Omiljena knjiga/citat
- Thread starter JovanaM
- Start date
Clarissa
New member
Bernhard Šlink, Bekstva od ljubavi, Plato 2003.
Mnogi su za nemačkog pisca Bernharda Šlinka prvi put čuli odgledavši film „Čitač” koji je snimljen po njegovoj knjizi (The Reader, 2008. Ralph Fiennes, Kate Winslet). Naši čitaoci su zahvaljujući “IK Plato” iz Beograda bili i jesu u prilici da se upoznaju se pet njegovih knjiga.
Upravo sam završila gore pomenutu knjigu pripovedaka „Bekstvo od ljubavi”, a pre toga pročitala kratki roman “Vikend”.
Uz to sam odgledala i film
.
Pretpostavljam da ga je gledala i većina forumaša.
U romanu “Vikend”, Šlink se bavi, kao i u Čitaču, nemačkom istorijom, ali nešto novijom. Ovog puta u središtu je terorista koji nakon 20-tak godina robije izlazi na slobodu. Da bi izbegla medijsku pažnju njegova sestra iznajmljuje vilu u prirodi. To je mesto odigravanja radnje, u kojem se glavni junak sreće sa svojom “izmenjenom prošlošću”, njegovi nekadašnji saborci, napustili su ideje koje su ih vezivale i utopili se u srednju klasu, tu su novi idealisti, za koje je on ne samo simbol i heroj, nego i neko na koga su čekali da bi išli u nove borbe, na kraju se pojavljuje i sin, koga ovaj ne prepoznaje... Tako će se u tri dana i na jednom mestu sudariti prošlost i sadašnjost, postaviti pitanje krivice, odgovornosti, ideala, pravde, pravičnosti, osude, kazne. Lako bih ovaj roman mogla da zamislim i kao dramu, možda se negde i igra ili će se igrati, ko zna ?
Upoznata sa ova dva dela očekivala sam da se i priče bave preispitivanjem prošlosti, ali nije tako, ako izuzmeno jednu. Mladi Nemac je zaljubljen u Jevrejku. I ona u njega. Ali nešto se isprečilo između njihove ljubavi, stalno škripi. Ona u njemu vidi ono što on nije, krivica njegovih predaka, pri čemu to nisu nužno ni njegov otac, deda ili neko iz porodice, nego cela nacija, postaje u njenim očima i njegova krivica, time breme kolektivne odgovornosti pada na njega.
Ostale priče su pre traženje ljubavi na pogrešnim mestima ili od pogrešnih osoba ili na pogrešan način, nego bekstva od ljubavi. Junaci pripovedaka tragaju za ljubavlju, ali ne znaju da je nađu, zato na kraju ostaju sami, zbunjeni, zamišljeni nad sobom ili zarobljeni u zamku koju su nehoteći sebi namestili. Mladić koji ne može da voli devojku, jer je opsesivno i sve jače zaljubljen u devojčicu sa slike ; čovek koji posle ženine smrti otkriva da je nije voleo na pravi način, upoznavši njenog ljubavnika; drugi koji vodi trostruki život sa tri žene i pokušava da pobegne od njega...
Šlink nas navodi da se i sami zapitamo koliko i kako volimo sebe, svoje partnere, da lismo iskreni i prema sebi i prema njima, živimo li u istini ili zabludi ?
U tome vidim vrednost ove knjige, o literarnoj vrednosti ne treba ni govoriti, osim što je odličan pisac, on je vrstan pripovedač, priče ćete čitati sa lakoćom i zadovoljstvom.
Mnogi su za nemačkog pisca Bernharda Šlinka prvi put čuli odgledavši film „Čitač” koji je snimljen po njegovoj knjizi (The Reader, 2008. Ralph Fiennes, Kate Winslet). Naši čitaoci su zahvaljujući “IK Plato” iz Beograda bili i jesu u prilici da se upoznaju se pet njegovih knjiga.
