video da dečak već ima novac, opet se počeo ljutiti.
Dečak je polako izbrojao svoj novac i pogledao oca.

OTAC: Zašto si tražio još novca, ako ga već imaš? - planuo je otac.
SIN: Zato što nisam imao dovoljno, a sada imam.
Tata, sada imam 50 dinara. Mogu li kupiti sat tvoga vremena?
Molim te, dođi sutra kući ranije. Želim večerati s'tobom!
Otac je bio slomljen. Zagrlio je sina i molio ga za oprost...[/h]

 

[Clarissa]

Zanimljiv tekst na sajtu b92, da ne otvaram novu temu staviću ga ovde. Jedan deo sam citirala, a ostatak na adresi :

B92 - Kultura - Art durbin - Andri�ev strah od ceremonije

utorak 25.10.2011

Andrićev strah od ceremonije

| Autor: Adriana Piteša, jutarnji.hr


1961. godine u utrci za Nobela bili su još John Steinbeck, Alberto Moravia, Graham Greene i Lawrence Durrell...


“Marjanović, pak, upućuje na knjigu Ljube Jandrića koji je zabilježio sljedeće Andrićeve riječi: “Nekim ljudima to godi, ali mene i od same pomisli na to spopadne strah. Kad je 1961. godine trebalo da odem u Štokholm, ja sam bio posve propao. A i kako ne bih od onolike trke i novinara. Da je bilo po mome, radije bih otišao u Kinu i sačekao da prođe sav taj tutanj. Ali, nisam u pitanju bio samo ja, nego i dug prema zemlji i mom narodu. Videvši kako sam ubledeo, prijatelji su mi govorili: ‘Ti kao da ideš u aps, a ne po Nobelovu nagradu’.”


Takav je, takav je bio
Andrić, Andrić Ivo
(iz neke pesmice, ne znam ko je autor)

 

[VLADAN P]

Skoro je u emisiji ''Trezor'' bio snimak intervjua koji je Andrić dao novinaru JRT-a.Koliko je novinar bio imbecilan i stereotipan,toliko je Andrić pokazao svoju inteligenciju i (za mene) neočekivanu duhovitost.
Ako vas mrzi da čitate debela štiva-pročitajte Znakove pored puta.

 

[Clarissa]

^
Mislila sam da samo ja gledam Trezor, emisija je odlična:congrats: , nego prikazuje se u nezgodno vreme, pre podne i nikako da uhvatim termin, koji dan i u koje vreme.
Volimo da čitamo svako štivo, ako je dobro, broj stranica nije važan, šteta što ih "Znakovi pored puta" nemaju više. A i ne mora se čitati odjednom, nego misao po misao i stalno se može vraćati na misli koje vam se sviđaju. Zgodna je i za poklon :thumbup:.
Dopunila bih Vladnanov predlog i ostalim Andrićevim knjigama, meni je najdraža "Prokleta avlija".

 

[VLADAN P]

''Trezor'' se reprizira u noćnim satima.Takođe ne znam termine emitovanja.
Izgleda da im ta emisija služi samo za popunu ''šeme'',

 

[Clarissa]

U pravu si, gledam je pre podne, obično je prekinu prenosom skupštinskog zasedanja :scared:.
Odosmo od knjževnosti, mada i nismo , u Trezoru se često emituju emisije iz kulture, snimljene šezdesetih, sedamdesetih, razgovori sa raznim umetnicima, pa i književnicima. Lepo je gledati velikane naše kulture, koji odavno nisu među nama, žao mi je što sam propustila da emisiju sa Andrićem, verujem da će biti nešto prigodno na TV-u ovih dana, ipak, 50 godina od dobijanja Nobelove nagrade :adore:, nije mala stvar.
Preporučujem emisije Trezora, kad god da ih uhvatite, pre podne ili noću.
EDIT:
Upravo prikazuju emisiju
13:00
Трезор
Дан заштите аудио-визуелне баштине

 

[BedMadaFaker]

Evo da se opet vratimo na temu...

