Omiljena knjiga/citat

[Clarissa]

Pročitala dve knjige Somerseta Moma .

"Ljudi i okolnosti"
je zbirka od 15 pripovedaka objavljena 1947. Pisac smešta priče u različite delove sveta od evropskih gradova, pa sve do Indonezije, gradeći čitavu plejadu zanimljivih likova o čijim neobičnim sudbinama pripoveda.

"Mesec i stoparac" je roman inspirisan životom slikara Pola Gogena. Glavni junak je Čarls Striklend koga upoznajemo kao četrdesetogodišnjeg berzanskog brokera i porodičnog čoveka iz Londona. Okolina čak i njegova žena kažu da je dosadan i da ne mari za umetnost. Iznenada Striklend odlazi u Pariz da bi se posvetio baš umetnosti, svojoj skrivenoj ljubavi i jedinoj strasti. Živi u siromaštvu i oskudici, bez porodice, pravih prijatelja, zna samo za jedno - slikanje. Potpuno je neshvaćen, jer njegova umetnost ide ispred vremena, ne može da proda ni jedno platno. Put ga odvodi na Tahiti gde radi samo toliko da bi zaradio za platna i boje, a onda slika. Ženi se, umire od lepre, rekavši svojoj drugoj ženi, domorotkinji Ati, da posle njegove smrti spali kolibu na čijim se zidovima nalaze njegovi poslednji i najbolji radovi.

Biografija glavnog junaka romana Čarlsa Striklenda i Pola Gogena se velikim delom podudaraju, neke činjenice su izmenjene, neke izostavljene, ali u suština ostaje - roman govori o neshvaćenom umetniku koji odbacuje konvencije građanskog života i otiskuje se u nepoznato nošen jakim stvaralačkim nagonom. Propada i umire neshvaćen, zaslužena slava za njega dolazi prekasno.

 

[Clarissa]

Danas pročitala :
Olaf Olafson
Iskupljenje

Nešto o samom piscu, rođen 1962. na Islandu, uspešan je na dva polja - kao biznismen i osnivač nekoliko uspešnih kompanija i kao pisac - do sada je objavio četiri knjige, tri romana ("Iskupljenje", "Povratak kući" i "Odlazak u noć" ) i zbirku pripovedaka "Dan zaljubljenih".

Svi romani uključujući i "Iskupljenje" imaju zajedničku crtu - glavne junake srećemo pred kraj ili na kraju životnog puta. Svako od njih nosi neke tajne iz mladosti koje su prelomno i presudno uticale na njihove živote. Olafson je vešt pripovedač i vrstan stilista, koji preplitanjem vremenskih planova, stvara tenziju kod čitaoca i držeći ga u neizvesnosti do kraja romana.

Zbirka pripovedaka "Dan zaljubljenih" sastoji se od 12 oporih i gorkih priča - svaka za po jedan mesec u godini.
Knjige su objavljene u izdanju Samizdata B92, preporučujem roman "Odlazak u noć" i zbirku pripovedaka "Dan zaljubljenih".
O knjigama :
Iskupljenje (Olaf Olafson / Samizdat B92, 2010) - ISBN: 978-86-7963-347-7 | Happynovisad / Knjiga

 

[banja]

Evo jedne odlicne knjige koju sam poceo da citam....potresna ispovest naseg sjajnog glumca Zarka Lausevica...

​

Laušević koji sada živi daleko od domovine, je 1992, u jednom intervjuu, na pitanje da li bi mogao uspešnu karijeru da nastavi negde u svetu, odgovorio:

- Nikada ne bih mogao odavde da odem zauvek. Kad bi se moglo, pokušao bih, ali zaista nije lako živeti i raditi van svoje zemlje. Ima neke zime, svejedno je li anglosaksonska ili germanska, koju Sloveni nikako ne mogu da “prezime”. Mi ovde, kad radimo, umemo i da zabrljamo, ali u svemu tome krije se neki šarm, ima nečeg specifičnog što je naše, u glumačkom smislu te reči beogradsko, što ovu školu odvaja u sam vrh. Sa tim radmilovićevskim duhom mi komuniciramo svuda u svetu.