Upravo sam završila gore pomenutu knjigu pripovedaka „Bekstvo od ljubavi”, a pre toga pročitala kratki roman “Vikend”.
Uz to sam odgledala i film
.Pretpostavljam da ga je gledala i većina forumaša.
U romanu “Vikend”, Šlink se bavi, kao i u Čitaču, nemačkom istorijom, ali nešto novijom. Ovog puta u središtu je terorista koji nakon 20-tak godina robije izlazi na slobodu. Da bi izbegla medijsku pažnju njegova sestra iznajmljuje vilu u prirodi. To je mesto odigravanja radnje, u kojem se glavni junak sreće sa svojom “izmenjenom prošlošću”, njegovi nekadašnji saborci, napustili su ideje koje su ih vezivale i utopili se u srednju klasu, tu su novi idealisti, za koje je on ne samo simbol i heroj, nego i neko na koga su čekali da bi išli u nove borbe, na kraju se pojavljuje i sin, koga ovaj ne prepoznaje... Tako će se u tri dana i na jednom mestu sudariti prošlost i sadašnjost, postaviti pitanje krivice, odgovornosti, ideala, pravde, pravičnosti, osude, kazne. Lako bih ovaj roman mogla da zamislim i kao dramu, možda se negde i igra ili će se igrati, ko zna ?
Upoznata sa ova dva dela očekivala sam da se i priče bave preispitivanjem prošlosti, ali nije tako, ako izuzmeno jednu. Mladi Nemac je zaljubljen u Jevrejku. I ona u njega. Ali nešto se isprečilo između njihove ljubavi, stalno škripi. Ona u njemu vidi ono što on nije, krivica njegovih predaka, pri čemu to nisu nužno ni njegov otac, deda ili neko iz porodice, nego cela nacija, postaje u njenim očima i njegova krivica, time breme kolektivne odgovornosti pada na njega.
Ostale priče su pre traženje ljubavi na pogrešnim mestima ili od pogrešnih osoba ili na pogrešan način, nego bekstva od ljubavi. Junaci pripovedaka tragaju za ljubavlju, ali ne znaju da je nađu, zato na kraju ostaju sami, zbunjeni, zamišljeni nad sobom ili zarobljeni u zamku koju su nehoteći sebi namestili. Mladić koji ne može da voli devojku, jer je opsesivno i sve jače zaljubljen u devojčicu sa slike ; čovek koji posle ženine smrti otkriva da je nije voleo na pravi način, upoznavši njenog ljubavnika; drugi koji vodi trostruki život sa tri žene i pokušava da pobegne od njega...
Šlink nas navodi da se i sami zapitamo koliko i kako volimo sebe, svoje partnere, da lismo iskreni i prema sebi i prema njima, živimo li u istini ili zabludi ?
U tome vidim vrednost ove knjige, o literarnoj vrednosti ne treba ni govoriti, osim što je odličan pisac, on je vrstan pripovedač, priče ćete čitati sa lakoćom i zadovoljstvom.
Last edited by a moderator:
kaca
New member
Kao vuk - Eraldo Baldini
Fantasticna prica o zacaranoj dolini, vidovitoj devojcici, isceliteljki i vukovima... Resavanje tajne koja sadrzi magijske elemente, privrzenost narodnom secanju i starinske vrednosti.
Mislim da ce se posebno dopasti muskoj populaciji, pogotovo onom delu koji voli prirodu i uziva u njoj...
Fantasticna prica o zacaranoj dolini, vidovitoj devojcici, isceliteljki i vukovima... Resavanje tajne koja sadrzi magijske elemente, privrzenost narodnom secanju i starinske vrednosti.
Mislim da ce se posebno dopasti muskoj populaciji, pogotovo onom delu koji voli prirodu i uziva u njoj...
JovanaM
New member
Rouz Tremejn "Muzika i tišina"
Najbolja preporuka za knjigu:
„Najbolja priča iz Danske još od Hamleta.“
Džon Džulijus Norvič
Ne može nikako da se poredi sa Hamletom, ali je priča lijepa.