Rabindranat Tagore
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]BEGUNICA[/FONT] [FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]
Dođi, proleće,
smeh ljubavnice zemljin,
neka zakuca sreće šuma,
nestrpljivo da se izrazi!
Dođi u naletima nemira usred lišća
i cveća koje hita da se razvije.
Kao sjajna pobuna, baci se u noć,
u tamu vode, iznad zemlje,
oglasi slobodu zarobljenih klica!
Kao smeh munje, urlik oluje,
odjekni u bučnom gradu,
oslobodi reč ugušenu,
napor koji je pao u letargiju,
osnaži našu borbu malaksalu,
budi pobednik smrti![/FONT]

[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Secam se toga dana.
Pljusak je besneo, pa se smirio,
i ponovo počeo, ćudljiv, s duvanjem vetra.
Uzeh svoju spravu za sviranje.
Nemarno sam dodirivao žice;
nehotice muzika je pratila
ritam naleta vetra i kiše.
Ona je bila krišom ostavila svoj posao,
zastala kod mojih vrata,
pobegla, dvoumeći se.
Vratila se, ostala trenutak naslonjena na zid;
najzad je tiho ušla u sobu i sela.
Pognute glave hitro okreće iglu u tišini.
Uskoro zaostaje, i ide da pogleda kroz prozor
drvored taman od kiše.
Jedan čas kišnog popodneva,
punog senki, pesme i tišine.
Ništa drugo.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Te noći ispevao sam
jednu pesmu,
ali ti nisi bila tu.
Pronašao sam reči
koje sam uzalud tražio vazdan.
Jest, iz nedara noćne tišine
one su se slile u svirku,
dok su se zvezde palile
jedna za drugom
Ali ti nisi bila tu.
Hteo sam jutros
da ti pevam pesmu svoju:
ali iako nisam zaboravio melodiju,
buntovne reči mi izmiču
sada kraj si kad mene.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Zadrhtaću bez sumnje
ako se ikad budemo sreli
u drugome životu,
u svetlosti udaljenog sveta.
Zaustavljajući se,
prepoznaću tvoje oči,
tamne kao jutarnje zvezde,
i znaću da su pripadale
zaboravljenom sumraku
pređašnjeg života.
Reći ću:
car tvoj lica nije samo u njemu,
u nju se utkala žarka svetlost
moga pogleda pri susretu
koji se ne pamti,
i moja ljubav joj je dala
tajnu koja se izgubila.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Uvećala si me
svojom ljubavlju,
mene koji sam samo
jedan čovek izmeću drugih,
koji plovi običnim tokom,
pokretan voljom
promenljive milosti sveta.
Dala si mi mesto
tamo gde pesnici svih vremena
donose svoje darove,
gde ljubavnici u ime večnog
pozdravljaju jedan drugoga kroz stoleća.
Ljudi žurno prolaze ispred mene na trgu -
ne opažajući kako je moje telo postalo
dragoceno od tvog milovanja,
ne znajući da u sebi nosim tvoj poljubac
kao što sunce nosi u svojoj lopti
vatru božanskog dodira,
kojom sija večito.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Gazeći travu na stazi, začuh:
''Poznaješ li me?''
Osvrnuh se, pogledah je i rekoh:
''Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice''
Ona odgovori:
''Ja sam prva velika tuga tvoje mladosti''.
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Poćutah trenutak, a zatim zapitah:
''Jesi li iscrpla sav teret suza?''
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumeh da je njen plač
imao vremena da nauči govor osmeha.
''Nekada'',
prošapta ona,
''govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu''.
Zbunjen, rekoh:
''Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav''.
I uzimajući njenu ruku u svoju,
dodadoh:
'' I ti si se promenila.
Nekadašnji bol postao je vedrina''.[/FONT]
[FONT=Verdana, Arial, Helvetica, sans-serif]Srećan sam što me ne gledaš
više sažaljivo.
Zlokobna čar noći
i odjek mojih reči
koje kazuju zbogom,
prestrašene od očajnog naglaska,
dovele su me do ivice plača.
Ali dan će se roditi,
moje srce će biti opet tvrdo,
i neće biti više vremena za suze.
Ko kaže da je zaborav nemoguć?
Samilosna smrt buja
u samom srcu života,
obuzdavajući njegovu ludu
želju za trajanjem.
Burno more na kraju otpočine
u svojoj pokretnoj kolevci;
šumski požar zaspi
u postelji od pepela.
Ti i ja se rastajemo,
i raskid će pokriti
živa trava i cveće nasmejano
na suncu.[/FONT]

 

[milan zmaj]

Obozavam izdavaca Lagunu i sad verovali ili ne skoro svake druge nedelje procitam po neku knjugu...razbririga...
ali ova knjiga na koju sam zaboravio da sam je procitao je za skor dva dana na moru i posle toga dugo nisam mogao da spavam naterala me i da ovde to napisem ma da sam vise pristalica pisanja nesto o satovima ali ajde..



