Златни хронометар Јакова Јермолајевича
или
Откуд Молнија у џепу Генералног секретара ЦК КП СССР?
Романсирано према истинитом догађају

Златни хроометар 1. МЧЗ имена "Кирова" и друг Стаљин
приликом потписивања важних докумената у свомкабинету
Једном приликом је Јаков Јермолајевича Чаадајев, чуени совјетски економиста Генералном секретару КП СССР поднео неке важне привредне документе ради потписивања. Стаљин је приметио занимљив сат на руци члана Совнаркома и ухватио га за руку да боље погледа оно што га је занимало. Упитао га је какав то сат носи на руци. Јаков Јермолајевич је обајаснио да је сат добио на поклон и да се ради о швајцарском сату који је отпоран на удар и електромагнетно зрачење, као и да такве сатове носе амерички авијатичари. Спремно је почео да скида сат како би га предао другу Стаљину, али је Генсек приметивши сувишни гест одлучно заповедивши - Не скидај!
После тог догађаја, љубопитљивом Јакову Јермолајевичу су другови објаснили о чему се ради. Стаљинов секретар Александар Николајевич Поскребишев му је рекао да је Стаљин колекционар сатова. Стаљин је имао, по речима Поскрјебишева, „малу, али веома занимљиву колекцију сатова“. А члан Политбироа ЦК КП СССР Николај Александрович Булгањин је одбрусио Јакову Јермолајевичу: „А ти, као, не знаш за то, ти си пао с месеца, шта ли!?“
Јаков Јермолајевич је постиђено, дуго и пажљиво размишљао о свему. Од свих „проклетих питања“ ,највише га је мучило најпроклетије питање које је мучило све руске социјалисте – „шта да се ради“?
„Стаљин ми је изричито наредио да не скидам сат са своје руке. Можда му се свидео, па е хтео да га и он има? А можда се предомислио јер је то страни сат? И зашто ми је језик био бржи од памети? Ко меје терао да говорим како такве сатове користе амерички пилоти? Мора бити да се Стаљин наљутио због тога, па ми је зато онако онако одбрусио. Требало је да носим наш домаћи совјетски сат као сваки поштени грађанин ове земље. А ја вискоки функционер Совнаркома, па носим сат којег носе авијатичаири империјалистичке земље, наши непријатељи. Како сада после свега да исправим грешку?“
Јаков Јермолајевич се дуго мучио, али је ипак смислио „шта“ да уради и „како“ да уради. Искористио је прилику када је следећи пут предајући документе Генсеку ЦК КП ССССР међу њима „заборавио“ један свој џепни сат. Овог пута домаћи, „Молнију“, врхунски производ Чељабинског часовничарског завода, произведеног у граду који је понос стаљинске тешке индустрије, родно место Тенка Т-24 којим је огромна земља поразила највеће зло човечанства, фашизам.
Кроз неколико дана је зазвонио телефон у канцеларији Јакова Јермолајевича. Зачуо је одлучни глас Поскрјобишева, секретара кабинета друга Генсека: „Хајде, долази по свој сат, шта чекаш!“
„Ох како сам погрешио“, размишљао је самопрекорно Јаков Јермолајевич док је клецавим коленима хитао у кабинет Стаљиновог секретара . „Како ми је самона памет пала та глупа идеја да подваљујем поклон неподмитљивом Генералном секретару“. „Шта ће сада са мном бити? Хоће ли ме због џепне „Молније“ пред вратима дочекати црна „Волга Молнија“ којом ће ме „они који треба“ послати у Лубјанку? Хоћу ли бити премештен да гледам сјај ауроре ка Чукотки, магле Охотског мора над Магаданом или атомске печурке над Семипалатинском?“
Међутим, Јакова Јермолајевича код Стаљиновог секретара се није суочио ни са својом џепном „Молнијом“, а ни са „онима са којима треба“ да се вози црном „Волгом Молнијом“. Суочио се са неочекивано урученим златним хронометром Првог московског часовничарског завода, чудом прецизне механике за потребе совјетског поморства у масивној кутији од сибирског бреста, неупоредљиво вреднијој од џепног сата којег је „заборавио“ међу документима предатим Стаљину.
„Како не одбити овакав поклон од Стаљина? Али, какво значење има вредни поклон свемоћног Генсека познатог по својој аскетској природи?“
Сво образовање и искуство Јакова Јермолајевича није било довољно да нађе одговор на ова нова питања.
Данима је несрећни Јаков Јермолајевич с неспокојем гледао великолепни поклон којег је сместио у своју канцеларију на почасном месту. Гледао је Јаков Јермолајевич у свој хронометар ћутавши, а хронометар је гледао Јакова Јермолајевича, ћутавши много громогласније од уваженог члана Совнаркома који је сматрао да је био превише брбљив, јер механизам бродског хронометра у свим приликама свој посао обавља сасвим нечујно. Гледали су се њих двојица непорерљиво и под сумњом данима.
И најзад једног лепог дана, приликом доласка на посао, судари се случајно замиљњени Јаков Јермолајевич случајно са неким са киме се не треба сударити никако, чак ни ако се мора „по заказу“. Јер тај „неко“ је био „онај који треба“, генерал Николај Власик, шеф Стаљиновог личног обезбеђења, лично.
„Јакове Јермолајевичу, прекините већ једном да ми ми правите проблеме! Зар ми није доста што редовно морам да проверавам сву документацију коју ви из Совнаркома шаљете у Генерални секретаријат на потпис? Ено, пре недељу дана сте послали с документацијом другу Стаљину сат, а нисте пријавили. Морао сам да организујем експертизу сумњивог предмета кој је послат у кабинет и лично надгледам проверу сваког шрафа, осовине и зупчаника. Знате ли колико време сам изгубио док су га предамном растављали, фотографисали и поново састављали. Да вам не причам колико сам чекао да направе извештаје, а потом сам и то прегледао да бипотписао. Зашто ме једноставно нисте назвали и рекли да сте с другом Генералним секретаром договорили размену сатова. Знате ли какав сте ми проблем направили због тога што ја који сам обавезан да знам овакве ствари, а ништа нисам знао о свему? Друг Генсек ме је после свега послао да лично обиђем целу Москву и набавим најбољи сат који могу да нађем ради размене за онај ваш џепни сат! И по чему је значајна та ваша „Молнија“ да се размењује за хронограф!? Као да ју је друг Лењин лично носио!?“
Строг, но справедлив, човек од челика је оковао у злато технолошки унапређену индустријску привреду Совјетског савеза, засновану на размени, а не купопродаји. Знао је то добро Јаков Јермолајевич, стари економиста Совнаркома, правилно научивши последњу лекцију јединог могућег историјског материјализма којој га је у зрело доба лично поучио четврти класик марксистичке мисли. Сваком совјетском грађанину припада награда према раду и заслугама, док прогрес друштво не доведе у доба када ће оно довољно сазрети да се расподела почне вршити према потребама. И када се уз гомилу извињења растао од генерала Власика, тихо је промрмљао себи у браду...
...взятьки у Сталина не взя.
На жалост, не само ми, већ нико на овом свету неће никад сазнати ништа о Стаљиновој колекцији сатова.
Али чисто ради општег утиска, послушајте песму најпревођенијег дечјег писца на свету, чувеног песника Сергеја Михалкова