U potrazi za Falkonesovom "Katedralom na moru" naišla sam na "Fatiminu ruku" od istog pisca, pa pišem utiske kad završim sa čitanjem.
Najbolja preporuka za knjigu:
„Najbolja priča iz Danske još od Hamleta.“
Džon Džulijus Norvič
Ne može nikako da se poredi sa Hamletom, ali je priča lijepa.
U potrazi za Falkonesovom "Katedralom na moru" naišla sam na "Fatiminu ruku" od istog pisca, pa pišem utiske kad završim sa čitanjem.
JovanaM
New member
[TABLE="width: 984, align: center"]
[TR]
[TD="width: 574"]Čudi me kako do sada nisam ovu knjigu preporučila. Divno je pisana. Jednostavna, duhovita s vremena na vrijeme, ali tragična.
Ptice bez krila
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="width: 160"]
[/TD]
[TD="width: 10"][/TD]
[TD][TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Autor:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]Luj de Bernijer
[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Prevodilac:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]Marković Ljiljana[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]ISBN:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]86-447-0283-1[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Format:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Broj strana:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]690[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Povez:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Izdavač:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]Plato[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Godina izdanja:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]2005.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD]Istine o Balkanskim ratovima i raspadu Otomanske imperije, kako su ih videli savremenici. Kosmopolitsko Carstvo je prihvatalo sve nacije i vere, ali su njegovo vizantijsko nasleđe i tradicionalna podela rada uništeni u vrtlogu zločina koje su činile baš sve vojske. Niko više ne nalazi sebe - mladići odlaze na krvavo Galipolje, zatim beže u bandite; Jermene uništavaju širom Carevine, a hrišćanske vojske uništavaju sve padišahove podanike; muslimani umiru u zbegu put Turske, a hrišćani se dave poslani u progon put Grčke. Srce stare civilizacije, kosmopolitska luka Smirna, spaljena je bez milosti, uz nadu da će iz njenog pepela nići mlada turska država koju sanja Mustafa Kemal Ataturk, glavni junak knjige.
Pisana tolstojevskim pismom, knjiga pokazuje poreklo današnje situacije na Balkanu i u Maloj Aziji. Plemeniti likovi Filoteje, Mehmetčika, Karatavuka, Iskandera Grnčara živi su i danas, jer gde je nekada bila Otomanska imperija, tu vreme stoji, a ptice uvek gube krila.
Koristeći formu istorijskog romana i mozaičkog pripovedanja, Luj de Bernijer nam donosi priču o stanovnicima izmišljenog, malog mesta u srcu Anadolije u periodu od početka 20. veka do 1923. godine, kada su se vodili veliki, sudbonosni ratovi i kada je na ostacima Otomanske imperije počela da se rađa mlada turska država.
U ovom romanu na 700 strana prati se sudbina velikog broja likova, hrišćana i muslimana, sabranih na malom parčetu zemlje, nevažnom mestašcu Eshibahčeu, koji su i sami potpuno nevažni za velike istorijske događaje i procese u kojima postoje i žive svoje male živote.
Sudbine svih likova jesu međusobno isprepletane i u određenom smislu tužne i čak i tragične, a pri tom se nikom od njih ne događaju neki veliki, dramatični i neverovatni događai. Naprosto, život u tom malom mestu na geografskom i istorijskom zapećku svakodnevno donosi dovoljno bola koji se skuplja i ne dozvoljava da se slobodno razmahnu krila. Prijateljstva i ljubavi su velike i snažne i uglavnom između pripadnika različitih veroispovesti.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TR]
[TD="width: 574"]Čudi me kako do sada nisam ovu knjigu preporučila. Divno je pisana. Jednostavna, duhovita s vremena na vrijeme, ali tragična.