O knjizi

Dobitnik nagrade Ijan Fleming

Kada strah ućutka naciju, jedan čovek mora reći istinu.

U Staljinovom Sovjetskom Savezu zločin ne postoji. Ali ipak milioni žive u strahu. Najmanja sumnja u nelojalnost ili pogrešna reč u pogrešno vreme nevinu osobu može osuditi na smrt. Oficir Državne bezbednosti Lav Demidov, ratni heroj i idealista, veruje da pomaže u stvaranju savršenog društva. Nakon što prisustvuje propitivanju jednog nevinog čoveka, Lav počinje da se koleba, i pošto dobije naređenje da sprovede istragu o svojoj ženi Raisi, primoran je da odluči kome je zaista odan.

A onda se dešava nemoguće. Ubica koji ne bira žrtve ostavlja svoj krvavi trag širom zemlje. Sve u šta je Lav ikada verovao ruši se. Iako su ga neprijatelji prokazali, a on i Raisa su proterani, Lav rizikuje sve kako bi pronašao kriminalca čije samo postojanje država ne priznaje. U bekstvu Lav otkriva da pravu opasnost ne predstavlja ubica koga pokušava da uhvati, već zemlja koju pokušava da zaštiti.

„Zaista neverovatan roman. Retka mešavina izuzetne pronicljivosti, izvrsnog pisanja i veoma originalne priče.“
Nelson de Mil

 

[milan zmaj]

inace sve knjige ovog pisca koja mi se cini pored pisanja kao jednog stripa,moze da se nesto inauci o raznim lulturama Maja,Spanskih osvjaca,Aleksandra Makedonskog...pise i o globalnim zagadjenjima...Afrika i desavanja u Africi ali skorz kroz glavni lik koji je obozavalac starih automobila,sve zna...kao supermen je ali prave knjige da posle teskog dana ...da se zavali fotelju i cita u jednom dahu..inace i sam pisac je istrazivac pomorski .Snimljen je inace i film po njegovoj knjizi ali ne moze ni da pridje "Sahara" Penelepa"...spanska lepotica
[h=2]Klajv Kasler[/h]

Klajv Kasler je osoba koji ima 19 uzastopnih bestselera na listama Njujork tajmsa, čije knjige su prodate u preko 125 miliona primeraka, koji je pronašao veliki broj nestalih brodova i podmornica, koji ima doktorat Njujorškog državnog univerziteta i koji je kolekcionar starih automobila sa 85 modela u kolekciji, ali pre svega međunarodno priznati velemajstor akciono-avanturističkog žanra, objavljivan na više od 40 jezika u preko 100 zemalja.

Iza svih ovih zavidnih brojki stoji trideset godina duga karijera, otpočeta serijalom avantura u kojima je glavnu ulogu imao Kaslerov prvi junak Dirk Pit, čije će doživljaje čitaoci širom sveta imati prilike da prate u narednih 14 romana.

Pored literarnih dostignuća, Kasler je međunarodno priznat autoritet za pitanje potonulih i nestalih brodova i osnivač Nacionalne podvodne i morske agencije, organizacije posvećene zaštiti i očuvanju morskih površina. Kasler i njegova ekipa podvodnih stručnjaka otkrili su preko 60 potopljenih brodova, uključujući i prvu potopljenu podmornicu u II svetskom ratu. Ogranci agencije razvijeni su i u Australiji i Južnoj Africi.

Godine 1996. Kasler je napisao studiju o podvodnom istraživanju pod naslovom Morski lovci, koja je u naučnim krugovima doživela značajna priznanja, među kojima i prestižnu Lowell Thomas nagradu za podvodna istraživanja. I to nije sve. Pre nego što će se proslaviti avanturama Dirka Pita, Kasler je radio kao autor radio i TV reklama, koje su osvojile veliki broj nagrada, uključujući i najznačajniju nagradu u oblasti reklamne produkcije – nagradu na Kanskom filmskom festivalu.

