Slike ruskih satova
- Thread starter RUS
- Start date
skydrummer
New member
Išao bih na prvu varijantu sa ili bez bojenja sekundare.
StariAS
New member
Nemam nameru da reklamiram coveka, ali interesantna ponuda na ebay.de. Jos jedna zavidna kolekcija na prodaju.
Sammlung von raren ruschischen Armbannduhren u. Chronographen.(alle Fabrikneu) | eBay
Sammlung von raren ruschischen Armbannduhren u. Chronographen.(alle Fabrikneu) | eBay
babaideda
New member
Ех, још нешто совјетско, а фантастичног дизајна.
Златоустски стони часовник у облику шалтерског стакла, са хромираним држачима.
Дакле, ако сте били државни службеник СССР (а сваки запослени је у суштини био државни службеник), поставите овај сат на свом радном столу... и имате утисак да нисте државни службеник, већ обични грађанин, који тражи услугу са шалтера. Тај утисак се понови сваки пут када погледате на сат да утврдите тачно време. Једном речју, где год да поставите овај сат, даће својим дизајном утисак да се је цела просторија у којој се налази - јавни простор.
Електроникин "Олтар 204"
Електронски сат са радио апаратом.
Мислите да сам ово погрешно назвао? Мислите ли да је то у ствари радио са електронским сатом?
Не, погрешили сте. Јер је сувише велико за обичан транзистор, пошто колективистички дизајн мора да смести читав колектив оних малих људи који говоре, свирају и певају из радија. Сат је увек много компликованије саставити него радио. Некако сам убеђен да су сличне мисли руководиле дизајнера овог апарата совјетске светле будућности.
И опет тај сјај имитације патине слоноваче који се може видети само на предметима старим више векова. А у дизајну СССР се јављао редовно. Да ли је имао и прктичну функцију? Свакако. Рецимо, могли сте га оставити у квартиру годинама и не бинути се да ће пожутети од дима цигара, огрева и паре из лонаца у којима се кува купус или боршћ у заједничкој кухињи.
Уосталом, сам апарат неодољиво подсећа а престижно социјалистичко јавно здање из доба социјализма седамдесетих година.
Да ли Вам се догодило да на вашем стоном сату заспи медвед?
Није.
Е, у Совјетском савезу је и ово чудо могло да се догоди. Не било какав медвед, већ пластични медвед. Али та пластика изгледа као црни гранит. То се догодило овој Молнији, која је такође на црном постољу које даје визуелни утисак црног гранита. Смела комбинација бран кућишта и наранџастог цифраника истовремено делује и гроптескно и озбиљно, али и опуштајуће.
Дивно за кућну варијанто, за ноћни сточић крај дететовог узглавља, у доба кад се веровало да ће се једног дана пробудити у социјализму, у друштву где с оне стране нужности сваког дана очекујемо да сване царство слободе!
Нисам могао да одолим, а да не поставим овог чистопољског совјетског "лепотана".
Погледајте га добро. То је један од оних на којима се јасно могу видети руком писани елементи на цифранику. Међутим, оно што је занимљиво, јесте да је робна марка "васток" руком писана.
Тако нешто се данас све теже виђа.
Last edited by a moderator:
babaideda
New member
Совјетска, веома, веома ретка стона "Молнија"
Вероватно је неко од вас гледао легендарни совјетски филм "Ми, џезери", због којег је аутор Карен Шахназаров пао у немилост режима, јер су га оптужили да подрива социјализам пропагирајући декадентну музику САД која служи за слуђивање раднике класе развратом, алкохолом, дрогама и другим штетним појавама у криминалним клубовима и јавним кућама.
Величанствени анонимни совјетски дизајнер ове Молније је избегао двосмисленост свог часовника. Сат додуше подсећа на бубањ, али је његово тело крв црвене боје. Педала звона у облику чинеле, а присутне су и удараљке месингане боје. Постоље је од масивног правоугаоног малахита, полудрагог камена којим Русија толико обилује да су цареви у Зимском дворцу опремили читаву чувену малахитну собу.
Комунистички бубањ, на геолошкој скупој и стабилној подлози русије. Дизајн фантастичан!