Ptice bez krila
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="width: 160"]
[TD="width: 10"][/TD]
[TD][TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Autor:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]Luj de Bernijer
[/TD][/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Prevodilac:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]Marković Ljiljana[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]ISBN:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]86-447-0283-1[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Format:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Broj strana:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]690[/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Povez:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"][/TD]
[/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Izdavač:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]Plato
[/TD][/TR]
[TR]
[TD="class: podaci_knjiga"]Godina izdanja:[/TD]
[TD="class: podaci_knjiga"]2005.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[TABLE="width: 100%"]
[TR]
[TD]Istine o Balkanskim ratovima i raspadu Otomanske imperije, kako su ih videli savremenici. Kosmopolitsko Carstvo je prihvatalo sve nacije i vere, ali su njegovo vizantijsko nasleđe i tradicionalna podela rada uništeni u vrtlogu zločina koje su činile baš sve vojske. Niko više ne nalazi sebe - mladići odlaze na krvavo Galipolje, zatim beže u bandite; Jermene uništavaju širom Carevine, a hrišćanske vojske uništavaju sve padišahove podanike; muslimani umiru u zbegu put Turske, a hrišćani se dave poslani u progon put Grčke. Srce stare civilizacije, kosmopolitska luka Smirna, spaljena je bez milosti, uz nadu da će iz njenog pepela nići mlada turska država koju sanja Mustafa Kemal Ataturk, glavni junak knjige.
Pisana tolstojevskim pismom, knjiga pokazuje poreklo današnje situacije na Balkanu i u Maloj Aziji. Plemeniti likovi Filoteje, Mehmetčika, Karatavuka, Iskandera Grnčara živi su i danas, jer gde je nekada bila Otomanska imperija, tu vreme stoji, a ptice uvek gube krila.
Koristeći formu istorijskog romana i mozaičkog pripovedanja, Luj de Bernijer nam donosi priču o stanovnicima izmišljenog, malog mesta u srcu Anadolije u periodu od početka 20. veka do 1923. godine, kada su se vodili veliki, sudbonosni ratovi i kada je na ostacima Otomanske imperije počela da se rađa mlada turska država.
U ovom romanu na 700 strana prati se sudbina velikog broja likova, hrišćana i muslimana, sabranih na malom parčetu zemlje, nevažnom mestašcu Eshibahčeu, koji su i sami potpuno nevažni za velike istorijske događaje i procese u kojima postoje i žive svoje male živote.
Sudbine svih likova jesu međusobno isprepletane i u određenom smislu tužne i čak i tragične, a pri tom se nikom od njih ne događaju neki veliki, dramatični i neverovatni događai. Naprosto, život u tom malom mestu na geografskom i istorijskom zapećku svakodnevno donosi dovoljno bola koji se skuplja i ne dozvoljava da se slobodno razmahnu krila. Prijateljstva i ljubavi su velike i snažne i uglavnom između pripadnika različitih veroispovesti.[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
[/TD]
[/TR]
[/TABLE]
Last edited:
JovanaM
New member
Baš! Zato što sam knjigu pročitala čim je prevedena i mnogo mi se dopala, a tek sam se juče sjetila da je preporučim. Eto
@ tolarbo - hvala za naslov, ovo je tematika koja mi je posebno interesantna, tako da cu obavezno procitati!
Čitajte Miku Antića
BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
BESMRTNA PESMA
Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
2.
A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.
3.
Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.
4.
Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.
Clarissa
New member
Drago mi je što je Vladan započeo da postavlja pesme :congrats:, evo jedne M. Crnjanskog.
Na YT klipu čujete kako Crnjanski recituje "Lament nad Beogradom". Neprocenjivo.
Priča - Milos Crnjanski
Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više
Na YT klipu čujete kako Crnjanski recituje "Lament nad Beogradom". Neprocenjivo.
Priča - Milos Crnjanski
Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.
I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.
Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.
Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više
Čitajte Ogdena Neša
ali,isključivo u prevodu Dragoslava Andrića
Za početak nešto opštepoznato-
USTAJEM SAD I IDEM
Cak u Tibet
Zivi lama,
Nema tata,
Nema mama.
Nema zena,
Nema deca,
Jok mu treba
Streptomeca.