Kasler trenutno razvija nekoliko filmskih scenarija po svojim romanima, piše i producira devetnaestodelni dokumentarni serijal nastao na osnovu Morskih lovaca i još uvek sakuplja stare automobile. Živi u planinama Kolorada.
izvor
Laguna - Knjige o kojima se priča - Knjige o kojima se priča

 

[Clarissa]

Jens Kristijan Grendal, Luka
IK “Okean”

Pisac nam već na prvoj strani direktno, telegrafskim jezikom primerenim novinskoj crnoj hronici saopštava da je mlada žena doživela saobraćajnu nesreću u kojoj je uz teške povrede izgubila i vid. Njeno ime je Luka. Odmah srećemo i drugog aktera ovog romana, lekara Roberta, koji je te noći bio na dežurstvu.
Uporedo sa Lukinim oporavkom, pisac nam otkriva detalje iz njenog i Robertovog života, počevši od detinjstva i života njihovih roditelja, veza i brakova koji se nisu održali.
Priča ima dva toka, koji se stalno prepliću, jedan se odvija u bolnici i zatim u doktorovoj kući, drugi nas vraća u prošlost. Luka i Robert postaju prijatelji koji jedno drugom pričaju detalje iz svojih života, mogu da budu otvoreni jedno prema drugom, baš zbog njenog slepila.

Čudno je, rekla je, da znam toliko stvari o nekom, koga nikada nisam videla. On je odgovorio da joj je baš zbog toga toliko stvari ispričao o sebi, jer ga ne vidi. Klimnula je glavom. Upravo zbog toga i ona se usudila da ispriča toliko o sebi. Zato što nije mogla da ga vidi i samim tim nije imala uvid u utisak koje su njene reči ostavile na njega.

Knjiga se završava putovanjem u mesto Luka u Italiji, iz koga je Lukin otac i po kome je dobila ime. Tako se krug zatvara, akteri, oslobođeni i pročišćeni iznutra mogu da počnu sa novim životom, da li kao prijatelji ili partneri ne znamo. Roman se ovde završava.
Ovo nije knjiga koju bih sa ushićenjem preporučila, nisam je sa nekim ushićenjem ni čitala. Pisac je za glavne likove odabrao doktora i pacijentkinju, da ne bi skliznuo u patetiku herc romana, mora da ih drži na odstojanju, nema emocija, pripovedanje je ravno, beskrvno, bilo da se radi o odnosu doktora i Luke, bilo da se radi o drugim likovima. Možete je slobodno zaobići, sigurno negde ima 380 strana boljeg štiva koje čeka na vas.

 

[VLADAN P]

Možete je slobodno zaobići, sigurno negde ima 380 strana boljeg štiva koje čeka na vas.

Dobro.

 

[Clarissa]

Džon Fante Upitaj prah
IK „LOM”

Sinoć sam odgledala petnaestak minuta filma koji bi trebalo da bude ekrenizcija romana Džona Fantea „Upitaj prah”:wacko:. U glavnim ulogama su Selma Hajek i Kolin Farel - jedina sličnost sa knjigom je što se likovi zovu isto kao u njoj. Film je potvrdio da je knjigu nemoguće ekranizovati, a da to ispadne dobro. Roman jednostavno obara, toliko je nabijen emocijama, da ne verujem da se mogu naći reditelj i glumci koji bi to „izneli” na filmsko platno. Dakle :

Čitajte Fantea !
Pre svega trilogiju
Upitaj prah
Put za LA
Čekaj do proleća Bandini.
Arturo Bandini je piščev alter ego, sam Fante zbog nesrećnog spleta okolnosti nije mogao da živi od književnosti, tako da se izdržavao pisanjem scenarija za Holivud. To mu je donosilo novac, ili „plaćalo račune”, kako je sam govorio, ali ga nije činilo srećnim, naprotiv. Književna slava je stigla prekasno, kuriozitet je da ga je otkrio niko drugi nego, ovde pominjani Čarls Bukovski, koji je pročitavši baš ovu knjigu uzviknuo : Fante je moj Bog !

Jednog dana, našao sam neku knjigu, otvorio je, i to je bilo to. Stajao sam i čitao. Poneo sam knjigu do stola. Redovi su glatko klizili stranicama, kao plima. Svaka rečenica imala je sopstvenu energiju. Ta stvarnost svake rečenice davala je stranici život, kao da je nešto urezano u nju. Najzad sam otkrio čoveka koji se ne boji emocije. Humor i patnja bili su pomešani sa izuzetnom jednostavnošću.

Knjiga se zvala Upitaj prah, a pisac Džon Fante. Da. Fante je snažno delovao na mene. Nedugo nakon čitanja njegovih knjiga počeo sam da živim sa ženom. Ona je bila veći pijanac od mene i žestoko smo se svađali, a ja bih često vikao na nju: „Ne govori mi da sam kurvin sin! Ja sam Bandini, Arturo Bandini!“

Čarls Bukovski
​

Preporuka i za one koji vole Bukovskog i za sve druge, osim ove tri knjige Lom je izdao još nekoliko Fanteovih dela.