“Godina prođe, dan nikad” je nesumnjivo ovogodišnji književni hit broj jedan. Laušević je napisao autobiografiju, dnevnik, hroniku i roman. Knjigu koja će pogoditi i one koji ga žale i one koji ga osuđuju. “Naravno, ja nisam slobodan čovek. Čovek koji je ubio nikada više ne može biti slobodan. Sloboda više nikada ne može biti moja reč.” - ispoveda se u knjizi Žarko Laušević.



Sad razmisljam da se nisam uopste potrudio da "svratim" malo i u ovu temu a veoma volim knjige...Uz kolekciju satova, pokusavam da stvorim i jednu lepu "kolekciju" knjiga, licnu malu biblioteku...Za sada je to veoma skromna cifra od jedno 250 knjiga ali nadam se da ce vremenom taj broj da poraste...

 

[Clarissa]

Da tekstovi pesama ne moraju biti samo puki dodaci muzici, ili nužno zlo, decenijama pokazuju i ovi umetnici.
Koga zanima više :

P O L J A - 447

POLJA, odličan književni časopis :thumbup:

http://polja.eunet.rs/


V a n M o r i s o n AVENIJA KEDROVA

evo me, evo me, opet, još jedared,
Nasred
Avenije
Kedrova, sklupčan i zarobljen, nepomičan u sedištu svog starog automobila, i baš ništa se tu ne da učiniti...

Niti želim da se oslobodim...
Možda i skrenem s uma, možda poludim sasma,
Kada se mesec pomoli tamo na vrhu onog brda tamo,
No, srce moje kuca kao mitraljez, a noge ne umeju
Mirno da stoje u mestu...
I, gle, sve te divne, mile curice
Koje smišljaju sve nove i nove rime
Pri putu kući
Iz katoličkog internata, opscene pomalo, vidi im se po rumenim
Obrazima...
Dok lišće s drveća lagano pada,
Najhitrije što ume, praveći budalu od
Nadolazeće jeseni.
Jeste, mala moja, jezik mi se spetlja svakoga puta kada
Zaustim štogod da reknem.
A nešto mi u dnu stomaka zaigra
Kao hiljade ludih leptirova proleća.
Mislim da ću s politrenjakom crvenog vina dole niz reku
U dugu šetnju,
Sve pokraj teretne pruge, gde samotne parnjače izdišu...
Čeknite der-malo, eno moje verne ljube, lepa li je u jesenjem
Predvečerju...
Perle joj biserne u raspojasanoj neukrotivoj riđoj kosi, šest
Konja vranih i šest belaca upregnutih u karuce
Vraća moju milu s vašara...
Da, eto mene opet
U
Aveniji detinjstva moga, u ulici
Kedrova... U senci jesenjoj drvoreda hodam,
Koračam, po vetru i kiši, draga,
I ti koračaš sa
Mnom, dok sunčevi zraci miluju nam kose mokre od jesenjeg pljuska,
Niko me ne sprečava da te volim, mila,
Niko ne može sprečiti našu vanvremenu
Ljubav... Tako mladi, tako iskusni,
Zreli, četrnaest nam je leta...
Draga, moja jedina
Draga...

Evokativna pesma, himna detinjstvu i prošlosti koji se nikada neće vratiti, kao što je to, uostalom, i tematika čitavog albuma, neponovljivog, oniričnog LP-a „Astral Weeks”, albuma kome nema ravnog u mistično-folk-džez-meditativnom žanru „ispovednog, lirsko-intimističnog” akustičnog, poetskog roka, pesma „Cypress Avenue” tipična je za taj keltski-rok kantautorski period rada Van Morisona, s kraja 60-ih prošlog veka. Morison, rođen, inače, u Belfastu, krštenim imenom Džordž Ajvan Morison /George Ivan Morrison/, 31. avgusta 1945. godine, karijeru je počeo kao vođa, saksofonista, usni harmonikaš, pevač i aranžer irske r&b grupe „Them”, da bi od konca 1966. godine počeo blistavu solo-karijeru, koja traje do danas, i u kojoj se bavio svim i svačim, kao i kolega mu – Nil Jang, od skifl-muzike, preko kantri-roka /”Tupelo Honey”/ i bluza /”His Band And Street Choir”/ do džeza /”Moondance”/ i psihodeličnog „keltskog” belog-soula /”St. Dominic’s Preview”, „Vedon Fleece”/. Inače, album „Astral Weeks”, na kojem se nalazi (među inim nezaboravnim pesmama) i predivna pesma „Cypress Avenue”, proglašen je, više puta poslednjih godina, u raznim anketama, jednim od 10 najbitnijih albuma savremene popularne muzike svih vremena.