Малахит је иначе по древном веровању камен који омогућује познавање "немуштог језика" којим говоре животиње и биљке. Симбол свезнања.
Верујете ли да се овај стари цифраник 2 МЧЗ намењен јавним сатовима данас веома често користи као скринсејвер?
И опет онај вековни сјај жућкасте патине на коштаној површини. Визуелни сјај духа Совјетског савеза којег одавно нема, али се незадрживо пробија док поново не засија на нашим екранима у постиндустријско доба електронизоване хај-тек информатике.
Стари совјетски педагошки зидни сат.
И како да се дете које види овај сат не заинтересује и не савлада "науку" тачног времена, кад онај дечак у сату то никако не може, иако се озбиљно труди и непрестано гледа и размишља. А иза њега је лопта у голу, која неодољиво подсећа на успех.
Стари професор Макаренко би поздравио овакво дизајнерско решење са поносом!
Веровали или не, овај путнички часовник "Слава" ме враћа у рану младост.
Био сам у СССР-у давне 1987. године, баш у години 70-те годишњице Великог октобра.
Купио сам је у огромној робној кући на Црвеном тргу и сакрио је у пртљагу с осталим сатовима.
Ох како ме је било срамота кад ми је цариница из пртљага на прелазу Чоп истресла све моје сатове које нисам пријавио. Џепну молнију, путничку Славу и још једав Васток (за тату).
Погледала ме, није се ни насмејала и рекла - "ну, бири!"
А мене до данас пече савест што сам прекршио прописе велике и моћне државе у којој су последњи пут на сету сви људи били запослени и заиста живели од свог рада...
...а ја нисам могао да одолим да изнесем више од једног часовника.
Last edited by a moderator:
babaideda
New member
Нема ручног сата који би боље изразио основне принципе дијалектичког материјализма од ове совјетске"Зарје". Црвена тачка и троугао на казаљки секундаре на централној осовини крећу се динамички у супротности са статиком црвене тачке на врху црвеног цифраника генијално јасно и сведено излажу шта је то јединство супротности, негација негације и прелазак квантитета у квалитет! Ово није проста победа совјетског дизајна у часовничарству, већ читава сведена (али не симпплификована) филозофија друштва.
Казимир Маљевич би, сигуран сам, у часовничарско радњи одабрао баш овакав супрематични сат да га стави на своју руку!
Супрематична композиција,
Казимир Маљевич,
1916. година.
А ево једне веома необичне животне теме. Пасторална љубавна мелоанхолија са призвуком носталгије мајстора хоролошког минијатурног совјетског сликаства шездесетих година двадесетог века. У пејсажу лабудовог језера и шуме одмара се девојка у костиму куварице на клупи поред обале дирљиво милујући клупу на којој је оставила место за драгог којег очигледно чека. Погледајте те нежне девичанске тонове невиности беле боје, оптимистички плаве и светло зелене боје младе траве и крошњи раним пролећем окићене шуме. Све је препуно чежњивог оптимизма, упућује на девојачка очекивања, јер она гледа у пар лабудова који лагано плове језером, нежно дотичући клупу на којој очекује драгана. Најзад, није то било која куварица. То је совјетска девојка, која за разлику од куварице империјалног доба не жели да јој будућа деца остану необразована и неће јој пасти на памет да моли страшног самодршца Александра Трећег да им забрани даље школовање.
Дакле, права поетика чисте, стрпљиве и невине љубави у чистом пејсажу социјалистичког друштва које плови ка мирном животу ка светлој будућности. Све одише бескрајном пристојношћу Татјане Ларине и драматичне лирике тонова "Лабудовог језера" Пјотра Иљича Чајковског.
А да би сте видели и чули поетику нежне "верности лабуда" која је нашла израз у руској уметности, па и у уметности минијатуре на овом хоролошком предмету 1. МЧЗ имена Кирова, препоручујем Вам да уживате у песми "Верност лабуда" сјајне Александре Воробјове:
Last edited by a moderator:
babaideda
New member
Није совјетска жена била тек обична чежњива куварица, службеница или радница. Дух Краљевских Скита је васкрсао у СССР-у хиљадама година касније. Совјетске жене и девојке су борци, раме уз раме са својим друговима саборцима, чак боље од њих током одбране отаџбине.