 

[Clarissa]

Svetlana Velmar - Janković
„Kapija Balkana”

Radi se o obimnom delu u kojem nam Svetlana Velmar - Janković, koja se stavila u ulogu vodiča, priča istoriju Beograda kroz vekove, od prvih keltskih naseobina koje su nastale oko 300-te godine p.n.e., pa sve do polovine druge decenije prošlog veka. Interes autorke za istoriju i istorijske ličnosti nije nam nov, pisala je o Karađorđu u romanu „Vostanije”, o Knezu Mihailu Obrenoviću u romanu „Bezdno”, u Dorćolu su glavni junaci ličnosti po kojima su ulice u tom kraju dobile ime, o Vračaru u istoimenom delu. Ovde se radi o knjizi iz oblasti istorije, pisanoj specifičnim stilom – istorijski podaci kombinovani sa imaginacijom autorke, naravno u zadatim okvirima. Pojedini istorijski periodi nisu jednako zastupljeni, na prvih 300-tinjak stranica sažet je period od keltskih naseobina, pa do Berlinskog kongresa 1878. Druga polovina knjige, sledećih 300 stanica, govori o transformaciji Beograda iz turske varoši u moderan grad koji se ugleda na evropske metropole. Ovde ima znatno više građe, fotografija, citiraju se odlomci iz pojedinih knjiga koji govore, naglom uzdizanju Beograda, novim i drugačijim navikama stanovništva, monumentalnim objaktima koji su izgrađeni u to vreme, a i danas su simboli grada. Svi događaji koji se tiču istorije Beograda su smešteni u širi istorijski kontekst (Balkan, Evropa), bez kojeg čitaocu koji slabije poznaje istoriju mnoge stvari ostaju nejasne. U poslednjem delu knjige podjednaka pažnja se posvećuje i istoriji Beograda i istoriji Srbije. Priča se završava 1914., a sama autorka ostavlja nekom drugom da piše hronike 20. veka.

Rad na knjizi trajao je, sa prekidima zbog bolesti, punih 7 godina, bibliografija broji oko 150 knjiga, tu si i indeks imena i indeks toponima. Svetlana Velmar – Janković, u pogovoru, kaže da je svesna nedostataka svog dela, sigurno da ih ima, autorka nije istoričarka, priznaje da se u pisanju na nekim mestima grčevito držala istorijskih činjenica, a negde puštala inuticiji i imaginaciji na volju. Kao rezultat dobijamo knjigu koja nije „ispeglana” kao što to istorijske knjige jesu. Pojedinim periodima nije data je jednaka pažnja, autorka je sama procenila koji su manje značajni, a koji značajniji. Sa druge strane u knjigu je uložen ogroman, trud, napor, vreme, a i pored toga rezulet ne bi bio ovakav bez ljubavi prema Beogradu u kome je rođena ( rođena na Vračaru, odrasla na Dorćolu) i provela svoj život i da nije književnica. Ako budete čitali knjigu neki delovi će vam privući pažnju više od drugih, sve zavisi od afiniteta, meni je najzanimljiviji bio upravo deo o velikom uzletu Beograda posle oslobađanja od Turaka, energiji Beograđana u mladoj srpskoj državi, koja je za samo nekoliko decenija donela sasvim novu sliku grada.
Kao i svaka istorijska knjiga i ova nam pokazuje gde smo bili i gde smo sada, potiče na razmišljanje i čini nas malo pametnijim .

Ako vam je previše da čitate 600 strana, ovakvog teksta, pročitajte neki od romana, za početak pomenute „Dorćol” , „Vračar”, ako vas zanima istorija ili „Lagum”, koji takođe govori o istoriji, ali onoj novijoj, Drugom svetskom ratu i perodu posle njega i iz perspektive onih koji su iz rata izašli na strani poraženih.

Knjiga o kojoj sam pisala je izašla ove godine, izdali su je „Stubovi kulture”.

 

[sima hrabri]

[video=youtube;ljzHVlKKliQ]http://www.youtube.com/watch?feature=youtu.be&hl=en&v=ljzHVlKKliQ[/video]

 

[Clarissa]

 

[bursa]

Dodje tako vreme, kad' budale progovore, pametni zaćute a fukara se obogati.

Ivo Andrić