(Sa engleskog prepevao, izbor i beleške o autorima sačinio Robert G. Tili)​

​

N i l J a n g NA PLAŽI

Svet se ovaj obrće – ne okreći ti mi leđa
Ako ovaj svet se okreće – ti ne okreći se od mene
Sve moje slike popadale su s onih mesta
Gde juče sam ih po zidovima povešao
Jer se svet ovaj okreće
Ali ti se ne okreći od mene...

Treba mi masa ljudi, ali ja se jednostavno ne mogu suočiti s njima iz dana u dan
Znam da su moje nedaće minorne, nevolje ništavne ni pomena vredne, ali to ih ne čini nepostojećima

Ja ne mogu bez ljudi, ali se ne mogu, isto tako, danonoćno ni
Suočavati s njima...

Pozvali su me na intervju
Ali okončao sam ga pred mikrofonom
Sam samcit
Evo me sada samog na plaži
Svi ti galebovi daleko su van mog dosega
Otišao sam na razgovor, u radio
Ali sam ga okončao potpuno sam
Kraj mikrofona...

Otići iz grada
Valja mi otići iz grada
Spakovati ono najnužnije i nestati
Nestati iz ovog
I svih drugih gradova...

Jedna od najličnijih, od gomile sjajnih Jangovih, krajnje ličnih pesama, inače naslovna pesma njegovog briljantnog, intimističkog albuma „On The Beach” iz 1974. godine... Nil Jang, najveći svetski rok-kantautor u istoriji, rođen je u Kanadi, 12. novembra 1945. godine, u malom gradu blizu grada Toronta.

(Sa engleskog prepevao, izbor i beleške o autorima sačinio Robert G. Tili)​

​

​

​

 

[Clarissa]

Dubravka Ugrešić
"Nikog nema doma"

Ako niste čuli za Dubravku Ugrešić, sigurno ste gledali film "U raljama života", koji je nastao po njenoj knjizi "Štefica Cvek u raljama života", a sama autorka je bila koscenarista. Počela je da objavljuje početkom sedamdesetih godina prošlog veka. 1993., zbog neslaganja sa politikom zvaničnog Zagreba i sa etiketom vještice, dobijenom od časopisa "Globus" otišla u egzil, u Holandiju. Za sebe kaže da je free lance spisateljica, povremeno gostuje kao predavač na raznim univerzitetima i piše za novine.
Ovde se radi o zbirci eseja, ne znam da li je knjiga pisana kao celina, ili su eseji skupljeni i obavljeni, mislim da je ovo drugo u pitanju.
Sve knjige Dubravke Ugrešić, nastale posle raspada SFRJ i njenog odlaska u Holandiju bave se preispitivanjem identiteta – njenog, ali i građana bivših blokova koji se suočeni sa sveopštom globalizacijom nalaze u melting potu. Bivše članice SFRJ i Evropa, Balkan i Evropa, šta se desilo usled velikih migracija, koje su posledice, kakve projekcije budućnosti? Ugrešića piše na zabavan način sa humorom i ironijom kao glavnim odlikama.
Čitala sam dosta njenih knjiga, mogu da vam preporučim "Forsiranje romana reke" ( prva žena koja je dobila Ninovu nagradu za roman), kao i noviji "Baba Jaga je snijela jaje" (2008.).

*************************************************************
Ne veseli me , što je najviše mojih postova na ovoj temi. Činjenica je da dosta čitam i pribeležim ponešto o onome što sam pročitala. Bilo bi mnogo zabavnije u društvu ( evo juče se Banja pridružio):tee:, kada pročitate knjigu napišite nešto o njoj, po mogućstvu svojim rečima, ili prenesiti neki odlomak. Ako citirate tekst sa korica, upadate u zamku, naravno da će svaki izdavač nahvaliti knjigu i izvući iz prikaza rečenice koje joj /mu idu u prilog. Nije retko da ono što piše na koricama ne odgovara onome što je između njih, čak ni po sadržaju, s druge strane, stalno se otkrivaju novi pisci navodni naslednici književnih velikana ili se, ni krivi ni dužni porede, sa njima.
Zato knjigu, a zatim i tastaturu u šake .
Da ne bude zabune, nisam završila književnost, ni jezike, studirala sam nešto sasvim drugo, da ne kažem deseto .
Ono što me pokreće je, svakako, ljubav prema čitanju.