У позадини фронта, где је друг Стаљин уочи Стаљинградске битке морао да веша пружне раднике дуж пруге како испоруке материјала за фронт не би касниле, другарице су се тако добро, ефикасно и сложно сналазиле у обнови и изградњи пруга, да је овај тежак физички посао постао „женски посао“. Не само у позадини, интендатури, саобраћају и болницама, него су се још боље од мушкараца сналазиле у борби. О совјетским снајперисткињама и пилоиткињама се до данас препричавају легенде. Све до Стаљинградске битке немачки војници нису могли да савладају једну захтевну борбену дисциплину коју су војници Црвене армије сами собом умели да врше без икакве обуке – оперативну борбу на ноћном терену. Црвеноармејци су били изванредни нарочито у ноћном борбеном извиђању. Међутим, прави ужас за моћни фиреров вермахт било је ноћно борбено извиђање комсомолских авијатичарки. Умеле су одлично да се сналазе на ноћном небу отаџбине, доплове неопажено до дубоке позадине немачког фронта и прецизно изненада нападну мрске окупаторе огромне земље бомбама, вриштећи из свег гласа Потом би неизоставно уследило садејство њихових мушких сабораца диверзаната са земље, који су се једнако неопажено провукли до дубоке позадине немачких трупа. Немци су страшне борбене извиђачице ваздухопловства Црвене армије прозвали „Nachthäxe“ (црвене вештице). О подвизима ових храбрих комсомолки током Великог отаџбинског рата је совјетска кинематографија снимила филм „Ноћне вештице на небу“, 1981. године. у режији В. Валуцког и Е. Жигуленка
Из приложеног материјала се види да су другарице учествовале до краја осамдесетих година у ратној поморској флоти СССР. Чистопољски часовничарски завод је израдио посебну линију сатова марке „Васток Командирски“ за жене. Нешто мањи калибар, елегантније „водонепримицаемо“ хромирано кућиште с препознатљивим штифтом и кључем навијача прилагођеним осетљивој дамској руци. Могу се данас наћи и на нашем тржишту антиквитета.
A eво њих, којима су ови сатови намењени, са личним наоружањем и без њега, током осамдесетих година 20. века, спремних да заштите своју отаџбину ако „Хладни рат“ постане врео.
А да би сте осетили делић духа женског совјетског борца, послушајте „Химну заштитника отаџбине“ насталу у паклу Другог светског рата, у величанственом извођењу Елене Ваенге. Дакле, "Устај, земљо огромна..."
У позадини фронта, где је друг Стаљин уочи Стаљинградске битке морао да веша пружне раднике дуж пруге како испоруке материјала за фронт не би касниле, другарице су се тако добро, ефикасно и сложно сналазиле у обнови и изградњи пруга, да је овај тежак физички посао постао „женски посао“. Не само у позадини, интендатури, саобраћају и болницама, него су се још боље од мушкараца сналазиле у борби. О совјетским снајперисткињама и пилоиткињама се до данас препричавају легенде. Све до Стаљинградске битке немачки војници нису могли да савладају једну захтевну борбену дисциплину коју су војници Црвене армије сами собом умели да врше без икакве обуке – оперативну борбу на ноћном терену. Црвеноармејци су били изванредни нарочито у ноћном борбеном извиђању. Међутим, прави ужас за моћни фиреров вермахт било је ноћно борбено извиђање комсомолских авијатичарки. Умеле су одлично да се сналазе на ноћном небу отаџбине, доплове неопажено до дубоке позадине немачког фронта и прецизно изненада нападну мрске окупаторе огромне земље бомбама, вриштећи из свег гласа Потом би неизоставно уследило садејство њихових мушких сабораца диверзаната са земље, који су се једнако неопажено провукли до дубоке позадине немачких трупа. Немци су страшне борбене извиђачице ваздухопловства Црвене армије прозвали „Nachthäxe“ (црвене вештице). О подвизима ових храбрих комсомолки током Великог отаџбинског рата је совјетска кинематографија снимила филм „Ноћне вештице на небу“, 1981. године. у режији В. Валуцког и Е. Жигуленка
Из приложеног материјала се види да су другарице учествовале до краја осамдесетих година у ратној поморској флоти СССР. Чистопољски часовничарски завод је израдио посебну линију сатова марке „Васток Командирски“ за жене. Нешто мањи калибар, елегантније „водонепримицаемо“ хромирано кућиште с препознатљивим штифтом и кључем навијача прилагођеним осетљивој дамској руци. Могу се данас наћи и на нашем тржишту антиквитета.