Nema sapun,
Nema plakar,
Ne zna najlon,
Ne zna bakar.
Nema slager,
Nema rok,
Ne zna Presli,
Bitls jok.
Nema desni,
Nema zubi,
Ne zna pasta
Pa u tubi.
Voli sece
Kad se brije,
Bas ga kosa
Briga nije.
Ne zna sljoka
Kao neko,
Nema bonton,
Pije mleko.
Ne zna sta je
Klozmetika,
Nema kola
Da se slika.
Nema stampa
I te stvari,
Nepotrosac
To je stari.
Taj sebicnjak
Samo drema,
Nema pojam
Ni sta nema.
Zato, zarez,
Kazem svim,
Idem nadjem
Druzim s njim.
ali,isključivo u prevodu Dragoslava Andrića
Za početak nešto opštepoznato-
USTAJEM SAD I IDEM
Cak u Tibet
Zivi lama,
Nema tata,
Nema mama.
Nema zena,
Nema deca,
Jok mu treba
Streptomeca.
Nema sapun,
Nema plakar,
Ne zna najlon,
Ne zna bakar.
Nema slager,
Nema rok,
Ne zna Presli,
Bitls jok.
Nema desni,
Nema zubi,
Ne zna pasta
Pa u tubi.
Voli sece
Kad se brije,
Bas ga kosa
Briga nije.
Ne zna sljoka
Kao neko,
Nema bonton,
Pije mleko.
Ne zna sta je
Klozmetika,
Nema kola
Da se slika.
Nema stampa
I te stvari,
Nepotrosac
To je stari.
Taj sebicnjak
Samo drema,
Nema pojam
Ni sta nema.
Zato, zarez,
Kazem svim,
Idem nadjem
Druzim s njim.
Još jedna od Ogdena Neša
VRANA I ORAO
Jednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
Sacnula ga je sa svih strana,
Pa rece prva, preko reda:
Znas, ti si or`o, ja sam vrana,
Smatra se, skoro, da si car,
K`o Standard-ojl si sav bez mana -
Sto ne predjemo onda na stvar ?
Ja sam ti vrana bez gavrana,
Zasto da zalud gubimo vreme,
Samo curana veze zabrana,
Nema dileme za boeme !
I kao zenska i kao zenka
Mnogim se carima mogu da dicim,
Nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti - necu da cicim.
Ako te usrecim malim muskarcem -
Polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
Smejem se zato i dan-danas !
Skinuvsi krunu, orao rece
Posto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure vece -
Ali si jedina ptica u gradu.
VRANA I ORAO
Jednog je dana srela vrana
Orla na nekoj santi leda,
Sacnula ga je sa svih strana,
Pa rece prva, preko reda:
Znas, ti si or`o, ja sam vrana,
Smatra se, skoro, da si car,
K`o Standard-ojl si sav bez mana -
Sto ne predjemo onda na stvar ?
Ja sam ti vrana bez gavrana,
Zasto da zalud gubimo vreme,
Samo curana veze zabrana,
Nema dileme za boeme !
I kao zenska i kao zenka
Mnogim se carima mogu da dicim,
Nisam ti neka meka femka,
Garantujem ti - necu da cicim.
Ako te usrecim malim muskarcem -
Polovnim orlom, tim bolje za nas;
Jednom sam rodila dete s komarcem,
Smejem se zato i dan-danas !
Skinuvsi krunu, orao rece
Posto je izgubio svaku nadu:
Od tebe nema gadure vece -
Ali si jedina ptica u gradu.
Čitajte Jesenjina-u magli i memli,
živio
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam kao usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici, dijete,
Zato što sam mnoge ljubio, boleciv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapcem zaljubljene rijeci.
"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu",
A u duši vazda ista pustoš zraci;
Ako dirneš strast u covjekovom bicu,
Istine, bez sumnje, nikad neceš naci.
Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvacene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
Stvorena za me i za mnoge druge.