 

[Mister No]

Evo da se pridružim.
Zadnja knjiga koju sam pročitao, a i preporučujem je: "Djavo u belom gradu" Erik Larson, istorijski roman o svetskoj izložbi u Čikagu 1893. koju su obeležila dva "izuzetna" čoveka, briljantni arhitekta koji je izložbu osmislio i serijski ubica koji je izložbu iskoristio i postao najveći zločinac Amerike svih vremena!

 

[23jewels]

„...pisanje dnevnika je samo jalov pokušaj da se neki ljudi i događaji otrgnu iz ništavila svakodnevice i spasu od neumitne stihije zaborava’, dnevnici su za njega bili gotovo uvredljiva banalnost a ljudi koji ih pišu zaludni rvači sa besmislom, koji tim ispisivanjem niza nevažnih događaja rade Sizifov posao...“

Ivo Andric...
(Konstantinovo raskršće, Dejan Stojiljković)

 

[luger]

˝zivot i prikljucenija vojnika ivana conkina˝ , pisac vojnovic vladimir ( ruski pisac )

 

[vladas]

^ Zaista fenomenalna knjiga... Uvek se setim kapetana Miljage .

 

[luger]

mislio sam da sam je samo ja procitao, sreca da sam pogresio...

 

[VLADAN P]

Ja sam je (na moju sramotu) pročitao tek prošle godine.
Odlična knjiga.

 

[luger]

jedna fenomenalna osnova da potakne klince da pocnu da razmisljaju :

 

[Clarissa]

"Vi biste hteli, gospodo, da vam pokažem svoju rodnu kuću? Ali moja se majka porodila u bolnici u Fijumi, i ta bolnica je već srušena. Nećete uspeti da stavite ploču na moj dom, jer je i on valjda srušen. Ili biste morali staviti tri-četiri ploče sa mojim imenom: u raznim gradovima, raznim državama, ali ni tu vam ne bih mogao pomoći, jer ne znam koja je bila moja rodna kuća, ne sećam se više gde sam živeo u detinjstvu, jedva znam na kojem sam jeziku govorio."

Odlomak iz nedovršene priče Danila Kiša "Apatrid"

 

[Clarissa]

Žoze Saramago
Godina smrti Rikarda Reiša

O piscu :
Žoze Saramago (16. novembar 1922 — 18. jun 2010) je portugalski književnik, dobitnik Nobelove nagrade za 1998. godinu.

Rođen je 16. novembra 1922. godine, Azinjaga (Portugal), u siromašnoj seljačkoj porodici. Teška materijalna situacija ga prinuđuje da promeni niz zanimanja, da bi se tek 1976. godine posvetio isključivo književnosti. Saramago se smatra najvećim portugalskim i jednim od najuticajnijih evropskih pisaca današnjice. Njegova dela prevedena su na preko trideset jezika. Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1998. godine.

O knjizi :
Rikardo Reiš je 48-godišnji lekar koji se posle skoro dve decenije provedene u Brazilu vraća u Portugal. Namera mu je da otpočne sa lekarskom praksom, ali odlaže otvaranje ordinacije i zbog toga što mu je pisanje poezije mnogo bliže nego ispisivanje lekarskih recepata. Jednog dana ga u njegovoj hotelskoj sobi posećuje duh pesnika Fernanda Pesoe. (Pesoa je jedan od najvećih portugalskih pesnika, a jedan od tri pseudonima pod kojim je Pesoao objavljivao svoju poeziju je : Rikardo Reiš). Pesoa nakon smrti mora provesti još devet meseci na Zemlji, u obliku duha.
Reiš i Pesoa razgovaraju o životu, smrti, umetnosti, politici... Nakon devet meseci Pesoa napušta ovaj svet, a sudbinu Rikarda Reiša možete naslutiti.
Reiš će doživeti 2 vrste ljubavi, jednu telesnu, sa sobaricom hotela, koju uvek može imati i jednu bestelesnu sa bolesnom devojkom koja mu neprestano izmiče.
Radnja nije slučajno smeštena u 1936, nad sudbinom glavnih junaka nadvio se fašizam, koji preti iz susedne Španije.
Umesto preporuke daću odlomak iz knjige