A eво њих, којима су ови сатови намењени, са личним наоружањем и без њега, током осамдесетих година 20. века, спремних да заштите своју отаџбину ако „Хладни рат“ постане врео.
А да би сте осетили делић духа женског совјетског борца, послушајте „Химну заштитника отаџбине“ насталу у паклу Другог светског рата, у величанственом извођењу Елене Ваенге. Дакле, "Устај, земљо огромна..."
Last edited:
babaideda
New member
Уосталом, ево једног занимљивог јавног часовника "Јантар" са знаком квалитета СССР. Овај часовник је из протеста према нехуманом темпу савремене цивилизације време почео да одбројава - ради у назад!
Петровдворецки часовничарски завод је знако како да рекламира своје производе. Легендарна робна марка "Ракета" се осамдесетих годинама поносно представила ТВ публици огромне земље. Рекламни видео атеријал је сачуван и сада доступан целом свету. Погледајте ту младост и породичну идилу чије срце куца у ритму механизма "Ракете" са 17 рубина!
Петровдворецки часовничарски завод је знако како да рекламира своје производе. Легендарна робна марка "Ракета" се осамдесетих годинама поносно представила ТВ публици огромне земље. Рекламни видео атеријал је сачуван и сада доступан целом свету. Погледајте ту младост и породичну идилу чије срце куца у ритму механизма "Ракете" са 17 рубина!
Last edited by a moderator:
babaideda
New member
Златни хронометар Јакова Јермолајевича
или
Откуд Молнија у џепу Генералног секретара ЦК КП СССР?
Романсирано према истинитом догађају
Златни хроометар 1. МЧЗ имена "Кирова" и друг Стаљин
приликом потписивања важних докумената у свомкабинету
Једном приликом је Јаков Јермолајевича Чаадајев, чуени совјетски економиста Генералном секретару КП СССР поднео неке важне привредне документе ради потписивања. Стаљин је приметио занимљив сат на руци члана Совнаркома и ухватио га за руку да боље погледа оно што га је занимало. Упитао га је какав то сат носи на руци. Јаков Јермолајевич је обајаснио да је сат добио на поклон и да се ради о швајцарском сату који је отпоран на удар и електромагнетно зрачење, као и да такве сатове носе амерички авијатичари. Спремно је почео да скида сат како би га предао другу Стаљину, али је Генсек приметивши сувишни гест одлучно заповедивши - Не скидај!
После тог догађаја, љубопитљивом Јакову Јермолајевичу су другови објаснили о чему се ради. Стаљинов секретар Александар Николајевич Поскребишев му је рекао да је Стаљин колекционар сатова. Стаљин је имао, по речима Поскрјебишева, „малу, али веома занимљиву колекцију сатова“. А члан Политбироа ЦК КП СССР Николај Александрович Булгањин је одбрусио Јакову Јермолајевичу: „А ти, као, не знаш за то, ти си пао с месеца, шта ли!?“
Јаков Јермолајевич је постиђено, дуго и пажљиво размишљао о свему. Од свих „проклетих питања“ ,највише га је мучило најпроклетије питање које је мучило све руске социјалисте – „шта да се ради“?
