Rangiranje i hijerarhija brendova satova

[Vladan-Stevanovic]

Naleteo sam na zanimljivu staru temu na WatchUseek-u gde je neko napravio hijerarhiju brendova satova po “tier-ovima”, od entry-level do high-end. Nije ništa revolucionarno, ali je dobar povod za razmišljanje o tome kako mi, kao entuzijasti, zapravo rangiramo satove u glavi.

Ovakve liste su uvek nezahvalne jer mešaju više kriterijuma: istoriju brenda, kvalitet izrade, završnu obradu mehanizma, cenu, ekskluzivnost, pa čak i imidž. Zato često vidimo da se Rolex stavlja iznad brendova koji objektivno imaju komplikovanije ili lepše završene mehanizme, dok se Patek Philippe gotovo uvek automatski gura na sam vrh, bez mnogo diskusije.

Meni lično su ove liste najkorisnije ne kao objektivna istina, već kao polazna tačka za diskusiju. Više me zanima zašto je neko stavio određeni brend u viši ili niži rang, nego sama pozicija. Da li rangiramo po mehanici, završnoj obradi, istoriji, ili po tome koliko nam srce zaigra kad vidimo sat na ruci?

Voleo bih da vas čujem kako ocenjujete ovu listu, koji brend je zalutao u koju kategoriju, ima li nekih kardinalnih grešaka, ili se u većini podele slažete sa autorom teme.

Inače ovo je revizija originalne teme na ovom linku, na kojem se nalazi i definicija ovih kategorija:

1. Consumer (potrošački): neki kvarcni, neki mehanički; brendovi iz celog sveta (npr. Švajcarska, Japan, Rusija, Kina, SAD, Danska)
2. Enthusiast (entuzijastički): uglavnom tool satovi dizajnirani za konkretnu namenu (npr. pilotski ili vojni satovi)
3. Quasi-luxury (kvazi-luksuz): skupi ili “fensi” entuzijastički satovi; luksuzni satovi nižeg cenovnog ranga
4. Entry-level Luxury (ulazni luksuz): početni luksuzni satovi; skupi entuzijastički satovi
5. Luxury (luksuz): skupi satovi sa bogatom istorijom iza sebe
6. High-end Luxury (visoki luksuz): najpoznatiji luksuzni brendovi
7. Ultra Luxury (ultra luksuz): ekstremno skupi satovi (namenjeni ozbiljnim kolekcionarima i veoma bogatim ljudima)

 

[Vladan-Stevanovic]

Evo da kažem, na prvi pogled, ono što mi para oči u luxury segmentu su: Dior, Ralph Lauren, Louis Vuitton.

Možda ja stvarno nemam pojma o njima i nikad nisam video te satove uživo, ali morao bih da pogledam na Google šta stvarno nude da zaslužuju da budu u tom segmentu...

Mislim da je podela definitivno kontroverzna, i mislim da je to i ideja da se ljudi podstaknu na razmišljanje i da uđu u diskusiju.

Ja mislim da svako ima svoj stav po pitanju nekog od ovih brendova, koji se razlikuje od ove podele.

 

[yele]

Oris bih stavio u Enthusiast , Mido , Cristopher Ward takodje

 

[Милан Милановић]

Ima sitnih neslaganja ali jedna od najboljih listi ikad koje sam video.

LV i Bulgari nisu sporni, prave ozbiljnu horologiju, Ralph Lauren kao brend je baš krš tako da ne znam po kom se osnovu tu našao. Dior odličan brend ali satovi su mi nepoznati.

Drago mi je da je neko Rolex stavio iznad Omege, Grand Seika i IWC i Zenith. Rolex pravi puno jače satove od njih. Oni ukrase rotor i prvi most, a sve ostalo kao Elabore ETA, dok Rolex radi sve do kraja. Čak je i stari Rolex 1570 imao anker čije su ivice debele kao sečivo žileta baš tu na najtanjoj tački bile oborene i polirane. To je u to vreme jedino Patek radio na primer.

Gesendet von meinem SM-A556B mit Tapatalk

 

[Djordje]

Bice ovo zanimljiva tema, ako se razmahne diskusija.

 

[Neša]

Meni lično su ove liste najkorisnije ne kao objektivna istina, već kao polazna tačka za diskusiju. Više me zanima zašto je neko stavio određeni brend u viši ili niži rang, nego sama pozicija. Da li rangiramo po mehanici, završnoj obradi, istoriji, ili po tome koliko nam srce zaigra kad vidimo sat na ruci?

Mislim da je ovo zapravo suštinsko pitanje, a koliko vidim na linku, kriterijumi i dalje nisu dobro razrađeni. Iako daju opštu sliku, uvek se setim principa naučne klasifikacije bilo čega, a koji podrazumeva da se jedna klasa ili kategorija određuje na osnovu ispunjavanja određenih kriterijuma, ili češće, grupe kriterijuma. Upravo kod kriterijuma bi se mogla razviti diskusija, mada ne bih sada pisao o tome jer sam se zbog potreba posla do pre pola sata bavio sličnom problematikom, pa mi mozak trokira. Na brzinu se lako vidi da postoji komponenta subjektivne percepcije brenda, zatim tradicije, kao i komponenta cene, a o ostalim komponentama ne bih sada jer kao što rekoh, mozak trokira.

Ipak, pošto se bavim jezikom, primetio sam jednu nedoslednost. S jedne strane, koristi se izraz entry level, što je školski primer eufemizma (reč ili izraz koja ublažava značenje nečega što može zvučati neprijatno) za jeftinije, odnosno jednostavnije proizvode, dok je prefiksoid quasi- u quasi-luxury nezgodan pošto može da nosi negativne konotacije. Možda je ova kategorija mogla i da se drugačije klasifikuje, npr. po nivoima koji bi se obeležavali običnim brojevima, npr. luksuz prvod, drugog, trećeg itd. stepena, ali i to je nezgodno smišljati na brzinu.