Nemojmo reći, Uradiću sutra, jer je izvesnije da ćemo sutra biti umorni, kažimo radije, Prekosutra, tako ćemo uvek imati jedan dan razmaka da promenimo mišljenje i plan, međutim, najrazboritije bi bilo reći, Jednoga dana odlučiću kada će doći dan da kažem prekosutra, a možda ni to nije neophodno, ako neopoziva smrt ranije dođe i oslobodi nas obaveze, jer to je zapravo najgora stvar na svetu, obaveza, sloboda koju sami sebi uskraćujemo.

Kao što vidite Saramago sasvim slobodno koristi znakove interpunkcije, rečenice su duge, a iza zapete pojavljuje se veliko slovo, listovi knjige se crne od gustog teksta koji je neko poredio sa oranicom i brazdama. Nema prekida, osim kada se započinje novo poglavlje.
Ne volim da knjige delim na „lake” i „teške”, ovo Saramagovo delo jeste teško za čitanje, potrebna je i visoka koncentracija i strpljenje i čitalačka utreniranost. Ako ste spremni na ovakvu avanturu, bićete nagrađeni plodovima koje je Saramago posejao na svojoj njivi.

Preporučila bih vam jednu knjigu istog pisca koju ćete lakše pročitati

Žoze Saramago
„Slepilo”

Radi se o antiutopiji, kad bih morala da je poredim sa nekim knjigama to bi bila Kamijeva "Kuga", kao i "Besnilo" našeg Pekića.
Grupa ljudi u nepoznatom gradu, nepoznate zemlje, oboleva od čudne vrste slepila. Umesto crne boje pred očima im belo bleštavilo. Slepilo se širi, bez obzira što vlasti prave karantin pokušavajući da izoluju obolele. Na kraju svi u zemlji oslepe.
Pisac prati malu grupu ljudi, Prvog slepca, doktora, doktorovu ženu, prostitutku, dečaka i još nekoliko likova.
Kako se ljudi ponašaju u ekstremnim situacijama ? Humanost i solidarnost su na velikoj probi, nagon za preživljavanjem i animalni instinkti su nešto što vodi junake napred.
Mnogi i ovaj roman smatraju teškim za čitanje, ja sam ga pročitala u dahu i pored nesvakidašnje upotrebe interpunkcije, koju nisam ni primećivala.
Roman je slojevit, a osnovni nivo, praćenje likova u borbi sa nedaćama koje slepilo izaziva dovoljno je zanimljiv da vam drži pažnju.
Sumnjam da ću 2011. pročitati još neku knjigu, pročitala sam ih dosta, a upravo je "Slepilo" na mene ostavilo najdublji utisak, danima i nedeljama sam razmišljala o knjizi.
To je jedna od najboljih knjiga koju sam pročitala godinama unazad, mislim da je to sasvim dovoljna preporuka.

 

[JovanaM]

"I will honor Christmas in my heart, and try to keep it all the year."
- Charles Dickens

 

[Clarissa]

Žoze Saramago

Embargo i druge priče

Paideia, 1999.

Izabrala i prevela s portugalskog Jasmina Nešković

Radi se o sedam pripovedaka izvorno objavljenih u knjigama
Deste Mundo e do Outro
Objecto Quase
O Conto da Ilha Desconhecida
Umesto preporuke odlomak iz pripovetke Kentaur koja je po oceni prevodioca i priređivača jedna od najlepših priča napisanih na portugalskom jeziku.

Kentaur (odlomak)
​

 

[Clarissa]

NIN ova nagrada ove godine je otišla u ruke Slobodana Tišme. Godinama unazad se dodeljuje, ali i izaziva kontraverze, sudeći po nekoliko komentara sa sajta b92 ove godine je završila u pravim rukama.
Čestitamo :congrats:
Slobodanu Tišmi NIN-ova nagrada

Izvor:B92

Dobitnik ovogodišnje NIN-ove nagrade za roman godine je pisac Slobodan Tišma za roman "Bernardijeva soba", saopštio je danas žiri.
više o tome...