„Стаљин ми је изричито наредио да не скидам сат са своје руке. Можда му се свидео, па е хтео да га и он има? А можда се предомислио јер је то страни сат? И зашто ми је језик био бржи од памети? Ко меје терао да говорим како такве сатове користе амерички пилоти? Мора бити да се Стаљин наљутио због тога, па ми је зато онако онако одбрусио. Требало је да носим наш домаћи совјетски сат као сваки поштени грађанин ове земље. А ја вискоки функционер Совнаркома, па носим сат којег носе авијатичаири империјалистичке земље, наши непријатељи. Како сада после свега да исправим грешку?“
Јаков Јермолајевич се дуго мучио, али је ипак смислио „шта“ да уради и „како“ да уради. Искористио је прилику када је следећи пут предајући документе Генсеку ЦК КП ССССР међу њима „заборавио“ један свој џепни сат. Овог пута домаћи, „Молнију“, врхунски производ Чељабинског часовничарског завода, произведеног у граду који је понос стаљинске тешке индустрије, родно место Тенка Т-24 којим је огромна земља поразила највеће зло човечанства, фашизам.
Кроз неколико дана је зазвонио телефон у канцеларији Јакова Јермолајевича. Зачуо је одлучни глас Поскрјобишева, секретара кабинета друга Генсека: „Хајде, долази по свој сат, шта чекаш!“
„Ох како сам погрешио“, размишљао је самопрекорно Јаков Јермолајевич док је клецавим коленима хитао у кабинет Стаљиновог секретара . „Како ми је самона памет пала та глупа идеја да подваљујем поклон неподмитљивом Генералном секретару“. „Шта ће сада са мном бити? Хоће ли ме због џепне „Молније“ пред вратима дочекати црна „Волга Молнија“ којом ће ме „они који треба“ послати у Лубјанку? Хоћу ли бити премештен да гледам сјај ауроре ка Чукотки, магле Охотског мора над Магаданом или атомске печурке над Семипалатинском?“
Међутим, Јакова Јермолајевича код Стаљиновог секретара се није суочио ни са својом џепном „Молнијом“, а ни са „онима са којима треба“ да се вози црном „Волгом Молнијом“. Суочио се са неочекивано урученим златним хронометром Првог московског часовничарског завода, чудом прецизне механике за потребе совјетског поморства у масивној кутији од сибирског бреста, неупоредљиво вреднијој од џепног сата којег је „заборавио“ међу документима предатим Стаљину.
„Како не одбити овакав поклон од Стаљина? Али, какво значење има вредни поклон свемоћног Генсека познатог по својој аскетској природи?“
Сво образовање и искуство Јакова Јермолајевича није било довољно да нађе одговор на ова нова питања.
Данима је несрећни Јаков Јермолајевич с неспокојем гледао великолепни поклон којег је сместио у своју канцеларију на почасном месту. Гледао је Јаков Јермолајевич у свој хронометар ћутавши, а хронометар је гледао Јакова Јермолајевича, ћутавши много громогласније од уваженог члана Совнаркома који је сматрао да је био превише брбљив, јер механизам бродског хронометра у свим приликама свој посао обавља сасвим нечујно. Гледали су се њих двојица непорерљиво и под сумњом данима.
И најзад једног лепог дана, приликом доласка на посао, судари се случајно замиљњени Јаков Јермолајевич случајно са неким са киме се не треба сударити никако, чак ни ако се мора „по заказу“. Јер тај „неко“ је био „онај који треба“, генерал Николај Власик, шеф Стаљиновог личног обезбеђења, лично.