Ali, ako tražeci neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.
sam kao usput, ko da sanjam,
živio
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam kao usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici, dijete,
Zato što sam mnoge ljubio, boleciv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapcem zaljubljene rijeci.
"Uvijek" i "ljubljena" i "upamtit cu",
A u duši vazda ista pustoš zraci;
Ako dirneš strast u covjekovom bicu,
Istine, bez sumnje, nikad neceš naci.
Zato moja duša ne zna što je jeza
Odbijenih želja, neshvacene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga brezo,
Stvorena za me i za mnoge druge.
Ali, ako tražeci neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad necu da te ljubomorom gušim,
Nikad necu tebe grditi ni kleti.
Što sam? Tko sam? Ja sam samo sanjar,
Ciji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, ko da sanjam,
Kao mnoge druge na toj zemlji.
sam kao usput, ko da sanjam,
JovanaM
New member
Ne vjeruj - Aleksa Šantić
Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-
Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,
Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,
Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!
Vreme čuda - Borislav Pekić
Knjiga propovednikova,gl.3
Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire;
vreme kad se razvaljuje i vreme kada se gradi;
vreme plaču i vreme smehu;
vreme kad se teče i vreme kad se gubi;
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori;
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru.
Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever
ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, a more se ne prepunja;
odatle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se i činiti,
i nema ništa novo pod suncem.
Ne vjeruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime-
Ne vjeruj! No kasno, kad se mjesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krša,
Tamo gdje u grmu proljeće leprša
I gdje slatko spava naš jorgovan plavi,
Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osjetiš li, draga, da mi tijelo dršće,
I da silno gorim ognjevima svijem,
Tada vjeruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za riječi ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!
Vreme čuda - Borislav Pekić
Knjiga propovednikova,gl.3
Svemu ima vreme i svakom poslu pod nebom ima vreme.
Ima vreme kad se rađa, i vreme kad se umire;
vreme kad se razvaljuje i vreme kada se gradi;
vreme plaču i vreme smehu;
vreme kad se teče i vreme kad se gubi;
vreme kad se ćuti i vreme kad se govori;
vreme kad se ljubi i vreme kad se mrzi;
vreme ratu i vreme miru.
Naraštaj jedan odlazi, drugi dolazi, a zemlja stoji uvek.
Vetar ide na jug i obrće se na sever
ide jednako obrćući se, i u obrtanju svom vraća se.
Sve reke teku u more, a more se ne prepunja;
odatle teku reke, onamo se i vraćaju da opet teku.
Što je bilo, to će biti, što se činilo, to će se i činiti,
i nema ništa novo pod suncem.
Last edited:
JovanaM
New member
"Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja..."
"Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu."
"Sve sam to ja, isitnjen, sav od komadića, od odsjaja, probljesaka, sav od slučajnosti, od neraspoznatih razloga, od smisla koji je postojao pa se zaturio, i sad više ne znam šta sam u tom kršu."
"Rekoh cudnu rijec: pobuna. I zaustavih pero nad ravnim retkom u kom je ostala utisnuta jedna nedoumica, prelako izrecena. Prvi put sam tako nazvao svoju muku, a nikad ranije nisam o njoj mislio, nisam je zvao tim imenom. Odakle je dosla opasna rijec? I je li samo rijec?. Upitao sam se, ne bi li bilo bolje prekinuti ovo pisanje, da sve ne bude teze nego sto jest. Jer ako ono neobjasnjivim putevima izvlaci iz mene cak i sto nisam htio da kazem, sto nije bila moja misao, ili je moja nepoznata misao sto se skrivala u mraku mene, ulovljena uzbudjenjem, osjecanjem koje me vise ne slusa, ako je sve to tako, onda je pisanje nemilosrdno isljedjenje, sejtanski posao, i mozda bi najbolje bilo slomiti trscano pero pazljivo zarezano na vrhu, prosuti divit na kamenu plocu pred tekijom, neka me crnom mrljom podsjeca da se nikad vise ne prihvatim magije sto budi zle duhove. Pobuna! Je li to samo rijec, ili je misao? Ako je misao, onda je moja misao, ili moja zabluda. Ako je zabluda, tesko meni; ako je istina, tesko meni jos vise."