 

[Clarissa]

Huan Hoze Miljas

PRIČE IZGUBLJENIH PRELJUBNIKA

Samizdat b92

Radi se o zbirci kratkih pripovedaka kojima je zajednička tema preljuba. Ovom temom H. H. Miljas (Valensija, 1946.) bavio se dugo i priče je objavljivao u periodici i revijama, da bi ih na kraju skupio u knjigu. Apsurd i ironija su sredstva kojima se Miljas obilato služi da bi prikazao preljubu u raznim oblicima. Glavni junak je muškarac koji se često naziva samo „Preljubnikom”. Neke od priča, a ima ih oko 25, su uspelije, neke lošije, što se može pripisati dugom periodu u kome su nastajale.
Na internetu se pojavljuju u nekoliko blogova, evo dve.

Zbrka
​

I pre nego što sam uspeo da otpakujem svoj rodjendanski poklon, čuo sam u paketu zvonjenje, tako da sam odmah pogodio da je reč o mobilnom telefonu. Uzeo sam ga i čuo glas svoje žene koja mi uz gromoglasan smeh čestita rodjendan sa telefona iz spavaće sobe. Te noći ona je želela da razgovaramo o životu: o godinama koje smo proveli zajedno i o svemu tome. Ali je insistirala da to radimo preko telefona, tako da je otišla u spavaću sobu i odande me pozvala u dnevni boravak, gde sam se ja nalazio s mobilnim okačenim o pojas. Kad smo završili razgovor, otišao sam u spavaću sobu i ugledao je kako sedi zamišljena. Rekla mi je da je upravo okončala telefonski razgovor sa svojim mužem i da je progone sumnje da li da mu se vrati. Naš odnos joj stvara osećaj krivice. Budući da sam ja bio njen jedini muž, protumačio sam sve to kao seksualnu provokaciju, tako da smo vodili ljubav s očajanjem dva preljubnika.
Sledećeg dana bio sam u kancelariji i upravo sam jeo sendvič u prepodnevnoj pauzi kad zazvoni mobilni. Bila je ona, jasno. Rekla je kako više voli da mi prizna da ima ljubavnika. Pratio sam tok njene priče, jer mi se učinilo da će nam ta igra oboma dobro doći, tako da sam joj kazao neka ne brine: rešavali smo i druge krize pa ćemo rešiti i tu. Te noći ponovo smo razgovarali telefonom, isto kao i prethodnog dana, i ona mi je rekla da kroz koji trenutak treba da se nadje sa svojim ljubavnikom. To me je jako uzbudilo, tako da sam odmah prekinuo razgovor, ušao u sobu i vodili smo ljubav sve do zore.
Čitavu nedelju dana dešavalo se isto. U subotu, kad smo se najzad obreli u spavaćoj sobi posle uobičajenog telefonskog razgovora, rekla mi je da me voli, ali da mora da me napusti, jer je potrebnija svom mužu nego meni. Posle tih reči, dohvatila je kvaku na vratima i otišla, i otada telefon više nije zvonio. U potpunoj sam zbrci.