„Јакове Јермолајевичу, прекините већ једном да ми ми правите проблеме! Зар ми није доста што редовно морам да проверавам сву документацију коју ви из Совнаркома шаљете у Генерални секретаријат на потпис? Ено, пре недељу дана сте послали с документацијом другу Стаљину сат, а нисте пријавили. Морао сам да организујем експертизу сумњивог предмета кој је послат у кабинет и лично надгледам проверу сваког шрафа, осовине и зупчаника. Знате ли колико време сам изгубио док су га предамном растављали, фотографисали и поново састављали. Да вам не причам колико сам чекао да направе извештаје, а потом сам и то прегледао да бипотписао. Зашто ме једноставно нисте назвали и рекли да сте с другом Генералним секретаром договорили размену сатова. Знате ли какав сте ми проблем направили због тога што ја који сам обавезан да знам овакве ствари, а ништа нисам знао о свему? Друг Генсек ме је после свега послао да лично обиђем целу Москву и набавим најбољи сат који могу да нађем ради размене за онај ваш џепни сат! И по чему је значајна та ваша „Молнија“ да се размењује за хронограф!? Као да ју је друг Лењин лично носио!?“
Строг, но справедлив, човек од челика је оковао у злато технолошки унапређену индустријску привреду Совјетског савеза, засновану на размени, а не купопродаји. Знао је то добро Јаков Јермолајевич, стари економиста Совнаркома, правилно научивши последњу лекцију јединог могућег историјског материјализма којој га је у зрело доба лично поучио четврти класик марксистичке мисли. Сваком совјетском грађанину припада награда према раду и заслугама, док прогрес друштво не доведе у доба када ће оно довољно сазрети да се расподела почне вршити према потребама. И када се уз гомилу извињења растао од генерала Власика, тихо је промрмљао себи у браду...
...взятьки у Сталина не взя.
На жалост, не само ми, већ нико на овом свету неће никад сазнати ништа о Стаљиновој колекцији сатова.
Али чисто ради општег утиска, послушајте песму најпревођенијег дечјег писца на свету, чувеног песника Сергеја Михалкова
или
Откуд Молнија у џепу Генералног секретара ЦК КП СССР?
Романсирано према истинитом догађају
Златни хроометар 1. МЧЗ имена "Кирова" и друг Стаљин
приликом потписивања важних докумената у свомкабинету
Једном приликом је Јаков Јермолајевича Чаадајев, чуени совјетски економиста Генералном секретару КП СССР поднео неке важне привредне документе ради потписивања. Стаљин је приметио занимљив сат на руци члана Совнаркома и ухватио га за руку да боље погледа оно што га је занимало. Упитао га је какав то сат носи на руци. Јаков Јермолајевич је обајаснио да је сат добио на поклон и да се ради о швајцарском сату који је отпоран на удар и електромагнетно зрачење, као и да такве сатове носе амерички авијатичари. Спремно је почео да скида сат како би га предао другу Стаљину, али је Генсек приметивши сувишни гест одлучно заповедивши - Не скидај!
После тог догађаја, љубопитљивом Јакову Јермолајевичу су другови објаснили о чему се ради. Стаљинов секретар Александар Николајевич Поскребишев му је рекао да је Стаљин колекционар сатова. Стаљин је имао, по речима Поскрјебишева, „малу, али веома занимљиву колекцију сатова“. А члан Политбироа ЦК КП СССР Николај Александрович Булгањин је одбрусио Јакову Јермолајевичу: „А ти, као, не знаш за то, ти си пао с месеца, шта ли!?“
Јаков Јермолајевич је постиђено, дуго и пажљиво размишљао о свему. Од свих „проклетих питања“ ,највише га је мучило најпроклетије питање које је мучило све руске социјалисте – „шта да се ради“?
„Стаљин ми је изричито наредио да не скидам сат са своје руке. Можда му се свидео, па е хтео да га и он има? А можда се предомислио јер је то страни сат? И зашто ми је језик био бржи од памети? Ко меје терао да говорим како такве сатове користе амерички пилоти? Мора бити да се Стаљин наљутио због тога, па ми је зато онако онако одбрусио. Требало је да носим наш домаћи совјетски сат као сваки поштени грађанин ове земље. А ја вискоки функционер Совнаркома, па носим сат којег носе авијатичаири империјалистичке земље, наши непријатељи. Како сада после свега да исправим грешку?“
Јаков Јермолајевич се дуго мучио, али је ипак смислио „шта“ да уради и „како“ да уради. Искористио је прилику када је следећи пут предајући документе Генсеку ЦК КП ССССР међу њима „заборавио“ један свој џепни сат. Овог пута домаћи, „Молнију“, врхунски производ Чељабинског часовничарског завода, произведеног у граду који је понос стаљинске тешке индустрије, родно место Тенка Т-24 којим је огромна земља поразила највеће зло човечанства, фашизам.