Meša Selimović
"Usamljenost rađa misao, misao rađa nezadovoljstvo, nezadovoljstvo pobunu."
"Sve sam to ja, isitnjen, sav od komadića, od odsjaja, probljesaka, sav od slučajnosti, od neraspoznatih razloga, od smisla koji je postojao pa se zaturio, i sad više ne znam šta sam u tom kršu."
"Rekoh cudnu rijec: pobuna. I zaustavih pero nad ravnim retkom u kom je ostala utisnuta jedna nedoumica, prelako izrecena. Prvi put sam tako nazvao svoju muku, a nikad ranije nisam o njoj mislio, nisam je zvao tim imenom. Odakle je dosla opasna rijec? I je li samo rijec?. Upitao sam se, ne bi li bilo bolje prekinuti ovo pisanje, da sve ne bude teze nego sto jest. Jer ako ono neobjasnjivim putevima izvlaci iz mene cak i sto nisam htio da kazem, sto nije bila moja misao, ili je moja nepoznata misao sto se skrivala u mraku mene, ulovljena uzbudjenjem, osjecanjem koje me vise ne slusa, ako je sve to tako, onda je pisanje nemilosrdno isljedjenje, sejtanski posao, i mozda bi najbolje bilo slomiti trscano pero pazljivo zarezano na vrhu, prosuti divit na kamenu plocu pred tekijom, neka me crnom mrljom podsjeca da se nikad vise ne prihvatim magije sto budi zle duhove. Pobuna! Je li to samo rijec, ili je misao? Ako je misao, onda je moja misao, ili moja zabluda. Ako je zabluda, tesko meni; ako je istina, tesko meni jos vise."
Meša Selimović
kaca
New member
Moja omiljena...
ČEZNEM - Rabindranat Tagore
Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.
ČEZNEM - Rabindranat Tagore
Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju u šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da ti kažem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome što mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
što imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosno dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.
23jewels
Well-known member
Ako možeš da vidiš uništeno delo svoga života
i bez jedne jedine reči da ga ponovo gradiš
i da bez uzdaha i protesta
podneseš gubitak onoga što si dugo čekao;
Ako možeš da budeš zaljubljen,
ali ne i lud od ljubavi;
Ako možeš da budeš jak
a da pri tom ostaneš nežan,
da ne mrziš one koji tebe mrze,
a da se ipak boriš i da se braniš;
Ako možeš da čuješ
kako tvoje reči izvrću nevaljalci
da razdraže glupake
i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
a da sam ne kažeš ni jednu laž;
Ako umeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi;
Ako možeš da budeš skroman;
Ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza
i te dve varke podjednako primiš;
Onda će svi kraljevi, bogovi, slava i pobeda
biti Tvoji poslušni robovi,
a što je veće od svake slave i svih kraljeva,
Bićeš Čovek, Sine moj!
-Kipling-
i bez jedne jedine reči da ga ponovo gradiš
i da bez uzdaha i protesta
podneseš gubitak onoga što si dugo čekao;
Ako možeš da budeš zaljubljen,
ali ne i lud od ljubavi;
Ako možeš da budeš jak
a da pri tom ostaneš nežan,
da ne mrziš one koji tebe mrze,
a da se ipak boriš i da se braniš;
Ako možeš da čuješ
kako tvoje reči izvrću nevaljalci
da razdraže glupake
i da čuješ kako luda usta o tebi lažu,
a da sam ne kažeš ni jednu laž;
Ako umeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi;
Ako možeš da budeš skroman;
Ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza
i te dve varke podjednako primiš;
Onda će svi kraljevi, bogovi, slava i pobeda
biti Tvoji poslušni robovi,
a što je veće od svake slave i svih kraljeva,
Bićeš Čovek, Sine moj!
-Kipling-