Četkica za zube


​

Draga Beatris,

pišem ti u jeku medenog meseca, iz onog hotela okrenutog ka moru koje smo nas dvoje voleli da posmatramo satima. Nisu nam dali onu istu sobu koju smo ti i ja obično uzimali, ali kao da je ista: smestili smo se u onoj pored nje. Naravno da moja žena ne zna ništa o tome. Pitam se da li je to što odlazim s njom na ista mesta na koja sam išao sa tobom znak moje neosetljivosti ili je izraz moje ljubavi. I ako je to dokaz ljubavi, onda se pitam prema kome?
Kao što vidiš, žalila si se na moje neverstvo, ali sad kada si me se oslobodila, ja sam, na tvoju i svoju žalost, stalno s tobom.
Mogao bih da prihvatim da si me ostavila zbog bilo čega drugog: zbog toga što hrčem, što ne znam da kuvam, što perem zube tvojom četkicom (a to radim i dalje, jer je jedna od malobrojnih stvari koje sam poneo sa sobom kad si me izbacila iz kuće bila tvoja četkica za zube), ali ne i zbog toga što spavam sa drugim ženama.
Ne znam da li si imala neke vanbračne avanture dok sam ti bio muž, a i da sam znao, ne bi me se ticalo. Takođe je istina i to da ne bih želeo da znam bilo šta o tome, jer ne pripadam soju takvih perverznjaka, ali mi nije strana ideja ni o tvojoj preljubi. Ali sve ti je to isto. Stvari za koje koristimo svoj polni organ iste su kao stvari koje radimo u kupatilu: čovek ne želi da ih prizna, ali ih prihvata kao prirodnu potrebu.
Drugim rečima, nikad te nisam prevario onda kada sam bio sa drugima, a ako si to i saznala, onda se to nije desilo zbog toga što nisam bio dovoljno diskretan, već zato što si se ti upuštala u istraživanja, gonjena ljubomorom. Ne prestajem da se pitam šta si želela da pokažeš, ili da sebi dokažeš svaki put kada si u kući grmela o neverstvu. Sad, kada me više ne voliš, mogu da ti kažem i to da sam bio sa mnogo više žena od onih za koje si ti saznala. Upražnjavao sam seks, i to i dalje nastavljam da činim, kao što se neki bave filatelijom ili skupljanjem fascikli: i to činim zato da bih spoznao zbog čega jača naša želja za seksom ukoliko se više njime iscrpljujemo. Već i sama znaš da sam radoznao i sviđa mi se da spoznam šta se nalazi iza pojavnog oblika stvari, između ostalog i to šta kriju zatvorene oči devojaka i njihove gaćice.
Zanimljivo je da si upravo ti imala najviše koristi od mojih avantura. Nikad te nisam toliko voleo kao onda kad sam se vraćao kući iz nekog hotela. Šta si ti gubila dok sam se ja kockao sa životom, zadižući neke nove suknje ili ispitivajući sokove nekih drugih tela? Sve to nije imalo ama baš nikakve veze sa nama: i bilo je tako tuđe našoj zajedničkoj priči, potpuno isto kao da sam odlazio da igram fudbal, a ti išla u bioskop sa nekom od svojih prijateljica. Uzgred, da li si zaista uvek išla u bioskop kad si to tvrdila? Čini mi se da je to bilo gotovo nemoguće: tokom jednog perioda vodio sam evidenciju o premijerama, i, prema mojim računicama, ispalo je da si gledala isti film tri ili četiri puta. Pomišljam sada da si ti mene varala, ali da to nisi mogla da činiš a da se pri tom ne osetiš krivom, tako da si svu krivicu strovalila na mene, poput onih što odlažu svoje đubre pored tuđih vrata. Bio je to loš potez, Beatris; po cenu da se osetiš čvrstom, uništila si jedan ljubavni projekat, koji je bio vredan da traje čitav život.
Sada je sedam izjutra – nisam prestao rano da ustajem. Moja sadašnja žena, koja se, zanimljivo, isto zove Beatris, zadovoljno spava dok ja pišem ovo pismo koje nikad nećeš dobiti. Još je nisma prevario, delimično zato što još nisam stigao (tek sedam dana smo venčani), ali pre svega zato što verujem da je ne volim toliko da bih to učinio; ni ona mene nije, to je izvesno: našli smo se u onom trenutku života kad svako od nas dvoje zna šta može da očekuje od onog drugog i po koju cenu to i dobija. Ovo će biti jedan ugodan brak, ali bez strasti. U sobi do naše možda spava par kakav smo mi bili, a koji još ne zna da će doživeti krah zbog viška ljubavi. Sada ću te uistinu prevariti po prvi put, i to iz besa. Ući ću u kupatilo i opraću zube četkicom moje žene. Poljubac.

 

[Clarissa]

Majta je bio kovrdžav debeljko ravnih tabana, a hodao je kao da mu stopala pokazuju deset do dva.

Mario Vargas Ljosa, Povest o Majti Paskalu

 

[Clarissa]

^
Tačno sam znala da ću dobiti lajk . U citatu je indirektno pomenut sat odn. kazaljke :drool:.
Ovo je
100-ta poruka na ovoj lepoj temi:congrats:, zgodno da vas pozovem da i vi nekad napišete nešto, može i jedna rečenica.
Oglasite se i ne dozvolite da vam drugar'ca bude usamljena .