Кроз неколико дана је зазвонио телефон у канцеларији Јакова Јермолајевича. Зачуо је одлучни глас Поскрјобишева, секретара кабинета друга Генсека: „Хајде, долази по свој сат, шта чекаш!“
„Ох како сам погрешио“, размишљао је самопрекорно Јаков Јермолајевич док је клецавим коленима хитао у кабинет Стаљиновог секретара . „Како ми је самона памет пала та глупа идеја да подваљујем поклон неподмитљивом Генералном секретару“. „Шта ће сада са мном бити? Хоће ли ме због џепне „Молније“ пред вратима дочекати црна „Волга Молнија“ којом ће ме „они који треба“ послати у Лубјанку? Хоћу ли бити премештен да гледам сјај ауроре ка Чукотки, магле Охотског мора над Магаданом или атомске печурке над Семипалатинском?“
Међутим, Јакова Јермолајевича код Стаљиновог секретара се није суочио ни са својом џепном „Молнијом“, а ни са „онима са којима треба“ да се вози црном „Волгом Молнијом“. Суочио се са неочекивано урученим златним хронометром Првог московског часовничарског завода, чудом прецизне механике за потребе совјетског поморства у масивној кутији од сибирског бреста, неупоредљиво вреднијој од џепног сата којег је „заборавио“ међу документима предатим Стаљину.
„Како не одбити овакав поклон од Стаљина? Али, какво значење има вредни поклон свемоћног Генсека познатог по својој аскетској природи?“
Сво образовање и искуство Јакова Јермолајевича није било довољно да нађе одговор на ова нова питања.
Данима је несрећни Јаков Јермолајевич с неспокојем гледао великолепни поклон којег је сместио у своју канцеларију на почасном месту. Гледао је Јаков Јермолајевич у свој хронометар ћутавши, а хронометар је гледао Јакова Јермолајевича, ћутавши много громогласније од уваженог члана Совнаркома који је сматрао да је био превише брбљив, јер механизам бродског хронометра у свим приликама свој посао обавља сасвим нечујно. Гледали су се њих двојица непорерљиво и под сумњом данима.
И најзад једног лепог дана, приликом доласка на посао, судари се случајно замиљњени Јаков Јермолајевич случајно са неким са киме се не треба сударити никако, чак ни ако се мора „по заказу“. Јер тај „неко“ је био „онај који треба“, генерал Николај Власик, шеф Стаљиновог личног обезбеђења, лично.
„Јакове Јермолајевичу, прекините већ једном да ми ми правите проблеме! Зар ми није доста што редовно морам да проверавам сву документацију коју ви из Совнаркома шаљете у Генерални секретаријат на потпис? Ено, пре недељу дана сте послали с документацијом другу Стаљину сат, а нисте пријавили. Морао сам да организујем експертизу сумњивог предмета кој је послат у кабинет и лично надгледам проверу сваког шрафа, осовине и зупчаника. Знате ли колико време сам изгубио док су га предамном растављали, фотографисали и поново састављали. Да вам не причам колико сам чекао да направе извештаје, а потом сам и то прегледао да бипотписао. Зашто ме једноставно нисте назвали и рекли да сте с другом Генералним секретаром договорили размену сатова. Знате ли какав сте ми проблем направили због тога што ја који сам обавезан да знам овакве ствари, а ништа нисам знао о свему? Друг Генсек ме је после свега послао да лично обиђем целу Москву и набавим најбољи сат који могу да нађем ради размене за онај ваш џепни сат! И по чему је значајна та ваша „Молнија“ да се размењује за хронограф!? Као да ју је друг Лењин лично носио!?“
Строг, но справедлив, човек од челика је оковао у злато технолошки унапређену индустријску привреду Совјетског савеза, засновану на размени, а не купопродаји. Знао је то добро Јаков Јермолајевич, стари економиста Совнаркома, правилно научивши последњу лекцију јединог могућег историјског материјализма којој га је у зрело доба лично поучио четврти класик марксистичке мисли. Сваком совјетском грађанину припада награда према раду и заслугама, док прогрес друштво не доведе у доба када ће оно довољно сазрети да се расподела почне вршити према потребама. И када се уз гомилу извињења растао од генерала Власика, тихо је промрмљао себи у браду...
...взятьки у Сталина не взя.
На жалост, не само ми, већ нико на овом свету неће никад сазнати ништа о Стаљиновој колекцији сатова.
Али чисто ради општег утиска, послушајте песму најпревођенијег дечјег писца на свету, чувеног песника Сергеја Михалкова
Last edited:
babaideda
New member
Јеревански часовничарски завод је установљен 1945. године у Јеревану и његово формирање је завршено до 1950. У том облику рајао је до распада ССССР 1991. године. Био је специјализован за производњу будилника. Бендови будилника били су Севани, ЕЧЗ и EREVAN (намењен извозу).
Најпознатији модели били су будилник Севани 6073 и Севани 5672
Јеревански завод је производио луксузне сатове уметничке израде. Механизми уграђивани у њих били су углавном из других совјетских часовничарских завода, најчешће углички. Овакви сатови су били за разне намене. Стони, зидни, али нарочито мушки и женски златни сатови. Производња је била звозно оријентисана, 70% производње је ласирано ван Јерменије.
Ево једног сата "Наири" који апсолутно заслужује да буде представљен.
Луксузни женски златни "Наири", кућиште од злата украшено рубинима на поклопцу. Дизајн упућује на традиционални јерменски накит и архитектуру купола њихових цркава (Јермени су најстарији гратитељи хришћанских храмова и хексагонална основа куполе је њихов изум). Прелепа и скупа комбинација боје нара и злата. Ако сте икад уживали у филму "Боја нара" совјетског аутора Сергеја Параџанова, онда знате о чему пишем. Ако нисте, разлог је више да погледате, како би сте уживали у овом дизајнерском остварењу пуним плућима.
А сад уживајте у савременом музичком споту Силве Хакобјан која пева о јначкој борби свог древног народа за слободу.
Сасна пар!
Најпознатији модели били су будилник Севани 6073 и Севани 5672
Јеревански завод је производио луксузне сатове уметничке израде. Механизми уграђивани у њих били су углавном из других совјетских часовничарских завода, најчешће углички. Овакви сатови су били за разне намене. Стони, зидни, али нарочито мушки и женски златни сатови. Производња је била звозно оријентисана, 70% производње је ласирано ван Јерменије.
Ево једног сата "Наири" који апсолутно заслужује да буде представљен.
Луксузни женски златни "Наири", кућиште од злата украшено рубинима на поклопцу. Дизајн упућује на традиционални јерменски накит и архитектуру купола њихових цркава (Јермени су најстарији гратитељи хришћанских храмова и хексагонална основа куполе је њихов изум). Прелепа и скупа комбинација боје нара и злата. Ако сте икад уживали у филму "Боја нара" совјетског аутора Сергеја Параџанова, онда знате о чему пишем. Ако нисте, разлог је више да погледате, како би сте уживали у овом дизајнерском остварењу пуним плућима.
А сад уживајте у савременом музичком споту Силве Хакобјан која пева о јначкој борби свог древног народа за слободу.
Сасна пар!
Last edited:
babaideda
New member
Ево још једног фантастичног дизајнерског успеха укуса древног јерменског народа у СССР-у. Судећи по стилу рада, исти је дизајнер дизајнирао и претходни сат. Међутим, комбинација злата и рубина састављена је тако да подсећа на јерменски "хачкар". Текстура циферблата неодољиво подсећа на грубо отесани камен, подеоци као да расипају зраке сунца. Оно што посебно одушевљава јесте омбинација сјаја нежног љубичастог тона рубина у односу према употребљеној легури кућишта која има нежан, бледи сјај. Вероватноје злато легирано са сребром. То је сјај електрума, древне легуре која се користила у доба ране актике од Егејског до Каспијског мора за израду накита. А у златном јерменском совјетском ручном часовнику куца угличко срце! Диван украс за девојачку руку, нарочито ако има љубичасте очи!
А сад уживајте уз песму "Пре Гомеш" коју изводи јерменска уметница Сирушо и обратите пажњу на ношњу и накит.
